Milan Dedinac

[Rada]

MILAN DEDINAC


[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Kragujevac, 1902 — Opatija, 1966)

Milan Dedinac je najizrazitiji lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na
drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao
mnogo. Skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957).
Bavio se i pozorišnom kritikom.

Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost
i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim
putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Pesnik Stražilova, pošavši
od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, teži lirskoj imaterijalizaciji predmeta.
Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim
određene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus "Zorilo i
noćilo", 1922. i dr.) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo
crta i boja, ili, još više, na muziku, koja je samom svojom prirodom lišena svake
predmetne konkretnosti. Krajnja tačka tog načina pevanja dostignuta je u antipoemi
Javna ptica (1926), jednom od najznačajnijih nadrealističkih tekstova. Spontani lirizam
prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traženjima i eksperimentisanjem s izrazom i
oblikom.

Riznicasrpska

[Rada]

Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti počinje s poemom Jedan
čovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije
iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja
od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe,
uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija
čoveka koji promatra nepogodu, u narodnoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj
60211 (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekova pada u stvarnost.
Zbirka je mešavina poetske proze i stihova, dnevničkih zapisa i pesama. To je poezija
o ropstvu i stradanju, o čežnji za slobodom, poezija ljubavi prema zavičaju, svojim
najbližim i otadžbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije.
Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku osećajnost; lirsko je u njoj na izvanredan
način povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama
nema ničeg deklarativnog, parolaškog, programskog; iako prožete sumornom stvarnošću
epohe, one su ostale najčistija lirika.

[Rada]

Sasvim drukčiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957)
nazvane "Pesnički ogledi sa putovanja po Crnoj Gori". Neke od tih pesama nastale su pre rata,
ali kao celina ciklus je uobličen u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao treća,
završna etapa u Dedinčevom pesničkom razvitku. Na pesničkim putovanjima po Crnoj Gori pesnika
ne privlače sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline,
nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlošću. Crnu Goru pesnik vidi
kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti završava se uranjanjem u nebeska
prostranstva. Sve pesme prožima čežnja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu.
Čovek je u njoj sudeonik velike panteističke drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako
zaokružuje Dedinčevo pesničko delo. Stvarano u tišini i osamljenosti, to delo je ipak,
oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmičku, i prožeto
uznemirenim ritmom epohe.