Tema: Srpske epske pesme

Смрт мајке Југовића


Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
у тој војсци девет Југовића
и десети стар Јуже Богдане;
бога моли Југовића мајка:
да јој бог да очи соколове
и бијела крила лабудова,
да одлети на Косово равно,
и да види девет Југовића
и десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, бога домолила;
бог јој дао очи соколове
и бијела крила лабудова,
она лети на Косово равно;
мртви нађе девет Југовића
и десетог стар Југ-Богдана,
и више њи девет бојних копља,
на копљима девет соколова,
око копља девет добри коња,
а поред њи девет љути лава.
Тад завришта девет добри коња,
и залаја девет љутих лава,
и закликта девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила,
већ узима девет добри коња
и узима девет љути лава,
и узима девет соколова,
пак се врати двору бијеломе.
Далеко је сне угледале,
мало ближе пред њу ишетале;
закукало девет удовица,
заплакало девет сиротица,
завриштало девет добри коња,
залајало девет љутих лава,
закликтало девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
ал завришта Дамјанов зеленко,
пита мајка Дамјанове љубе:
" Снао моја, љубо Дамјанова,
што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал` је гладан шенице бјелице,
али жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
нит је гладан шенице бјелице,
нити жедан воде са Звечана,
већ је њега Дамјан научио
до поноћи ситну зоб зобати,
од поноћи на друм путовати;
пак он жали свога господара
што га није на себи донио."
И ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
али лете два врана гаврана:
крвава им крила до рамена,
на кљунове б`јела пјена тргла;
они носе руку од јунака
(и на руци бурма позлаћена),
бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
окретала, превртала њоме,
па дозивље љубу Дамјанову:
"Снао моја, Дамјанова љубо,
би л` познала чија ј` ово рука?"
Проговара Дамјанова љуба:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
ово ј рука нашега Дамјана,
јера бурму ја познајем, мајко,-
бурма са мном на вјенчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
окретала, превртала њоме,
пак је руци тијо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
гдје си расла, гдје л` си устргута!
А расла си на криоцу моме,
устргнута на Косову равном!"
Ал` ту мајка одољет не могла,
препуче јој срце од жалости
за својије девет Југовића
и десетим старим Југ-Богданом.

