Tema: Milen Milivojevic

MILEN MILIVOJEVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Drajinac kod Svrljiga, 1943)

srpski pesnik, satiričar i aforističar

Milen Milivojević, srpski pesnik, satiričar i aforističar, rođen je 1943. godine u selu
Drajinac kod Svrljiga. Do sada je objavio devet pesničkih knjiga, jednu zbirku satirične
poezije, šest knjiga aforizama i jednu knjigu satirične proze. Za*stu*pljen u brojnim
an*to*lo*gi*ja*ma, pre*gle*di*ma i zbor*ni*ci*ma.

Zbirke pesama: "Raspuće", "Tačka", "Lažu vegetarijanci", "Neću više da se igram",
"Jednosmernom trakom".

Knjige aforizama: "Kako sam postao uvrnut", "S uma", "Nije ovo Danska", "Gologlavi
Rajko i Crvenkapa", "Kasno sam počeo da pišem", "An pasan", "Državi nije dobro", knjigu
satirične poezije "Carske pesme" i knjigu satirične proze "Nostalgične priče".

Zastupljen je aforizmima u leksikonu Milovana Vržine "Ko je ko u našem humoru, satiri
i karikaturi", u antologiji Vitomira Teofilovića "Vrag i šala", u ruskom izdanju ove
antologije "Čert i šutka" i u antologiji istog autora "Slučajni uzorak", u knjizi
Vasila Tolevskog "Našite prijateli" (na makedonskom jeziku), u "Enciklopediji aforizama"
Đorđa Otaševića, kao i u panoramama ovog autora "Grafiti i aforizmi" i "Dribling duha",
u obe knjige izbora "Izvajane misli" Slavomira Vasića i Ivana Matejevića, u "Antologiji
svetskog aforizma" Ljubiše Mihajlovića, u zborniku aforizama o šahu "Šahorizmi" i u
više zbornika timočkih i borskih aforističara.

Član je Udruženja književnika Srbije. Za svoj rad više puta je nagrađivan. Dobitnik je
godišnje nagrade "Ježevog humora", nagrade za najbolju knjigu godine borskih autora
(za "Nostalgične priče") i diplome "Satirično pero" lista "Timok" (za knjigu "S uma").

Duže od pola veka objavljuje aforizme i druge satirične tekstove u "Ježu" i drugim
listovima.

Živi i stvara u Boru.

Riznicasrpska

DOK GOVORIŠ

Kad rečima ti padaš u mene,
čelo mi se u tebe pretvori,
tvoja reč mi ulazi u zene,
u grlu mi potok zažubori.

Tada sveta odjednom nestane
i u tebe sve reči se sjate,
tad mi oči lete na sve strane,
no ničega drugog da se late.

Reč smrznuta u uglu usana
u osmeh se ispred tebe topi,
misao mi tada iskidana,
nedirnuta, nad tobom se sklopi.

DOK GLEDAŠ

To je vreme puno nevremena,
to je govor bez ijednog glasa.
Strah u meni niče bez semena,
pogled ti se ćutanjem talasa.

Taj mi pogled i kad progovori,
skriva negde naličje bez lica
i nikad se u reč ne pretvori,
to je pogled iza trepavica.

Tišina je kao vrisak tiha:
to je oko što nikad ne žmuri,
to je pesma bez ijednog stiha,
to je ptica što u nebo žuri.

DOK ĆUTIŠ

U usnulom i prodornom muku
tad lagano pronalazim nešto
što mi šalje nemuštu poruku
koju skrivam od očiju vešto.

To ćutanje može sve stihove
da razbaca daleko od sebe
i da nikad ove moje snove
ne dokuči srce što mi zebe.

Kad osetim taj veliki nesklad,
okrenem se, nevešt, za tišinom
i pomirim, kao Orfej nekad,
sa večitim i usamljenim snom.

DOK HODAŠ

Kad vazduhu ti okreneš leđa,
tad na sebe misao ne liči.
Svaki pokret na tebe podseća,
samim sobom i tobom se diči.

Noge bi se sobom ponosile,
nevidljive, od života lepše,
pokreću ih neke spoljne sile,
lete mnome i od ptica lakše.

Tim korakom kratko putovanje,
pa se neba osmehu približe:
sve veliko od tebe je manje,
sve visoko sa tobom je niže.

DOK PLAČEŠ

Tad se ništa ne miri sa snom,
tad misao pođe od izvora,
oblaci se nadmeću visinom,
oči su ti iza sedam mora.

Kad se sunce iza čela krije,
dve se borbe unutrašnje vode,
tad se pogled s vetrovima bije,
tad me ptice sa sobom ne vode.

Tada srce iz očiju vrca,
reke teku od sebe suprotno,
tada reči prodru mi do srca,
takav košmar zbližava nas kobno.

DOK SE OGLEDAŠ

Ogledalom Boginja kad minu,
radost neku u oku osetih.
Zvezda pade, ode u visinu —
misao mi zreli postade stih.

Ptice slamne na glavu mi sleću,
cvet mi crven cveta u ustima,
reči mi se u ptice premeću —
počinje već svuda da nas ima.

I dok raste dan iz moje glave,
jače prsti od očiju prže.
Začas padnem, iznad mene trave
i one me još pod sobom drže.

DOK RAZMIŠLJAŠ

Tad na dlanu izraste mi ruža,
tad u meni tvoja pesma klija,
tad misao postaje mi duža —
svemoćan sam tog trenutka i ja.

Tad očima jedem, ne zubima,
tad polako ulazim u travu,
tada ne znam: leto je il zima —
vreme mi se razbilo o glavu.

Tako tiho neću nikad moći
Da stihujem, a razapet tobom,
U tišini kao usred noći
Da se smejem i plačem nad sobom.