Tema: Miroslav Lukic

Beleška. - Ove stihove sam napisao u Bosiljkovcu tokom nekoliko dana i noći pred Vaskrsenije 1999. godine po Hristu : osećajući neopisivu teskobu, koju nosim već godinama. Pisanje je bilo put prema olakšanju, prema onoj neutrvenoj i zagonetnoj stazi, koja mi se ukazala jednog popodneva, dok sam obilazeći jedno od kultnih mesta od pamtiveka (na šta naziv potesa upućuje, a još više njegov položaj ), ispod rascvetanih bagremova, ugledao na zapadu, na brežuljku na kome stoji danas mesni hram, ugledao u svetlosti Staro Groblje, koje je tu bilo i pre doseljavanja drevnih meštana slovenskog porekla. Na Starom Groblju su meštani nekada (pre tridesetak ili sedamdesetak godina) vadeći kamen za zidanje svojih kuća i ograda, nailazili na tragove prastanovnika : đinđuve i druge stvari, koje su hiljadama godina nadživele svoje vlasnike... Te stvari su navirale iz zemlje, kao mravi, i insekti, i nikome nije padalo na pamet da ih sačuva... Zatim je taj predeo ponovo obrastao divljim rastinjem, gde rado nalaze skloništa guje... Predeo Starog Groblja viđen u zaranke sa nekoliko stotina metara, sa bliskog uzvišenja koje je bilo kultno mesto, kao da je bio prosvetljen titravom svetlošću, kao gojne sapi krava...Vratio sam se brzo u dom mojih roditelja ćutke i počeo da pišem, ne kao po diktatu, ne...




Da li je možda bolje bilo
ne pisati, ništa, ne pokušavati?
Ne trošiti papir i mastilo?
Spavati? Danonoćno spavati?
Ne mogu da izbegnem , priznajem, lako
suočavanja najteža, savest. Razgovore tužne.
Seobe i propadanja njiše moćno klatno!
Anđele, ti što si ispratio večernji voz,
večnost života, možeš li protiv ružne
povesti i zbilje išta? Uvijen u oblak, belo platno.
Gvozdeno doba stavlja tačku na ono što nisu
stigli da učine Srebrno, Bakarno ili Zlatno.
Video sam sve naše iluzije, sve naše nade,
i radosti, kako ih kosi glupost, kao doba ratno...

Ovi stihovi nisu doneli olakšanje.

( Kasnije, po povratku u Beograd)

KAPIJA PREKOPUTA

(Kapija Zaborava)

(...)

Taj miris je otvarao novo polje.
Duvari nisu bili beli, već kao griz.
Mišljenovac-Srpce-Zvižd-Homoljekapija
prekoputa-taraba pocrnelih niz ―
trbušast dud-klupa kraj tarabe-trava.
I ništa više? Titraj listova, seni.
Kako otvoriti kapiju zaborava?
Jasnoću jasniju od zračnih snova?
Ono čega odavno nema? Pustolovni
svet vrtova iza brava gvozdenih?
Pomaže li zumbul, miris zumbula,
šeboj, kalauz sećanja, raskovnik?
Trodelna, kao oltar, kapija prekoputa
(pod pazuhom starog trbušastog duda),
imala je crnu gvozdenu bravu.
Kroz nju je vodio put ko zna kuda!
U podrum? U ponor vilajeta tamnog?
U dobro čuvanu zadružnu tvrđavu?
U iskustva neizreciva? U preobraženje?
U ružičnjak, u šimšir, englesku travu?
Ključ tog dobro utvrđenog carstva,
kao da je bačen u najdublji vir
(u sujeverje). Na dno jezera pećinskog
(u neopisiv mir dugih popodneva).
Viriti kroz kapiju ili kapixik ―
sačuvaj Bože!Iz tog gnezda vilinskog
(porodičnog; Stokića-Barbucana),
izmileo bi (kad ga puste) dečak
bojažljiv ― jedinac plačan,
razmažen, podozriv, ne glup ―
zlatan i istovremeno mračan,
pegav i sitan, ko rupija.
Pticolik kao čavka, kao njegova
kreštava prababa, tamna ko kapija.
Doživeh, prisećam se, prvo posvećenje
prošavši kroz kapiju u raj avlije
skrivene od pogleda. Senke drveća, jato
ćurana, čak i paun!Beše to drugi svet:
doksat, plavi grozdovi glicinija,
lukovi balkona, niz saksija…
Sobe su žute, požutele kao tapija,
potopila ih je neobična tišina ―
brojne sobe. I nepoznat, jak miris
odraslih, apoteke, vazelina.
Uvlačio se u dušu duvar i mir
i greh, ujedajući kao mravlja kiselina.
Upijao sam, od ikona do slika, sve,
kao što upijač mastilo upija…

