Tema: Srpske epske pesme

Carica Milica i zmaj od Jastrepca


Vala Bogu, vala jedinome!
Car Lazare sjede za večeru,
Pokraj njega carica Milica;
Milica je sjeta nevesela,
U obrazu bl'jeda i potmula;
A pita je slavan car Lazare.
"O Milice, o moja carice!
"Što te pitam, pravo da mi kažeš:
"Što si tako sjetna nevesela,
"U obrazu bl'jeda i potmula?
"Šta t' je malo u dvoru našemu?"
Veli njemu carica Milica:
"Car-Lazare, Srpska kruno zlatna!
"Kad me pitaš, pravo ću ti kazat':
"Svašta dosta u dvoru našemu,
"Nego ima godinica dana
"Kako je se zmaje navadio,
"Navadio zmaje od Jastrepca,
"Te dolazi na bijelu kulu,
"Te me ljubi na bijeloj kuli."
Kad to čuo slavan car Lazare,
On govori carici Milici.
"Ču li mene, carice Milice!
"Kada bude veče po večeri,
"Te otideš na bijelu kulu,
"A dođe ti zmaje od Jastrepca,
"Upitajde zmaja od Jastrepca,
"Boji li se još koga do Boga,
"I na zemlji kakoga junaka."
Malo vreme za tim postojalo,
Ode care na tanke čardake,
A carica na visoku kulu.
Malo bilo, za Dugo ne bilo,
Zasija se Jastrebac planina
A poleće zmaje od Jastrepca
Od Zmajevca od vode studene,
Te se primi uz Kruševo ravno
A doleće na bijele kule,
Te on pade na meke dušeke,
Zbaci zmaje ruho ognjevito,
Pa s caricom leže na jastuke.
Onda veli carica Milica:
"O Boga ti, zmaje od Jastrepca!
"Kad dolaziš na bijelu kulu,
"Te ti sa mnom ležiš u dušeku,
"Bojiš li se još koga do Boga,
"Ja na zemlji kakoga junaka?"
Ali veli zmaje od Jastrepca:
"Muč' Milice, mukom zamuknula!
"Tome te je Lazo naučio."
Milica se zmaju kunijaše:
"Nije, zmaje, života mi moga!
"Već te vidim da si dobar junak."
A kad čuo zmaje od Jastrepca,
Prevari se, ujede ga guja,
Pa carici ode govoriti:
"O Milice, o moja carice!
"Kad me pitaš, da ti pravo kažem
"Što je zemlje na četiri strane,
"Ne bojim se nikoga do Boga
"Ni na zemlji kakoga junaka,
"Do što kažu Srijem zemlju ravnu
"I u njemu selo Kupinovo,
"A u selu Zmaj-Despota Vuka,
"Njega s' bojim na zemlji junaka,
"Jer ja Vuka odavno poznajem:
"Kad smo bili đeca u ludosti,
"U Jastrepcu visokoj planini,
"Te kad bi se igre poigrali,
"Svagda bi me nadigrao Vuče;
"Njega s' bojim na zemlji junaka."
To ti zmaje u riječi bješe,
A iziđe danica zvijezda,
Te se krenu zmaje od Jastrepca
I odleće Jastrepcu planini,
A carica caru na čardake,
Te kazuje, šta j' od zmaja čula
A kad care sasluša Milicu,
On otide sitnu knjigu pisat',
Te je šalje Srijem-zemlji ravnoj
Na koljeno Zmaj-Despotu Vuku:
"Čuješ mene, Zmaj-Despote Vuče!
"Dođi mene ka Kruševcu gradu,
"Te pogubi zmaja od Jastrepca,
"Da mi zmaje caricu ne ljubi,
"A daću ti tri tovara blaga,
"I daću ti Sremsku banovinu
"U državu za života tvoga."
Ode knjiga Srijem-zemlji ravnoj,
A kad dođe Zmaj-Despotu Vuku,
Te je Vuče knjigu proučio,
Žao mu je zmaja pogubiti,
Pa se Vuče vrlo zamislio:
Al' će ići, ali ići ne će;
Sve mislio, na jedno smislio,
Te s' opremi na tanku čardaku,
A side se u podrume vrancu,
Vilovita vranca posjednuo,
Noćom ode ka Kruševcu gradu,
Pa ne šćede Lazarevoj kuli,
Veće pade u polje Kruševo
U pšenicu slavnoga Lazara.
Tuna Vuče vranca pripinjaše,
A prebijel šator raspinjaše.
U tom svanu i ogranu sunce,
Uranio slavan car Lazare,
Te se šeta po tananoj kuli,
Metnu oči niz polje Kruševo,
Te ugleda šator u pšenici
I pod njime Zmaj-Despota Vuka,
Pa kazuje carici Milici:
"O Milice, o moja carice!
"Čudan junak u polju našemu
"U pšenici šator razapeo,
"I on sjedi, pije rujno vino."
A kad čula carica Milica,
Metnu oči polju u pšenicu,
Te poznade Zmaj-Despota Vuka,
Pa je tiho caru govorila,
"Ono jeste Zmaj-Despote Vuče:
"Onaki je zmaje od Jastrepca."
Kad začuo slavan car Lazare,
Opravi mu gospodsku užinu
I spremi mu vina rujevnoga,
A zove ga sebe na večeru;
Ali Vuče na večeru ne će,
Veće osta u polju Kruševu,
I caru je 'vako poručio:
"Neka kaže carici Milici,
"Nek na kuli ne zatvori vrata,
"I nek čeka zmaja na dušeku,
"A neka mu za me ne kazuje,
"A ja znadem, kad ću udariti
"I kako ću zmaja pogubiti."
Sluga kaza caru čestitome,
A car gospi carici Milici.
Tako bilo, za dugo ne bilo:
Danak prođe, tavna noćca dođe,
Te car ode na tanke čardake,
A carica na bijelu kulu,
Pa na kuli ne zatvori vrata,
Nego čeka zmaja od Jastrepca.
Malo bilo vreme postajalo,
Zasija se Jastrebac planina
I poleće zmaje od Jastrepca,
Pravo pade na bijelu kulu,
Te carici sjede u dušeke,
Al' povika Zmaj-Despote Vuče:
"Ko se ljubi na bijeloj kuli,
"Nek izlazi iz bijele kule
"Zar ne vidi, đe je poginuo?"
Kad to čuo zmaje od Jastrepca,
A on reče carici Milici:
"Hej Milice, da te Bog ubije!
"Ti si mene izdala Lazaru."
To izreče, iz kule uteče,
Pa ne bježi Jastrepcu planini,
Već pobježe nebu pod oblake,
A ćera ga Zmaj-Despote Vuče,
Na visoko njega sustigao,
Udari ga teškom topuzinom,
Te mu prebi u ramenu krila,
Zmaje pade u zelenu travu,
Pa zapišta, kao zmija ljuta:
"'Vako bilo svakome junaku,
"Koji svašta ljubi svojoj kaže!"
A doleće Zmaj-Despote Vuče,
Te on Zmaju odsiječe glavu,
Odnese je caru na čardake,
Baci mu je na svil'nu sedžadu.
A kad Lazo sagledao glavu,
Od stra' njega uvati groznica,
Pa on spremi Zmaj-Despotu Vuku,
Spremi njemu tri tovara blaga,
I spremi mu sićana vermana
A za onu Sremsku banovinu
U državu Zmaj-Despotu Vuku
Dokle teče sunca i mjeseca
I njegova đela i koljena;
Pa je Lazo govorio Vuku:
"Eto sine, Zmaj-Despote Vuče,
"Eto tebe nekoliko blaga;
"Ako tebe ponestane blaga,
"A ti dođi poočimu tvome,
"Biće blaga koliko ti drago."
I po tom su vreme živovali
I svoj svome bio na nevolji,
Te s' pominje junak po junaštvu,
Kao dobar danak u godini.

Knezeva kletva


Car Murate u Kosovo pade,
kako pade, sitnu knjigu piše,
Te je šalje ka Kruševcu gradu,
Na koljeno srpskom knez-Lazaru:
„Oj Lazare, od Srbije glavo!
Nit' je bilo, niti može biti:
Jedna zemlja a dva gospodara,
Jedna raja, dva harača daje
Carovati oba ne možemo,
Već mi pošlji ključe i harače,
Zlatne ključe od svijeh gradova
I harače od sedam godina;
Ako li mi to poslati nećeš,
A ti hajde u polje Kosovo,
Da sabljama zemlju dijelimo.“
Kad Lazaru sitna knjiga dođe,
Knjigu gleda, grozne suze roni.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Da je kome poslušati bilo
Kako ljuto kneže proklinjaše:
„Ko ne dođe na boj na Kosovo,
Od ruke mu ništa ne rodilo:
Ni u polju bjelica pšenica,
Ni u brdu vinova lozica!“

Kosancic Ivan uhodi Turke


(odlomak izgubljene pesme - IV)

"Pobratime, Kosančić-Ivane,
Jesi l' tursku uxodio vojsku?
Je li mnogo vojske u Turaka?
Možemo li s Turci bojak biti?
Možemo li Turke pridobiti?"
Veli njemu Kosančić-Ivane:
"O moj brate, Miloš Obiliću,
Ja sam tursku vojsku uvodio,
Jeste silna vojska u Turaka:
Svi mi da se u so premetnemo,
Ne bi Turkom ručka osolili!
Evo puno petnaest danaka
Ja sve hodah po turskoj ordiji,
I ne nađoh kraja ni hesapa:
Od Mramora do suva Javora,
Od Javora, pobro, do Sazlije,
Do Sazlije na ćemer ćuprije,
Od ćuprije do grada Zvečana,
Od Zvečana, pobro, do Čečana,
Od Čečana vrhu do planine:
Sve je turska vojska pritisnula,
Konj do konja, junak do junaka,
Bojna koplja kao čarna gora,
Sve barjaci kao i oblaci,
A čadori kao i snjegovi;
Da iz neba plaha kiša padne,
Niđe ne bi na zemljicu pala,
Već na dobre konje i junake.
Murat pao na Mazgit na polje,
Uhvatio i Lab i Sitnicu."
Još ga pita Miloš Obiliću:
"Ja Ivane, mio pobratime,
Đe je čador silnog car-Murata?
Ja sam ti se knezu zatekao
Da zakoljem turskog car-Murata,
Da mu stanem nogom pod gr'oce."
Al' govori Kosančić Ivane:
"Da lud ti si, mio pobratime!
Đe je čador silnog car-Murata,
Usred turskog silna taobora,
Da ti imaš krila sokolova,
Pak da padneš iz neba vedroga,
Perje mesa ne bi iznijelo."
Tada Miloš zaklinje Ivana:
"O Ivane, da moj mili brate,
Nerođeni kao i rođeni!
Nemoj tako knezu kazivati,
Jer će nam se kneže zabrinuti,
I sva će se vojska poplašiti;
Već ovako našem knezu kaži:
Ima dosta vojske u Turaka,
Al' s' možemo s njima udariti,
I lasno ih pridobit' možemo,
Jera nije vojska od mejdana,
Već sve stare hodže i hadžije,
Koji boj ni viđeli nisu,
Istaom pošli da se hljebom hrane;
A i što je vojske u Turaka,
Vojska im se jeste poboljela
Od bolesti teške srdobolje,
A dobri se konji poboljeli
Od bolesti konjske sakagije."

Косовка девојка


Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбопју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
- "На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
- "На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."
Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
- Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор 'ватим,
И он би се зелен осушио!"

Kosovski boj


Istom kneže naredio vojsku,
Na Kosovo udariše Turci.
Mače vojsku Bogdan Juže stari,
S devet sina, devet Jugovića,
Kako devet sivih sokolova;
U svakog devet hiljad' vojske,
A u Juga dvanaest hiljada;
Pa se biše i sekoše s Turci:
Sedam paša biše i ubiše,
Kad osmoga biti započeše,
Al' pogibe Bogdan Juže stari,
I izgibe devet Jugovića,
Kako devet sivih sokolova,
I njihova sva izgibe vojska.
Makoš' vojsku tri Mrnjavčevića,
Ban Uglješa i vojvoda Gojko
I sa njima Vukašine kralje;
U svakoga tri'est hiljad' vojske,
Pa se biše i sekoše s Turci:
Osam paše biše i ubiše,
Devetoga biti započeše,
Pogiboše dva Mrnjavčevića,
Ban Uglješa i vojvoda Gojko;
Vukašin je grdnih rana dop'o,
Njega Turci s konjma pregaziše;
I njihova sva izgibe vojska.
Mače vojsku herceže Stepane:
U hercega mnoga silna vojska,
Mnoga vojska, šezdeset hiljada;
Te se biše i sekoše s Turci:
Devet paša biše i ubiše,
Desetoga biti započeše,
Al' pogibe herceže Stepane,
I njegova sva izgibe vojska.
Mače vojsku srpski knez Lazare:
U Laze je silni Srbalj bio,
Sedamdeset i sedam hiljada;
Pa razgone po Kosovu Turke,
Ne dadu se ni gledati Turkom,
Da kamoli bojak biti s Turci;
Tad bi vlada nadvladao Turke,
- Bog ubio Vuka Brankovića!
On izdade tasta na Kosovu;
Tada Lazu nadvladaše Turci,
I pogibe srpski knez Lazare,
I njegova sva izgibe vojska,
Sedamdeset i sedam hiljada:
Sve je sveto i čestito bilo,
I milome Bogu pristupačno!

