Tema: Aleksandar Ristovic

7.
U ciči zimi stoje konji pod smrtnom presudom,
konjušnica je zatvorena za ljubitelje konja i druge,
oseća se ljut miris zimskog cveća, i sena.

Izvršilac presude zasad je u kuhinji,
jede obema rukama, obraćajući se nekoj ženi
koja pokušava da mu sedne u krilo, gola golcata, i lepa.

Neko dete nosi čašu s bosiokom, smeje se
dok obilazi oko njih klanjajući se više puta,
onda se lati usne harmonike i svira
u drugoj sobi s velikim ogledalima.

Jednog po jednog, sad izvode konje ispred konjušnice,
cimajući uzde i vičući kao ludi.
Izvršilac presude ubija konje iz male
puške ciljajući ih međ lepe oči izbliza, kao opčinjen.

Konji leže u snegu, nad njima su gola drveta i vran gavran
jedini svedok i budući saučesnik.

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011

KOLAČ

Smešni đavole,
zašto si se namerio baš na moj kolač
pored tolikih drugih na stolu?

Onaj tamo slađi je od njega,
onaj drugi izgleda veći,
onaj, opet, ima božanski preliv.

Ali, ti hoćeš baš ovaj, sirotinjski.
Dabogda ti preseo.
Dabogda ne pojeo nijedan posle njega.

TVOJ GLAS

Okrenut zmiji, okrenut gluvoj beloj vodi
u prolećnim večerima na tamnoj verandi.
Laku noć, devojko, ali probudi me sa suncem
ali ostavi dva prozora u strašnom vrtu.
Ja sanjam tamnicu u koju si zatvorena
ja vidim moje oko u tvojim nežnim rukama.
I ptica koja nosi u kljunu zrno grožđa
i vetar koji mi vraća moje emocije.

Ali suze ruža odlaze svojim majkama
i belo bilje raste prema mesecu
ali grane jabuka imaju moje srce
tamo gde je svitanje tvojih lepih bedara.

Ja hodam kroz mrtvačnice cveća prema predelu
u kome čujem tvoj glas, tvoje sanjarenje,
Ja imam telo velikog drveća
idući stazom pepela kraj unakaženih venjaka.

DOGAĐAJ OD POSEBNE VAŽNOSTI

Kreće se ukrug, dabome, izvesno društvance,
vidim neke s knjigom Rnlkea u ruci, takođe
nekog drugog čiji prsti pucketaju kad stisne šaku.

Neko devojče, jakih sisa, hladi se
zelenom maramicom, vrska kad govori.
Malo pene joj je u uglu usta, ništa do to.

A odvažan je jedino moj učenik:
zna Homera naizust, i ne libi se
da ga recituje nekoj ženi u poodmaklim godinama.

Ona drži šaku za to vreme na njegovom kolenu
i uskoro će je premestiti na jedno drugo mesto,
koje ne bih pomenuo, ali ću pomenuti crvenilo joj na licu.

Kreće se ukrug izvesno društvance:
pesnik retoričar i drugi pesnik, lirski;
oba imaju prevez preko očiju, tanke prste i našminkana usta.

Nego i ja sam tu negde, zauzet
oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,
pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.

JEDNOJ DEVOJCI

Jesen vas zatiče za stolom, u šumi, za čašom piva,
u kolima koja prevoze izletnike dok grickate
slamku, naježeni, ozbiljnog lica
pružajući cvet nasmešenim skitnicama.

Mislite na čoveka koji vas je tražio
s jabukovom grančicom za pasom jedne nedelje.
Ne, niste znali dok je silazio stepeništem
kako je plamen osvetljavao bljesak njegovih slepôčnica.

Probuđeni najednom tajanstvenim pozivom
osluškujete svečane pesme, zvuk roga,
krave sa vencima od cveća, jedno lice
opaljeno suncem koje se pomalja iz trave.

Ljubav koja vas je pratila celim putem
puni vam opet uši nežnim zvucima.
Uspavljujete se, obuhvatate glavu rukama,
sanjarite i vetar donosi iz daleka miris trulih jabuka.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

OLOVKA PIŠE METKOM


Moja kćer mi reče
da mogu napisati pesmu
o bilo čemu,
o ma kojoj stvari
koju vidim
ili koju prizivam u sećanju,
o jednostavnim predmetima:
kutiji za šećer,
o viljuškama,
nožu
i posuđu.
Držao sam je za ruku. Bila je
jedinstveni kritičar moje poezije.

Aleksandar Ristović, Kritika poezije

S KNJIGOM RILKEA U RUCI

Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju "Nolita" 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me "otvara". Za ovu priliku odabrao sam jednu neobičnu pesmu Aleksandra Ristovića, iz knjige Pesme 1984—1994, naslovljenu "Događaj od posebne važnosti". Evo pesme:


DOGAĐAJ OD POSEBNE VAŽNOSTI

Kreće se ukrug, dabome, izvesno društvance,
vidim neke s knjigom Rilkea u ruci, takođe
nekog drugog čiji prsti pucketaju kad stisne šaku.

Neko devojče, jakih sisa, hladi se
zelenom maramicom, vrska kad govori.
Malo pene joj je u uglu usta, ništa do to.

A odvažan je jedino moj učenik:
zna Homera naizust, i ne libi se
da ga recituje nekoj ženi u poodmaklim godinama.

Ona drži šaku za to vreme na njegovom kolenu
i uskoro će je premestiti na jedno drugo mesto,
koje ne bih pomenuo, ali ću pomenuti crvenilo joj na licu.

Kreće se ukrug izvesno društvance:
pesnik retoričar i drugi pesnik, lirski;
oba imaju prevez preko očiju, tanke prste i našminkana usta.

Nego i ja sam tu negde, zauzet
oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,
pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.


Izvesno društvance, žovijalno sasvim, opisano u Ristovićevoj pesmi, nikuda nije krenulo, pre bi se moglo reći da kretanje "ukrug" ima simboličku funkciju kojom se predstavlja ritualna socijalna radnja, čija nam svrha nije jasna, osim ako nismo skloni da ovu sekvencu, opisanu u pesmi "Događaj od posebne važnosti", sagledamo kao citat iz nekog Felinijevog filma. U svakom slučaju sastav ovog društvanca veoma je zanimljiv: u pretposlednjoj strofi Ristović uočava dva pesnika, retoričara i liričara, oba sa prevezom preko očiju, našminkanih usta. Neki od članova ovog tajanstvenog serkla imaju "knjigu Rilkea u ruci", ne kaže se koju, da li su to Rilkeove pesme, pisma, ili možda "Zapisi Maltea Lauridsa Brigea".

Ristović im stavlja u ruke Rilkeovu knjigu kao jasan znak namere da se opredeli, da označi šta ga to kao pesnika zanima: svet preobražen pesničkim činom, nastojanje da se vidljivo preobrazi u nevidljivo, kao čin potiranja suprotnosti između života i smrti. Vidljivi svet, sve one čudesne, fantazmagorične prilike iz Ristovićevih pesama, nisu ništa drugo nego one rilkeovske "stvari koje su svesne našeg postojanja", svet negde "iza sveta", perspektiva malo pomerena, neobičan ugao kamere, viši stepen realnosti, prizori i likovi vidljivi tek oku sklonom da gleda kako bi obogatilo svoje unutrašnje obilje.

A kada je o vidljivom reč, nužno se nameće i pitanje istinitosti, mere u kojoj je ono što zapaža pesnik zaista ono što postoji, ili preciznije: pitanje preobražavanja na daleko nižem nivou nego što je metafizički, preobražavanja kao šminkanja stvarnosti, neke vrste krivotvorenja, prikrivanja istine. Dilema je stara i oko nje su polomljena mnoga polemička i teorijska koplja i tiče se mimetičkog karaktera pesništva, i Ristović je ovlaš ali majstorski tretira. Tu je najpre Homer, kod Platona često navođen da bi se diskreditovala saznajna vrednost pesništva, ovoga puta Homer naizust naučen, i u pesmi pomenut kao poligon za bestidno udvaranje, ali kao i Rilke, u ulozi okvira za događaj "od posebne važnosti". Namerno odlažem trenutak otkrivanja događaja od posebne važnosti, nikako zbog toga da bih pojačao njegov efekat, nego da bih naglasio važnost motiva šminkanja.