KAKO SE PRAVI NOVI KORAK U UMETNOSTI?

Evo temelja u blatu, u istinskom glibu
godina, decenija. U dijalogu sa sudbinom.
Početak brija na suvo, kao košava.
Uhvativši se ukoštac sa pučinom,
preobražava, prevodi, približava
Bibliji, Dostojevskom, Jonesku, Beketu,
Džemsu Džojsu, Kafki, Piljnjaku, zvončićima hmelja,
i ― u nedostatku reči ― kukurikanju, meketu,
Zmijskom kolu, obnaženim Rusaljama, violinama,
gajdama, bogu u pećini, ritualnom buđenju
iz mrtvih. Kao letnja izmaglica dolinama,
duh je jedno sa krovovima. Duh se opire otuđenju
od albuma slika beskrajnih, od dece,
rodnog doma, kreveta, jednog zelenog stola.
Evo polja i temelja, u koji je uzidano
toliko cigala, žrtvi, metafora i hiperbola…
Kada sam se najviše bunio protiv sudbine,
Boga, bio sam najdalje od Istine.
Sad znam ono što sam mislio
da znam nekada. Konačno, neistine
su isplivale iz predubokog trapa,
zasjavši kao u noći avgusta
bezbroj zvezda. Podstaknute mislima
Doktora Živaga, doktora Fausta.
Ponovo je pronađeno Vreme, bitno,
ne uz pomoć Marsela Prusta.
Ni toliko skrivenih citata.
Pronađen je Smisao Svečoveka.Zaratustra
je možda bio klin, koji izbija klin
opasniji (neiskorenjiv, činilo se), splin!
A fijasko? A pakos očerupane paunice
zlatne što šiba repom dužim od zmijskog cara?
Čega sam se poplašio? Patnje što razara?
Strah je pritisnuo unutrašnje kočnice.
Samoubilačke pomisli behu ― znam ―
pokušaj da se sačuva zlatna nit,
podneblje jorgovana, šta sve ne!
Od krtog materijala stvarao se štit
(ne baš pravi). Krpio sam zmijski
svlak, pljuvačkom otrov rastvarao u sebi.
Bežao sam sa čistine u šipražje,
bio (moglo bi se tako reći) u upotrebi
divlje egzistencije.
Bio rob ― apstinencije.
(Šipražje: vazdušni koloseci, prelivanje
preko jazova duše, leto, jesen, početak
zimskog semestra,literatura,
i letnjeg semestra svršetak.)
Ljubavna prepiska nekog mladića
rečitija je od stihova istog.
(Između neiskusnog momka i
udate žene, čega ima bliskog?)
Zar nije čudno i neobično
ne vraćati se svome imanju?
Patnja izdvaja i kaže: "Vi ne
vidite. Spavate u svom neznanju!"
Puškin, delimično i Ljermontov,
došljaku u tuđini behu krov.
U pustinji prenaseljenoj
otrovnicama i šakalima, znaj,
nije bilo na vidiku oaze ;
pustinju je pritisnuo beskraj
titravi, bez okrepljenja,
bez trave, drveća, šatora.
Ponegde bi, u nekoj mutnoj bari,
škljocnuli samo zubi aligatora.
Ma koliko žurio, upinjao se,
nisam izlazio iz oblasti pustinjske.
Tu klimu su stvorile selekcije
trećerimske, koterijske, avetinjske.
Tu klimu kao da je održavala sudbina zla, Bog,
stavivši na iskušenje Izabranika svog.
ODLOŽI, mladi pesniče, SVOJ ČIN,
ŠTO VIŠE MOŽEŠ! Operi prvo suđe;
ne ostavljaj ništa za sutra. Neka ti krin
tek rascvetan, pomogne da shvatiš tuđe
(po)misli, iskustva (stanja, osećanja).
Neka te miris ne zatravi kao pol,
kao razvratnika stid device.
Razloži nestrpljenje, nesigurnost, bol.
Neuspeh je prigodniji na početku.
Ne priželjkuj ništa fino.
Očajanje je proces koji traje,
duže no što previre vino.
Do belog, potpunog usijanja
dovodi ponor najdubljeg očajanja!
Dobro je što ti ništa ne rekoh,
ne prebacih, napunivši dvadeset prvu.
Šta bi imalo da se kaže što već
nije rečeno? Robinzon na svom ostrvu
za sabesednika ima pučinu.
Ima brodolom, sećanje, neizvesnost,
ali u mladiću sve to još nije dovoljno
da stvori ritam, hram, celinu. Ponesenost.
Vino (ima li tačnijeg poređenja?)
tek s godinama, decenijama dobija šmek!
Ne žuri, ne boj se (ako si izabran!),
dovoljno je dug ljudski vek!
Nije li prerano i ovo?Četrdeset četvrtu
napunivši: počinjem li, ili podvlačim crtu?

