Tema: Srpske epske pesme

Женидба Душанова

-kraj

Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
па говори српском цар-Стјепану:
„Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!"
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!
Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио
и конаком и глади и жеђу ?"
Тешко свуда своме без својега!

Zenidba kneza Lazara


Vino pije silan car Stjepane
u Prizrenu, gradu bijelome.
Vino služi vjeran sluga Lazar,
pa sve caru čašu preslužuje,
a na cara krvno pogleduje.
Care pita vjerna sluga Laza:
„Oj Boga ti, vjeran slugo Lazo,
što te pitam, pravo da mi kažeš:
Što ti mene čašu preslužuješ ?
Što l' na mene krivo pogleduješ?
Ali ti je konjic ološao,
ali ti je ruho ostarilo,
al' t' je malo golijemna blaga ?
Šta t' je malo u dvoru mojemu ?"
Njemu veli vjeran sluga Lazo:
„Voljan budi, care, na besjedi!
Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
Nije mene konjic ološao,
niti mi je ruho ostarilo,
nit' je malo golijemna blaga;
svega dosta u dvoru tvojemu;
voljan budi, care, na besjedi!
Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
Koje sluge poslije dođoše,
sve se tebe sluge udvoriše,
sve si sluge, care iženio,
a ja ti se udvorit ne mogoh,
mene, care, ne kće oženiti
za mladosti i ljepote moje."
Besjedi mu silan car Stjepane:
„Oj Boga mi, vjeran slugo Lazo,
ja ne mogu tebe oženiti
svinjaricom ni govedaricom,
za te tražim gospođu đevojku,
i za mene dobra prijatelja,
koji će mi sjesti uz koljeno,
sa kojim ću ladno piti vino.
No ču li me, vjeran slugo Lazo,
ja sam za te našao đevojku,
i za mene dobra prijatelja,
u onoga stara Jug-Bogdana,
milu seju devet Jugovića,
baš Milncu, milu mljezinicu;
no se Jugu pomenut ne smije, —
nije lasno njemu pomenuti,
jer je Bogdan roda gospodskoga,
neće dati za slugu đevojku;
no ču li me, vjeran slugo Lazo,
danas petak, a sjutra subota,
prekosjutra svijetla neđelja,
poći ćemo u lov u planinu,
pozvaćemo stara Jug-Bogdana,
s njim će poći devet Jugovića,
ti ne idi u planinu, Lazo,
no ostani kod bijela dvora,
te gotovi gospodsku večeru;
kad dođemo iz lova planine,
ja ću svraćat Juga na večeru,
a ti svraćaj devet Jugovića.
Kad sjedemo za stolove zlatne,
ti navali šećer i rakiju,
pa donesi crveniku vino.
Kad se ladna napijemo vina,
o svačem će Juže besjediti,
kako koji dobar junak jeste,
iznijeće knjige staroslavne,
da kazuje pošljednje vrijeme;
ti kad čuješ, vjerna slugo Lazo,
a ti trči na tananu kulu,
te donesi onu čašu zlatnu,
što no sam je skoro kupovao
u bijelu Varadinu gradu
od đevojke mlade kujundžinke,
za nju dao tovar i po blaga;
nasluži je crvenijem vinom,
pokloni je staru Jug-Bogdanu,
tada će se Bogdan zamisliti,
čim će tebe, Lazo, darivati,
te ću njemu onda pomenuti
za Milicu, ćercu mljezinicu."
Prođe petak i prođe subota;
rano dođe svijetla neđelja,
car pođe u lov u planinu,
i pozvaše stara Jug-Bogdana.
S Jugom pođe devet Jugovića,
otidoše u lov u planinu.
Lov loviše po gori zelenoj,
ni dobiše, ni šta izgubiše,
no se svome povratiše dvoru,
preda njih je išetao Lazo;
care svraća Juga na večeru,
Lazo svraća devet Jugovića.
Kad sjedoše za stolove zlatne:
uvrh sovre silan car Stjepane,
a do njega stari Jug-Bogdane,
a do Juga devet Jugovića,
njima služi vjeran sluga Lazo;
on navali šećer i rakiju,
pa donese crveniku vino.
Kad se ladna napojiše vina,
o svačemu staše besjediti,
kako koji dobar junak jeste;
Jug izvadi knjige staroslavne,
te kazuje pošljednje vrijeme:
„Vidite li, moja braćo krasna,
vidite li kako knjiga kaže:
nastanuće pošljednje vrijeme,
nestanuće ovce i všenice
i u polju čele i cvijeta;
kum će kuma po sudu ćerati,
a brat brata zvati po megdanu!"
Kad to začu vjeran sluga Lazo,
on otrča na tananu kulu,
te donese onu čašu zlatnu,
nasluži je crvenijem vinom,
pokloni je staru Jug-Bogdanu,
Bogdan primi zlatnu kupu vina,
kupu primi, a pitije neće,
misli Bogdan šta je i kako je,
čime li će darivati Laza.
Jugu veli devet Jugovića:
„O naš babo, stari Jug-Bogdane,
što ne piješ zlatnu kupu vina,
štono ti je poklonio Lazo."
Veli njima stari Jug Bogdane:
„Đeco moja, devet Jugovića,
ja ću lasno piti kupu vina, -
nego mislim, moja đeco draga,
čime ću ja darivati Laza?"
Jugu veli devet Jugovića:
„Lasno ćeš ga darivati, babo:
u nas dosta konja i sokola,
u nas dosta pera i kalpaka."
Tad govori silan car Stjepane:
„Ima Lazo konja i sokola,
Lazo ima pera i kalpaka;
Lazo toga neće nijednoga,
Lazo hoće Milicu đevojku,
baš Milicu, milu mljezinicu,
milu seju devet Jugovića."
Kad začuše devet Jugovića,
poskočiše na noge lagane,
potegoše mače kovrdine
da pogube cara u stolici.
Moli im se stari Jug-Bogdane:
„Nete, sinci, ako Boga znate!
Ako danas cara pogubite,
na vama će ostanuti kletva;
dok izvadim knjige staroslavne,
da ja gledam, sinci, u knjigama,
je l' Milica Lazu suđenica."
Knjige uči stari Jug Bogdane,
knjige uči, grozne suze roni:
„Nete, sinci, ako Boga znate!
Milica je Lazu suđenica,
na njemu će ostanuti carstvo,
sa njome će carovati Lazo
u Kruševcu kod vode Morave.
Kad to začu silan car Stjepane,
on se maši rukom u džepove,
te izvadi hiljadu dukata,
i izvadi od zlata jabuku,
u jabuci tri kamena draga,
obilježje Milici đevojci.

Zenidba kralja Vukasina


Knjigu piše žura Vukašine
u bijelu Skadru na Bojani,
te je šalje na Hercegovinu
bijelome gradu Pirlitoru,
Pirlitoru prema Durmitoru,
Vidosavi, ljubi Momčilovoj;
tajno piše, a tajno joj šalje,
u knjizi joj ovako besjedi:
„Vidosava, Momčilova ljubo,
šta ćeš u tom ledu i snijegu ?
Kad pogledaš s grada iznad sebe,
ništa nemaš lijepo viđeti,
već bijelo brdo Durmitora,
okićeno ledom i snijegom
usred ljeta, kao usred zime;
kad pogledaš strmo ispod grada:
mutna teče Tara valovita,
ona valja drvlje i kamenje,
na njoj nema broda ni ćuprije,
a oko nje borje i mramorje;
već ti otruj vojvodu Momčila,
il' ga otruj, ili mi ga izdaj,
hodi k meni u primorje ravno
bijelome Skadru na Bojanu,
uzeću te za vjernu ljubovcu,
pa ćeš biti gospođa kraljica,
presti svilu na zlatno vreteno,
svilu presti, na svili sjediti,
a nositi divu i kadivu
i još ono sve žeženo zlato;
a kakav je Skadar na Bojani!
Kad pogledaš brdu iznad grada,
sve porasle smokve i masline
i još oni grozni vinogradi;
kad pogledaš strmo ispod grada,
al' uzrasla šenica bjelica,
a oko nje zelena livada,
kroz nju teče zelena Bojana,
po njoj pliva riba svakojaka,
kad gođ hoćeš, daje tazejedeš.
Dođe knjiga ljubi Momčilovoj;
knjigu gleda ljuba Momčilova,
onu gleda, drutu sitnu piše:
„Gospodine, kralju Vukašine,
nije lasno izdati Momčila,
ni izdati, niti otrovati:
u Momčila sestra Jevrosima,
gotovi mu to gospodsko jelo,
prije njega jelo ogleduje;
u Momčila devet mile braće
i dvanaest prvobratučeda,
oni njemu rujno vino služe,
prije njega svaku čašu piju;
Momčil' ima konja Jabučila,
Jabučila konja krilatoga;
kud gođ hoće, prelećeti može;
u Momčila sablja sa očima;
ne boji se nikoga do Boga.
Već me ču lg, kralju Vukašine,
ti podigni mlogu silnu vojsku,
izvedi je na Jezera ravna,
pak zasjedni u gori zelenoj;
u Momčila čudan nauk ima,
svako jutro u svetu neđelju
, rano rani u lov na Jezera,
s' sobom vodi devet mile braće
i dvanaest prvobratučeda
i četrest od grada levera;
kada bude uoči neđelje,
ja ću spalit krila Jabučilu,
britku ću mu sablju zatopiti,
zatopiti onom slanom krvlju,
da se ne da izvadit iz kora;
tako ćeš ti pogubit Momčila."
Kada kralju taka knjiga dođe,
te on viđe što mu knjiga kaže,
to je njemu vrlo milo bilo,
pa on diže mlogu silnu vojsku,
ode s vojskom na Hercegovinu,
izvede je na Jezera ravna,
pak zasjede u gori zelenoj.
Kad je bilo uoči neđelje,
Momčil' ode u svoju ložnicu,
pa on leže u meke dušeke.
Malo prođe, i ljuba mu dođe,
ali neće u meke dušeke,
već mu roni suze više glave.
A nju pita vojvoda Momčilo:
„Vidosava, moja vjerna ljubo,
kaka ti je golema nevolja
te mi roniš suze više glave?"
Al' govori mlada Vidosava:
„Gospodaru, Momčilo vojvoda,
meni nije nikake nevolje,
već sam čula jedno čudno čudo,
čula jesam, al' nisam viđela,
da ti imaš konja Jabučila,
Jabučila, konja krilatoga,
ja ne viđeh tvome konju krila,
te ne mogu mlada vjerovati;
već se bojim, hoćeš poginuti.
Mudar bješe vojvoda Momčilo,
mudar bješe, al' se prevario,
svojoj ljubi tako besjedio:
„Vidosava, vjerna moja ljubo,
za to ću te lasno utješiti,
ti ćeš lasno viđet čilu krila:
kada prvi zapjevaju p'jevci,
ti otidi u noae ahare,
tad će čile popuštiti krila,
tad mu možeš krila sagledati."
Pak on leže sanak boraviti.
Momčil' spava, ljuba mu ne spava,
veće sluša mlada u dušeku
kad će prvi p'jevci zapjevati.
A kad prvi p'jevci zapjevaše,
skoči mlada iz meka dušeka;
zapalila fenjer i svijeću,
pa uzima loja i katrana,
ode pravo u nove ahare.
Al' istina što Momčilo kaže:
Jabučilo krila popuštio,
popuštio krila do kopita.
Tade ona krila namazala,
namaza ih lojem i katranom,
pa svijećom krila zapalila,
te sapali krila Jabučilu;
što ne mogla vatrom sagoreti,
to pod kolan pritegnula tvrdo;
onda mlada ode u riznicu,
dovatila sablju Momčilovu,
te je slanom natopila krvlju,
pak se vrnu u meke dušeke.
Kad ujutru zora zab'jelila,
poranio vojvoda Momčilo,
pa govori ljubi Vidosavi:
„Vidosava, moja vjerna ljubo,
ja sam noćas čudan san usnio,
đe se povi jedan pramen magle
od proklete zemlje Vasojeve,
pak se savi oko Durmitora;
ja udarih kroz taj pramen magle
sa mojijeh devet mile braće
i s dvanaest prvobratučeda
i četrest od grada levera,
u magli se, ljubo, rastadosmo,
rastadosmo, pak se ne sastasmo,
neka Bog zna, dobra biti neće."
Veli njemu ljuba Vidosava:
„Ne boj mi se, mili gospodaru!
Dobar junak dobar san usnio;
san je laža, a Bog je istina."
Opremi se vojvoda Momčilo,
pa on siđe niz bnjelu kulu;
dočeka ga devet mile braće
i dvanaest prvobratučeda
i četrest od grada levera,
a ljuba mu izvede čilaša,
dobrijeh se konja dovatiše,
otidoše u lov na Jezera.
Kad su bili nadomak Jezera,
opteče ih ona silna vojska.
Kad Momčilo opazio vojsku,
on poteže sablju od bedrice,
al' se pusta ne da izvaditi,
kao da je za kore prirasla.
Onda reče vojvoda Momčilo:
,,Čujete li, moja braćo draga,
izdade me kuja Vidosava,
no dajte mi sablju ponajbolju!"
Hitro su ga braća poslušala,
dadoše mu sablju ponajbolju,
pa je Momčil' braći besjedio;
„Čujete li, moja braćo draga,
vi udrite vojsci po krajima,
ja ć' udarit vojsci po srijedi.
Mili Bože, čuda velikoga!
Da je kome pogledati bilo
kako s'ječe vojvoda Momčilo,
kako krči druma niz planinu;
više tlači konjic Jabučilo
neg' što Momčil' britkom
sabljom sj'eče;
al' ga loša sreća susretnula:
kad iziđe prema Pirlitoru,
susrete ga devet vranih konja,
a na njima brata ni jednoga!
To kad viđe vojvoda Momčilo,
u junaku srce prepuknulo,
od žalosti za braćom rođenom,
bijele mu malaksaše ruke,
te ne može više da siječe,
već udara konja Jabučila,
udara ga čizmom i mamuzom,
da poleti gradu Pirlitoru,
al' mu konjic polećet ne može;
kune njega vojvoda Momčilo:
„Jabučilo, izjeli te vuci!
Isšale smo odavde lećeli,
bez nevolje, tek od obijesti,
a danas mi polećeti nećeš!"
Al' mu konjic njiskom odgovara:
„Gospodaru, vojvoda Momčilo,
nit' me kuni niti me nagoni,
danas tebi polećet ne mogu;
Bog ubio tvoju Vidosavu!
Ona mi je sapalila krila;
što ne mogla vatrom sagoreti,
to pod kolan pritegnula tvrdo;
veće bježi kuda tebi drago!"
Kad to začu vojvoda Momčilo,
proli suze niz junačko lice,
pa odskoči od konja čilaša,
triput skoči, do grada doskoči,
ali gradu vrata zatvorena,
zatvorena i zamandaljena!
Kad se Momčil' viđe ia nevolji,
on dozivlje sestru Jevrosimu:
„Jevrosima, moja mila sejo,
pušti meni jednu krpu platna,
ne bih li ti u grad utekao."
Seja bratu kroz plač odgovara:
„A moj brate, vojvoda Momčilo,
kako ću ti puštit krpu platna,
kad je meni snaha Vidosava,
moja snaha, tvoja nevjernica,
savezala kose za direke?
Al' je sestra srca žalostiva,
žao joj je brata rođenoga,
ona ciknu, kako ljuta guja,
manu glavom i ostalom snagom,
iz glave je kose iščupala,
ostavila kose na direku,
pa dovati jednu krpu platna,
preturi je gradu niz bedene.
Momčil' vati onu krpu platna,
pa se penje gradu uz bedene,
gotov' bješe u grad uskočiti;
al' doleće ljuba nevjernica,
oštru sablju nosi u rukama,
pres'ječe mu platno više ruku,
Momčil' pade gradu niz bedene,
kraljeve ga dočekaše sluge
na mačeve i na koplja bojna,
na nadžake i na buzdovane;
a dopade kralju Vukašine,
udari ga onim bojnim kopljem,
udari ga posred srca živa,
al' govori vojvoda Momčilo:
„Amanet ti, Vukašine kralju:
ti ne uzmi moju Vidosavu,
Vidosavu, moju nevjernicu,
jer ć' i tvoju izgubiti glavu:
danas mene u tebe izdala,
a sjutra će tebe u drugoga;
već ti uzmi moju milu seju,
seju moju milu, Jevrosimu,
ona će ti svagda vjerna biti,
rodiće ti, ko i ja, junaka.
To govori vojvoda Momčilo,
to govori, a s dušom se bori,
to izusti, laku dušu pusti.
Kad pogibe Momčilo vojvoda,
a gradu se otvoriše vrata,
pak iziđe kuja Vidosava
te dočeka kralja Vukašina,
odvede ga na bijelu kulu,
posadi ga u stolove zlatne,
ugosti ga vinom i rakijom
i gospodskom svakom đakovijom,
pa otide u riznicu mlada,
iznese mu ruho Momčilovo,
Momčilovo ruho i oružje.
Al' da vidiš čuda velikoga!
Što Momčilu bilo do koljena,
Vukašinu po zemlji se vuče!
što Momčilu taman kalpak bio,
Vukašinu na ramena pada!
što Momčilu taman čizma bila,
tu Vukašin obje noge meće!
što Momčilu zlatan prsten bio,
tu Vukašin tri prsta zavlači!
što Momčilu taman sablja bila,
Vukašinu s' aršin zemljom vuče!
što Momčilu taman džeba bila,
kralj se pod njom ni dignut ne može!
Tad govori kralje Vukašine:
„Avaj meni, do Boga miloga!
Nuto kurve, mlade Vidosave!
Kad izdade ovakvog junaka,
koga danas u svijetu nema,
to li mene sjutra izdat neće!"
Pa poviknu svoje vjerne sluge,
uvatiše kuju Vidosavu,
svezaše je konjma za repove,
odbiše ih ispod Pirlitora,
te je konji živu rastrgoše.
Kralj pohara dvore Momčilove,
pa on uze sestru Momčilovu,
po imenu dilber-Jevrosimu,
odvede je Skadru na Bojanu,
i vjenča je sebi za ljubovcu.
S njom lijepi porod izrodio,
porodio Marka i Andriju,
a Marko se turi na ujaka,
na ujaka, vojvodu Momčila.

Zidanje Ravanice


Službu služi slavni knez Lazare
U Kruševcu šancu šarenome,
Službu služi svetog Amosija;
Svu gospodu zove na svetoga
Sa knjigama i sa zdravicama.
Skupi mu se sva srpska gospoda,
Pa je redom u sovri posadi
Po gospodstvu i po starješinstvu;
Uvrh sovre slavni knez Lazare.
Tu sjedoše piti vino ladno.
Taman biše vina najvišega,
I o svakom dobru besjeđahu,
Al' pošeta gospođa Milica,
Lako šeta po carskom divanu,
Na njojzi je do devet ćemera,
Ispod grla do devet đerdana,
A na glavi devet perišana,
Povrh toga kruna pozlađena,
A u njojzi tri kamena draga,
Sjaje noćom, kako danjom sunce:
Pa besjedi slavnome Lazaru:
"Gospodine, slavni knez-Lazare!
Zazor mene u te pogledati,
A kamoli s tobom govoriti!
Bit' ne može, govoriti hoću:
Što bijahu Nemanjići stari,
Carovaše, pa i preminuše;
Ne tršpaše na gomile blago,
No gradiše s njime zadužbine,
Sagradiše mnogo namastire:
Sagradiše Visoke Dečane,
Baš Dečane više Đakovice;
Paćaršiju više Peći ravne;
U Drenici bijela Deviča;
I Petrovu Crkvu pod Pazarom;
Malo više Đurđeve Stupove;
Sopoćane navrh Raške hladne,
I Trojicu u Hercegovini,
Crkvu Janju u Starome Vlahu,
I Pavlicu ispod Jadovnika,
Studenicu ispod Brvenika;
Crkvu Žiču više Karanovca;
U Prizrenu crkvu Svetu Petku;
Gračanicu u Kosovu ravnom:
Sve to jesu njine zadužbine!
Ti ostade u stolu njinome
I potrpa na gomile blago,
A ne gradi nigđe ѕadužbine;
Eto nama neće pristat' blago
Ni za zdravlje, ni za našu dušu,
A ni nama, ni kome našemu."
Tad govori slavni knez Lazare:
"Čujete li, sva srpska gospodo,
Šta govori gospođa Milica,
Jer ne gradim nigđe zadužbine?
Hoću gradit' crkvu Ravanicu,
U Resavi kraj vode Ravana;
Imam blaga koliko mi drago,
Udariću temelj od olova,
Pa ću crkvi sagraditi platna,
Pokriću je žeženijem zlatom,
Podnizati drobnijem biserom,
Popunjati dragijem kamenjem."
Sva druga gospoda na noge ustala,
I časno se knezu poklonila:
"Gradi, kneže, biće ti za dušu,
I za zdravlje Visokom Stevanu."
No tu sjedi Obilić Milošu,
Sjedi Miloš dolje udno sovre,
Miloš sjedi, ništa ne besjedi.
Al' to viđe slavni knez Lazare
Đe mu Miloš ništa ne besjedi;
Nazdravi mu zlatnu kupu vina:
"Zdrav da si mi, vojvoda Milošu!
Pa mi i ti štogođ progovori,
Jera hoću zadužbinu gradit'."
Skoči Miloš od zemlje na noge,
Skide s glave samur i čeklenke,
Pa je časno kneza podvorio;
Dodaše mu zlatnu kupu vina;
Primi Miloš zlatnu kupu vina;
Ne pije je, poče besjediti:
"Hvala, kneže, na besjedi tvojoj!
Što ti hoćeš zadužbinu gradit':
Vreme nije, niti može biti:
Uzmi kneže, knjige carostavne,
Te ti gledaj što nam knjige kažu:
Nastalo je pošljednje vrijeme,
Hoće Turci carstvo preuzeti,
Hoće Turci brzo carovati:
Oboriće naše zadužbine,
Oboriće crkvu Ravanicu;
Iskopaće temelj od olova,
Slijevaće u tope đulove,
Te će naše razbijat' gradove;
I crkvi će rasturiti platna,
Slijevaće na hate rahtove;
Hoće crkvi pokrov rasturiti,
Kadunama kovati đerdane;
Sa crkve će biser raznizati,
Kadunama podnizat' đerdane;
Povadiće to drago kamenje,
Udarat' ga sabljam' u balčake
I kadama i zlatno prstenje;
Već me ču li, slavni knez-Lazare!
Da kopamo mermera kamena,
Da gradimo crkvu od kamena;
I Turci će carstvo preuzeti,
I naše će zadužbine služit'
Od vijeka do suda Božijega:
Od kamena nikom ni kamena!"
Kad to začu slavni knez-Lazare,
Tad Milošu bio govorio:
"Hvala tebe, vojvoda Milošu!
Hvala tebe na tvojoj besjedi,
Istina je kako što govoriš."

