Anica Savic Rebac

[Rada]

ANICA SAVIĆ REBAC


STELA ROSA SRPSKE POEZIJE


[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

"Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan
življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači
da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno",
napisala je u oproštajnom tekstu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka Anica Savić-Rebac.
A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce.

Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac (1892—1953) po
mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. Nije sigurno da li je jedna od
najvećih srpskih intelektualki prve polovine prošlog veka otišla u smrt za svojim mužem, jer
je ostala sama i nije mogla da se nosi sa sredinom u kojoj je živela. Nasuprot romanima Mir-Jam
međuratni Beograd nije bio blagonaklon prema ženama i njihovim izborima, i nisu sve priče imale
srećan kraj.

Anica je rođena 4. oktobra 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, i
Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke
i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala
prvi esej. "Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom,
engleskom, francuskom, latinskom, grčkom...", zapisao je Milan Kašanin. A prijatelj kuće Savića,
pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme: "Kad
pogledam one svoje prvence — a bio sam tri-četiri godine stariji od nje — čisto bih sve bacio
k vragu". Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od Anine darovitosti. U svom pismu Anicinom
ocu Milanu Saviću kaže da je "sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin
sastav o renesansi". I dodaje: "To je suviše za jedno dete."

Riznicasrpska

[Rada]

Aničin otac Milan Savić bio je ugledni književni radnik — pisac i prevodilac, urednik i saradnik
mnogih književnih časopisa. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik
Letopisa matice srpske, Anica je od malena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim
ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest
godina imala prve objavljene prevode. Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski
tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku
gimnaziju, kao privatna učenica.

Već 1905. dakle, kada joj je bilo trinaest godina, objavljen je njen prevod Bajronovog speva Manfred.
Među njenim prvim radovima su i prevodi Šelija, Emila Verharna. Paralelno se bavila i originalnim
književnim stvaranjem. Prva ozbiljna ostvarenja su drame inspirisane antičkim likovima: Nijova,
Ifigenija i Poslednja sveštenica Palade Atine. Godine 1906. u časopisu Brankovo kolo izlaze njene
pesme Pan i Renesans. Izvesno je da su je već u najranijoj mladosti privlačili klasična filologija
i klasična književnost. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu
Univerziteta u Beču. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s
početka XX veka. Sa roditeljima je često putovala, međutim ne obilazivši velike evropske gradove,
već mala mesta po morskoj obali i planinama. Kao apsolvent pre školske 1913/14, Anica sa roditeljima
napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta
u Beogradu.

[Rada]

Sve do svoje udaje, Anica je živela u Novom Sadu. Teško je pribavljala potrebnu literaturu za svoja
istraživanja, na šta se često žalila u svojim pismima prijateljima, i inače se teško nosila sa malom
sredinom u kojoj je živela. Volela je Beograd i umetnike sa kojima se u njemu sretala. U proleće 1921.
Anica se venčala sa Hasanom Rebcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se zaposlila u Trećoj ženskoj
realnoj gimnaziji, prvo kao suplementkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. U toj gimnaziji
ostaće do 1930. kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on bio premešten.

Doktorirala je 1932. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon doktorske disertacije
Predplatonska erotologija objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji
Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kallistos,
Tomas Man i problematika naših dana. Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o "Luči
mikrokozma" i Njegošu: Za Anicu Savić-Rebac "Luča mikrokozma" bila je "najviši izraz jugoslovenske
kulture" te je ova žena, jedna od najumnijih koje smo imali, a da nismo znali da je imamo, posvetila
"zaprepašćujući napon energije" potreban da se "Luča" prevede na engleski i nemački!

[Rada]

Može se reći da je Anica Savić-Rebac bila prva i poslednja sveštenica Njegoševe vere zapisane u
"Luči mikrokozma". Jer, šta sve nije radila za "Luču", nego je, usamljena u tom poduhvatu, radila
i na "Lučinoj" evropskoj, svetskoj promociji. Dopisivala se sa evropskim naučnicima i književnicima,
dopisivala se sa Ludvigom Radermaherom, jednim od njenih bečkih učitelja, sa Hansom Lajzegangom, ali
i sa Tomasom Manom koji je njene odlomke uneo u svoje delo, a Rebeka Vest je ushićeno pisala o srpskoj
filozofkinji i poetesi. Samo u Srbiji, Anica Savić-Rebac nije imala podršku za ono što je radila.
Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna. Malo je ko, ovde, razumeo i njenu filozofsku poetiku,
a još manje njen naučni uvid u "Luču". Srpskoj "prvosveštenici" Anici najviše se približio jedan
Francuz, srpski akademik Miron Flašar, njen učenik. Ali, i on će je, vremenom, napustiti. Jer,
vratolomne su staze kojima je ona išla. Vratolomnije od cetinjskih visina.

I, tu smo, i danas. Na jednoj strani Anica sa Njegošem, na drugoj, svi mi. Anica Savić-Rebac bavila
se Njegošem od svojih tridesetih godina pa do kraja života. Kao plod tog istraživanja pojavila su
se njena dva izuzetno važna rada: "Njegoš i bogomilstvo" i "Njegoš, Kabala i Filon", "Pesnik i
njegova poezija".