(Beograd, oktobar 1994)

Homoljski motivi


SVESKA VII

1

Bregovi, bregovi, bregovi! Ne vidim nikog
blizu, osim sjajnih zeljastih sapi
kobila. (Jesam li tužan zbog samovanja tolikog?)
Kao bezbrojna ogledala, posle pljuska, kapi,
oživljuju bleskovima lice sveta vinog,
zasićenog, posuvraćenog, svekolikog.
Smešim li se, možda, u daljini,
oblacima iznad Rtnja? vrhovima Karpata?
Smešim se naivnom nadanju svome
i bregovima u zalazak, od zlata.
Smešim se obliku što zanemaren leži,
al' i dalje u budućnost seže:
smešim se svemu onom što uporno teži
da me čvrsto za sudbinu veže...

7

Bio je mart. Sutoni, mekši od batista,
mamili izvan grada, gimnazije, čame;
zalazak se rasuo niz padine bregova,
kao zlatna kosa niz devojačko rame.
Bio je mart. Bila je tuga ista.
Grad je još sputavao zimski san, spokojstvo,
Duh učmao, kao taraba trula ; skučen.
Bio je mart. Pokušavajući da se uhvati
za nešto bitno, život je kroz rastrojstvo,
kuvao besmisao žilav, nedokučen.
Bio je mart. Pucali su vidici, kao baloni,
ko kožasti zvončići ladoleža, vinske čaše.
Budili su se krovovi, lišajevi ; dren
i kukurek, jovine grane, rese, ko duh iz flaše.


8

Bio je maj. (Nezaboravan.)
Odvajalo me od onog što volim
samo dolina, dan, strepnja i dah.
Bio je maj. (Pun iščekivanja.)
Bio sam toliko tužan
da me je zbog toga obuzimao strah.
Što dalje od maja, tugovanja, seni!
Kroz žbunje leštara, guste jorgovane.
Kroz lavirinte šumske začarane.
Kroz svečane dvorane jeseni.
Što dalje od sećanja na sećanja,
od očajanja, što se ko more peni
(dovedeno do belog usijanja)...
Zaboravi, novu stranicu okreni!

9

Čiji je to galop? Približava li se
pljusak neočekivani, kao konjica? Tišina
je okolo lelujava i prozračna,
nepomična i sablasna, kao mesečina.
Samo što nije pljusak briznuo;
tišina se može dotaći, kao duvar ;
drhtaj se probija kroz šimšir,
bele rade, konoplju i muvar,
kao podvodni talas, kao uzdah,
ili lakši strujni udar.
To je galop hiljadugodišnjeg pljuska;
provala oblaka, obnovljenja, osećanja.
Ispuštajući oblačiće iz usta,
lasica bojažljivo viri ispod panja...