Косовска битка (гусларски текст)


Ој Слободо јуначко имање
Гусле моје моје радовање
Кад вас чујем себи преко крила
Глас ми дође дурмиторских вила

Лаки прсти кад додирну струне
Глас Лазарев чујем ђе још куне
Без вашега јека и лелека
Еј Србин нема ранама лијека

Од како вас моја рука узе
Колико сам пута отро сузе
Спомињући ране рода мога
Ни сам не би избројити мога

Иако ме ране рода боле
Еј запјеваћу кад ме браћа моле

Еј диже војску на Цара Лазара
Турски царе Амурат Aгapa
Син Орканов на Косово хита
И за војску Лазареву пита
Командују војскама истока
Муратова два сина висока
Бајазита јаничари пазе
Сува трава куда они газе
Ејуб води акинџије љуте
Који пале сијеку и муте
Мурат води везире и паше
А за њима по Азије јаше

Да Србима зада већу муку
Води Мурат туку и манџуку
Еј српска војска из Крушевца креће
Прати цара мртве ратне среће
Језди Лазар испод часног крста
Носи своје небо на три прста
Дан му види очи суза пуне
Жури Лазар Косову и куне
Ко не дошо у бој на Косово
За пресвето име Исусово
И с народом јуначки не пође
За слободу златну да се бије
Еј сузе своје ђеце нека пије

Ко не дошо од српског племена
Капала му рђа са шљемена
Стидио се мајчиног млијека
Од људи се крио довијека
Ко утече из светога боја
Траг му клала вјечно суза моја

Кад сјекнуше Лазареве клетве
Царски себри оставише жетве
Подиже се мотика и кука
Неко јаше коња неко вука
Први себри што велможе хране
Потекоше да слободу бране
Вуци вију гавранови грачу
И ђедови с унуцима крачу
Да Косово костима бијеле
Ђе ће царство сабље да дијеле
Еј све честито на Косово оде
Часни себри и часне војводе
Све се мушко на оружје диже
И Лазару на Косово стиже
Злу ноћ прије Видовога дана
Еј да бој бије и допада рана

Кад на конак српска војска паде
На мекане косовске ливаде
Конак даље од Новог Пазара
Бојна свита бану код Лазара
Уза ноћни лахор са глечера
Поче клета Косовска вечера
Дрхтала је Лазарева рука
Од погледа Милоша и Вука
Док здравицу бесјеђаше своју
Челницима у Косовском боју

Рече да ће пехар оном дати
За ког зборе да ће га издати
А кад пружи вино Обилићу
Милош баци пехар Бранковићу
И љутито цар Лазару рече
Ако буде живих сјутра вече
Виђеће се ко је издајица
Ко клеветник а ко узданица
Царска ријеч као сабља реже
О издаји другом збори кнеже

Када ми је било седам љета
Ову сабљу која Вуку смета
Својом ми је руком даровао
Силни што је силно царовао
Сабља моја од силног Душана
Сто пута је крваво кушана
Вид бијели сјутра нека види
Ај чије сабље Србин да се стиди

То прогрми Обилић и оде
За њим горде одоше Војводе
Лазар отров здравице увиђе
Кад Косанчић с Топлицом изиђе
Три војводе с вечере одоше
У ноћ бојне коње ободоше

Ај прије сунца Лазар диже војску
Да је среди за битку косовску
Прво разви оклопнике царске
А за њима стријелце себарске
Па пред славне оклопнике стаде
Десно крило Југ Богдану даде
Југовиће прате копља танка
Копљаника Јуришића Јанка
Даде Влатку босанску коњицу
Са њим посла Рељу Крилатицу
Додаде им Живка од Хомоља
За њим крену стријела најбоља
Еј овчар Јанко поведе овчаре
Са Каблара Овчара и Шаре
Да поможу оклопнике тешке
Ко не јаше вука ступа пјешке
За коњицом хрватскога бана
Мачоносца Палиже Ивана
Челник Муса маче војску Зете
Да арапску коњицу пресрете
За барјаком из Свете Троноше
Маче Ђорђе с Цера мачоноше
Еј Грачаници крену од Звечана
Мачва иза Игуман Стефана

Старац Кузун Јањош са истока
Од Ресаве и златног Тимока
Пред себрима крену калуђере
Ој заточнике слободе и Вјере

Бан Страхињић с Косовцима оде
Да бој бије крај Ситнице воде
Кад јекнуше звона са Дечана
Пусти Лазар у правцу Чечана
Дукађинце Леке капетана

