Tema: Srpske epske pesme

Marko Kraljevic i orao


Leži Marko kraj druma careva,
pokrio se zelenom dolamom,
po obrazu srmajli-maramom,
čelo glave koplje udario,
za koplje je Šarac konjic svezan,
na koplju je sura tica orle,
širi krila, Marku čini hlada,
a u kljunu nosi vode hladne,
te zapaja ranjena junaka.
Al' besedi iz gorice vila:
„O, boga ti, sura tico orle,
što je tebi dobra učinio,
učinio Kraljeviću Marko,
širiš krila te mu činiš hlada,
i u kljunu nosiš vode hladne
te zapajaš ranjena junaka?“
Al' besedi sura tica orle:
„Muči vilo, mukom se zamukla!
Kako m' nije dobra učinio,
učinio Kraljeviću Marko?
Možeš znati i pametovati
kad izgibe vojska na Kosovu
I obadva cara poginuše,
car Murate i kneže Lazare,
pade krvca konju do strmašca
i junaku do svil'na pojasa,
po njoj plove konji i junaci,
konj do konja, junak do junaka?
A mi tice doletismo gladne,
doletismo i gladne i žedne,
ljudskoga se nahranismo mesa
i krvi se ljudske napojismo,
a moja se krila zakvasiše;
planu sunce iz neba vedroga,
te se moja krila okoreše,
ja ne mogoh s kril'ma poletiti,
a moje je društvo odletilo,
ja ostadoh nasred polja ravna,
te me gaze konji i junaci.
Bog donese Kraljevića Marka,
uze mene iz krvi junačke,
odnese me u goru zelenu,
pa me metnu na jelovu granu.
Iz nebesa sitan dažd udari,
te se moja krila poopraše,
i ja mogoh s kril'ma poletiti.
poletiti po gori zelenoj,
sastadoh se s mojom družbinicom.
Drugo mi je dobro učinio,
učinio Kraljeviću Marko:
možeš znati i pametovati,
kad izgore varoš na Kosovu
i izgore kula Adžagina?
Onde bili moji orlušići,
pa ih skupi Kraljeviću Marko,
on ih skupi u svil'na nedarca,
odnese ih dvoru bijelome,
pa ih hrani čitav mesec dana,
čitav mesec i nedelju više,
pa ih pusti u goru zelenu,
sastadoh se s moji orlušići;
to je meni učinio Marko“.
Spominje se Kraljeviću Marko
kao dobar danak u godini.

Marko Kraljevic i soko


Razbolje se Kraljeviću Marko
Pokraj puta druma junačkoga,
Više glave koplje udario,
A za koplje Šarca privezao,
Još govori Kraljeviću Marko:
"Ko bi mene vode napojio,
"Ko li bi mi ladak načinio,
"Taj bi duši mjesto ufatio."
Tu dopade soko tica siva,
U kljunu mu vode donosio,
Pa je Marka vode napojio;
Nad Markom je krila raskrilio,
Pa je Marku ladak načinio;
Još govori Kraljeviću Marko:
"O sokole, siva tico moja!
"Kakvo sam ti dobro učinio,
"Kad si mene vode napojio
"I kad si mi ladak načinio?"
Soko tica odgovara Marku:
"Ne budali, Kraljeviću Marko!
"Kadno bjesmo na Kosovu bojnom,
"Teški bojak mi s Turci trpljesmo,
"Onda Turci mene ufatiše,
"Oba moja krila odsjekoše;
"Ti si mene ufatio, Marko,
"Metnuo me na jelu zelenu,
"Da me Turski konji ne sataru,
"I junačka mesa naranio
"I prvene krvi napojio;
"Tu si meni dobro učinio."

Marko Kraljevic i Filip Madzarin


Vino pije tridest kapetana
U Karlovcu bijelome gradu,
Među njima Vilip Madžarine,
A do njega Zmaj-Despote Vuče,
Dokle su se vina napojili
I od vina ćeiv zadobili,
Pa se vali tridest kapetana,
Što je koji roblja narobio,
Koliko li glava osjekao;
Ali veli Vilip Madžarine;
"Braćo moja, tridest kapetana!
"Vidite li bijela Karlovca
"I u njemu tridest i tri kule?
"Ja sam svaku glavom nakitio,
"Do nijesam kulu na ćupriji,
"A i nju ću skoro okititi
"Rusom glavom Kraljevića Marka."
To govori Vilip Madžarine,
A mišljaše, niko ga ne čuje
Od Markovih vjernih prijatelja;
Al' ga čuje Zmaj-Despote Vuče,
Pobratim je Kraljeviću Marku,
Pa se skoči od zemlje na noge,
Dovatio divit i hartiju,
Te je sitnu knjigu napisao
Ka Prilipu gradu bijelome
Pobratimu Kraljeviću Marku,
'Vako Vuče Marku govoraše:
"Čuješ li me, Bogom pobratime!
"Evo imaš grdna dušmanina
"U Karlovcu Vilip-Macarina,
"On se jeste, brate, zarekao,
"Da će tvoju ukinuti glavu,
"Njom bijelu nakititi kulu;
"No se čuvaj, Bogom pobratime,
"Od Vilipa kake prijevare."
Pa mu Vuče knjigu opravio.
A kad Marku sitna knjiga dođe,
Te viđeo, što mu pobro piše,
On se skoči na noge lagane,
Opremi se na bijeloj kuli,
I pripasa sablju okovanu,
I prigrnu ćurak od kurjaka,
Pa se skide u arove donje,
Te opremi Šarca debeloga:
Pokri njega surom međedinom,
A zauzda đemom od čelika,
Objesi mu tešku topuzinu,
I gadare s obadvije strane;
Pa se šarcu na ramena baci,
A uprti koplje ubojito,
Ode pravo niz Kosovo ravno,
Od Pazara lomnim Vlahom Starim,
Pa se spusti Valjevskoj nahiji,
Ode pravo preko Mačve ravne
Dokle dođe šeru Dmitrovici,
Tuna Marko Savu prebrodio,
Ode pravo preko Srema ravna,
A kad dođe ka Karlovcu gradu,
Ode Marko niz novu čaršiju
Dokle dođe dvoru Vilipovu,
Ugna Šarca u mermer-avliju,
Pa ga dogna pred bijele dvore,
Al' Vilipa doma ne bijaše,
Već otiš'o u lov u planinu,
No mu stoji ljuba Anđelija,
A oko nje četiri dvorkinje,
Te joj drže skute i rukave.
Kada dođe Kraljeviću Marko,
On joj Božju pomoć nazivao:
"Božja pomoć, moja snaho mila!
"Jel' kod dvora Vilip pobratime?
A veli mu ljuba Vilipova:
"Id' otale, gola dervišino!
"S takijem se Vilip ne bratimi."
Kad to čuo Kraljeviću Marko,
Udari je dlanom po obrazu,
Na ruci mu burma pozlaćena,
Načini joj ranu na obrazu
I tri zdrava pomjeri joj zuba,
Pa joj skide tri niza dukata,
Te ih baci u svil'ne džepove,
Pa govori ljubi Vilipovoj:
"Pozdravi mi Vilip-Madžarina
"Kada dođe ozgo iz planine,
"Neka dođe u novu mehanu,
"Da se rujna nakitimo vina,
"Ni za moje ni njegovo blago,
"Već za tvoga zlaćena đerdana,"
Pa okrenu pomamna Šarina,
Ode pravo u novu mehanu;
Odja Šarca, sveza pred mehanu,
A on sjede pita rujno vino
Malo bilo, za dugo ne bilo,
Dođe Vilip dvoru bijelome,
A srete ga ljuba Anđelija,
Roni suze niz bijelo lice,
Drži krvav jagluk u rukama,
A pita je Vilip Madžarine:
"Što je tebe, moja vjerna ljubo?
"Te proljevaš suze od očiju,
"Držiš krvav jagluk u rukama?"
Ode njemu ljuba govoriti:
"Gospodaru, Vilip-Madžarine!
"Ti kad ode u lov u planinu,
"A ja stajah pred bijelom kulom,
"Vrag donese jednu dervišinu,
"Na njemu je ćurak od kurjaka,
"Pa po ćurku sablju pripasao,
"Uprtio koplje na ramena,
"Pa on jaše konja šarenoga,
"Pa ga dogna pred bijelu kulu,
"Mene božju pomoć nazivao:
""Božja pomoć, moja snaho mila!
""Jeli doma Vilip pobratime?""
"A ja njemu Boga ne privatih,
"No ovako njemu progovorih:
""Id' otale, gola dervišino!
""S takijem se Vilip ne bratimi."
"A on dogna konja šarenoga,
"Udari me dlanom po obrazu,
"Na ruci mu burma pozlaćena,
"Nagrdi mi prebijelo lice
"A pomjeri do tri zdrava zuba;
"Skide s mene tri niza dukata,
"Pa otide u novu mehanu,
"A tebe je 'vako pozdravio:
"Da otideš u novu mehanu,
"Da se rujna napojite vina,
"Ni za tvoje, ni njegovo blago,
"Već za moga zlaćena đerdana."
Kad to začu Vilip Madžarine,
A on reče ljubi Anđeliji:
"Muč', ne plači, moja vjerna ljubo!
"Sad će njega Vilip uvatiti,
"Dovešću ga dvoru bijelome,
"Nek ti nija u bešici sina."
Pa okrenu suru bedeviju,
Ode pravo niz novu čaršiju
Doke dođe pred novu mehanu,
Ali Šarac vezan pred vratima,
Vilip nagna suru bedeviju,
Da uiđe u novu mehanu,
Ali ne da Šarac od mejdana,
Već kobilu bije po rebrima;
Naljuti se Vilip Madžarine,
Pa potrže perna buzdovana,
Ode biti pred mehanom Šarca;
Al' propišta Šarac pred mehanom:
"Avaj mene do Boga miloga!
"Đe pogiboh jutros pred mehanom
"Od silnoga Vilip:Madžarina
"A kod moga slavna gospodara!"
No mu reče iz mehane Marko:
"Propušti ga u mehanu, Šarče!"
Kad je Šarac saslušao Marka,
Propusti ga u novu mehanu.
A kad Vilip uđe u mehanu,
A on Marku Boga ne naziva,
Veće trže tešku topuzinu,
Pa udari Kraljevića Marka,
Udari ga u pleći junačke,
Ali Marko ni habera nema,
Veće veli Vilip:Madžarinu:
"Sjedi s mirom, Madžarsko kopile!
"Ne budi mi po kožuhu buha,
"Već odjaši, da pijemo vino,
"Pa još ima dana za mejdana."
Al' to Vilip ne slušaše Marka,
Već ga ud'ri u desnicu ruku,
Te mu razbi čašu pozlaćenu
A prosu mu crveniku vino.
Kad go viđe Kraljeviću Marko,
A on skoči od zemlje na noge,
Na Madžara juriš učinio,
Njegovu mu sablju ugrabio,
Te ga njome Marko udario,
Udari ga po desnu ramenu,
Razdvoji ga na sedlu bojnome,
Pa kroz njega Marko dovatio
Na vratima mermera kamena,
I njega je pola presjekao,
Pa je oštru sablju zagledao,
Pa govori Kraljeviću Marko:
"Mili Bože, čuda velikoga!
"Dobra gvožđa u loša junaka!"
Njome manu, ods'ječe mu glavu,
Pa je Šarcu baci u zobnicu,
Ode pravo dvoru Vilipovu,
Te mu obi bijelu riznicu,
Iz nje Marko povadio blago,
Pa otide drumom pjevajući,
Osta Vilip nogom kopajući,
A ljuba mu mlada kukajući.

Marko Kraljevic u Azackoj tamnici


(odlomak)

Bože mili! na svem' tebe vala!
Kakav bješe delibaša Marko!
Kakav li je danas u tamnici,
U tamnici Azačkoj prokletoj!
Tamnica je kuća neobična:
U tamnici voda do koljena,
Od junaka kosti do pojasa;
Tude idu zmije i jakrepi,
Hoće zmije oči da popiju,
A jakrepi lice da nagrde,
Da otpadnu noge do koljena
I junaku ruke do ramena.
Pišti jadan po tamnici Marko,
Pišti Marko, do Boga se čuje,
Gleda Marko Azačkoj čaršiji,
Ne će l' koga ugledati svoga;
Ni kog svoga, do Boga jednoga,
No ugleda lijepu đevojku,
Milu šćercu kralja od Azaka,
Đevojku je Bogom sestrimio:
"Bogom sestro, kraljeva đevojko!
"Dođi mene tamnici na pendžer."
Đevojka je za Boga primila,
I za Boga i za brata svoga,
Ona dođe tamnici na pendžer,
Marko njojzi tiho progovara:
"Bogom sestro, kraljeva đevojko!
"Idi babu od Azaka kralju,
"Od mene mu poklon i pozdravlje:
"Kumim njega Bogom istinijem,
"Nek me pusti iz tamnice klete
"A na vjeru i na veresiju
"I na jemca Boga istinoga,
"Da ja idem do Prilipa grada,
"Da donesem za otkupa blago,
"Vjera moja, dvadeset tovara;
"Ako li mi vjerovati ne će,
"Nek me pusti iz tamnice klete,
"Pa neka me u gvožđe okuje,
"Ja ću sitnu knjigu opraviti
"Majci mojoj u Prilipa grada,
"Za otkup će donijeti blago:
"U tamnici živiti ne mogu."
Kad đevojka r'ječi razumjela,
Ona ode kralju na divana,
Kada babu na divan iziđe,
Pitao je od Azaka kralju:
"Oj boga ti, mila ćeri moja!
"Šta je tebe tamo nestanulo?
"Il' ti malo svile i kadive,
"Ili zlata, il' bijela platna?
"Al' lijepe čohe Paraguna
"I rezane, pa i nerezane?"
Besjedi mu lijepa đevojka:
"O moj babo, od Azaka kralju!
"Svašta dosta u dvoru tvojemu,
"Ništa mene nije nestanulo;
"No evo ti poklon i pozdravlje
"A od sužnja Kraljevića Marka,
"Da ga pustiš iz tamnice, babo,
"A na vjeru i na veresiju
"I na jemca Boga istinoga,
"Dok otide do Prilipa grada,
"Za otkup će donijeti blago,
"Donjeti dvadeset tovara,
"Ako li mu vjerovati ne ćeš,
"Pusti njega t tamnice, babo,
"U željez ga gvožđe okuj teško,
"On će sitnu knjigu opraviti
"Majci svojoj u Prilipa grada,
"Za otkup će donijeti blago."
Kad to začu od Azaka kralju,
on đevojci pr'jeke r'ječi kaže:
"Kučko jedna, a ne ćeri moja!
"Šnjime si se, kučko, sjaranila!
"A tako mi Boga velikoga!
"Ne ću pustit' iz tamnice Marka,
"Držaću ga za devet godina,
"Dok mu zmije oči ne popiju,
"A jakrepi ne nagrde lice;
"Dok m' otpadnu noge do koljena
"I junaku ruke do ramena;
"Kad dopadne take muke Marko,
"Ja ću pustit' sužnja bez dinara,
"Izaijeću tuc'ka na sokake,
"Neka prosi, nek se ljebom rani."
Kad đevojka r'ječi razumjela,
Ona ode na tamnicu Marku,
Sve mu kaza, kako kralju kaže.
Kada začu Kraljeviću Marko,
Pišti Marko, do Boga se čuje,
Pa đevojci bio govorio:
"Bogom sestro, kraljeva đevojko!
"Donesi mi divit i hartije,
"Da ja kitim jednu sitnu knjigu,
"Da je pratim u Prilipa k majci,
"Nek prodaje zemlje i gradove,
"Nek prodaje, nek za dušu daje,
"Nek se rani i oda zla brani;
"Vjernoj ljubi, nek se preudaje;
"Miloj seji, da s' ne kune mnome;
"Mane vođe kosti istrunuše
"U tamnici Azačkoj prokletoj."
Donese mu divit i hartiju,
Te je sitnu knjigu nakitio,
Ne kiti je, kud je njojzi kaže,
No je kiti preko mora sinjeg,
Preko mora do grada Soluna,
Do Dojčila Bogom pobratima:
"O Dojčilo, Bogom pobratime!
"Teške sam ti muke dopadnuo,
"Teške muke, u Arapske ruke,
"Dopadnuo rogolva i tamnice,
"A proklete Azačke tamnice;
"U tamnici živiti ne mogu,
"Tamnica je kuća neobična;
"Izbavi me, ako Boga znadeš!"
Pa dozivlje sivoga sokola:
"O sokole, pust mi ne ostao!
"Nosi knjigu ka gradu Solunu,
"Ka Dojčilu Bogom pobratimu,
"Nek izbavi mene iz tamnice."
Uze soko onu sitnu knjigu.
Pa se izvi nebu pod oblake,
Pravo ode ka Solunu gradu
Baš u jutru u svetu neđelju,
Al' bijaše gospoda Solunska,
Al' bijaše u bijeloj crkvi
Na jutarnji i na leturđiji,
Pade soko na bijelu crkvu,
Pišti soko, do Boga se čuje,
Poznade ga Dojčilo vojvoda,
Pa išeta iz bijele crkve,
Te on sjede u srebrna stola,
K njemu dođe siv-zelen sokole,
Ispod krila sitnu knjigu pušti.
Uze Dojčil onu sitnu knjigu,
Kad on viđe, što mu knjiga kaže,
Udari se po koljenu rukom,
Nova čoha pršte na koljenu
I od zlata burma na rukama,
Suze roni niz bijelo lice:
"Ala! brate, Kraljeviću Marko!
"Teške ti si muke dopanuo!
"Bez jada se izbaviti ne ćeš."
Pa on misli, što će i kako će,
Oće mislio, na jedno smislio,
Pa uzimlje boju karaboju,
Bijelo je obojio lice,
Načini se crni Arapine,
Pa izvede dobra konja dora,
Na dobra se dora dohitio,
Pravo ode ka Azaku gradu.
Kad je bio niz polje Azačko,
Teško bio naljutio dora,
Dobar doro na kolače skače,
U prijeko dvanaest aršina,
U dužinu dvadest i četiri,
U visinu tri koplja junačka,

Marko Kraljevic ukida svadbarinu


Poranio Kraljeviću Marko,
poranio niz Kosovo ravno.
Kad je bio na vodi Servani,
sukobi ga Kosovka devojka,
božju pomoć naziva joj Marko:
„Božja pomoć, Kosovko devojko!"
Devojka se do zemlje poklanja:
„Zdravo da si, delijo neznana!
Al' joj Marko poče besediti:
„Draga sestro, Kosovko devojko,
lepa ti si, seko, mlađa bila!
Krasna ti si stasa i uzrasta,
rumenila, gospodska pogleda!
Al' te, seko, kosa pokvarila;
jer si tako, seko, osedila?
S kog si mlada sreću izgubila?
Il' sa sebe, il' sa svoje majke,
ili sa svog stara roditelja?"
Proli suze Kosovka devojka,
pa govori Kraljeviću Marku:
„Dragi brato, delijo neznana,
s sebe sreću izgubila nisam,
ni sa sebe, ni sa svoje majke,
ni sa svoga stara roditelja;
već sam jadna sreću izgubila:
evo ima devet godin' dana
kako dođe Arap prekomorac,
pa od cara Kosovo zakupi,
i nametnu zulum na Kosovo:
Kosovo ga i poji i hrani.
Pa je drugi zulum nametnuo:
ko s' udaje, trideset dukata;
ko se ženi, tridest i četiri.
Koji ima te toliko dade,
taj se junak može oženiti
i devojka mlada udomiti;
a u mene braća siromašna,
nema blaga da Arapu dadu,
u tome sam jadna zaostala,
te se nisam mlada udomila;
sa toga sam sreću izgubila.
Pa još za to ne bih ni žalila,
što nam s' ne da mladim udavati
i junakom mladim oženiti;
nego evo i veće nevolje,
još je veći zulum nametnuo:
na noć ište mladu i devojku,
pa devojku Arapine ljubi,
a nevestu sluge Arapove.
Obredi se sve Kosovo redom:
davaše mu mlade i devojke,
evo meni tužnoj reda dođe
da doveče odem Arapinu,
da mu noćas, jadna, budem ljuba,
pa ja mislim i razmišljam:
mili bože, što ću i kako ću?
Il' ću jadna u vodu skočiti,
ili ću se mlada obesiti?
Volim, brate, izgubiti glavu
neg' ljubiti svoj zemlji dušmana"
Al' besedi Kraljeviću Marko:
„Draga sestro, Kosovko devojko,
ne šali se, u vodu ne skači,
nemoj sebi smrti učiniti,
nemoj, seko, duše ogrešiti!
Već mi kaži Arapove dvore,
,gdi su dvori Arapina crna?
Imam reči besediti s njime".
Devojka mu poče besediti:
„Dragi brato, neznana delijo,
a što pitaš Arapove dvore?
Što ih pitaš? Ostali mu pusti!
Može da si našao devojku,
pak mu ideš, nosiš svadbarinu;
a možda si jedinac u majke,
pa ćeš, brate, tamo poginuti,
pa što će ti samohrana majka?"
Marko s' maši rukom u džepove,
te izvadi trideset dukata.
pa ih daje Kosovki devojki:
„Na, ti, seko, trideset dukata,
pak ti idi svome belom dvoru,
pak se hrani dok ti s' sreća javi;
samo kaži Arapove dvore,
ja ću platit svadbarinu za te.
Zašto bi me Arap pogubio,
kad ja imam, sestro, dosta blaga,
mogo b' platit sve Kosovo ravno,
kamol' ne bih za se svadbarinu?"
Devojka mu poče besediti:
„Nisu dvori, već šatori pusti.
Pogledajde dole niz Kosovo:
gdi se onaj svilen barjak vije,
onde j' šator crnog Arapina,
oko njega zelena avlija,
sva avlija glavam' nakićena:
evo nema još nedelja dana
kako j' proklet Arap isekao
sedamdeset i sedam junaka,
Kosovaca tužnih đuvegija.
Arap ima četrdeset slugu,
što čuvaju stražu oko njega"
A kad Marko saslušao reči,
krenu Šarca, ode niz Kosovo,
dobra Šarca vrlo rasrdio,
iz kopita živa vatra seva,
iz nozdrva modar plamen liže.
Srdit Marko jezdi niz Kosovo,
roni suze niz junačko lice,
a kroz suze gnjevno progovara:
„Oj davori, ti Kosovo ravno!
Što si danas dočekalo, tužno,
posle našeg kneza čestitoga,
da Arapi sad po tebi sude!
Ja sramote podneti ne mogu,
ni žalosti velike trpiti,
da Arapi taki zulum čine
i da ljube mlade i devojke