(1971―1989)

Stihovi preuzeti sa internet prezentacije Miroslava Lukića

ESEJ O PRIJATELJSTVU

Angelini...

Pod prijateljstvom se podrazumevaju
kao i pod ljubavlju ― lažne stvari.
Piši testament: prepusti privide i obmane
drugima (ako si zaista pesnik).
Pogledaj istini pravo u oči!
Prepusti fotelje i stolice, i prestole,
onima kod kojih su najizraženije
ambicije i guzice. Moj mlađi sin
ne zato što je još uvek dečak,
već zato što je takav po prirodi,
jedini ume da razgovara iskreno
od svih onih sa kojima razgovarah poslednjih
meseci. U bubrezima raste kamenje
kad prestanu iskreni razgovori.
Suviše sam uzeo od svoga zavičaja.
Želim da mu uzvratim istom, ili većom merom.
Napisah ARHIV U OSNIVANJU,
zato da bih ga jednog dana sazidao,
kao i Kulu pesnika,
na Vratima Zvižda.
Na kapiji Sunca i Košave.

Muzej Nemogućeg Ratara
već ima svoju idelanu lokaciju
na jednom polunapuštenom salašu.

To je to ― uzdarje.

To je to ― soba sa četiri prozora
okrenuta na četiri strane sveta.

U takvoj bih sobi voleo da provedem
ostatak zemaljske gozbe.
Na salašu
u društvu paunova i morki,
u prirodi neoskrvnjenoj.
Ne na tuđem, na otetom.
Na svom.
Blizak oblacima
i flori i fauni,
ornitologiji i pčelama,
cvetovima pasulja i divljeg graora.

Slike na grobovima
mojih predaka
razbili su zli ljudi, noću.
Zato što su grobovi neograđeni, nezaštićeni.
To nije učinio pripadnik tuđeg naroda,
već Srbin, onaj najgori, što je prezreo Boga i
običaje od starine.

Želim da sazidam Crkvu
kakvu nosim u sebi.

Ja sam crkva.

Ja sam Vaznesenje.

Ja omogućavam Prelazak
iz sveta u svet.

Ja sam soba na spratovima ―
ona soba sa četiri prozora,
što gledaju na jug i sever,
na istok i zapad...

Žena može biti ljubavnica, i prijatelj
vrlo retko.

Sudbina je šalje da bude lakmus.

Prijateljstva iz mladosti nisu brojna.
Svako prijateljstvo sadrži u sebi
neravnopravnost odnosa.

Ako je čovek prazan i muči ga čamotinja,
neka ne traži pomoć prijatelja,
neka ne pokušava da svoju uobraženu nesreću
razvodni razbludnošću,
jednim od prvih načela smrti,
i žrvnjem koji melje dušu
i živčano iscrpljuje.

Ko je našao u životu prijatelje i ljubavi
bezgranične, do smrti?

Ljubav je vera ― religija zemaljske sreće.

Prijateljstvo je, prema legendama koje nisu sasvim iščezle, nešto
sasvim drugo: talasi okeana i obala okeana.
Ljubav žena je odvratna, jer kad žena voli ona uživa u laganju,
kao što mala deca uživaju u skrivanju.

Možda prijateljstvo znači sasvim
nešto drugo : uživanje u razobličavanju, svega.

Žena, kojoj su puna usta ljubavi, vara.

Ovaj svet je postao odvratan
od tolikih lešina ljubavi i lešina prijateljstava.

Lep niko više nije, osim dece, od zabluda
i pritvorstva svi su usahnuli.

Jesen je, deseti oktobar 1998. godine:
lete čavke, čujem njihov kliktaj.
Još nije svanulo, ali sviće.
Istina nije u slavi i bogatstvu.

Istine nema u zaboravu...
Još se nisu rodili, oni koji će nas voleti.

Tek treba da se začnu, pravi prijatelji.

Možda će jednom krov planine ili hrid
mora da omogući sve susrete, sve spojeve, sve vizije?