Бан Милутин и Дука Херцеговац


Често књиге земљу прехођаху,
ни ко знаде куда, ни откуд су.
Књиге иду од Призрена града,
од српскога силна цар-Стевана,
на Пожегу бану Милутину;
'вако царе бану говораше:
„Слуго моја, бане Милутине,
\ опреми се у бијелу двору,
поведи ми тридесет делија
од твојега равна Драгачева,
хајде с њима ка Призрену граду,
јер хоћемо, бане, војевати
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога;
тамо ћемо, бане, зачамати,
но се спреми за три годинице!"
Дође књига у Пожегу равну
на кољено бану Милутину.
Када бане књигу проучио,
уд'рише му сузе од очију.
А гледа га љуба Иконија,
па му тихо млада говорила:
„Господару, бане Милутине,
откуд књига, од кога ли града ?
Што л' је учиш, а сузе прољеваш?
Вели њојзи бане Милутине:
„Чу л' ме, душо; љубо Иконија,
ова ј' књига од Призрена града,
од нашега силна цар-Стевана;
цар ме зове на његову војску
надалеко, у земљу Бугарску,
на Мијајла, краља бугарскога,
каже, љубо, за три годинице
да ће бити боја с Бугарима.
Но чу ли ме, љубо Иконија,
гледај мене пребијеле дворе,
немој моје дворе опустити;
пази мене два нејака сина,
удоми ми сестрицу Јелицу
у лијепу варош Ђаковицу;
копај мене девет винограда
у Бањици и у Атеници,
у Лозници и у Паковраћу:
а чувај ми девет воденица
низ Бјелицу и низ Моравицу;
гледај нашу славну задужбину
под Баницом 'цркву Јежевицу;
чекај мене за три годинице,
док се вратим из земље Бугарске."
А кад бане љуби наручио,
опреми се на цареву војску,
он поведе тридесет делија,
оде право уз воду Мораву,
докле с' прими ломна Влаха Старог,
а одатле у Сјеницу равну,
од Сјенце у поље Косово,
од Косова уз Шару планину,
докле дође у Призрена града.
Али царе војску подигао
и пошао низ воду Бистрицу.
Сустиже га бане Милутине
на ономе Голешу планини;
ту се бане с царем састануо
и за лако здравље упитао
и сретна му пута честитао.
А вели му силан цар Стеване:
„Слуго моја, Милутине бане,
ако мене Бог и срећа даде
те добијем краља Бугарина,
хоћу тебе, слуго, поклонити
у државу земљу Босну славну,
да банујеш и да господујеш,
Милутине, за живота твога".
Па с' отале војска окренула,
низ Србију ка земљи Бугарској.
Кад дођоше у земљу Бугарску,
дочека их краљу Мијаило
украј Лаба, украј воде ладне.
Ту се краље с царем ударио,
били су се три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
лоша краљу срећа прескочила,
те се краље с царем сусретнуо,
но га добро Стево дочекао,
на добру га коњу поћерао,
сустиже га у по поља равна,
сабљом ману одсјече му главу,
пороби му силовиту војску,
а он сједе у земљу Бугарску,
и умири земљу Бугарију.
Но задуго царе зачамао,
кажу, брате, за три годинице,
зачамао у земљи Бугарској,
и са шњиме бане Милутине.
Но да видиш младе бановице!
Ту не прође ни година дана,
она бана с војске не чекаше:
батали му пребијеле дворе,
опусти му девет винограда,
распродаде девет воденица,
поруши му цркву Јежевицу,
не удаде сестрицу Јелицу,
не пази му два нејака сина, —
него пише лист књиге бијеле,
те је шиље у Херцеговину,
на кољено Дуки Херцеговцу:
„Чу ли мене, Дука Херцеговче,
ти покупи кићене сватове,
с њима хајде у Пожегу равну
а мојему двору бијеломе
те ме узми за вијерну љубу,
јер сам млада данас останула,
та баница млада, удовица,
а бане је мене погинуо
војујући у земљи Бугарској;
но се немој, Дука, затрајати,
јер ме просе млогн просиоци."
Набрзо му књигу оправила.
А кад Дуки ситна књига дође,
те он виђе што му књига каже,
он не купи кићенијех свата,
већ се спреми на бијелој кули,
удри на се дибу и кадиву,
па се скиде низ бијелу кулу,
оде право у доње подруме,
те опреми дебела кулаша,
па се њему на рамена баци,
оде право преко Босне славне
докле стиже Дрини валовитој,
здраво Дрину воду пребродио,
а маши се ломна Влаха Старог,
докле дође до Ужица града,
па се спусти у Пожегу равну
ка банову двору бијеломе,
пред двором му одсједе кулаша,
а срете га госпођа баница,
руке шире, у лица се љубе,
узеше се за бијеле руке,
отидоше на танке чардаке,
угости га госпођа баница
са шећерли кавом и ракијом,
па дозива своје вјерне слуге,
овако им млада говорила:
„Чујете л' ме, моје вјерне слуге,
пазите ми мога господара,
господара, Дуку Херцеговца,
боље него старог Милутина!"
Тако стаде за петнаест дана,
док се спреми млада бановица,
па покупи све баново благо,
однесе му свијетло оружје,
одведе му два коња витеза,
зароби му два нејака сина
и са шњима сестрицу Јелицу,
оде с Дуком у Херцеговину.
Тако било, задуго не било,
глас отиде од уста до уста,
докле зачу бане Милутине,
а он скочи на ноге лагане,
оде право цару честитоме,
на јутру му назва добро јутро,
а боље му царе приватио:
„Добро дође, бане Милутине!
Што си, бане, тако уранио ?
А што ли си, сине, невесео?"
Поклања се бане до земљице,
љуби цару руку и кољено,
па му оде смјерно говорити:
„Господару, силан цар-Стеване,
ево има четири године,
како с тобом, царе, војујемо
по Бугарској, по земљи проклетој,
а моје сам дворе оставио
и баницу љубу Иконију,
па сад чујем да се преудала,
и б'јеле ми дворе похарала
са некаким Дуком Херцеговцем,
два ми млада заробила сина
и Јелицу моју милу сеју,
све одвео у Херцеговину,
моје б'јеле дворе баталио;
остало ми девет винограда
нерезани и неокопани,
не меље ми девет воденица,
но их куја свијех распродала,
порушила моју задужбину,
та лијепу цркву Јежевицу;
но ти с' молим, мили господару,
пусти мене до бијела двора,
да обиђем пребијеле дворе,
да повратим моје млого благо
а и моја два нејака сина
и сестрицу Јелицу ђевојку;
да с' осветим Дукн зулумћару,
да му вратим жалост за срамоту."
Кад је царе бана саслушао,
онда њему 'вако говорио:
„Приустав' се, бане Милутине,
да ти дадем сићана вермана,
што сам тебе, бане, поклонио
земљу Босну у твоју државу!"
Кад је бане цара саслушао, ,
приклони се до зелене траве,
пољуби га у скут и у руку,
па причека три бијела дана.
Кад четврто јутро освануло,
цар му даде сићана вермана
па с' отале бане подигао,
оде право кроз земљу Бугарску,
докле дође до Крушевца града,
а отале уз воду Мораву,
докле бане дође под Јелицу,
под Јелицу, у село Бањицу,
те огледа своје винограде;
па се вати равна Драгачева,
стиже бане питомој Пожези
а својему двору бијеломе;
ал' му б'јели двори потавнили,
полупани срчали пенџери,
обаљени високи чардаци,
обурвати дубоки подруми,
порушена мермерли авлија,
обаљена демирли капија;
у двору му нигђе никог нема,
осим болан слуга Миловане;
пита њега бане Милутине:
„О Бога ти, моја вјерна слуго,
ко похара моје б'јеле дворе ?
Ко л' одведе два нејака сина
и Јелицу моју милу сеју ?
Ко л' покупи из ризнице благо ?
Ко л' одведе коње из арова ?
Ко л' однесе свијетло оружје
и одведе љубу Иконију ?"
Вели њему слуга Миловане:
„Господару, Милутине бане,
све ти, бане, љуба похарала
са курвићем Дуком Херцеговцем;
све однесе у Херцеговину,
да се слави Дука, зулумћару
на срамоту тебе и твојима.
А кад бане слугу саслушао,
он се маши руком у џепове,
даде њему дванаест дуката:
„Нај то тебе, слуго Миловане,
те се рани и ода зла брани,
док се вратим из Херцеговине."
Па окрену помамна ђогина,
оде право преко Влаха Старог
доке стиже у Херцеговину
б'јелој кули Дуке Херцеговца;
али Дуке дома не бијаше,
но отишб ка Тројици цркви
и одвео љубу Иконију;
у двору му никог не бијаше,
до банова два нејака сина,
голи, боси стоје у авлији
и мећу се камена с рамена,
па говори млађи старијему:
„Удри, брате, ако боље можеш!"
А старији млађем говорио:
„Како ћу ти, брате, одбацити,
-кад се нисам вином причестио
ни бијелим љебом наранио,
откако сам баба изгубио?"
Кад то чуо бане Милутине,

Бан Милутин и Дука Херцеговац

-nastavak

уд'рише му сузе од очију,
угна ђога у мермер-авлију,
опази га двоје ђеце лудо,
па побјеже у бијеле дворе,
те казују својој милој тетки:
„Тето наша, Јелице ђевојко,
неко дође у мермер-авлију, ју,
и онјаше ђога бабовога."
А кад чула Јелица ђевојка,
те изиђе пред бијеле дворе,
одмах прзна свога мила брата,
па му паде млада око врата,
рони сузе низ бијело лице;
а тјеши је бане Милутине:
„Немој, сестро, више туговати!
Та доста си млада туговала,
у рукама Дуке зулумћара."
Те с' ђевојка мало утјешила,
доведе му два нејака сина,
оде бане ђецу миловати,
а Јелици тихо говорити:
„Отвори ми пребијелу кулу!"
Ал' му сестра тихо одговара:
„Кучка једна, а не снаха моја,
од куле је кључе однијела,
и отишла с Дуком зулумћаром
ка Тројици пребијелој цркви!"
Кад је бане сестру саслушао,
он подвикну тридесет делија,
те на кули обише капију.
Бан се пење на бијелу кулу
те отвора попете сепете,
нађе бане ђечине хаљине:
од кадиве зелене доламе,
и нађе им танке преобуке,
он обуче два нејака сина
и Јелицу своју милу сеју,
па он оби Дукине подруме,
напоји их вином црвенијем,
а нарани љебом бијелијем,
па их посла у мермер-авлију,
да с' играју млади по авлији,
а он сакри коње у подруме,
а делије на бијелу кулу;
оде гледат са бијеле куле
шта му ђеца по авлији раде,
и шта ће им Дука учиннти
када с љубом у авлију дође.
Мало било, задуго не било,
ал' ето ти Дуке Херцеговца
са његовом љубом Иконијом;
како виђе два банова сина,
он потрже плетену канџију,
оде ћерат ђецу по авлији.
Али скочи бане са чардака,
викну бане тридесет делија,
опколише Дуку зулумћара,
шћаху њега жива уватити;
но се не да Дука уватити,
трже сабљу у десницу руку,
двије бану погубио слуге.
Кад то внђе бане Милутине,
он удари Дуку зулумћара
са својијем перним буздованом,
удари га у чело јуначко,
Дука паде у зелену траву,
Дука паде, а бане допаде,
колико му крви жедан бјеше,
сабљом ману, одс'јече му главу.
То кад виђе љуба Иконија,
стаде бјегат млада низ авлију.
Не дадоше два банова снна,
веће одмах кују уватише,
у руке је бану додадоше.
Бане викну на своје делије,
донесоше б'јелу крпу платна,
залише је лојем и катраном,
па увише кују Иконију
саврх главе до зелене траве,
па он сједе пити рујно вино,
а њој русу косу запалише.
Кад догоре доље до очију,
она с' моли бану Мнлутину:
„Господару, бане Милутнне,
не дај, бане, твоје очи чарне,
доста си их пута пољубио!"
Алн вели бане Милутине:
„Док љубио, дотле и бранио,
сад нек брани Дука зулумћару!"
Кад догоре до бијелих дојки,
она зове два нејака сина:
„Ђецо моја, ако Бога знате,
ви не дајте двије б'јеле дојке,
доста су вас мл'јеком задојиле
и лудијех досад одраниле!"
Али вели двоје ђеце лудо:
„Јесу, мајко, ал' је скупо стало
та дворећи Дуку зулумћара
голи, боси за три годинице!"
Тако згоре кучка Иконија
саврх главе до зелене траве.
Бане скочи од земље на ноге,
те Дукину похарао кулу,
однесе му благо и оружје,
и одведе коње и соколе,
запали му пребијеле дворе,
па отиде новој бановини,
штоно му је царе поклонно
војујући по земљи Бугарској;
намјести се бане Милутине
у Маглаја, бијелога града.
Ту му дође земља Босна славна
V од Босне тридест капетана,
те се млади бану поклонише.
Бан удаде сестрицу Јелицу
у питому варош Ђаковицу
за сокола Брђанина Павла,
а ожени два нејака сина
спреко мора отуд од Латина:
стече бане млоге пријатеље.
Бог му дао са животом здравље!
Нама, браћо, на сретно весеље!
То велимо да се веселимо,
не би ли нас и Бог веселио!

Дарови светог Јована Владимира


От кад' одиш, млад делијо?
Весел одиш, весел пејеш!
Кој ти даде то веселие?
"Даде ми го свети Јован
"Свети Јован от Елбасан -
"И ти да си жив и весел!"

От кад' одиш, богаташе?
Весел одиш с полни руци!
Кој ти даде полни руци?
"Даде ми ги свети Јован
"Свети Јован от Елбасан -
"И ти да си жив и богат!"

От кад' одиш, стара бако?
Брго одиш като мома!
Кој ти така крепост даде ?
"Даде ми е свети Јован
"Свети Јован от Елбасан -
"И ти да си жив и крепок!"

От кад одиш, аргат мори?
Кој ти зема мрак со чело ?
Кој ти даде лицето светло
Ама светло като солнце?
"Мрак ми с чело светец зема
"И даде ми лицето светло
"Свети Јован от Елбасан -
"И ти да си жив и светел!"

Дијете Јован и ћерка цара Стефана


Боже мили, чуда великога!
Од како је свијет постануо,
није љепши цвијет процватио,
како што је у Призрену граду
мила ћерца српског цар-Стефана,
а Милица лијепа ђевојка.
Милица је у кавезу расла
без промјене петнаест година,
а каква је, шинула је гуја,
би рекао и би се заклео,
ал' је вила, али је родила,
ал' је са њом другарица била.
Шта је земља на четири стране,
љепоте јој у свијету нема.
Да видите, браћо моја драга,
залуду јој вала и љепота,
говори се по Призрену граду,
живо чедо носи под појасом.
То се чудо на далеко чуло,
то зачуо српски цар Стефане.
Једно јутро Стефан подранио,
па пошета у кавез ђевојци.
Кад га виђе Милица ђевојка,
пред цара је на ноге скочила.
Цар Милици добро јутро виче,
ђевојка му боље прифатила,
па под царем јастук потурила.
Сједе Стефан у кавеза жута,
а Милица стаде цара дворит'.
Бесједи јој српски цар Стефане:
„Ћери моја, дуго јадна била,
са киме си чедо задобила?"
Кад то чула Милица ђевојка,
одиста се млада препанула;
ћути цура, ништа не бесједи.
Опет царе поче бесједити:
„Ћери моја, дуго јадна била,
са киме си чедо задобила?
Кунем ти се Богом истинијем,
и тврду ти божју вјеру дајем
да ти ништа учинити нећу,
ако мени по истини кажеш
А ђевојка сузе прољеваше,
Па Стефану вако говораше:
„О мој бабо, српски цар-Стефане,
кад ме питаш да ти право кажем.
Једно јутро јесам поранила,
узе круну у бијеле руке,
па изађо на бијелу кулу;
тури круну ја на моју главу
да ја виђу би л' ми приличила,
док огрија од истока сунце.
Кад је круна сунце опазила,
од круне је зрака ударила
по Призрену и око Призрена
чак до Шаре високе планине,
више Шаре у Јастреб планину,
где се многи соколови легу,
са њима су пребијеле виле.
Мили бабо, српски цар Стефане,
ја се врати у бијелу кулу,
на мјесто сам круну оставила,
кад је тамна ноћца долазила,
и док ноћи неко доба било,
полетио сив зелен соколе,
и за њиме седам лабудова
јест од Шаре и Јастреб-планине,
бијелој нам долећеше кули.
Лабудови падоше на кулу,
а сив соко на срчали пеицер,
сва се кула из темеља љуља.
Од сокола свјетлост ударила,
па се види у кавезу жуту
у поноћи као у сред подне.
Тресну соко соколова крила,
Оста момак у танку кошуљу.
Ту је тамну ноћцу преноћио,
а ујутру добро поранио,
више ми се није повратио,
са њиме сам чедо задобила."
А кад чуо српски цар Стефане,
цар се ману у цепове руком,
извади јој рушпа пет стотина,
па их даје Милици ђевојци:
„На, Милице, моја несретнице,
удри на се свилу и кадиву,
и ево ти штака позлаћена,
па ти Шари иди и Јастребу,
те ти свога заручника тражи;
са њиме си чедо задобила,
овамо ти повратишта нема,
повратишта нити утјецишта,
јер тако ми моје вјере тврде,
ако икад у Призрена дођеш,
растр'ћу те коњма на репове."
Кад ђевојка цара саслушала,
проли сузе низ бијело лице,
па отвори раве и долафе,
па извади свилу и кадиву;
на се удри и срму и злато,
окити се што љепше могаше,
узе млада штаку позлаћену,
па отиде низ бијелу кулу.
Браћо моја и дружино драга,
онда бјеше жалост погледати
како иде Милица ђевојка
право Шари високој планини,
а често се кули окреташе,
и Призрену граду бијелому;
сузе рони низ бијело лице,
љуто пишти до Бога се чује.
Док се Шари примакнула близу,
траг је смела, пут је изгубила,
пребијаше дрвље и камење.
Намјера је била нанијела
у планини на бијеле овце.
Кад ђевојку сагледаше овце,
одиста се биле препануле,
побјегоше чобанину своме.
А то виђе Виде чобанине,
па довати пушку џевердара,
одиста је убити оћаше,
па овако-Виде бесједио:
„Ајд' отале, пребијела вило,
не плаши ми пребијеле овце,
ако тутнем моје мрке вашке,
живу ће те раскинути, вило,
ако ли ми оћеш побјегнути,
убићу те пушком цевердаром."
Ђевојка му поче бесједити:
„Богом брате, Виде чобанине,
не удри ме пушком џевердаром,
ја нијесам пребијела вила,
но жалосна ћерка Стефанова
српска цара земље господара,
но ми кажи Јастријеб планину,
ђе се каде (?) соколови легу."
И то Виде за Бога ајаше,
па јој прими Богом побратимство,
овако јој Виде бесједио,
посестриму на пут је извео:
„Иди, сестро, горе уз планину;
кад изиђеш на врх од планине,
ту имају млоге раскрснице,
ти окрени с десна на лијево,
оћеш доћи зелену језеру,
код језера зелена је јела,
ту се, сестро, соколови легу;
то језеро никад није само,
чувају га соколови сиви."
А да видиш ћери Стефанове,
она тури у џепове руку,
па извади стотину дуката,
па их даје Виду побратиму:

Дијете Јован и ћерка цара Стефана

-nastavak

„На ти, Виде, Богом побратиме,
нека знадеш да сестру имадеш."
Одатле се подиже ђевојка,
док изађе на врх од Јастреба,
ђено јесу многе раскрснице,
па окрену с десна на лијево.
Она дође и језеро нађе.
Код језера зелена је јела,
на јелику сив зелен соколе,
соко држи стреле и тетиве,
по језеру б'јели лабудови.
Кад ђевојку виђеше лабуди,
и они се били препанули,
а соко јој са јелике виче:
„Бјеж' отале, пребијела вило,
не плаши ми б'јеле лабудове,
јер тако ми моје вјере тврде,
ако запнем стрелу и тетиву,
оћу тебе устрелити, вило."
А ђевојка бесједи соколу:
„Не -удри ме стрелом ни тетивом,
но ми кажи суђеника мога;
ја нијесам пребијела вила,
но жалосна ћерка Стефанова,
по имену Милица ђевојка."
Све му каже што је и како је,
да јој више повратишта нема
у Призрена града бијелога.
Онда соко поче бесједити:
„Ти ако ћеш мене послушати,
соко тебе оће сјетовати.
Од језера ти истоку пођи,
док изађеш крају од планине,
оћеш виђет Орлујевца града,
добро гледај и виђи, ђевојко,
штоно има у вр' Орлујевца,
многе куле јесу покривене,
покривене тенећетом жутим,
једна има понајвиша кула,
понајвиша понајљепша кула,
покривена тенећетом жутим,
на кули је од злата јабука,
на јабуци соколова крила,
па се крило на чекрк окреће,
показује који вјетар дува,
кад огрије од истока сунце,
па јабука одговара сунцу,
а тенећка сјајноме мјесецу,
иди право под бијелу кулу,
оно кула суђеника твога.
Када кули пребијелој дођеш,
ту код куће ниђе нико нема,
само једна остарела бака,
то је бака Јованова мајка,
о ђевојко, твога суђеника;
она јесте срца милостива,
добро ће те стара дочекати,
питаће те што си и од куд си,
ти се немој по чем преварити,
да јој штогод за Јована кажеш,
но толико старој проговарај:
Једа Бог да да ти Јован дође!
Често ће ти Јован долазити."
Па отоле окрете ђевојка,
сузе рони низ бијело лице,
куд год иде Орлујевац нађе
и бијелу Јованову кулу.
Код куле му ниђе нико нема,
само бака Јованова-мајка,
сједи стара пред бијелу кулу.
Ђевојка јој Божју помоћ виче,
стара баба боље прихватила:
„Да си здраво, лијепа ђевојко,
каква тебе нужда доћерала
овој пустој Јовановој кули?"
А ђевојка била бесједила:
„Еда Бог да да ти Јован дође!"
Кад је баба ријеч саслушала,
води цуру на бијелу кулу.
Долази јој дијете Јоване,
сваку ноћцу Јован долазаше,
са њим иду пребијеле виле,
виле пану на бијелу кулу,
док подрани дијете Јоване,
са њим лете виле у планине.
Једно јутро баба подранила,
подранила Јованова мајка
у одају Милици ђевојци,
па Милици стара бесједила:
„О Милице, моја ћери драга,
ја имадо сина јединога
а Јована од седам година,
нестаде ми дијете Јована,
не знадо му гласа ни аваза.
То говоре и причају људи,
да га мене однијеше виле,
или, кћери, соколови сиви,
остаде му саморана мајка,
не зна јадна шта ће ни како ће.
Ево има петнаест година
како мајка не види Јована,
би вољела виђети Јована,
но сву земљу бутун царевину,
да ми даду и поклоне царство."
Сузе рони овако говори:
„О Јоване, моје ране грдне!"
А гледа је ћерка Стефанова,
па ђевојка срца милостива,
милостива ама жалостива,
врло јој се било сажаљело
баш на бабу Јованову мајку,
па ђевојка 'вако бесједила:
„Стара бабо, Јованова мајко,
ти ако ћеш бити вјере тврде,
ја ћу тебе за Јована казат'.
Како ноћу буде три сахата,
ти изађи пред бијелу кулу,
па погледај Шари и Јастребу,
ту ћеш видјет' ватре чудновате
од планине до бијеле куле,
кад се близу попримакну кули,
ту ћеш видјет' и Јована твога."
Да виш бабе Јованове мајке,
како ноћца тамна долазила,
оде стара пред бијелу кулу,
често гледа Шари и Јастребу,
док угледа ватре чудновате,
сипају се до земљице црне,
док дођоше Јовановој кули.
Да виш бабе Јованове мајке,
кад је било ноћи пола тамне,
баба узе кључе свако аке,
па отвори бијелу одају.
Док је стара отворила била,
виђе сина дијете Јована,
ђе Јоване санак борављаше,
виш' главе му крила и окриља,
момак леже у танку кошуљу.
Узе баба крила и окриља,
не би ли јој Јован остануо,
да јој више полећет' не може.
Кад ујутро јутро освануло,
освануло и сунце грануло,
док запишта лијепа ђевојка
на бијелу Јованову кулу.
У том баба брже поитала,
када виде дијете Јована,
не би л' га се нагледала мајка,
ками мајци да види Јована.
Кад је стара отворила врата,
мртва Јова нађе у одају,
сав је Јован у крв огрезнуо,
на Јовану има девет рана.
Дуго виле чекале Јована,
до зорице и бијела дана,
кад виђеше да Јована нема,
међу собом биле бесједиле:
„Младо момче је се преварило,
више с нама у планину неће."
Па узеше стреле и тетиве,
устрелише дијете Јована,
и момку су срце оштетиле.
Кад то виђе Јованова мајка,
закукала како кукавица,
мила снаха како ластавица,
у кукању обје говораху:
„О Јоване, наше јарко сунце,
мало ти нас бјеше огријало,
па нам саде за горипу зађе!

Душан хоће сестру да узмe


Боже мили, чуда великога!
Ев' остаде двоје сирочади:
Једно јесте Српски цар Стефане,
А другa је сирота Роксандра,
Па бесједи Српски цар Стефане:
"Моја сестро, сирота Роксандро!
"Ходи мене узми господара,
"Да ми наше не харчимо благо."
Ма му вели сирота Роксандра;
"О чу ли ме, мој брате Стефане!
"Пређе би се небо проломило,
"А на небо сунце погинуло,
"Но узела тебе господара:
"Богме никад ја те узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Поведеш их у Шару планину,
"Да ти нађу до триста извора,
"На једну их жицу не саставе,
"Не одведу Мисир-земљи равној;
"И направиш до три чаше златне,
"Да ти воду пије сиротиња."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Поведе их у Шару планину,
Те нађоше до триста извора,
На једну их жицу саставили,
Довели их Мисир-земљи равној;
Па направи до три чаше златне,
Да му воду пије сиротиња.
Кад то виђе сирота Роксандра,
Овако је ријеч бесједила:
"Чујеш ли ме, мој брате Стефане!
"Ја те богме никад узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Да бијелу направе ти цркву
"Од бијела мермера камена,
"Подлисташ је тешкијем оловом,
"А покријеш тучем зеленијем,
"Па направиш до триста столова,
"Па доведеш триста калуђера
"И дванаест светијех владика
"И четири Српска патријара,
"И доведеш ђакона Јована
"И његово ђеце триста луде;
"Па како ни, мој брате, расуде."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Те бијелу направише цркву
Од бијела мермера камена,
Подлисташе ј' тешкијем оловом,
А покрише тучем зеленијем;
Па направи до триста столова
И доведе триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
И доведе ђакона Јована
И његове ђеце триста луде:
Па проклето просипаше мито,
Да му даду сестру за љубовцу.
Калуђери мита приватише,
И привати дванаест владика
И четири Српске патријаре,
Но не хоће ђаконе Јоване
И његове ђеце триста луде:
Роксандра је пред бијелу цркву,
Па излазе триста калуђера,
Изидоше пред бијелу цркву,
Ев' нађоше Роксандру ђевојку,
Овако јој ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у час добар било!"
Ема вели сирота Роксандра:
"Хај!' отоле, Бож'ји проклетници!
"Ђаволи ви понијели душу,
"А огањ ве изгорио живи!
"Па ве вода мутна ћердосала!"
Кад ето ти дванаест владика,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Ама вели сирота Роксандра:
"Хајт' отоле, Бож'ји бездушници!
"Ђаволи ви понијели душу!
"А огањ ве изгорио живи!
"И вода" вас ћердосала мутна!"
Кад ето ти Српски патријари,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Онако их оправи Роксандра,
К'о владике и к'о калуђере;
Кад ето ти ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, сирота Роксандро!
"А да Бог да и Богородица,
"Ак' узела мила брата свога,
"Божја од вас не остало трага,
"До ван змије и камена станца!"
Кад то зачу Српски цар Стефане,
А он скочи на ноге лагане,
Те довати дрвене мајсторе,
Од дрвета он прави ћелију,
Од лијепа луча питомога,
Замаза је прахом и катрамом,
Па довати ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
У ћелију те их затворио,
Па уждио са четири стране;
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро јутро освануло,
Ев' порани Српски цар Стефане,
А погледа Стефан на ћелију,
Ал' се сама оградила црква,
А у цркву триста светитеља,
То су, браћо, млади мученици.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
А он опет направи ћелију,
Па довати триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
У ћелију те их затворио,
Затворио, па их запалио,
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро бјеше освануло,
А отиде Стефан на ћелију,
Ал' ћелија бјеше изгорела,
И земља је под њом изгорела,
Изгорела, па се пропанула,
Па је вода ударила мутна,
Те је њине кости ћердосала.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
Не смје узет' сестру за љубовцу!
То је било, када се чинило,
А сада се тек приповиједа.

Женидба Душанова


Кад се жени српски цар Стјепане,
надалеко запроси ђевојку,
у Леђану, граду латинскоме,
у латинског краља Мијаила,
по имену Роксанду ђевојку;
цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
пак дозива Тодора везира:
„Слуго моја, Тодоре везире,
да ми идеш бијелу Леђану,
моме тасту, краљу Мијаилу,
да ми с њиме свадбу уговориш:
када ћемо поћи по ђевојку,
колико ли повести сватова;
да ми видиш Роксанду ђевојку:
може л' бити за цара царица,
може л' бити свој земљи госпођа;
да је видиш и да прстенујеш.
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
лијепо га краљу дочекао;
вино пише неђељицу дана;
тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу,
није мене царе оправио
да ја пијем по Леђану вино,
већ да с тобом свадбу уговорим:
кад ће царе доћи по ђевојку,
у које ли доба од године,
колико л' ће повести сватова,
и да видим Роксанду ђевојку,
да је видим и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
„Пријатељу, Тодоре везире,
што ме царе за сватове пита,
нека купи колико му драго;
по ђевојку када њему драго;
него ћеш ми цара поздравити,
нек не води своја два сестрића,
два сестрића, два Војиновића,
Вукашина и с њим Петрашина,
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије,
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи
у нашему бијелу Леђану.
А ђевојку сада ћеш виђети,
и прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
не доносе воштане свијеће,
већ по мраку изводе ђевојку.
Кад то виђе Тодоре везире,
он извади од злата прстење
са бисером и драгим камењем:
разасја се соба од камења;
така му се учини ђевојка,
да је љепша од бијеле виле.
Прстенова Роксанду ђевојку
и даде јој хиљаду дуката,
и ђевојку браћа одведоше.
Кад ујутрујутро освануло,
опреми се Тодоре везире,
пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
пита њега српски цар Стјепане:
„Слуго моја, Тодоре везире,
виђе ли ми Роксанду ђевојку?
Виђе ли је, и прстенова ли је ?
Што говори краљу Мијаило ?"
Тодор њему све по реду каже:
„Виђех, царе, и прстеновах је.
Да каква је Роксанда ђевојка,
онакове у Србина нема!
Добро збори краљу Мијаило:
по ђевојку када тебе драго,
свата купи колико ти драго;
само те је краљу поздравио:
да не водиш два сестрића твоја,
два сестрића, два Војиновића:
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије:
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи,
у Леђану, граду латинскоме.
Кад то зачу српски цар Стјепане,
удари се руком по кољену:
,,Јао мене до Бога милога!
Дотле ли се зулум огласио
од сестрића, од Војиновића!
А тако ми моје вјере тврде,
докле мене то весеље прође,
обојицу хоћу објесити
о вратима града Вучитрна,
по свијету да ме не срамоте!"
Стаде царе купити сватове,
скупи свата дванаест хиљада,
пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
гледала их два Војиновића,
међу собом млади говорили:
„Што л' се ујак на нас расрдио,
те нас не шће звати у сватове ?
Нетко нас је њему опаднуо,
с њега живо месо отпадало!
Цар отиде у земљу латинску,
а јунака са собом не има
ниједнога од рода својега,
који би му био у невољи,
ако би му било за невољу;
Латини су старе варалице,
ујака ће нашег погубити,
а незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
„Ђецо моја, два Војиновића,
ви имате брата у планини
код оваца, Милош-чобанина,
најмлађи је, а најбољи јунак,
а за њега царе и не знаде;
пошљите му лист књиге бијеле,
нека дође граду Вучитрну;
не пиш'те му што је и како је,
већ пишите: „Мајкаје на смрти,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане;
него брже ходи б'јелу двору,
не би л' живу застануо мајку!"
То су браћа мајку послушала:
брже пишу књигу на кољену,
те је шаљу у Шару планину,
своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате,
брже да си граду Вучитрну,
стара нам је мајка на умору,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане."

Женидба Душанова

-nastavak

Када Милош ситну књигу прими,
књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
„О Милошу, наша поглавице,
и досад су књиге долазиле,
ал' се нису са сузам' училе;
откуд књига, ако Бога знадеш?"
Скочи Милош на ноге лагане,
па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга,
ова књига јест од двора мога:
стара ми је на умору мајка,
пак ме зове да ме благосови,
да на мене клетва не остане;
ви чувајте по планини овце,
док ја одем и натраг се вратим.
Оде Милош граду Вучитрну.
Кад је био близу б'јела двора,
два су брата пред њег' ишетала,
а за њима остарјела мајка.
Вели њима Милош чобанине:
„Зашто, браћо, ако Бога знате,
без невоље јер градит невољу ?"
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље!"
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати
како царе оде по ђевојку
надалеко у земљу латинску,
а не зове својијех сестрића:
„Већ, Милошу, наш рођени брате,
хоћеш, брате, незван за ујаком
у сватове поћи назорице ?
Ако њему буде до невоље,
да се њему у невољи нађеш;
ако ли му не буде невоље,
можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга;
кад ујаку нећу, да коме ћу ?"
Тад га браћа опремат стадоше;
оде Петар опремат кулаша,
а Вукашин опрема Милоша:
на њег' меће танану кошуљу,
до појаса од чистога злата,
од појаса од бијеле свиле;
по кошуљи три танке ђечерме,
пак доламу од тридест пуцета,
по долами токе саковане,
златне токе од четири оке;
а на ноге ковче и чакшире;
а сврх свега бугар-кабаницу,
и на главу бугарску шубару:
начини се црни Бугарине,
ни браћа га познати не могу;
дадоше му копље убојито
и мач зелен старога Војина;
Петрашин му изведе кулаша
међедином свега опшивена,
да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
„Кад, Милошу, достигнеш сватове,
питаће те тко си и откуд си,
ти се кажи земље Каравлашке:
„Служио сам бега Радул-бега,
не шће мене службу да исплати,
пак ја пођох у свијет бијели,
да ђегођи боље службе тражим;
пак сам чуо за свате цареве
и присто сам незван за сватови
рад' комада љеба бијелога
и рад' чаше црвенога вина."
Чувај добро дизген од кулаша,
јер се кулаш јесте научио
путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
пак за царем оде у сватове.
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
„Откуд идеш, млађано Бугарче?
Милош им се из далека каже,
ко што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
„Добро дошо, млађано Бугарче,
нек је један више у дружини!"
Кад су били путем путујући
(злу науку Милош научио
код оваца у Шари планини,
поспавати свагда око подне):
он задрема на коњу кулашу.
Како дизгин ослаби кулашу,
диже главу оде кроз сватове,
обаљује коње и јунаке,
докле дође коњма царевијем.
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
ал' не даде српски цар Стјепане!
„Не удрите млађано Бугарче!
Бугарче се спават научило
по планини овце чувајући;
не удрите, већ га пробудите!"
Буде њега лале и војводе:
„Устан', море, млађано Бугарче!
Бог ти стару не убио мајку,
која те је такога родила
и у свате цару опремила!
Кад се прену Милош Војиновић,
те сагледа цару очи чарне,
кулаш иде с коњма царевијем;
он покупи дизгене кулашу,
па ишћера њега из сватова:
удара га оштром бакрачлијом,
по три копља упријеко скаче,
по четири небу у висине,
унапредак ни броја се не зна;
из уста му живи огањ сипа,
а из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
те гледају коња у Бугара;
коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили, чуда великога!
Добра коња, а лоша јунака!
Још такога ни виђели нисмо;
један бјеше у зета царева,
и сада је — у Војиновића."
Гледале га још три шићарције:
једно јесте Ђаковица Вуче,
а друго је Нестопољче Јанко,
а треће је момче Пријепољче;
гледали га, пак су говорили:
„Добра коња младог Бугарина!
Баш га овђе у сватов'ма нема,
та нема га ни у цара нашег!
Хајде мало да изостанемо,
не би ли га како измамили.
Кад су били до Клисуре близу,
изосташе до три шићарције,
па говоре Милош-чобанину:
„Чујеш море млађано Бугарче,
хоћеш дати коња на размјену?
Даћемо ти коња још бољега,
и још прида стотину дуката,
и сувише рало и волове,
пак ти ори, те се љебом рани.
Вели њима Милош Војиновић:
„Прођ'те ме се, до три шићарџије!
Бољег коња од овог не тражим,
ни овога умирит не могу;
што ће мене стотина дуката ?
На кантар их мјерити не знадем,
а бројем их бројити не ум'јем;
што ће мене рало и волови?
Мене није ни отац орао,
пак је мене љебом одранио.
Тад говоре до три шићарџије:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
ако не даш коња на размјену,
ми ћемо га насилу отети!
Ал' говори Милош Војиновић:
„Сила отме земљу и градове,
камол' мене коња отет неће!
Волим дати коња на размјену,
јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
пружн руку испод међедине,
они мисле бакрачлију скида,
ал' он скида златна шестоперца,
те удара Ђаковицу Вука:
колико га лако ударио,
три пута се Вуче преметнуо.
Вели њему Милош Војиновић:
„Толики ти родили гроздови
у питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
стиже њега Милош на кулашу,
удари га међу плећи живе,
четири се пута преметнуо:
„Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле
у питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
достиже га Милош на кулашу,
те и њега куцну шестоперцем,
седам се је пута преметнуло:
„Држ' се добро, момче Пријепољче,
па кад дођеш Пријепољу твоме,
повали се међу ђевојкама
ђе с' отео коња од Бугара!"
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
нема ништа коњу Милошеву.

