Tema: Ana Ristovic

Čistka


U jeku krečenja stana
reših da krenem sa bibliotečkom čistkom
al bacih samo katalog izdanja iz ’85-e
i knjiga poezije, nekoliko.

Od tada se police ljuljaju i škripe
kao tuberkulozna pluća nečija, davna,
a za Dostojevskog, uporno se lepi
osinje gnezdo, kao meta kazna.

I svake noći, iz imena tvog Osipe M,
putuje omča do mog vrata
i glava se, ipak, spušta sama:
svih mojih telefona brojke su u tebi.

Mišima


Iz večeri u veče, majka čita
„Kodeks samurajskih veština“:
svako novo jutro je belina tela
koju otkrije
rastvoreni crni kimono –
vrh sečiva treba zabosti
što dublje.

Sa danima se nositi
kao sa bliskom kožom uvek spremnom
na sepuku.

Kraj uzglavlja, umesto Biblije
držati Mišimu čije korice
sliče kutiji od lipovih daščica.

Iz njih i najtužniju istinu
birati pažljivo prstima, kao da je
trešnjin cvet
kome se ritualno, dva mala demona –
demon sećanja i demon zaborava
klanjaju u isto vreme.

Iz večeri u veče, majka izučava
samurajske tajne: pred spavanje
mesta u knjizi obeležava iglom
skliznulom niz probuđeni vulkan
raspletene punđe.

Samo ona zna: postoji
još jedan, nepisani zakon koji kaže
da su godine zavesa od papirnih ptica
kroz koju se treba provući
očuvavši tišinu,
a pogrešnim rečima i suvišnim dahom
ne zaljuljati nijednu.

Podneti samo
blagi šum malih krila
za leđima.

Prolećni zanati


Neka mala ptica
propevala,
progovorila dve-tri reči
i pokakila se na terasi obasjanoj suncem.

Ptica tako mala
da bi čak i kutija šibica
prerastala raspon njenih krila.
Njene oči, tek polovina fosfornog zrnca.

Iz sićušnog brabonjka
izrasla detelina
sa četiri lista:

Naša sreća govori nemuštim jezicima
i jezikom dobre probave,
prevazilazi svoje razloge
i ne bira mesto gde će da se dene.

Treba ćutati, istina je:
to sunce nad nama,
što ga više pominjemo
to više raste
u zlatna vešala.