Zidanje Ravanice, opet


Sobet čini care u Kruševcu,
Sve vojvode na sobet dozvao,
Stavlja redom jednog do drugoga:
U začelje slavni car Lazare,
A do sebe od Konjica Ivka,
A do Ivka od Omolja Živka,
A do Živka slugu Božidara,
A do sluge Brankovića Vuka,
A do Vuka Kosančić Ivana,
Do Ivana Toplicu Milana,
Do Milana gospođu Milicu,
Do Milice Miloš Obilića,
Do Miloša braću Miličinu:
Mladi Petar i mladi Nikola,
A najmlađi nejaki Momire,
Tri rođena brata Miličina.
S druge strane uz desno koljeno
Posadio starog Jug-Bogdana,
A do Juga Banović-Strahinju,
Do Strahinje Musića Stevana,
Do Stevana Kučainca Jova,
A do Jova Petra Braničevca,
A do Petra ostala gospoda.
Vino služi sluga Božidare,
Svaku čašu prije cara pije,
Čašu pije, caru je nazdravlja.
Care prima zlatnu kupu vina,
Kupu prima, a piti je ne će,
No je tura na desno koljeno,
Pa vojvodam' svojim govoraše:
"Vidite li, moje vojevode!
"Mi pijemo mlogo vino ladno,
"Mi pijemo i gospodujemo,
"Zadužbine nigđe ne gradimo,
"Namastira ni bijele crkve,
"Ni na vodi kamene ćuprije,
"Ni na drumu kamene kaldrme;
"Štogođ bilo i cara i kralja,
"Svaki sebe zadužbinu gradi,
"Neki gradi, neki načinio:
"Car Stjepane visoke Dečane,
"Bijele se nasred Metohije,
"Gradio ih dvanaest godina;
"A sluga mu crkvu u Prizrenu;
"Kralj Milutin visoka Deviča
"U Kosovu polju širokome;
"Đurađ gradi Đurđeve stupove,
"Sveti Petar bijelu Petrovu,
"Kralj Simeun Studenicu crkvu,
"A sluga mu crkvu Pridvoricu;
"Crkvu grade dva Mrljavčevića
"U Jelici u planini pustoj,
"Pokrivaju jelovijem klisom;
"A mi, more, niđe ne gradimo!
"Al' tako mi Boga velikoga!
"Dok su mene dva majdana zlatna
"Jedan majdan u Kopaoniku,
"Drugi majdan Rudnička planina,
"Od svijeh ću bolje načiniti:
"Postaviću temelj od olova,
"Udaraću čelične direke,
"Pokriću je žeženijem zlatom,
"Popunjaću dragijem kamenom,
"Postrešiću sitnijem biserom,
"Nek se sjaje, nek se moje znaje"
Ni ko veli: Jeste tako, care;
Ni ko veli: Nije tako, care.
Nisko sjedi Miloš Obiliću,
Nisko sjedi, al' dobro besjedi:
"Možeš, care, i u ruci ti je;
"Al' tako mi Boga velikoga!
"Tu ti nema prilike za crkvu,
"Nastanuće pošljednje vrijeme,
"Pa će zulum nastanuti teški,
"Razvaliće s' tvoja zadužbina
"Oko zlata i dragog kamena;
"Care, će ti raskivati Turci,
"Raskivati čelične direke,
"A od njih će graditi ćulumke,
"Ćulumcima biće sirotinju,
"Sirotinja kleti će ti dušu;
"Tu ti, care, zadužbine nema.
"No ču li me, slavni care Lazo!
"Viđeo sam dolje u Resavi,
"U Resavi tvojoj državini
"Pod Kučajom visokom planinom
"Jedan lijep, care, zaravanjak,
"Gradi nođe Ravanicu crkvu,
"Gradi, care, štogođ ljepše možeš,
"Od studena kreča i kamena,
"A pokrivaj pločom i kamenom:
"Od kamena nikom ni kamena:
"Stajaće ti hiljadu godina
"Zadužbina tvoja Ravanica."
Kad to začu slavan care Lazo,
Milošu je kupu nazdravio:
"Zdrav Milošu, moja vjerna slugo!"
Pa stadoše ladno piti vino.
Saklet čini slavan knez Lazare,
Saklet čini na svoje vojvode,
A vojvode na svoje kmetove,
Na kmetove i oborknezove:
Sastaviše hiljadu majstora
I hiljadu mladih saraora,
A rada njih Rada neimara;
A aščije devet Jugovića.
Nastojnika starca Jug-Bogdana!
Da se gradi dvanaest godina;
A majstoru po dukat nadnice,
Napojnica po tri oke vina;
Da svetkuju petku i neđelju.
Započeše Ravanicu crkvu.
Kurve jedne devet Jugovića
Sve carevo prodadoše pivo,
I carevu haznu zatomiše,
I nadnicu laku ostaviše,
A nadnicu po jednu aspricu,
Napojnicu po jednu čašicu;
Ne svetkuju petku ni neđelju,
Ni Iliju, koji gromom bije,
Ni Mariju, koja munjom pali.
Kad to viđe Rade neimare,
Viknu Rade hiljadu majstora,
Savršiše za godinu dana;
Pake uzja pomamna dorina,
Ode pravo ka Kruševcu gradu,
Pred gradom je osjedao dora,
Pa dorinu usturi dizgine,
Sam se doro oko grada voda,
A on ode caru na divana.
Kade caru na divan iziđe,
On se caru smjerno poklonio,
Cjeliva ga u skut i u ruku
I pred njime zlaćenu sedžadu,
Baš sedžadu, đe care sjeđaše,
Pa mu sjede uz desno koljeno;
Stade njemu care besjediti:
"Jagnje moje, Rade neimare!
"Gradiš li mi Ravanicu crkvu?
"Jesi li joj temelj postavio?"
"Voljan budi, care, na besjedi!
"Ja ne gradim crkvu Ravanicu,
"Nego našu prokletu tamnicu;
"Tamnicu smo savršili davno.
"Čudnu si mi, care, ostavio
"A nadnicu, po jednu aspricu!
"Napojnicu po jednu čašicu!
"Ne svetkujem petku ni neđelju,
"Ni Iliju, koji gromom bije,
"Ni Mariju, koja munjom pali!"
Kad to začu slavan car Lazare,
On doziva Miloš-Obilića:
"O Milošu, moja vjerna slugo!
"Idi jaši ždrala visokoga,
"Pa ti idi crkvi Ravanici,
"Te objesi devet Jugovića,
"I uvati stara Jug-Bogdana,
"I na muke udari ga teške;
"Izvadi mu obje oči čarne,
"Povadi mu kliještima zube,
"Izvadi mu jezik na vilice,
"Ras'jeci ga na četiri strane,
"Objesi ga o četiri grane:
"Ko je čudan, nek se čudu čudi,
"Ko je strašiv, da ne smije proći."
Kad to začu Miloš Obiliću,
On posjede ždrala visokoga,
Pravo ode Ravanici crkvi,
Te uvati devet Jugovića,
Bijele im savezao ruke,
Savezao ruke naopako,
A preda njih stara Jug-Bogdana,
Pa nakiti Jednu sitnu knjigu,
Opravi ih Relji Krilatome:
"Da ih, Relja, u tamnicu baciš,
"Da ih pojiš vinom i rakijom,
"A da raniš medom i šećerom."
Pa on uzja ždrala visokoga,
Uzja ždrala, ode u Kruševac,
Pravo ode caru na divana.
Kade caru na divan iziđe,
On se caru smjerno poklonio,
Prije cara stade besjediti:
"Svijeh sam ti, care, objesio,
"Objesio devet Jugovića,
"Tvoga starca stara Jug-Bogdana
"Na muke sam udario teške,
"Obje sam mu oči izvadio,
"Povadio kliještima zube,
"Izvadio jezik na vilice,
"Rasjekao na četiri strane,
"Objesio o četiri grane:
Ko je čudan, da se čudu čudi,
"Ko li strašiv, da ne smije proći."
Kad to začu gospođa Milica,
Procviljela, kao kukavica:
"Za što, care? ako Boga znadeš!
"Od mojijeh devet milih brata
"Što ti mene jednog ne ostavi,
"Najmlađega, ja najstarijega,
"Tebe diku, a mene zakletvu?
"Već m' ostavi jadnu bez zakletve,
"Da ti kukam, kao kukavica,
"Da prevrćem kao lastavica."
Kade začu slavan car Lazare,
To je njemu vrlo žao bilo,
Pake stade care besjediti:
"O Milošu, moja vjerna slugo!
"Da si znao, ka' što znao nisi,
"Da ostaviš od devet jednoga,
"Najmlađega, ja najstarijega,
"Da te držim pored svoje glave,
"Da te ranim medom i šećerom,
"Da te pojim vinom i rakijom,
"Da oblačim svilom i kadivom;
"Kad bi bilo po redu mrijeti,
"Na tebe bi ostanulo carstvo."
Tade Miloš stade besjediti:
"Voljan budi, care, na besjedi:
"Svagda sam te poslužio vjerno,
"A danas te poslužio nisam:
"Ni jednoga pogubio nisam,
"Pogubio, ni stara ni mlada;
"No pratio ka starom Pazaru
"Ka vojvodi Relji Krilatome,
"Da ih Relja u tamnicu baci,
"Da ih rani medom i šećerom,
"A da poji vinom i rakijom,
"Doke nam se, care, poodljutiš;
"Sad im sudi, kako ti je drago.
"No ču li me, slavan care Lazo!
"Zgodno su nam načinili crkvu;
"No položi majstorima blago,
"Majstorima, što ste pogodili."
To je care njega poslušao,
Sve položi majstorima blago,
Pa spremiše konje vitezove,
Na dobre se konje dohitiše,
Ode care crkvi Ravanici,
Da on vidi, kaka mu je crkva.
Kad je care bio prema crkvi,
Sinu crkva, kao jarko sunce,
Konju ždraka u oči udari,
Pod carem je konjic poskočio,
I sa sebe cara obalio
Tu se zove Carevo Bupilo
Kako tadaj, tako i danaske

Kako se krsno ime sluzi


Sveca slavi Srpski car Stepane,
Sveca slavi, svetog Aranđela,
Svu gospodu na sveca sazvao,
Sazvao je trista sveštenika
I dvanaest veliki vladika,
I četiri stara proigumna.
Lepo i je care posadio:
Sve koleno jedan do drugoga,
A car Stepan ladno vino služi,
Gospodarom redom čašu daje,
Kako carski valja i trebuje
Poslužiti krsno ime svoje.
Al' besede gospoda rišćanska:
"Car čestiti, ogrejano sunce!
"To je nama zazor i sramota,
"Da ti nama ladno vino služiš,
"Nego sedi s nama za trpezu,
"Slugam' podaj, neka vino služe."
Prevari se srpski car Stepane,
Te on sede s njima za trpezu,
A još nije ni slave napio,
A zaista ni metanisao,
Slugam' dade, da mu vino služe,
Da mu sluge krsno ime služe,
Ne posluži krsno ime svoje
Jedan danak, kako jedan časak.
Dok car Stepan na nogu stajaše,
Stajaše mu sveti Aranđeo,
Stajaše mu na desnom ramenu,
Miluje ga krilom po obrazu;
Kad car Stepan sede za trpezu,
Rasrdi se sveti Aranđeo,
Ud'ri cara krilom po obrazu,
Pa otide iz careva dvora.
To iz dvora niko ne video,
Razma jedan kaluđere stari,
Pa on proli suze niz obraze;
Gledali ga carevi dvorani,
Pak su njemu tijo besedili:
Što je tebe, stari kaluđere?
"Šta t' je malo u carevu dvoru?
"Il' t' malo izest', il' popiti?
"Ili si se, stari, prepanuo,
"Car ti ne će milostinje dati?"
Al' besedi stari kaluđere:
"Prođ'te me se, carevi dvorani!
"Ni mi j' malo izest' ni popiti,
"Niti sam se starac prepanuo,
"Što m' car ne će milostinje data;
"Nego vide, što video nisam:
"Dok car Stepan na nogu stajaše,
"Stajaše mu sveti Aranđeo,
"Stajaše mu na desnom ramenu,
"Milue ga krilom po obrazu;
"Kad car Stepan sede za trpezu,
"Rasrdi se sveti Aranđeo,
"Ud'ri cara krilom po obrazu,
"Pa otide iz careva dvora."
To dvorani caru dokazaše,
Onda care na noge ustade,
I podiže trista sveštenika,
I dvanaest veliki vladika,
I četiri stara proigumna;
Te uzeše knjige carostavne,
Te čatiše velike molitve
I držaše velika bdenija
Za tri dana i tri noći tavne;
Mole s' Bogu i svet' Aranđelu,
Te se na to jedva smilovao,
Smilovao sveti Aranđele,
Te je caru greke oprostio,
Što je care seo za trpezu,
A još nije ni slave napio,
A zaista ni metanisao.

Milos u Latinima


Bože mili, čuda velikoga!
Kada slavni Srpski knez Lazare
Posla zeta Miloš-Obilića
U Latine da kupi harače:
Latini ga divno dočekaše,
I gospodskom časti ugostiše,
Pa ga vode pred bijelu crkvu,
Pred bijelu crkvu Dimitriju,
Pak se vale Latinska gospoda:
"Gle, vidiš li, vojvoda Milošu!
"Vidiš našu crkvu Dimitriju,
"Kakova je i kolika li je?
"Vi nejmate takovijeh crkvi."
Veli njima vojvoda Milošu:
"Vi ste mudri, gospodo Latinska,
"Jeste mudri al' zborite ludo!
"Da vi znate naše namastire,
"Naših slavnih cara zadužbine,
"Kakovi su i koliki li su!
"Da vidite lavru Studeničku
"Ne daleko od Novog Pazara;
"Da vidite Đurđeve Stupove
"Kod Deževe starijeh dvorova,
"Zadužbine cara Simeuna;
"Da vidite čudo neviđeno,
"B'jel Vilindar usred gore Svete,
"Zadužbinu Save svetitelja
"I njegova oca Simeuna;
"Da vidite Žiču kraj Morave
"I kod Ibra više Karanovca;
"Sopoćane Raški na izvoru,
"Zadužbine svetoga Stevana,
"Srpskog kralja prvovjenčanoga;
"Da vidite Papraću veliku
"Viš' Zvornika Spreči na izvoru
"Pod visokom gorom Borogovom,
"Zadužbinu Vukana župana;
"Da vidite visoke Dečane
"Kod Prizrena grada bijeloga,
"Zadužbinu kralja Dečanskoga;
"Da vidite Raču prebijelu
"Kod Sokola ukraj vode Drine;
"Da vidite lijepu Tronošu
"Kod Loznice na r'jeci Tronoši,
"Zadužbinu braće Jugovića;
"Da vidite slavnu Ravanicu
"U Resavi niže Paraćina
"Na studenoj r'jeci Ravanici,
"Zadužbinu našeg gospodara,
"Gospodara, slavnog knez-Lazara;
"I ostale Srpske manastire,
"Da vidite, pak da se divite,
"Kakovi su i koliki li su!
"Šta je vaša crkva Dimitrija?
"Ja ću vam je sada preturiti
"A iz ruke teškim buzdovanom."
Al' Latini to ne vjerovaše,
No s Milošem oni s' opkladiše
U hiljadu žutijeh dukata.
Uze Miloš perna buzdovana
I zasuka bijele rukave,
Pak se moli Bogu istinome:
"Prosti, Bože i bijela crkvo!
"Da se jednom bacim preko tebe:
"Ne ću na te, nego preko tebe."
Pak poteže pernim buzdovanom,
Buzdovan se zamče u oblake:
Jedni vele: "Jeste preturio,"
Drugi vele: "Nije preturio,"
Treći vele: "Jeste, te visoko."
Kad se vrati perni buzdovane
Iznad b'jele crkve iz oblaka,
On udari u banove dvore,
Te polupa srčali čardake,
I tu ubi dva banova sina
I četiri morska dženerala
I dvanaest velikih vlastela.
Kad to viđe gospoda Latinska,
Uvatiše vojvodu Miloša,
Baciše ga na dno u tamnicu.
Često Miloš kroz prozor pogleda,
Ne bi l' mog'o koga ugledati;
Al' ugleda Kostu Ciganina,
Pa ga poče Bogom bratimiti:
"Bogom brate, Kosta Ciganine!
"Evo tebe tri dukata žuta,
"Donesi mi jedan list hartije,
"List hartije knjige bez jazije."
To je Kosta za Boga primio,
Donese mu jedan list hartije,
List hartije knjige bez jazije,
Miloš sjede sitnu knjigu pisat'
Svome tastu Srpskom knez-Lazaru,
Ne piše je, čim se knjige pišu,
Već je piše krvi od obraza;
Sve mu kaza što je i kako je.
Kad Lazaru sitna knjiga dođe,
I on viđe, što mu knjiga kaže,
Onu gleda, drugu sitnu piše,
Te je šalje gospodi Latinskoj,
U knjizi im ovako besjedi:
"Čujete li, gospodo Latinska!
"Pustite mi mog zeta Miloša,
"Podajte mu od zemlje harače,
"I opklade hiljadu dukata;
"Ako li ga odmah ne pustite,
"Vjera moja tako mi pomogla!
"Dić' ću na vas Srblje i Madžare,
"Svu ću vašu zemlju poharati,
"Poharati, ognjem popaliti."
Kad Latini knjigu proučiše,
Brže-bolje pustiše Miloša,
Dadoše mu od zemlje harače,
I opklade hiljadu dukata.

Nahod Momir


Podiže se srpski car Stepane
iz Prizrena, mesta ubavoga,
podiže se itar lov loviti
do Veleza i vode Vardara;
s' sobom vodi osam vezirova
i Todora devetog vezira.
Lov lovio za petnaest dana,
tako mu se sreća udesila,
te od lova ništa ne ulovi:
ni jelena ni košute mudre,
ni od kaka sitnoga zverinja.
A kade se natrag povratio,
nađe čedo u gori zelenoj
u vinovo lišće zavijeno,
a vinovom lozom povijeno,
a po licu listom pokriveno,
da mu lice ne gori od sunca.
Tom se čudi care gospodine,
otkud čedo u gori zelenoj:
il' je čedo dosadilo majci,
te je njega ostavila majka,
il' je kuma kumče iznijela
da car krsti i da ga dariva,
il5 su vile čedo podmetnule ?
Staja care letnji dan do podne,
ne bi l' gdi ko čedu izišao,
al' nikogačuti ni videti;
car doziva Todora vezira:
„O Todore, moj mudri vezire,
odsednide od konja viteza
te pogledaj ono čedo mlado!
Ako čedo bude muška glava,
daj ga mene na konja viteza!"
Todor vezir od konja odsede
te pogleda ono čedo mlado;
tako caru dade Bog jedini,
Bog jedini i sreća careva,
te je čedo bilo muška glava.
•Caru g' Todor na konja dodaje,
car je lepo čedo privatio
u skut desni kolaste azdije,
triput ga je licem celivao,
pa ga zavi u maramu svil'nu,
i metnu ga sebe u nedarca:
„Blago mene do Boga višnjega!
Bog mi dade sina iznenada,
mojoj Grozdi braca rođenoga,
moja Grozda vrlo brata željna,
Bog joj dade brata iznenada!
Pa otide dvoru gospodskome.
Ta u prvo vreme jeste bilo,
kad gospodar otkud dvoru dođe,
ne izlazi sluga ni sluškinja,
gospodaru konja da privati,
već gospođa koja je u dvoru;
išetala carica Roksanda,
pod carem je konja privatila:
„Car' čestiti, dobro si došao!
Jesi l' lepa lova ulovio?"
Car carici muško čedo dade,
a carica čedo privatila
u svilenu ubavu kecelju;
carica se čedu obradova:
„Blago mene do Boga višnjega!
Lepšega ti lova i ne tražim."
Odnese ga u gospodske dvore,
prometnu ga kroz nedra svilena,
da b' se dete od srca nazvalo,
okupa ga i nanegova ga;
odneše ga Aranđela crkvi,
okumiše Todora vezira,
krsti Todor čedo mušku glavu,
od milja mu lepo ime dade,
lepo ime: Naode Momire.
Rani čedo carica gospođa,
rani čedo i neguje lepo,
kao svaka majka čedo svoje;
raste dete Naode Momire:
što deteta uveče omrkne,
još toliko ujutru osvane;
odrastao od petnaest ljeta,
kao drugo od triest godina;
sta se dobra konja privatati,
dobra konja i svetla oružja.
Kud god ide care gospodine,
pored sebe vodi i Momira,
pored sebe, kano kitu cveća;
što on rekne, i car ne prekrati.
Mani biše devet vezirova.
Kad je bilo na Cvetonosije,
zbor zborilo osam vezirova:
„Da falimo cara nebeskoga!
Mi dvorismo cara odmalena,
odmalena pake do golema,
i sede nam brade do pojasa,
ne mogosmo dobra izdvoriti,
kako dete Naode Momire,
jedno mlado jučeranje dete,
kako s' lepa dobra dodvorilo!
Kako bismo dete omrazili
i sa svetlim carem zavadili?"
A besedi Todore vezire
(kum neverni, vera ga ubila!):
„Braćo moja, osam vezirova,
ako ćemo izgubiti dušu,
lasno ćemo omrazit Momira,
sa čestitim carem rastaviti:
kade bude uoči Vaskrsa,
ostojimo to sveto večernje,
iziđemo iz bijele crkve,
vi uzmite svaki po čauša,
te vodite dvoru na večeru,
ja ću kuma Naoda Momira,
odvešću ga dvoru na večeru, -
iznosiću tregodišnje vino
i rakiju od sedam godina;
opojiću Naoda Momira,
odneću ga u careve dvore
na čardake gdi Grozdana spava,
metnuću ga sestrici na ruke,
a sestra je svaka milostiva
i na svoga brata žalostiva,
ona će ga lepše prigrliti;
a kad bude na Vaskrsenije,
i budemo na jutrenji svetoj,
bude vreme celivat 'vanđelje,
car će gledat i desno i levo,
da s Momirom celiva 'vanđelje;
kad Momira ne bude u crkvi,
ja ću s carem celivat 'vanđelje;
kad jutrenju svetu savršimo,
iziđemo iz bijele crkve,
car će onda mene zapitati:
„O Todore, kamo mi Momire?
Što mi nije deteta u crkvi ?
Kod tebe je na večeri bilo,
na njega si navalio vino,
od vina ga ljuto boli glava,
te ne može u crkvu da dođe.
Vas četiri dušom podnesite,
a četiri krivo svedočite:
,,Momir ljubi sestru Grozdijanku.
Tako ćemo omrazit Momira,
sa čestitim carem rastaviti."
Kad je bilo uoči Uskrsa,
večernje su sveto ostajali
i izišli iz bijele crkve,
svaki vezir uze po čauša,

Nahod Momir

-nastavak

Todor uze Naoda Momira,
odvede ga dvoru na večeru,
pred njeg' nosi tregodišnje vino
i rakiju od sedam godina,
a u vino meša svako bilje,
ponajviše benđeluka teška,
a na tvrdi sanak namenjuje,
neka spava Naode Momire,
dok ne svane i sunce ne grane
i dok bude doba leturđiji.
Opi s' dete, ništ' o sebi ne zna,
naslonja se glavom na Todora,
na svojega krštenoga kuma.
Todor uze dete u naručje,
odnese ga u dvore careve,
na čardake gdi devojka spava,
i metnu ga Grozdani na ruku:
a sestra je svaka milostiva
i na svoga brata žalostiva,
ona ga je lepše prigrlila.
Potom malo vreme postajalo,
petli peše, klepala ud'riše,
sveštenici staše na jutrenje,
sva gospoda podrani u crkvu
i pred njima srpski car Stepane.
Jutrenju su svetu ostajali,
dođe vreme celivat 'vanđelje,
a car gledi i desno i levo,
ne bi l' gdigod vidio Momira,
da sa njime celiva 'vanđelje;
onda priđe Todore vezire,
te sa carem celiva 'vanđelje.
Kad jutrenju svetu savršili,
i izišli iz bijele crkve,
pa pred crkvom seli u stolove,
onda care poče besediti:
„O Todore, kamo mi Momire?
Što mi nije deteta u crkvi?!
Kod tebe je bilo na večeri,
na njega si navalio vino,
od vina ga ljuto boli tlava,
te ne može u crkvu da dođe ?"
Onda poče Todor besediti:
,,Car' čestiti, sunce ogrejano,
ti Momira držiš i Grozdanu,
rođenoga brata i sestricu;
Momir ljubi sestru Grozdijanku."
Tad govori srpski car Stepane:
„Muč', Todore, mukom se zamuko!
Nij' istina što.na dete kažeš,
tako mi se ne delilo meso
za života od moji kostiju,
ja ne delnm Momir' i Grozdanu!
Rođeni su bratac i sestrica."
Povikaše osam vezirova:
četvorica dušom podnesoše,
a četiri krivo svedočiše:
„Jeste, care, Bog i njina duša!
Jeste, care, današnjeg nam dana!
Jeste, care, umrlog nam časa!
Momir ljubi sestru Grozdijanku,
i sad spava s njome na čardaku!"
Rasrdi se srpski car Stepane,
od ljutine aljinu razdera,
od žalosti grozne suze proli:
„Ej Momire, ej žalosti moja!
Ej Momire, lepa kito cveća!
Teško mene, ja izgubi tebe!"
Pak namače dva dželata mlada:
„Brzo id'te, dva celata mlada,
na čardake, gdi Grozdana spava,
uvatite Naoda Momira,
vodite ga te ga obesite
u gradini u suvoj davini,
štono se je drvo osušilo
ima vreme tri godine dana,
niti lista, niti cvetom cvati!"
Otidoše dva dželata mlada,
ali Momir na čardaku spava,
kod njeg' sedi sestra Grozdijanka,
nad njim maše granom bosiljkovom,
svome bratu čini lepa lada,
da joj bratac mamuran pospava.
Tu dođoše dva dželata mlada,
namkoše mu gajtan oko vrata.
Kad to vide gospođa devojka,
ona pisnu kao zmija ljuta,
ud'ri licem u zemljicu čarnu,
a Momir se trže iza sanka,
oči metnu, pogleda nada se,
te ugleda dva celata mlada,
pa i stade Bogom bratimiti:
„Bogom braćo, dva celata mlada,
nemojte me odma obesiti,
vodite me caru roditelju,
da ja pitam roditelja moga,
zašto mene oće da obesi,
šta li sam mu sagrešio ljuto;
a sva moja braća i družina
raduje se svetom Vaskrsenju,
mene baba oće da obesi
na znan danak na Vaskrsenije!
Dželati su, al' su milostivi,
oni staše suze prosipati
na Momira mlada gledajući;
vode njega caru roditelju.
Kad Momira caru dovedoše,
pisnu dete kao zmija ljuta,
pade caru preko svil'na krila,
ljubi cara po nedri svileni:
„Svetli care a moj roditelju,
što sam tebe, babo, sagrešio,
te me danas oćeš da obesiš,
na znan danak na Vaskrsenije?
Sva se moja braća i družina
sad raduje svetom Vaskrsenju,
a ti mene oćeš da obesiš!
A što sam ti sagrešio, babo ?"
A car ništa, veće suze proli:
„Ej Momire, ej žalosti moja!
Teško mene, ja izgubi tebe.
Mene kaže devet vezirova
da ti ljubiš sestru Grozdijanku;
tako mi se ne delilo meso
za života od moji kostiju,
ja ne delim tebe i Grozdanu!
Rođeni ste bratac i sestrica.
Ej Momire, ej žalosti moja!"
A besedi Naode Momire:
„Ima, babo, čitav mesec dana,
kako nisam sestrice vidio
razma sinoć u zelenoj bašči,
kad je brala s devojkama cveće,
s njome, babo, tridest devojaka,
sretosmo se na baščeni vrati,
ja njoj dado struk rumene ruže,
ona mene struk bela bosiljka,
te se, babo, menovasmo cvećem
za miloštu bratac- i sestrica,
za miloštu, za sramotu nije."
Tede care njemu da veruje,
al' povika devet vezirova:
„Čuješ, Bože, vidiš li, sabore!
Car veruje detetu jednome,
ne veruje devet vezirima,
bijelije brada do pojasa!"
Nema kuda srpski car Stepane,
već namače dva celata mlada:
„Ajd', celati, te ga obesite
u gradini o suvoj davini!"
Povedoše g' dva dželata mlada;
al' se moli Naode Momire:
„Bogom braćo, dva celata mlada,
vodite me carici materi,
da mi prosti i muku i ranu:
ranu njenu — što me je ranila;
muku njenu — što je promučila
dok je mene ona odranila."
Dželati ga ne kteli slušati,
već ga vode u novu gradinu,
u gradinu pod suvu davinu,
štono se je drvo osušilo
ima veće tri godine dana,
niti lista, niti cvetom cvati;
obesiše Naoda Momira.
To iz dvora niko ne vidio,
već vidila sestra Grozdijanka,
ispred dvora s visoka čardaka,
pa utire suze od obraza,
ona ide svojoj staroj majci:
„Odeni me, moja stara majko,
obuci me što god lepše možeš,
danas jeste svetlo Vaskrsenje,
devojke me u kolo zazivlju."
To carica jedva dočekala,
obuče je što god lepše može,
baš kan' da je oće da udaje;
neće ići žalosna Grozdana,
neće ići mlada međ' devojke,
već ukrala svilene gajtane,
pa otide bracu u gradinu,
u gradinu pod suvu davinu;
kad je vid'la braca obešena,
ud'ri licem o zemljicu čarnu,
pa zapišta kao zmija ljuta,
pa s' i ona mlada obesila
o davini, o drugojzi grani,
za života jošte za svojega,
desnom rukom braca zagrlila.
Glas dopade carici Roksandi:
„Zlo si sela, gospođo carice!
Oboje ti dece obešeno,
obešen ti Momir i Grozdana!"
A zapišta carica Roksanda,
ona ide caru čestitome,
pade caru preko svil'na krila,
pa ga ljubi po nedri svileni:
„Zašto, care, ogrejano sunce!
Zašt' obesi dvoje dece naše,
nama, care, našu omladinu,
omladinu i obradovanje?"
A car žali Naoda Momira,
za Grozdanu ništa i ne znade,
pa besedi gospođi carici:
„Nisam tebe decu izvešao,
obesilo devet vezirova,
obesilo Naoda Momira."
Al' govori carica gospođa:
„Čuješ li me, svetla kruno moja,
jal' izvešaj devet vezirova,
jali ću se i ja obesiti
o davini, o trećojzi grani,
a kod ono dvoje dece moje;
ja dušmana gledati ne mogu,
da mi ode dušmani po svetu!"
Nema kuda srpski car Stepane,
već namače do devet celata,
te izveša devet vezirova
proću crkve o jeli zelenoj.
Potom malo vreme postajalo,
pa se diže care i carica
a od njine velike žalosti,
te odoše u novu gradinu,
u gradinu pod suvu davinu;
što da vide? — Čuda neviđena:
davnna se suva pomladnla
i zelenim ulistala listom
i bijelim ucvatila cvetom,
oboje se dece posvetilo,
posveti se Momir i Grozdana;
pa odoše pod jelu zelenu,
al' zelena usanula jela,
pocrnilo devet vezirova,
a najviše Todore vezire,
kum neverni, vera ga ubila!
Pod njima se zemlja provalila.
Car namače dva celata mlada,
otkida i jednog po jednoga,
te i baca dole u bezdanu:
„Idi tamo sa zemlje, nepravdo!"
Stade care prosipati blago,
te sarani dvoje dece svoje.
Na Momiru zelen bor nikao,
na Grozdani vinova lozica,
savila se loza oko bora,
ko sestrina oko brata ruka

Пут краља Владимира


На пут крену Јован Владимире,
На пут крену на веру задату
Од бугарског краља Владислава.
Испраћа га краљица Косара,
Па краљица горко заплакала.

Краљ Владимир благо је запита:
"За што плачеш, госпођо Косара?
"Ко је теби жао учинио?" -
"Слути ми се, драги господару:
"Добри краљ ће један погинути!"
"Нека гине, сестро а не жено,
"Нека гине, благо ће му бити,
"Кад га твоје сузе оплакаше,
"Чисте сузе, печати истине".

Путем хита Јован Владимире,
Путем хита кроз гору зелену,
Ал' зелена гора заплакала.
Краљ Владимир благо је запита:
"За што плачеш ти, горо зелена,
"Ко је теби жао учинио?" -
"Слути ми се, племенити краљу:
"Добри краљ ће један погинути!" -
"Нека гине, о горо зелена,
"Нека гине, благо ће му бити,
"Кад га твоје сузе оплакаше,
"Чисте сузе, роса на светлости".

Путем хита Јован Владимире,
Путем хита кроз поље шарено,
Ал' шарено цвеће заплакало.
Краљ Владимир благо га запита:
"За што плачеш ти, шарено цвеће?
"Ко је теби жао учинио?" -
"Слути ми се, племенити краљу:
"Добри краљ ће један погинути" -
"Нека гине, о шарено цвеће,
"Нека гине, благо ће му бити,
"Кад га твоје сузе оплакаше,
"Чисте сузе, мирисне к'о душа".

Путем хита Јован Владимире,
Путем хита крај студене реке,
Ал' студена река заплакала.
Краљ Владимир благо је запита:
"За што плачеш ти, студена реко?
"Ко је теби жао учинио?" -
"Слути ми се, племенити краљу:
"Добри краљ ће један погинути" -
"Нека гине, о студена реко,
"Нека гине, благо ће му бити,
"Кад га твоје сузе оплакаше,
"Чисте сузе, спасоносно пиће".

Путем хита Јован Владимире,
Путем хита испод јата птица,
Ал' се јато птица заплакало.
Краљ Владимир благо га запита:
"За што плачеш о ти, јато птица?
"Ко је теби жао учинио?" -
"Слути ми се, племенити краљу:
"Добри краљ ће један погинути" -
"Нека гине, птице крилатице,
"Нека гине, благо ће му бити,
"Кад га ваше сузе оплакаше,
"Чисте сузе, к'о ваздух прозрачне".

Путем хита Јован Владимире,
Путем хита кроз тучне пашњаке
Ал' се бело стадо заплакало.
Краљ Владимир благо га запита:
"Што плачете, беловуне овце?
"Ко је вама жао учинио?"
"Слути нам се, племенити краљу:
"Добри краљ ће један погинути!" -
"Нека гине, беловуне овце,
"Нека гине, благо ће му бити,
"Кад га ваше сузе оплакаше,
"Чисте сузе и меке к'о свила".

Путем хита Јован Владимире,
Путем хита кроз село хришћанско,
Ал' хришћанско село заплакало.
Краљ Владимир благо га запита:
"За што плачеш ти, село хришћанско?
"Ко је теби жао учинио?" -
"Слути ми се, племенити краљу,
"Добри краљ ће један погинути!" -
"Нека гине, о село хришћанско,
"Нека гине, благо ће му бити,
"Кад га твоје сузе оплакаше,
"Чисте сузе, тамјан пред Господом". -

Сунце наже, коњиц сав у пени,
Краљ Владимир стиже својој мети
Како стиже тако и погибе
Краљ Владислав одсече му главу.
Коња јаше слуга Добривоје
Коња гони, сузама га мије,
Натраг жури двору краљевоме,
Кад Добривој кроз село хиташе
На коњицу кроз село хришћанско
Ал' хришћанско село затворено
Расплетене жалосне девојке.
Тад Добривој још брже хиташе
Крај белога стада у пашњаке
Али бело стадо поцрнело.
Тад Добривој још брже хиташе
Друмом царским дугим и широким,
Ал' на друму јато мртвих птица.
Тад Добривој још брже хиташе
Све хиташе крај студене реке,
Ал' студена река усахнула.
Тад Добривој још брже хиташе
Све хиташе кроз шарено цвеће,
Ал' шарено цвеће увенуло.

Тад Добривој још брже хиташе
Све хиташе кроз гору зелену,
Ал' зелена гора осушена
Тад Добривој још брже хиташе
Све хиташе двору краљевоме,
Ал' Косара, сиња кукавица,
Даћу даје своме господару,
Господару краљу Владимиру.

Док се мрачно небо засијало
И ангели с неба повикали:
"Ој Косаро, остави се даће,
"Свецима се даћа не издаје -
"Посвети се краљу Владимире".