Женидба Душанова

-nastavak

Кад то виђе Милош Војиновић,
узе торбу на лијеву руку
од зобнице једне те до друге,
док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит механџију:
„Механџија, дај да пијем вина!"
Механџија њему одговара:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Да с' донио бугарску копању,
ако бих ти и усуо вина;
за те нису чаше позлаћене!
Погледа га Милош попријеко,
удари га руком уз образе:
колико га лако ударио,
три му зуба у грло сасуо.
Моли му се млади механџија:
„Не удри ме више, Бугарине!
Биће тебе вина изобила,
ако цару неће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
у том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
„Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,
ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
акамоли Роксанду ђевојку !
Кад то зачу српски цар-Стјепане,
он телала пусти у сватове,
телал виче и тамо и амо:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе ?
Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше.
Цар с' удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја идем на мејдан у поље ?"
Вели њему српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче,
јест слободно, ал' није прилике;
ако згубиш млада заточника,
честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
па окрену од б'јела шатора
заметнувши копље наопако.
Говори му српски цар Стјепане:
„Не нос', синко, копље наопако,
већ окрени копље унапредак,
јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Војиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога:
ако мене до невоље буде,
ја ћу ласно копље окренути:
ако ли ми не буде невоље,
донети га могу и овако."
Па отиде низ поље леђанско.
Гледале га Латинке ђевојке,
гледале га, пак су говориле:
„Бо'же мили, чуда великога!
Каква је то царева замјена ?
Та на њему ни хаљина нема!
Весели се,краљев заточниче,
немаш на што сабље извадити,
нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
ђе заточник сједи под шатором,
за копље је свезао дората.
Вели њему Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче,
да јуначки мејдан дијелимо!"
Ал' говори бијело Латинче:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити,
кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче!
На тебе су побоље хаљине,
с тебе ћу их на себе обући!
Тад Латинче на ноге поскочи,
пак посједе помамна дората,
одмах оде пољем разиграват.
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
на Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
на њега је копље дочекао,
пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче:
„Чекај мало, црни Бугарине,
лоше су ми копље подметнули,
док отидем да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Војиновић:
„Стани мало, бијело Латинче,
мило би ти било побјегнути!"
Пак поћера по пољу Латинче,
доћера га до леђанских врата,
ал' леђанска врата затворена.
Пусти копље Милош Војиновић
те прикова бијело Латинче,
прикова га за леђанска врата,
пак му русу одсијече главу,
кулашу је баци у зобницу;
па увати његова дората,
одведе га цару честитоме:
„Ето, царе, заточника главе!
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
честита ћу тебе учинити!"
Тек што Милош сједе пити вино,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
на ливади три коња витеза,
под седлима и под ратовима,
и на њима три пламена мача,
врхови им небу окренути:
да прескочиш три коња витеза!
Ако ли их прескочити нећеш,
нећеш изић, ни извест ђевојке.
Опет викну телал по сватов'ма:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача ?
Тај се јунак наћи не могаше.
Ал' ето ти млада Бугарина
пред шатора српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно царе господине,
да прескочим три коња витеза?" —
„Јест слободно, моје драго д'јете! -
Него скини бугар-кабаницу:
Бог убио онога терзију
који тије толику срезао
Говори му Милош Војиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
не брини се мојом кабаницом;
ако буде срце у јунаку,
кабаница неће ништа смести:
којој овци своје руно смета,
онђе није ни овце ни руна!"
Па он оде у поље лађанско.
Када дође до добријех коња,
он проводи својега кулаша,
па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу!
А он прође с оне друге стране,
заигра се преко поља равна
и прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача,
устави се на својем кулашу;
па он узе три коња витеза,
одведе их српском цар-Стјепану.
Мало време затим постојало,
ал' повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине,
под највишу кулу у Леђану,
на кули је копље ударено,
на копљу је од злата јабука:
ти стријељај кроз прстен јабуку!
Милош више не шће ни чекати,
већ он пита цара честитога:
„Је л' слободно, царе господине,
да стријељам кроз прстен јабуку?"
„Јест слободно, мој рођени синко!
Оде Милош под бијелу кулу,
запе стр'јелу за златну тетиву,
устријели кроз прстен јабуку,
пак је узе у бијеле руке,
однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време затим постајало,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
изишла су два краљева сина,
извели су три л'јепе ђевојке,
три ђевојке, све три једнолике,
и на њима рухо једнолико:
иди познај које је Роксанда;
ако ли се које друге машиш,
нећеш изић ни изнијет главе,
акамоли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумио,
он дозива Тодора везира:
„Иди, слуго, те познај ђевојку!"
Тодор му се право кунијаше;
„Нијесам је, царе, ни виђео,
јер су ми је по мраку извели,
када сам је ја прстеновао."
Цар с' ударн руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо,
пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Војиновић,
он отиде цару честитоме:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја познам Роксанду ђевојку ?" -
„Јест слободно моје драго д'јете,
ал' је јадно у те поуздање:
како ћеш ти познати ђевојку,
кадје нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Војиновић:
„Не брини се, царе господине!
Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванаест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца;
ја сам свако по овци познавб:
Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго д'јете!
Ако Бог да те познаш Роксанду,
дапу тебе земљу Скендерију
у државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје ђевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу
(засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћене ковче на ногама:
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце!)
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
тад извади мача зеленога,
па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
нек савије скуте и рукаве,
нека купи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
ако ли се која друга маши,
вјера моја тако ми помогла,
осјећ' ћу јој руке до лаката!"
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
обје крајње средњу погледаше,
а Роксанда у зелену траву;
сави скуте и свил'не рукаве,
пак покупи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
а ђевојке двије побјегоше
Али Милош утећ им не даде,
веће обје увати за руке,
све три води пред цара Стјепана;
цару даде Роксанду ђевојку,
и даде му једну уз Роксанду,
а трећу је себи уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
ал' још не зна тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови,
вријеме је двору путовати!"
Спремише се кита и сватови,
поведоше Роксанду ђевојку,
Кад су били мало иза града,
ал' говори Милош Војиновић:
„Господине, српски цар-Стјепане,
овђе има у Леђану граду,
има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу,
Балачкаје ласно погубити;
већ ви ид'те, водите ђевојку,
ја ћу овђе чекати Балачка,
не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
одведоше лијепу ђевојку;
оста Милош у гори зеленој
и са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
краљ дозива Балачка војводу:
„О Балачко, моја вјерна слуго,
можеш ли се у се поуздати
да рашћераш цареве сватове
и да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу,
какав бјеше јунак у сватов'ма,
што највеће отвори јунаштво?
Вели њему леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода,
ту не има ни једног јунака,
осим једног црна Бугарина,
и то младо, још голобрадасто."
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
већ је оно Милош Војиновић,
ни цар Стјепан њега не познаје,
ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему леђанска краљица:
„Иди, слуго, Балачко војвода,
те ми отми пуру од Србаља,
а ја ћу је тебе поклонити."
Тад Балачко спреми бедевију,
па отрча друмом за сватови
са шест стотин' латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
кулаш стоји на друму широку,
а за њиме Милош Војиновић;
викну њега Балачко војвода:
„О Милошу, зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
опали му црну међедину;
а кад виђе да му не науди,
онда пусти вјетра студенога:
три пута се кулаш преметнуо,
ал' Милошу ништа не досади;
викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе од шта се не надаш!
Па он пусти златна шестоперца:
колико га лако ударио,
из бојна га седла избацио;
пак потеже копље убојито,
прибоде га у зелену траву,
пак му све три одсијече главе,
кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
са својијех три стотине друга:
одсјекоше три стотине глава,
па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
пред њег баци Балачкову главу;
цар му даде хиљаду дуката,
па одоше бијелу Призрену,