Retoričar i liričar prisutni su ovde su kao dva lika pesničkog izražavanja, a prevezi preko očiju i našminkana usta svedoče o načinu na koji se Ristović u ovoj pesmi poigrava, sasvim nezlobivo, sa pesništvom: ono je slepo, ono je ništa drugo do "šminkanje" istine, ali...onaj dečak koji recituje Homera i društvance ljubitelja Rilkea, na svoj, pomalo iskošeni način, afirmišu poeziju kao unekoliko vrcavu, žovijalnu delatnost duha. Ni Homer, niti Rilke nisu ovde pomenuti onako kako se to najčešće čini — literarni citati uzornog učenog pesnika, oni ovde funkcionišu u pomalo grotesknom ključu, koji im ne oduzima ništa od njihove veličine, naprotiv, oni ovde svedoče, svako na svoj način, o različitim modelima pesničkog iskaza, lirskom i retoričkom, pri čemu je onaj prvi, Rilkeov, u funkciji približavanja sveta "više realnosti", dok Homer opstojava kao paradigma herojskog sveta prepunog "događaja od posebne važnosti".

Zašto je Ristović ovako naslovio svoju pesmu, koji je to poseban događaj na koji se pesma odnosi? Pozornica zbivanja je sledeća — nekakvo društvance cirkuliše unaokolo s Rilkeom "u ruci", prsato devojče hladi se zelenom maramicom, efeb recituje Homera gospođi u pristojnim godinama koja mu premešta svoju ruku od kolena ka "izvesnom" mestu, lirski pesnik i pesnik retoričar, prevezanih očiju, našminkani, još uvek se motaju unaokolo, i sad sledi finale, majstorski Ristovićev preokret: "Nego i ja sam tu negde, zauzet/ oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,/ pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više." Događaj od posebne važnosti izostaje sasvim, čitava scena predstavlja jedan jedini događaj čiji je vrhunac u pokušaju kokošaka da uzlete više od obližnjeg drveta, onamo kuda nikada nisu letele.

Kao što iz našminkanih usta pesnika mogu da izađu samo krivotvorene i neistinite reči, kao što je pesništvo, sasvim moguće, i samo, jedno veliko prikrivanje istinskog stanja i poretka stvari u svetu, tako i ove kokoške pokušavaju ono što nikada pre, niti jednoj iz vrste nije uspelo — da se vinu onamo kuda bi se i pesnici najradije vinuli, samo da im nije preveza na očima i našminkanih usta. Jer, niti kokoške lete, niti poezija služi nečem drugom, osim možda udvaranju, i čemu onda Rilke, čemu strašni anđeli, čemu pretvaranje vidljivog u nevidljivo, ako je jedina izvesna istina da, ma koliko očekivali događaj od posebne važnosti, šta god taj obećani događaj mogao da predstavlja, sve se na kraju svede na trapavi lepet zakržljalih krila i nešto prašine unaokolo. Elpenor

ČAS ISTORIJE

Vodnik Dragoljub Grujović smenio je starešinu koji je hteo da preda vojsku i magacin s kerozinom slovenačkim separatistima. Ukoliko ovi budu pokušali nasilno da uđu, zapretio je da će dići u vazduh magacin sa sobom i drugovima.

Sedi Dragoljub na buradima baruta,
dušu je već predao Bogu. Gleda gore:
zvezde se premeću preko glava i ciče.

Mirišu naftalin i vojničke cokule,
ali miriše i poljsko cveće,
pomalo staromodno, kao i obično.

Prelistava Dragoljub u glavi pesnaricu,
življi su mu no ikad
Tanasko i Miloš i Stevan.

Čuje on ozgo, iz one šume
lepe slovenačke reči:
Forverc! Unzere Kampf, und so vajter!

Sedi Dragoljub na crnoj slovenačkoj zemlji,
a do nogu mu doskakutao (malen)
čini mu se običan vrabac.

A neko zove, ali ne iz one šume, nego iz jedne druge:
Dragoljubeee! Dragoljubeee!
Je li to glas Tanaskov il' Stevanov?

I sad, hoće li Dragoljube od zemlje na kojoj sedi
načiniti ružu za večnost?
Hoće. Neće. Skakuće onaj vrabac.

Kulturni dodatak "Politike", 13. jula 1991. godine

Piše Dragan Hamović | 30.04.2011. | Pečat

riznicasrpska