[Rada]

Anica je nastavila da se aktivno bavi prevodilačkim i esejističkim radom. Jamb ju je najviše privlačio
kao stih na koji je Laza Kostić smatrao da treba prevoditi strane klasičare (a naročito Šekspira)
da bi se izbegla neumitna trohejska tromost, koja vodi u u neku vrstu guslarske zapevke.
"Partizanske narodne pesme" prevela je Anica Savić Rebac na engleski, vrlo spretno. Njeni članci
iz raznih oblasti naše khjiževnosti, uglavnom teže da objasne po neko zamršeno pitanje iz verskoga
života, iz verskoga stava naših pisaca, iz prostonarodnog genija. U svim ovim radovima ona je
pokazala vidovitost, erudiciju i izuzetan dar pesničkog oblikovanja. Kult njen i njene porodice
bio je i ostao Laza Kostić koga je smatrala najvećim našim pesnikom, to mišljenje delio je sa njom
i njen otac, čuveni Mića Savić. Dom Anice Savić bio je pun relikvija Laze Kostića, a pre svega
slika Lazine tragične ljubavi, Lenke Dunđerske — te su slike bile u svakom kutku. Ta ljubav Laze
Kostića nadahnjivala je Anicu Savić-Rebac i nesumnjivo ju je usmerila u pravcu neobuzdane Poovske
romantike.

Njeni prevodi i eseji se stalno objavljuju, a 1946. postaje i vanredni profesor na Filozofskom
fakultetu u Beogradu.

"Glas autentičan, ličan, na trenutke senčen zalelujanim odzvucima jedne prozodije čiji je zavičaj
u pesmama Getea i Helderina. U poeziji Anice Savić-Rebac ostvaren je jedan od lepših spojeva intelekta
i pesničkog senzibiliteta; i dok se duhovna radoznalost pesnikinje okreće prema antici — uglavnom
onakvoj kakva se ona prelama kroz prizmu engleske i nemačke poezije prve polovine prošlog veka —
i prema nekim drugim velikim glasovima prošlosti, njeno fino pesničko čulo reaguje sa najviše
tananosti na mogućnost da se odjeci te radoznalosti prevedu na jezik emocija."
Ivan V. Lalić

[Rada]

Žena pravog obrazovanja, filozof i estetičar istinske kompetencije, Anica Savić-Rebac jeste pesnik
zbog lepota koje su van poezije, i njene pesme su svedočanstva o nekim iskustvima i saznanjima iznad
poezije, i otud je njoj poezija očigledno sredstvo, ne cilj, ne poslednji oblik otkrivanja. Lepota
za nju nije u stihu, u ritmu, i sklopu reči, u poetskoj viziji, nego su za nju lepote stvarno u
morskom pejzažu pred kojim stoji, u nebeskoj visini prema kojoj diže pogled, u idejama u koje veruje,
u istoriji koju sluti. Helenski motivi njeni nisu način da se stvori i izrazi jedna zaista uzvišena
poetska zgusnutost, jedan stvaralački događaj koji na kraju opravdava samog sebe, nego oruđe da se
zbilja dođe bliže skrivenoj sakralnoj energiji pejzaža, zračenjima istorije i klasične i renesansne
poezije.

Helada i jedinstvo bili su njena opsesija, simboli mudrosti, umetnosti i čistote.

No, nije samo Helada bila u tematskom vidokrugu Anice Savić-Rebac. Ona je svoju inspiraciju nalazila
u prebogatoj lektiri na raznim jezicima, u tragovima koje su za sobom, u evropskoj poeziji, ali i
njenom čitalačkom iskustvu, ostavili veliki pesnici. Njene svetle tačke u toj galaksiji bili su Safo,
Žofre Ridel, Gvido Kavalkanti, Dante, Gete, Šeli. U nekim od ovih pesama pesnički predmet postaje
subjekt koji govori. Anica Savić-Rebac, naime, uzima lik pesnika o kome piše, preuzima njegovo pravo
lice I empatično se unevši u njegove motive ispisuje svoju inkantaciju. Takve su pesme "Joffroy Rudel"
i "Pesma Gvida Kavalkantija", kao i "Gete na Breneru". U tim pesmama su, pored još nekoliko, i najlepši
stihovi koje je napisala Anica Savić-Rebac. Te pesme su najdoteranije, njihova faktura je
najkonzistentnija.

[Rada]

Među ovim pesmama svojom lepotom i eteričnošću osvaja pesma "Dante u Apeninu" u kojoj duše dvoje pesnika
koji žive u različitim vremenima, Aničinom i Danteovom, spaja samo most od večno iste mesečine, a potom,
kada taj spoj dovede u opasnost mesečev zalazak, kao nova veza, drukčiji luk koji će spojiti te duše
iz različitih epoha javlja se, materijalizovana u sliku mosta, svetlost platonističke misli u koju će
se i pesnikinja obući kada bude odlazila iz ovih prostora:

O, kao večna odeća svetlosna
Obuhvatiće onde moje biće
Ona, što beše duša mojih misli.

Uz nju bi ravnopravno mogla stajati i, sve eterična, "Toskanska elegija" posvećena Šeliju.

No, Anica Savić-Rebac nije dozvoljavala da u njenoj poeziji prevlada knjiška, intelektualna inspiracija.
Borila se uporno sa samom sobom ne dozvoljavajući da se njena poezija udalji od života. U jedno pismu
Milanu Kašaninu piše: "Umetnost ne sme biti sama sebi inspiracija. To oduzima umetniku i umetnosti
životnu snagu. Ja sam to iskusila i stoga razumem bar jedan deo vaše krize".

Duga razmišljanja o propadanju duha i duše zajedno sa telom inspirisala su Anicu Savić-Rebac da u
bezbroj varijacija piše o antitezi i o sintezi duše i tela. Šta je jedno a šta drugo? je li jedno
realnost a drugo prividnost? jesu li isto? ima li možda nešto treće u čoveku što je čas jedno čas drugo?
Lukrecije je pokušao da da niz dokaza da su duh i materija isto: "U deteta je telo nejako pa i duša;
kad je telo pijano, i duša nije svesna". Anica Savić-Rebac ih deli, ali im pripisuje kao i Valeri, s
jedne strane, moć neverovatnih varijacija u intimnom zbižavanju, sa završnim stepenom savršene ravnoteže,
kad je telo što i duša — i, s druge strane, vodi njihovu zajednicu do apsolutne zavisnosti, jer duša ne
može bez tela ništa. Kad nastaje savršena ravnoteža duše i tela? Odgovor je možda u stavu Anice
Savić-Rebac: "Iz života treba otići blagovremeno!"

[Rada]

Živela je i snevala po "nemirima" Ive Andrića: "Videći mnoge promene oko sebe, zatrepta želja u meni
da živim doveka i da padam po svemu kao sjaj i vetar, i bela magla koju donosi jesen.

Zaželeh da živim samo pokretima i samo kao senka na bojama zemlje i neba, bez glasa i imena i s malo
bola, tek koliko je potrebno da se živi.

Zaželeh da imam dušu svetlu i hladnu kao oko životinja i površina voda, dušu kojoj je jednaka voćka koja
trune u travi, a mravi buše u njoj vijugav hodnik, kao i klica koja, bledi od napora, probija kaljavu
opnu, kojoj je jedno te isto grohot i fijuk burna mora u špiljama i topla tišina kad bez trepta i daha
izlazi u mesec."

Čoveka pleni ta lepota i izvesnost, no ne može se reći, bar ne na prvi pogled, u čemu se sastoji
originalnost tih naprosto pravilnih, zdravih, jednostavnih pesničkih formi; stihove Anice Savić-Rebac
čovek oseća na jeziku, u dahu, neku slast kao nikada ranije. Kadence, rime, sklopovi slede neke tajne
zakone, čini mi se da imaju svoju vlastitu arhitekturu, izvija se neka melodija koja nije sastavljena
od materije ove zemlja a peva o njoj. To je savršenstvo, savršenstvo poput ostatka antičkog zida na
Akropolju pred kojim se Gustav Flober zaplakao od ushićenja.

Tekst više autora

[Rada]

PROLETNJI DITIRAMB

Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova,
Gori u ružama srce moje ljubavi,
Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom.
Bezdana trava je modra i čempresi zlatni,
Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda,
A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt.
Negde daleko okreću vidici
Sunčane kaskade i daždeve plave,
No srce neba gori u postojanoj žari.
Prelivaju se mesečaste manjolije k'o vodoskoci,
Sve grane drhte u zagrljaju,
A moja je duša na tvojim usnama,
Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, za navek.
U granama pevaju vetri k'o ptice purpurne,
Bezgraničnog proleća nišu nas vali.
Sunčani vinogradi kraj mora
Kroz tvoje tamne trepavice zrače,
A bašte Afrodite sjaju beskrajem kao zvezde.

[Rada]

APRILSKO JUTRO

U ovo jutro aprilsko, puno suza i tužna sunca,
Bojažljivo sam pohodila zemlju svoga proleća,
I videla sam gde cvetaju zore neizrečne
Što osvetljavaju moju mladost, videla drhtave beskraje snova
Zapaljene kao suncima cvetnim krunama sa srcem živim:
O lale od crvena kristala, perunike bele ko zvezdani velovi,
Cvetovi sunca i ljubavi, cvetovi plavi i zlatni, cvetovi zvezdanih beskraja,
O, kako sam tužna kad palite snova lučeve u mojoj duši!
Srebrna zvona bleda s mirisom zemlje u prvom vrenju,
Buđenje rana što ponovo tonu, u teške oblake,
Pa modre sase aprilskih vedrina
Tihe margerite u bezdanu morske trave,
I plamene kupe i grozdovi svilni
I grane jabuka u cvetu, san mi otvarahu čudne beskraje:
Nebesne staze me zavale, s obricanjem jedva podnošljive sreće.