Прије кнеза и прије икога
Крену Милош не пита никога
Води Милош у панциру борце

Косовска битка (гусларски текст)

-nastavak

Душанову Гарду Черногорце
Обилића прати Злопоглеђа
Мусић Стеван покрива им леђа
Даде зету Бранковићу Вуку
Оклопника дванаес хиљада
Да у сјечу пусти изненада
Кад најгушће буде и најтеже
Чекамо те Вуче, рече Кнеже

Крајимиру вјерноме Војводи
Даде бојне једеке да води
Орловићу нареди да пође
Чим Кнез Радич од Захумља дође
Од Комова кренуше вукови
Савише се овчарски лукови
Засијаше српови и косе
Орни себри да жању и косе
Да Косово широко раскосе
У крваве и црне откосе

Подигоше копља шаке грубе
Зајечаше рогови и трубе
А цар Лазар мач диже високо
Крст начини и кликну ко соко
Еј за крст часни витезови красни
Па загази у сами цик зоре
У дубоко Муратово море

Еј кад се прве сударише љесе
Од судара поље се затресе
Зајаука земља од копита
Поче вриска коња и коприта
Застењаше косовски брегови
Повише се копља и стегови
Зарежаше мачеви на ђорде
Смијешаше зубе двије хорде

Коњи коње зубима кидају
Рањеници згажени ридају
Излијећу ребра из долама
Ој куда топуз оре и пролама

Ваде очи убојне стријеле
Лете ћурци и чалме бијеле
Гасну очи одсјечених глава
Мијеша се крв црна и плава

Срби кличу Турци халакају
Безглави се трупови јакају
У очима расутим по пољу
Ај крст и луна на небу се кољу

Еј српска тешка оклопница ступа
Турска лака коњица одступа
Крв устави сунце на истоку
Да разгледа кланицу жестоку
Обрете се клин српске гвардије
Усред турске срдите ордије
Пробија се кроз љесе лешева
У панциру пратња Милошева
Милош с гардом старих оклопника
С којом згази Турке код Плочника
Бану кроз крв до Газиместана
На копљомет Муратовог стана

Када Мурат тешки пролом виђе
Са кургана високога сиђе
Те на паше и везире виче
Еј кад из мртвих крвав Милош ниче
Са ханџаром блиставим ко вода
Бачен с коња Обилић војвода
Гази кана виђе оро сури
Па у њега бистри ханџар сјури

Па Мурата до грла распори
Паде Милош кад цара обори
Турска сабља кад Милоша шину
Еј душа му се у небеса вину
И Ловћену полеће у подне
Из кључева крви благородне

А кад зачу Бајазит Агара
Турска сила да оста без цара
Брзо призва свог Ејуба брата
Па га срете сабљом иза врата
Диже круну из очеве крви
И постаде цар Бајазит Први
Па халакну резервну коњицу
На уморну српску оклопницу
Турске хорде кивне и одморне
Кидисаше на Србе уморне
Јаничарске ђорде залајаше
А вранови пољем заграјаше
Кад Бајазит муња силу крену
Виђе Лазар како у том трену
Поче бијег босанске коњице
За војводом Влатком пут Дренице
Тад Лазару клону морна рука
Па се рањен понада у Вука
Да резервне оклопнике пусти
И устави живи стијан густи
Који обруч око Срба стеже
Ај залуд чешће погледује кнеже
Кољу сабље а кољу мачеви
Сијеку се крици и плачеви
Оклопници крвави падају
Још се Срби у Вука надају
Који бјеше турски роб постао
Крст издао што је жив остао
Бране кнеза мотика и кука
Рањен Лазар прокле зета Вука

Крвав витез витеза кликује
Стари Богдан ђецу довикује
Барјактара Бошка и Дамјана
Милутина Стефана Јована
Андријаша Војина Комнена
И најмлађег нејачка Огњена
Југовићи крију љуте ране
Мушки оца и свог цара бране
Како Српска сабља љуће реже
Тако Турски обруч јаче стеже
Под ногама црна крв клобуча
Траже Срби излаз из обруча

Бране кнеза од крајина бани
Шкргућу им мачи коврдани
Куда коље Муса Арбанаса
Крвава ће шеница да класа
Срдит Срђа Злопоглеђа хуче
Брани кнеза и топузом туче
Бан Страхињић Турке пресијеца
Сабљом кривљом од младог мјесеца
Ај кличе Бошко осам својих Брата
Отворимо Српском Цару врата

Свети виде и Богородице
Како снага једне породице
Бошко Југов и његова Браћа
Српску наду из понора враћа

Тешки Алат по мртвима гаца
Пјену и крв преко себе баца
Из ноздрва Југовином дува
Господара од сабаља чува
Пред копљима слијеже курјачки
По њем Бошко полего момачки
Крсташ му се по Косову вије
Јаничаре разгони и бије
Сја челенка плавокосог војна
У руци му бљеска сабља бојна
Плаве очи сијеку страхотом
Плаче небо за мушком љепотом
Над којом се ваздуги дан врти
Црно око љубоморне смрти

Мусић Стеван сијече и пјева
За Крст Часни ђецо Васојева

Крилатица Реља од Пазара
Ћера турске ђорде од Лазара
Пресијеца чалме сабља танка
Из деснице Јуришића Јанка
Турски јаук допире до Меке
Од топуза капетана Леке
Овчар Јанко стријелама бира
Златне чалме паша и везира
Брани вјерни Крајимир једеке
Јаничаре збија у јендеке
Цркавају коњи под Лазаром
Бије кнеже крвавом гадаром

Крсташ барјак Павла Орловића
Бране копља Јанка Јуришића

Кроз крв себри до појаса газе
И Лазара од Татара пазе

Гледа Лазар преко црних шума
Ишчекује Радича од Хума
Задња капља српске наде кану
Кад у сјечу доста позно бану
Као вихор од облака града
Под командом Облачића Рада
Три хиљаде лаких коњаника
Да избаве кнеза мученика

Ај поче сјећи јањичаре љуте
Крчи Раде до Лазара путе
Но узалуд и сјеча и треска
Залуд капља у мору пијеска
Мало бјеше уз Лазара руку
Да надкољу Туку и Манџуку
Залуд себри и жању и косе
Коло српске среће расуло се

На заласку Видовога дана
Крв источи Србима из рана
Турци љуће црн обруч стегоше
Најљепши се откоси слегоше
Јуначкога српскога цвијета
Красни момци овога свијета
Паде српског царства крута међа
Ђе погибе Срђа Злопоглеђа
Када крсташ Орловићу клону
У крв Јанко Јуришић потону
Кад се сруши Живко од Хомоља
Зајецаше звона с богомоља
Поче земља крвава да јеца
Што падају уз очеве ђеца
Поред сина Топлице Милана
Еј паде лауш Косанчић Ивана

Још се један красташ пољем вије
С Бошком брата ни једнога није
Без браће му коњи пролијећу
Соколови братски надлијећу
Крвав барјак у Бошковој руци
Арлаучу азијатски вуци
Још се нада сили да одоли
Кличе браћу брани живот голи

Тешки камен у срце му сиђе
Кад без браће осам коња виђе
Без Дамјана кад виђе Зеленка
Полеће му са перјем челенка
Па се просу дуга коса плава
По очима рањенога лава

Братско срце у јунаку свисну
Кад Огњенов крвав соко писну
Ал још једном ко без крила соко
Ај српски барјак подиже високо

Сунце у крв кад поче да пада

Виђе Југа међу девет нада
Југовића пао бор до бора
Око мртвог борја мртва гора
Дан крвавог ока гледа с Кома
Тешки полог Југовића дома
Крваве се сузе још циједе
Старцу Југу са браде сиједе
Изнад дјеце мртве руке шири
Отац што се са смрћу не мири

Крилатица Реља кад погину
Још Страхињић бјеше на ђогину
А кад њега крај Ситнице воде
Дохватише жедне турске ђорде
Те се мртав пови преко коња

Српска сабља сијевну потоња

Пошто прими Бајазит Агара
Часну главу славнога Лазара
Он с Косова Једрену пожури
Кад никоше косовски божури
Црвеније од срца цвијеће
То је земља заждила свијеће
Јунацима којима и сада
Змај Обилић за облаком влада

Еј сваког љета кад божур исцвијета
Милош слази и Косовом шета
С јунацима без мане и страха
Што с Косова кроз облаке праха
С Обилићем са крваве њиве
Отидоше да вјечито живе
У пјесмама које крај ватара
Ај поју струне Српскије Гуслара

Мусић Стеван


Вино пије Мусићу Стеване
У Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном добру господскоме;
Вино служи Ваистина слуга.
Кад се хладна поднапише вине,
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго,
Ја ћу лећи санак боравити,
Ти вечерај, па се напиј вина,
Па пошетај пред господског двора,
Па погледај чистом ведром небу:
Је ли јасан месец на заходу,
Је л' даница на истоку звезда,
Је ли нама путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
Кад оно смо на заклетви били,
Како нас јер заклињао кнеже,
Заклињао, проклињао љуто:
- "Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап'о, док му је колена!"
Леже Стева у меке душеке,
Повечера Ваистина слуга,
Повечера и напи се вина,
Па ишета пред господског двора,
И погледа чистом ведром небу:
Јесте јасан месец на заходу,
Јест даница на истоку звезда,
Јесте њима путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Па се шеће коњма у ахаре,
Па изведе два коња витеза,
Оседла их и оправи лепо,
Једног себи, другог господару;
Па се шеће у господске дворе,
И изнесе крстат свилен барјак,
На коме је дванаест крстова,
Свих дванаест од чистога злата,
И икона светога Јована,
Крсно име Мусића Стевана;
Прислони га уз господског двора,
Па се шеће горе на чардаке,
Да пробуди господара свога.
Кад је био чардаку на врати,
Коб га коби Стеванова љуба,
Загрли га, па га и пољуби:
"Богом брате, Ваистино слуго,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
Одјако си Богом побратиме:
Немој будит' господара мога,
Јер сам, јадна, зао санак вид'ла,
Где полети јато голубова
И пред њима два сокола сива
Испред нашег двора господскога;
Одлетеше на Косово равно
И падоше међ' Муратов табор,
Гди падоше, већ се не дигоше;
То је, браћо, ваше зламеније:
Бојати се да не изгинете!"
Ал' беседи Ваистина слуга:
"Драга секо, Стеванова љубо,
Нећу, секо, невере чинити
Господару и моме и твоме;
Јер ти ниси на заклетви била,
Како нас је заклињао кнеже,
Заклињао, преклињао љуто:
- "Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о на бој на Косово:
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Не имао пољског берићета!
Ни у дому од срца порода!
Рђом кап'о, док му је колена!"
Па ја не смем невере чинити
Господару и моме и твоме."
Већ ушета у чардаке горње,
Па пробуди господара свога:
"Устаните драги господару,
Јесте нама путовати време!"
Уста Стева на ноге јуначке,
И умива своје лице бело,
И облачи господско одело,
Па припаса сабљу оковану,
Па узима кондир вина рујна,
Те напија красну славу Божју,
Срећна пута и крста часнога
У свом двору за столом својијем;
Војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
Уседоше два коња витеза,
Разавише крстате барјаке;
Ударише бубњи и свирале,
Дигоше се Богом путовати.
Бела их је зора забелила
На Косову красном пољу равном.
Сусрете их Косовка девојка,
У руку јој два кондира златна,
Оба златна, ал' обадва празна;
Под пазухом клобук свиле беле,
За клобуком бела кита перја;
У дну перје сребром заливено,
А по среди златом преплетено,
И по врху бисером кићено.
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?
Дај ми, секо, клобук свиле беле,
Да га познам кога је војводе;
А тако ми срећна пута мога,
Невере ти учинити нећу!"
Ал' беседи Косовка девојка:
"Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигде на ограшју била;
Рано ме је пробудила мајка
(Ми ранимо те воду грабимо);
Кад ја дођох на воду Ситницу,
Ал' Ситница мутна и поводна,
Носи, брате, коње и јунаке,
Турске капе и бијеле чалме,
Красне српске бијеле клобуке;
Овај клобук близу краја беше,
Ја загазих у воду Ситницу
И ухватих клобук свиле беле:
Брата имам од мене млађега,
Носим клобук брату рођеноме;
Ја сам млада, мило ми је перје."
Клобук даде кнежевој војводи.
Чим га виде Мусићу Стеване,
Чим га виде, тим га и познаде;
Просу сузе низ господско лице,
Удари се по колену руком,
Чисти скерлет на колену пуче,
Златна копча на десном рукаву:
"Тешко мени и до Бога мога!
На мени је останула клетва
Од мојега честитога кнеза!"
Клобук даде Косовки девојки,
Па се маши у џепове руком,
Те јој даде три дуката жута:
"Нај ти, секо, Косовка девојко,
А ја идем на бој на Косово,
У пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
Лепшим ћу те даривати даром;
Ако л', секо, ја погибох амо,
Помени ме по пешкешу моме!"
Ударише коње мамузама,
Па Ситницу воду пребродише,
Ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
Три је паше био и убио,
Кад започе бити четвртога,
Ту погибе Мусићу Стеване,
И са њиме Ваистина слуга,
И војске му дванаест хиљада.
И ту нам је и кнез погинуо;
Ту су Србљи изгубили царство
Честитога цара земаљскога.

Obretenije glave kneza Lazara


Kad Lazaru odsekoše glavu
Na ubavu na polju Kosovu,
Od Srblja se niko ne desio,
Već se desi jedno Ture mlado,
Jeste Ture, al' je od robinje,
Rodila ga Srpkinja robinja,
Pa besedi Tursko momče mlado:
"Ao Turci, moja braćo draga!
"Ovo j' glava jednog gospodara,
"Greota je od Boga jednoga,
"Da je kljuju orli i gavrani,
"Da je gaze konji i junaci."
Uze glavu svetoga Lazara,
Zavi u skut kolaste azdije,
Pa je nosi do vode kladenca,
Spušta glavu u vodu kladenac.
Stajala je glava u kladencu
Lepo vreme četrdeset leta,
A ubavo na Kosovo telo,
Ni ga jedu orli ni gavrani,
Ni ga gaze konji ni junaci.
Mili Bože na svem' tebi vala!
Podigle se kiridžije mlade
Od ubava Skoplja bela grada,
Ovi voze Grke i Bugare,
Oni idu Nišu i Vidinu,
Na Kosovu konak učinili.
Večerale kirihgije mlade,
Večerale, pak su ožednile;
Izmeđ' sebe venjer užegoše,
Užegoše venjer jasnu sveću.
Oni traže vode po Kosovu,
Namera i namerila bila,
Namerila na vodu kladenca,
Jedan veli kirvdija mladi:
"Ev' u vodi mesečine sjajne "
Drugi veli kiridžija mladi:
"Nije, braćo, mesečina sjajna."
Treći muči, ništa ne besedi,
Okrenu se pravo ka Istoku,
Pa pomenu Boga istinoga,
Ist'nog Boga i svetog Nikolu:
"Pomoz' Bože, i oče Nikola!"
Pa zagazi u vodu kladenca,
Te izvadi iz kladenca glavu
Svetitelja Srpskoga Lazara,
Pa je meće na zelenu travu,
I zaiti vode u kondiru.
Dok se žedni vodom obrediše,
Kad su crnoj zemlji pogledali,
Nesta glave sa zelene trave,
Ode glava preko polja sama,
Sveta glava do svetoga tela,
Pripoji se kako što j' i bila.
Kad u jutru beo dan osvanu,
Glas dadoše kiridžije mlade,
Glas dadoše starim sveštenikom,
I tu dođe mlogo sveštenika,
Tri stotine stari sveštenika,
I dvanaest veliki vladika,
I četiri stara patrijara:
Prvo Pećki, drugo Carigradski,
Vasiljenski i Jerusalimski;
Oblačiše velike odežde,
I na glave kape kamilavke,
I u ruke knjige starostavne,
Pa čatiše velike molitve,
I držaše velika denija
Za tri dana i tri noći tavne
Ni sedoše, ni se odmoriše,
Ni legoše, ni sanka imaše,
Mole sveca, kud će svetac poći,
Da kojoj će Laza zadužbini:
Il' Opovu, ili Krušedolu,
Il' će Jasku, ili Bešenovoj,
Il' Rakovcu, ili Šišatovcu,
Il' će Đivši ili Kuveždinu,
Da ili će u Maćedoniju;
Ne će svetac zadužbini tuđoj,
Već on oće svojoj zadužbini,
A u svoju krasnu Ravanicu
Pod visokom pod Kučaj-planinom,
Što je Laza sagradio crkvu
Za života jošte za svojega,
Sagradio sebi zadužbinu
O svom lebu i o svome blagu
A bez suza bez sirotinjskije.

Пропаст царства српскога


Полетио соко тица сива
од светиње - од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице, -
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
"Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека".
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву, -
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
с девет сина, девет Југовића,
како девет сиви соколова:
у сваког је девет иљад' војске,
а у Југа дванаест иљада,
па се бише и секоше с Турци,
седам паша бише и убише;
кад осмога бити започеше,
ал' погибе Богдан Јуже стари,
и изгибе девет Југовића,
како девет сиви соколова,
и њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
бан Угљеша и војвода Гојко
и са њима Вукашине краље:
у свакога триест иљад' војске,
па се бише и секоше с Турци,
осам паша бише и убише;
деветога бити започеше,
погибоше два Мрњавчевића,
бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана допо,
њега Турци с коњма прегазише,
и њиова сва изгибе војска.
Маче војску ерцеже Степане:
у ерцега млога силна војска,
млога војска, шездесет иљада,
те се бише и секоше с Турци,
девет паша бише и убише;
десетога бити започеше,
ал' погибе ерцеже Степане,
и његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,
седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци!
Тад би Лаза надвладао Турке, -
бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе богу приступачно.