Marko Kraljevic ukida svadbarinu

-nastavak

Danas ću vas, braćo, osvetiti,
osvetiti, ili poginuti".
Ode Marko pravo pred šatore,
ugleda ga Arapova straža,
pa kazuje crnu Arapinu:
„Gospodine, Arap-prekomorče,
čudan junak jezdi niz Kosovo
na vitezu konju šarenome,
dobra konja vrlo rasrdio,
iz kopita živa vatra seva,
iz nozdrva modar plamen liže;
hoće junak na nas u.dariti".
Al' besedi Arapine crni:
„Deco moja, četrdeset slugu,
ne sme junak na nas udariti,
valjada je našao devojku,
pa nam ide, nosi svadbarinu,
žao mu je što će dati blago,
sa toga se vrlo rasrdio;
već izid'te pred našu avliju,
pa junaka dočekajte lepo,
pred njime se smerno poklonite,
pod njim dobra konja prihvatite,
primite mu konja i oružje,
pustite ga meni pod šatore:
neću blaga, uzeću mu glavu,
da dobijem konja prema sebi".
Ispadoše Arapove sluge
da pod Markom dobra konja prime,
a kad blizu ugledaše Marka,
ne smedoše pred Marka izići;
beže sluge pod šator Arapu,
pa se kriju za Arapa sluge,
pokrivaju sablje japundžeti,
da im Marko ne vidi sabalja.
I sam Marko u avliju uđe;
pred šatorom odsednuo Šarca,
svome Šarcu tako besedio:
„Hodaj, Šaro, i sam po avliji,
a ja idem pod šator Arapu,
nahodi se šatoru na vrati,
ako b' meni do nevolje bilo".
Pak se Marko pod šatora šeće:
Arap sedi, pije vino hladno,
služi mu ga mlada i devojka.
Božju pomoć nazivao Marko:
„Božja pomoć, dragi gospodine!"
Arap njemu lepše odgovara:
„Zdrav, junače, delijo neznana!
Hod', junače, da pijemo vina,
pa mi kaži što si mi došao".
Al" besedi Kraljeviću Marko:
„Nemam kade s tobom piti vina,
a dobro sam do tebe došao,
vrlo dobro, bolje bit ne može:
ja isprosih lepotu devojku,
ostaše mi na drumu svatovi,
došao sam, dono svadbarinu,
da dam blago, da vodim devojku,
da mi niko na puta ne stane;
kaži meni što je svadbarine?"
Arap lepo Marku progovara:
,,Ta ti za to i odavno znadeš:
ko s' udaje, trideset dukata;
ko se ženi, tridest i četiri;
ti se vidiš junak od mejdana,
nije kvara da stotinu dadeš!"
Marko s' maši rukom u džepove,
pred Arapa tri dukata baci:
„Veruj meni, više nemam blaga,
već kad bi me hteo pričekati
dok se vratim s lepotom devojkom,
tamo će me darivati lepo,
sve ću tebi pokloniti dare,
tebi dare, a meni devojka".
Ciknu Arap kao zmija ljuta:
„U men', kujo, veresije nema!
Ne daš blaga, sa mnom se podsmevaš!
Pa potrže teška buzdovana,
te udara Kraljevića Marka,
udari ga tri-četiri puta.
Nasmeja se Kraljeviću Marko:
„O junače, Arapine crni,
il' se šališ, il' od zbilje biješ?"
Ciči Arap kao zmija ljuta:
„Ne šalim se, već od zbilje bijem".
Ali Marko poče besediti:
„A ja mislim da se šališ, tužan;
a kad, more, ti od zbilje biješ,
i ja imam nešto buzdovana,
da te kucnem tri-četiri puta;
koliko si mene udario,
toliko ću tebe udariti,
pa ćem' onda na polje izići
i iznova mejdan započeti".
Trže Marko buzdovana svoga,
pak udari Arapina crna.
Kako ga je lako udario,
iskide mu iz ramena glavu!
Nasmeja se Kraljeviću Marko:
„Bože mili, na svem tebi hvala,
kad brž' ode sa junaka glava!
Kanda nije na njemu ni bila!"
Trže Marko sablju od pojasa,
pak zaredi Arapove sluge,
iseče mu četrdeset slugu,
a četiri ne hte pogubiti,
već ih Marko ostavi za pravdu,
koj' će svakom pravo kazivati
kako j' bilo Arapu i Marku.
Sve s avlije poskidao glave,
pa je glave sahranio lepo,
da j' ne kljuju orli i gavrani,
pa avliju pustu nakitio,
nakiti je arapskim glavama.
Arapovo blago pokupio;
a četiri sluge Arapove,
koje nije hteo pogubiti,
opravi ih po Kosovu Marko,
opravi ih na četiri strane,
te telale po Kosovu sluge:
„Gdi devojka ima za udaju,
neka traži sebi gospodara,
nek s' udaje dok je za mladosti;
a gdi junak ima za ženidbu,
nek se ženi, neka ljubu traži;
odsad više nema svadbarine,
Marko za sve svadbarinu plati".
Sve povika malo i veliko:
,,Bog da živi Kraljevića Marka,
koji zemlju od zla izbavio,
koji satre zemlji zulumćara;
prosta m' bila i duša i telo!"

Marko pije uz ramazan vino


Car Sulejman jasak učinio:
Da s' ne pije uz ramazan vino,
Da s' ne nose zelene dolame,
Da s' ne pašu sablje okovane,
Da s' ne igra kolom uz kadune;
Marko igra kolom uz kadune,
Marko paše sablju okovanu,
Marko nosi zelenu dolamu,
Marko pije uz ramazan vino,
Još nagoni odže i adžije,
Da i oni s njime piju vino
Idu Turci caru na parnicu:
"Car Sulejman, i otac i majko!
"Nijesi li jasak učinio,
"Da s' ne pije uz ramazan vino,
"Da s' ne nose zelene dolame,
"Da s' ne pašu sablje okovane,
"Da s' ne igra kolom uz kadune;
"Marko igra kolom uz kadune,
"Marko paše sablju okovanu,
"Marko nosi zelenu dolamu,
"Marko pije uz ramazan vino;
"Pa mu prosto, da sam pije vino,
"Već nagoni odže i adžije,
"Da i oni s njime piju vino."
Kad je care razumeo reči,
On pošilje dva svoja čauša:
"Otidite, dva čauša mlada,
"Pak kažite Kraljeviću Marku
"Da ga care na divan zaziva."
Otidoše dva čauša mlada.
Kad dođoše Kraljeviću Marku,
Ali Marko pod šatorom pije,
Pred njim kupa od dvanaest oka;
Besede mu dva čauša mlada:
"Da čuješ li, Kraljeviću Marko!
"Tebe care na divan zaziva,
"Da ti ideš caru na divana. "
Rasrdi se Kraljeviću Marko,
Pak dovati onu kupu s vinom,
Pa udara careva čauša,
Pršte kupa a pršte i glava,
I proli se i krvca i vino.
Ode Marko caru na divana,
Sede caru do desna kolena,
Samur-kalpak na oči namiče,
A buzdovan uza se privlači,
Britku sablju na krilo namiče;
Besedi mu care Sulejmane:
"Moj posinko, Kraljeviću Marko!
"Ta ja jesam jasak učinio,
"Da s' ne pije uz ramazan vino,
"Da s' ne nose zelene dolame,
"Da s' ne pašu sablje okovane,
"Da s' ne igra kolom uz kadune;
"Dobri ljudi o zlu govoriše,
"Na jednoga Marka potvoriše,
"Da ti igraš kolom uz kadune,
"Da ti pašeš sablju okovanu,
"Da ti nosiš zelenu dolamu,
"Da ti piješ uz ramazan vino,
"Još nagoniš odže i adžije,
"Da i oni s tobom piju vino.
"Za što kalpak na oči namičeš?
"Što l' buzdovan uza se privlačiš?
"Što li sablju na krilo namičeš?"
Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Poočime, sultan Sulemane!
"Ako pijem uz ramazan vino,
"Ako pijem, vera mi donosi;
"Ak' nagonim odže i adžije,
"Ne može mi ta obraz podneti,
"Da ja pijem, oni da gledaju,
"Nek ne idu meni u meanu;
"Ako l' nosim zelenu dolamu,
"Mlad sam junak i dolikuje mi;
"Ako l' pašem sablju okovanu,
"Ja sam sablju za blago kupio;
"Ako igram kolom uz kadune,
"Ja se, care, nisam oženio,
"I ti s', care, bio neoženjen;
"Ako kalpak na oči namičem,
"Čelo gori s' carem se govori,
"Što buzdovan uza se privlačim,
"I što sablju na krilo namičem,
"Ja se bojim, da ne bude kavge,
"Ako bi se zametnula kavga,
"Teško onom, tko j' najbliže Marka!"
Gledi care na četiri strane,
Ne ima li tko bliže do Marka:
Al' kod Marka nigdi nikog nema,
Već najbliže care Sulejmane;
Car s' odmiče, Marko se primiče,
Dok dotera cara do duvara;
Car se maša rukom u džepove,
On izvadi stotinu dukata,
Pa i daje Kraljeviću Marku:
"Idi, Marko te se napij vina."

Marko poznaje ocinu sablju


Rano rani Turkinja đevojka,
Prije zore i bijela dana,
Na Maricu bijeliti platno.
Do sunca joj bistra voda bila,
Od sunca se voda zamutila,
Udarila mutna i krvava,
Pa pronosi konje i kalpake,
Ispred podne ranjene junake.
Pa nanese jednoga junaka,
Uzela ga voda na maticu,
Okreće niz vodu Maricu.
Viđe junak kod vode đevojku,
Pa je poče Bogom sestrimiti:
"Bogom sestro, lijepa đevojko,
Baci mene jednu krpu platna,
Izvadi me iz vode Marice,
Čestitu ću tebe ostaviti!"
Đevojka se na Boga primila:
Baci njemu jedan kraj od platna,
Izvadi ga vodi na obalu.
Na junaku rana sedamnaest;
Na junaku čudno odijelo:
O bedri mu sablja okovana,
Na sablji su tri balčaka zlatna,
U balčacim' tri kamena draga,
- Valja sablja tri careva grada!
Veli junak Turkinji đevojci:
"Sestro moja, Turkinja đevojko,
Koga imaš kod bijela dvora?"
Reče njemu turkinja đevojka:
"Imadem jednu ostarjelu majku,
I imadem brata Mustaf-agu."
Progovara dobar ranjen junak:
"Sestro moja, Turkinja đevojko,
Idi kaži bratu Mustaf-agi
Da me nosi dvoru bijelome;
Kod mene su tri ćemera blaga,
U svakome po trista dukata:
Ja ću jedan tebe pokloniti,
Drugi tvome bratu Mustaf-agi,
A treći ću sebe ostaviti,
Da ja vidam moje grdne rane;
Ako Bog da te rane izvidam,
Čestitu ću tebe ostaviti
I tvojega brata Mustaf-agu."
Ode cura dvoru bijelome,
Te kazuje bratu Mustaf-agi:
"O moj brate, aga Mustaf-aga,
Dobila sam ranjena junaka
Na Marici na vodi studenoj;
Kod njega su tri ćemera blaga,
U svakome po trista dukata:
Jedan hoće mene pokloniti,
A drugi će tebe, Mustaf-aga,
A treći će sebe ostaviti,
Da on vida svoje grdne rane;
Nemoj mi se, brate, prevariti,
Da pogubiš ranjena junaka;
Donesi ga dvoru bijelome."
Ode Ture na vodu Maricu;
A kad viđe ranjena junaka,
Uze gledat' sablju okovanu:
Manu njome, ods'ječe mu glavu!
Skide s njega divno odijelo,
Pa on ode dvoru bijelome.
Pred njega je sestra izlazila,
A kad viđe šta je učinio.
Ona reče bratu Mustaf-agi:
"Zašto, brate, da od Boga nađeš!
Zašto zgubi moga pobratima?
Na što si se bolan prevario
- A na jednu sablju okovanu!
Eda Bog da odsjekla ti glavu!"
To mu reče, uz kulu uteče.
Malo vreme zatim postajalo,
Dođe ferman od cara turskoga
Mustaf-agi, da ide na vojsku.
Ode Mujo na carevu vojsku,
Pripasao sablju okovanu;
A kad dođe u carevu vojsku,
Gleda sablju malo i veliko:
Nikome se izvaditi ne da.
Dođ' u ruke Kraljeviću Marku,
Sama mu se sablja izvadila!
Kad je Marko sablju zagledao,
Al' na sablji tri slova hrišćanska:
Jedno slovo Novaka kovača,
Drugo slovo Vukašina kralja,
Treće slovo Kraljevića Marka.
Pita Marko Ture Mustav-agu:
"Oj, Boga ti, tursko momče mlado,
Otkud tebe ova britka sablja?
Ili si je za blago kupio?
Ili si je u boju dobio?
Ili ti je od baba ostala?
Ili ti je ljuba donijela,
Donijela ljuba od miraza?"
Veli njemu Ture Mustaf-aga:
"Oj Boga mi, kaurine Marko,
Kad me pitaš, pravo ću ti kazat'."
Sve mu kaza kakono je bilo.
Veli njemu Kraljeviću Marko:
"Zašto, Ture, da od Boga nađeš,
Nijesi mu rane izvidao?
Danas bi ti dao agaluke
Kod našega cara čestitoga."
Veli njemu Ture Mustaf-aga:
"Be ne luduj, kaurine Marko!
Da ti možeš dobit' agaluke,
Najprije bi sebe izvadio!
Već daj amo sablju okovanu!"
Manu sabljom od Prilepa Marko,
Skide glavu Turčin-Mustaf-agi.
Otidoše caru kazivati;
Car po Marka opravio sluge.
Kako koji Marku dolazaše,
Marka zove, Marko ne govori,
Već on sjedi, pije mrko vino,
Kad se Marku veće dosadilo,
On prigrnu ćurak naopako,
A uzima tešku topuzinu,
Pa otide caru pod čadora:
Koliko se ražljutio Marko,
U čizmama sjede na serdžadu!
Pa pogleda cara poprijeko,
Krvave mu suze iz očiju.
Kad je care sagledao Marka
I pred njime tešku topuzinu,
Car s' odmiče, a Marko primiče,
Dok doćera cara do duvara;
Car se maši u džepove rukom,
Te izvadi stotinu dukata,
Pa ih daje Kraljeviću Marku:
"Idi, Marko, napij mi se vina!
Što su tebe tako ražljutili?"
- "Ne pitaj me, care poočime!
Poznao sam sablju baba moga;
Da sam, Bog d'o, u tvojim rukama,
I ti bi me 'vako ražljutio!"
Pa on usta, i ode čadoru.

Oranje Marka Kraljevica


Vino pije Kraljeviću Marko
sa staricom Jevrosimom majkom,
a kad su se napojili vina,
majka Marku stade besjediti:
,,O moj sinko, Kraljeviću Marko,
ostavi se, sinko, četovanja,
jer zlo dobra donijeti neće,
a staroj se dosadilo majci
sve perući krvave haljine;
već ti uzmi ralo i volove,
pak ti ori brda i doline,
te sij, sinko, šenicu bjelicu,
te ti hrani i mene i sebe".
To je Marko poslušao majku:
on uzima ralo i volove,
al' ne ore brda i doline,
već on ore careve drumove.
Otud idu Turci janjičari,
oni nose tri tovara blaga,
pa govore Kraljeviću Marku:
„More Marko, ne ori drumova!"
„More Turci, ne gaz'te oranja!"
„More Marko, ne ori drumova!"
„More Turci, ne gaz'te oranja!"
A kada se Marku dosadilo,
diže Marko ralo i volove,
te on pobi Turke janjičare,
pak uzima tri tovara blaga,
odnese ih svojoj staroj majci:
„To sam tebe danas izorao".

Smrt Marka Kraljevica


Poranio Kraljeviću Marko
u neđelju prije jarkog sunca,
Pokraj mora Urvinom planinom.
Kada Marko bio uz Urvinu,
Poče njemu Šarac posrtati,
Posrtati i suze roniti.
To je Marku vrlo mučno bilo,
Pa je Marko Šarcu govorio:
"Davor', Šaro, davor', dobro moje!
Evo ima sto i šeset ljeta
Kako sam se s tobom sastanuo,
Još mi nigda posrnuo nisi;
A danas mi poče posrtati,
Posrtati i suze roniti:
Neka Bog zna, dobro biti neće!
Hoće jednom biti prema glavi,
Jali mojoj, jali prema tvojoj!"
To je Marko u riječi bio,
Kliče vila s Urvine planine,
Te doziva Kraljevića Marka:
"Pobratime, Kraljeviću Marko,
Znadeš, brate, što ti konj posrće?
- Žali Šarac tebe gospodara,
Jer ćete se brzo rastanuti."
Ali Marko vili progovara:
"B'jela vilo, grlo te boljelo!
Kako bih se sa Šarcem rastao,
Kad sam proš'o zemlju i gradove,
I obiš'o istok do zapada,
Ta od Šarca boljeg konja nema,
Nit' nada mnom boljega junaka!
Ne mislim se sa Šarcem rastati
Dok je moje na ramenu glave."
Al' mu b'jela odgovara vila:
"Pobratime, Kraljeviću Marko,
Tebe nitko Šarca otet' neće,
Nit' ti možeš umrijeti, Marko,
Od junaka, ni od oštre sablje,
Od topuza, ni od bojna koplja:
- Ti s' ne bojiš na zemlji junaka;
Već ćeš, bolan, umrijeti, Marko,
Ja od Boga, od starog krvnika!
Ako l' mi se vjerovati nećeš,
Kada budeš visu na planinu,
Pogledaćeš z desna na lijevo,
Opazićeš dvije tanke jele,
Svu su goru vrhom nadvisile,
Zelenijem listom začinile,
Među njima bunar voda ima:
Onđe hoćeš Šarca okrenuti,
S konja sjaši, za jelu ga sveži,
Nadnesi se nad bunar nad vodu,
Tu ćeš svoje ogledati lice,
Pa ćeš viđet' kad ćeš umrijeti."
To je Marko poslušao vile:
Kad je bio visu na planinu,
Pogledao s desna na lijevo,
Opazio dvije tanke jele,
Svu su goru vrhom nadvisile,
Zelenijem listom začinile:
Onđe Marko okrenuo Šarca,
S njega sja'o, za jelu ga svez'o;
Nadnese se nad bunar nad vodu,
Nad vodom je lice ogledao;
A kad Marko lice ogledao,
Viđe Marko kad će umrijeti;
Suze proli, pa je govorio:
"Laživ sv'jete, moj lijepi cv'jete!
L'jep ti beše, ja za malo goda,
Ta za malo, tri stotin' godina!
Zeman dođe da sv'jetom prom'jenim."
Pa povadi Kraljeviću Marko,
Pa povadi sablju od pojasa,
I on dođe do konja Šarina,
Sabljom Šarcu osiječe glavu,
Da mu Šarac Turkom ne dopadne,
Da Turcima ne čini izmeta,
Da ne nosi vode ni đuguma.
A kad Marko posiječe Šarca,
Šarca konja svoga ukopao,
Bolje Šarca neg' brata Andriju;
Britku sablju prebi na četvero,
Da mu sablja Turkom ne dopadne,
Da se turci njome ne ponose
Što je njima ostalo od Marka,
Da hrišćanluk Marka ne prokune.
A kad Marko britku prebi sablju,
Bojno koplje slomi na sedmero,
Pa ga baci u jelove grane;
Uze Marko perna buzdovana,
Uze njega u desnicu ruku,
Pa ga baci s Urvine planine
A u sinje u debelo more,
Pa topuzu Marko besjedio:
"Kad moj topuz iz mora iziš'o,
Onda 'vaki đetić postanuo!"
Kada Marko saktisa oružje,
Onda trže divit od pojasa,
A iz džepa knjige bez jazije;
Knjigu piše Kraljeviću Marko:
"Ko gođ dođe Urvinom planinom
Među jele studenu bunaru,
Te zateče onđe deli-Marka,
Nek znade da je mrtav Marko!
Kod Marka su tri ćemera blaga,
Kakva blaga, sve žuta dukata!
Jedan ću mi ćemer halaliti
Što će moje t'jelo ukopati;
Drugi ćemer nek se crkve krase;
Treći ćemer kljastu i slijepu:
Nek slijepi po svijetu hode,
Nek pjevaju i spominju Marka!"
Kada Marko knjigu nakitio,
Knjigu vrže na jelovu granu,
Otkuda je s puta na pogledu;
Zlatan divit u bunar bacio;
Skide Marko zelenu dolamu,
Prostrije je pod jelom po travi,
Prekrsti se, sjede na dolamu,
Samur-kalpak na oči namače,
Dolje leže, gore ne ustade.
Mrtav Marko kraj bunara bio
Od dan' do dan' neđeljicu dana:
Ko gođ proće drumom širokijem,
Te opazi Kraljevića Marka,
Svatko misli tu spava Marko,
Oko njega daleko oblazi,
Jer se boji da ga ne probudi.
Đe je sreća, tu je i nesreća,
Đe nesreće, ti u sreće ima:
A sva dobra sređa iznijela
Igumana Svetogorca Vasa,
Od bijele crkve Vilindara,
Sa svojijem đakom Isaijom.
Kad iguman opazio Marka,
Na đakona, desnom rukom maše:
"Lakše, sinko, da ga ne probudiš!
Jer je Marko iza sna zlovoljan,
Pa nas može oba pogubiti."
Gledeć' kale kako Marko spava,
Više Marka knjigu opazio,
Prema sebe knjigu proučio:
Knjiga kaže da je mrtav Marko!
Onda kale konja odsjednuo,
Pa prihvati za deliju Marka,
Al' se Marko davno prestavio.
Proli suze proiguman Vaso,
Jer je njemu vrlo žao Marka;
Otpasa mu tri ćemera blaga,
Otpasuje sebi pripasuje.
Misli misli proiguman Vaso
Đe bi mrtva sahranio Marka;
Misli misli, sve na jedno smisli:
Mrtva Marka na svog konja vrže,
Pa ga snese moru na galiju,
S mrtvim Markom sjede na galiju,
Odveze ga pravo Svetoj Gori,
Iznese ga pod Vilindar crkvu,
Unese ga u Vilindar crkvu,
Čati Marku što samrtnu treba;
Na zemlji mu t'jelo opojao,
Nasred b'jele crkve Vilindara;
Onđe starac ukopao Marka,
Biljege mu nikakve ne vrže,
Da se Marku za grob ne raznade,
Da se njemu dušmani ne svete.