Tema: Branislav Petrovic

BRANISLAV PETROVIĆ


[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Bjeluša, 07.04.1937 — Beograd, 26.09.2002)

srpski pesnik i novinar

BIOGRAFIJA

Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša (kod Užica) koje pripada opštini Arilje.
Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je
na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i
srpski jezik.

Radio kao novinar u "Borbi", kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu "Vidici" i
"Srpski književni glasnik", urednik u Izdavačkom preduzeću "Prosveta".

Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi "Kvadratura kruga".

Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.


Riznicasrpska (Wikipedia)

ZBIRKE PESAMA

Moć govora

Gradilište

O prokleta da si ulico Rige od Fere

Predosećanje budućnosti

Tragom prah

Sve samlji

Pesme

Da vidiš čuda

Žeževasion


NAGRADE

Nagrada "Branko Miljković"

Zmajeva nagrada

Žička hrisovulja

Disova nagrada za ukupno pesničko delo

Nagrada "Desanka Maksimović".

NOĆNA PESMA

Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.

NE UMEM DA ŽIVIM A ŽIVI MI SE

Ne umem da živim a živi mi se
kad umrem rodiću se čini mi se

O bože bože šta učini tvoj sin
ti mu dade liru on je okači o klin

I jauknu strašno ko niko pre njega
odričući se i pesme i sebe i svega

Srbija je zemlja u kojoj za pića
pesnike tuku za nova otkrića

Kad postignem cilj i dospem u tminu
nek se zna da nisam im'o otadžbinu

Vreme je svemoćno ono zvezde melje
da se zna da nisam imo roditelje

Pa i majku svoju najsvetiju zoru
sam sam izmislio kao metaforu

Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi
dugo sam molio da me živog rodi

I rodila me živog ko žarulju
al me bez oružja pustila u rulju

I budući da sam prvi put van tmine
ne umedoh da se branim od svetine

I dotle je došlo o majko oprosti
vraćam se natrag u tebe kroz kosti

Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju

ČISTILIŠTE

O prokleta da si ulico rige od fere
i proklet da je čas ljubavi nagle
posle kog te milicajci kao zvere
uginulo
odnose iz gradskog blata
kroz užasne
svetske magle

Milicajci umnoj patnji nestasali
sve brđani kršni orni da pretuku
nas koji smo niz ulice popadali
i sve koji
sustanuli
ko psa
srce
svoje vuku

Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja
škljocne brava kao iza džeparoša ludog brata
pa u duši zlehuda se javne želja
nikad da se
ne otvore
teška
vrata
Glava puna dimničara polenovog praha slave
na pesnicu uvežbanu pade klonu
sa usana po betonu popadaše ljubičice plave
svi trepeti
u tom trenu
utihnuše
sve
potonu

Pred sudiju izvode te dan kad svane
pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek ne svlači se ne pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi
svetlost
juga

Budi višnja kad procveta budi šuma posle kiše
i puževi rogove kad puste nežne
budi krčag vrućeg mleka pa da dečja zamiriše
soba
budi tica što doleće
iz daleke zemlje
snežne
sve budi pre
groba

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože

Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
imao si lakih krila pune štale
pa zaboga ljubio si jednu stvarno lepu ženu grešnu
i sad moraš
niz potoke
niz orlove
niz
kristale