Treba želeti, sanjati ― otvorenih očiju.
Okrenut svetu, kao sebi. Treba savladati stid.
Sudbina je preodređena, još dok si bio mali!
Kada su laste letele nisko iznad puteva stvorenih
pre pruga železničkih. Iz bliskog neba zračili su ideali
dalekog sveta, nepoznanice. Klizili kao po šini:
slutio sam šta će biti. Možda se sve to i obistini?
Sva iskušavanja, svi potezi i naprezanja, osporeni,
možda su bili samo zato da te odvrate, skrenu
na puteve koji su u detinjstvu bili stvoreni?

Kolonija lastavičjih gnezda, proleće rano,
nadošli potoci, nabubrelo polje, žbunovi sneni
divljih ruža, blato što se za opanke lepi ―
ukazalo se, kad nisi znao šta znači, prerano,
ali seti se reči, odlučnosti ― sećanje krepi.
Niko ne zna, svi su zalutali, kao slepi,
pa tumaraju izgubljeni po užasnoj tmini.
Slutio si šta će biti. Je li čas da se sve obistini?

Neka spadnu sve maske! Nek ide dovraga
svako jednostrano prijateljstvo (sranje u boji!).

Kao i ljubav koja je mržnja.Video sam onu svinju
što ima zašiljenu i izduženu njušku
kako upravlja automobilom. Gospodin menadžer!
Gospodin profesor univerziteta, kome viri
praziluk iz…Eh, mnogo šta je smešno, neutešno.
Kao crne čarape ministarke za kojom se
okreću potajni fetišisti i fašisti…

Odvijmo listove glavice kupusa, zbog korena.
Opet je slagao Gospodin Profesor, sa čijeg
karaktera ne bi skinuo fleke ni nitro-razređivač....

Miroslav Lukić, 3. jul 2012.

KNJIGA ŽIVOTA

Pošao sam po mraku putem
koji vodi u svet.
Put je bio neprokrčen.
Išao sam kroz šiblje
i kroz šumu, i u susret su mi dolazile
priviđenja i opravdane sumnje.
Toliko je malih ljudi koji su zakrčili put
Toliko je naizgled nesavladivih prepreka
Toliko je Juda, književnika i fariseja
No, ja nisam imao nameru da odustanem
Napredovao sam mic po mic
Kroz konkretnu muziku


* * *

Put nije tamo gde sam mislio
Bogataš iz vučije jame je pogrešan čovek
Možda je čak i provokator?
Wemu je važan veliki profit,
a meni nešto drugo, što nadilazi sve bogataše
na svetu, duhovno opštenje i muzika
koja spaja različite i čak suprostavljene svetove.
Put vodi tamo gde nisam ni sanjao.
Put otvaraju tajne skoro neizrecive.
Postoji još jedan čovek na svetu koji zna.
I on je moj nesumnjivi prijatelj.
Put kojim bi da me povede bogataš
vodi u ćorsokak.
Putevi iluzija su pogubni
kao i svi putevi bogataša.


* * *

Sumnjom nas Bog štiti od surogata i graški znoja
u maglovitoj sauni.
Od Demona. Od prizora Sodome i Gomore.
Od Kurve. Od dahtanja.
Od prosipanja semena po pupku.
Naši prijatelji su životinje.
Naši prijatelji imaju mnogo
maski. Ljubavnice ispod pudera
imaju, takođe, čitave arheološke slojeve,
koji su lepo očuvani, kao figure od gline neolita,
u kricima, u grčevima,
u drhtanju pred orgazam. Bog nam je dao
priliku da oprostimo mrtvim i živim
prijateljima dela počinjena u nastupu
nečega što liči na ludilo, ali što nije
pravo ludilo, već ludilo krvi.
Iskušenja su spojeni sudovi.
Što je pridavljeno u babi,
vaskrsava u unuci.
Golotinja, polni organi,
sasvim nabrekli i želja za orgijom
tako su blizu mitu, nepoznatom, neshvaćenom životu...
Razum je, kao i svest, zrno peska
na velikom kontinentu postojanja...

Stihovi preuzeti sa bloga: TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI