Tema: Anica Savic Rebac

INKANTACIJA

Snežna zemlja k'o da dišu u snu,
K'o da zraci puni medne rose
Prodiru kroz ćilim lak i zvezdan,
Prodiru kroz hladnu površinu
U dubine tople njene grudi.
Tamo drhte sad već pola budne
Žile tanke, i sokovi struje;
Kroz vazduha tišinu kristalnu
Čujem gde se večito klijanje
I semenje nebrojene kreće:
Zemljina se večna plodnost diže
Sva na moćnu zapovest meseca
Kao slana pena morskih plima;
A kroz oštri miris snega struji
Prvi dah nerscvetana cveća:
To ga, u kolu Sestara Rosnih,
Hrani rosom Cintija mađiskom
Bašta svojih nebeskih, gde cveta
Po putanjama safirne tame
Kao simbol daljnja bujna žića,
Hiancint i narcis, cveće kiše.

PRAKSITELU

Noćno nebo, ko senka modroga beskrajnog Maja,
kao u trenu belo sunce lepote kad klonu
Obli ga sjaj: Sa istoka, zanosnim letom nepomičnim,
Moćan mesec se diže etirom tamnim — i kao
Suze pod milovanjem su zvezde pod njegovim zrakom
Posred modrih beskraja
Što se svetlošću i tamom ko srma prelivaju,
Dok pod neizrečnom čari
Dišu i premiru nežni oblaci od vlažna mramorna sjaja.

Budi se senka modra beskrajskoga Maja,
Budi se besmrtna lepota sna bogova,
Mesec dok sija — odlomak nebesna mramora,
Najlepši svet iz njega što vajaš:
Bogova likove sjajne na kojima drhće
Osmejak zlatan, ko zrak njinog umrlog sunca.

Nebom žilama nevidnim i nežnim,
Bela krv bogova struji.
Na oživeloj modroj i srebrnoj tami
Bogova likovi snuju kao na prozračnome nebu nebesa —
Na oživeloj tami
Sija nebesni mramor umetnosti, i sjaj mu
Božanska je maska na mračnome liku Beskraja.

ROMEO I JULIJA

U toplom sjaju vaše cvetne zore
Gube se ko i vrhovi mačeva
I zvezde, smrtno bled im lik ne sneva.
No zore vaše dok još vatre gore

Iz zapada krvava se razleva
Ko zora vaša vedrog plama more.
I dva ta plama lepši plam još tvore:
Sa zorom vašom zapad vaš se sleva.

Najdivnije blistanje sad se rasu,
I jedna ruža tek nebesa sva su —
A zvezde dve u njima sene gube:

Vaša se, evo, zlatna zvezda spaja
Jutarnja sa večernjom sred tog sjaja,
Ko vrhovi mačeva da se ljube.

MAGIA NATURALIS SOLSTITIUM

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,
U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje buja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton
— da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće
rađa —
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana.