Tema: Srpske epske pesme

Секула се у змију претворио


Оправља се војевода Јанко,
Оправља се на Косово равно,
И он води Секулу нећака;
Ал' беседе сестре Секулине:
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Ти не води Секулу нећака,
"Секула је јошт нејако дете,
"Да Секула не изгуби главу:
"Секула је јединац у мајке."
Кад Секула речи разабрао,
Љутито је Јанку говорио.
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Ти не слушај моје миле сеје,
"Већ ме води на Косово равно."
Оде Јанко на Косово равно
И одведе Секулу нећака.
Кад су били код Кучева града,
Код Кучева и код Браничева,
Кучевкиње бело платно беле,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Беседи им војевода Јанко:
"Ој Бога вам, Кучевкиње младе,
"Кучевкиње и Браничевкиње!
"Дајте мени три аршина платна,
"Да окрпим белога шатора,
"Даћу вама три дуката жута."
Ал' беседе Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње:
"Војевода Сибињанин-Јанко!
"Дај ти нама Секулу нећака,
"Даћемо ти три шатора платна."
Беседи им војвода Јанко:
"Не дам вама Секуле нећака
"За Кучево ни за Браничево."
Кад то рече војевода Јанко,
Расрде се Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Па беседе војеводи Јанку:
"Кад нам не даш Секуле нећака,
"Не дамо ти три аршина платна,
"Већ га води на Косово равно,
"Па га подај црним гавранов'ма,
"Нек му они црне очи пију,
"Очи пију, бело лице грде."
Оде Јанко на Косово равно.
Кад стигоше на Косово равно,
Разапеше те беле шаторе,
Пак беседи војевода Јанко:
"Сад на ноге, моји соколови,
"Те чувајте страже од Турака,
"А ја идем санак боравити."
Секула је Јанку беседио:
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Сад ти идеш санак боравити,
"А ја идем у тај Турски табор,
"Створићу се змијом шестокрилом,
"Донећу ти цара честитога
"У зубима, кано и сокола:
"Кад устанеш, ујко и за санка,
"Немој дати умље за безумље:
"Ти не стрељај змију шестокрилу,
"Већ ти стрељај сивога сокола."
Оде Јанко санак боравити,
А Секула у тај Турски табор,
Створио се змијом шестокрилом
И донео цара честитога
У зубима, кано и сокола,
Шњиме паде Јанку на шатора,
Сви јунаци виком повикаше:
"Зло си лег'о, војевода Јанко!
"Зло си лег'о, а горе устао!
"Какво чудо на шатору твоме!"
Ђипи Јанко на ноге јуначке,
Па оп узе ту злаћену стрелу,
Па он мисли, на једно се смисли:
"Зашт' да стрељам сивога сокола,
"Кад сам и сам рода соколова?
"Волим стрељат' змију шестокрилу."
Запе стрелу за златну тетиву,
Па он стреља змију шестокрилу,
Писну змија, упусти сокола,
Змија паде на зелену траву,
А соко се диже под облаке,
Па одлети у тај Турски табор.
Кад то виде војевода Јанко,
Од љутине цикну, као гуја,
Ал' беседи Секула нећаче:
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Нисам ли ти лепо говорио
"Кад си пош'о санак боравити,
"Да не дајеш умље за безумље,
"Да не стрељаш змију шестокрилу,
"Већ да стрељаш сивога сокола?"
Пита њега војевода Јанко:
"Слатко дете, Секула нећаче!
"Можеш ли ми ране преболети?" -
"Ујко Јанко, немерено благо,
"Не могу ти ране преболети:
"Већ кад мени судни часак дође,
"Укопај ме на друму широку,
"Да с' наслушам трупка от коњица
"И јаука од добри јунака."
То изусти, па душу испусти.

Бој на Мишару


Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена‚
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па'ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
"Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л' скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л' вид'ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л' вид'ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој' је глава над сто хиљад' војске‚
и који се цару зарекао
да ћ' Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у'ватити‚
и жива га цару опремити;
и да ћ' исјећ српске поглавице‚
кој' су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л' Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л' Цинцара на ватри испекô,
Је л' Чупића сабљом посјекао,
Је л' Милоша с коњма истргао -
Је л' Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,
Води л' војску од Босне поносне,
Иде ли ми‚ хоће л' скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?
Каж'те мени кад ће Кулин доћи,
Кад ће доћи‚ да се њему надам?"
Ал' бесједе двије 'тице вране:
"0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚
ради бисмо добре казат гласе‚
не можемо‚ већ каконо јесте‚
Ми смо скоро од доње крајине‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
са Мишара‚ поља широкога‚
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид'ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид'ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;
У Ђорђија петн'ест хиљад' Срба‚
а у твога Кулин–капетана‚
у њег' бјеше сто хиљад' Турака;
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес'т хиљад' Турак';
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.

Бој на Мишару

-nastavak

Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит' 'се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!"
Кад то жачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна 'вако говорила:
"Јао врани, да зла мога гласа!
Још ми каж'те, два по Богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадеше ли још ког по имену
поглавара кој' је погинуо
од честите Босне камените?"
Говоре јој двије тице вране:
"Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника, града бијелога
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Кутогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс'јече му главу.
Нешто Турак' на Саву удари,
на добријем коњ'ма препловише,
утекоше у земљу Њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
и зачуо Лазара Мутапе,
припасаше свијетло оружије,
пријеђоше у земљу Њемачку,
пак по трагу поћераше Турке;
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута.
Истом Турци на конак ођâли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
"Стани, Туре, нијеси утекло!"
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч капетане,
лудо д'јете, одмах се препаде,
аџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Лазар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијеће главу,
Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао,
ал' у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо,
и добре им коње поваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
"Саво водо, валовита, ладна,
збери, Саво, наше душманине!"
Посјекоше Оштроч-капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом,
не стиде се цара ни ћесара."
Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до Бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљинати стаде:
"Бео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Откако си ти закрајинио,
млогу ти си мајку уцв'јелио,
а љубовцу у род опремио,
и сестрицу у црно завио,
и мене си јадну уцв'јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц'јеле Босне и њене крајине?
О Јакове, да те Бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије -
мало јада по Турчији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Оштроч-капетана,
лудо д'јете, јединца у мајке?"
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.

Бој на Салашу

Вино пију три српске војводе
у богатој и поносној Мачви,
у лијепу селу Метковићу,
а код двора Петра Херићева.
Прво бјеше српска војевода
Катић Јанко из села Рогаче
од Космаја, гн’језда соколова;
а друго је војвода Вујица
из Азање сниже Смедерева;
а треће је српска војевода
Чупић Стојан, Змају из Ноћаја;
с њима пије до двјеста Србина.
Ту Србина без коња не бјеше,
већ све Срби на коњма добријем,
на хатима, а под миздрацима.
А када се напојише винца,
те им винце изиђе у лице,
а ракија приче говорити,
поче им се Чупић туговати:
„Ах, мој брате, Јанко и Вујица,
тешко су ми Турци додијали,
јер сам, браћо, на крајини љутој,
украј Дрине, украј воде хладне,
пак ми Мачву из преваре краду,
не могу се с њима удесити,
а да ми се с њима удесити,
волио бих нег’ царево благо,
да ја видим чија јесте Мачва,
чија јесте, чија л’ ће остати;
то бих сада, браћо, најволио.“
Истом Чупић у ријечи бјеше,
а стражарче долеће са страже,
вјерна слуга Јуришића Станка,
иза Батра, са села Салаша;
гологлаво бјеше, без обуће,
без обуће и без дуге пушке;
од шумскога трња одерано,
грознијем се сузам’ упрљало.
Војводама када оно дође,
оно њима Бога не назива,
већ овако њима проговара:
„Жље га сјели, три српске војводе,
жље га сјели и вино попили!
Ви пијете и попијевате,
сиротиња у невољи цвили:
на Мачву вам Турци ударише,
седам хиљад’ и триста Турака
и пред њима Мехмед капетане
од Зворника града бијелога,
бијела му брада до појаса.
Буљугбаша Јуришићу Станко
са својијех седамдесет друга,
хћаше јунак да узбије Турке,
и на Турке огањ оборише;
пуче пушак’ од Јуришић Станка,
пуче пушак’ седамдесет равно,
од Турака седам хиљад’ пуче:
ми не знасмо један за другога,
ко л’ погибе, ког’ ли ухватише,
ко л’ утече, који ли остаде,
нит’ знадосмо куд се ђеде Станко.
Еле Турци Мачву прегазише,
поробише Совљак и Глоговац.
Ко је вама коње набавио,
ко је вама чоху порезао,
ко ли вам је поково оружје,
разма јадна сиротиња раја?
пак с Турцима рају завадисте
и Турцима сада издадосте.
Што чините, да вас Бог убије;
што чините, јер се не бијете,
не бијете, јал’ се предајете?“
Кад то чуо Чупићу Стојане,
у руци му пуна чаша вина,
пуна му се чаша задесила,
од ешка му задрхтала рука,
па испусти чашу на синију
(нит’ се разби нит’ се проли вино),
а пљесну се руком по кољену,
под кољеном скерлет-чоха пуче
и бијела кожа на кољену;
на руци му три златна прстена,
та сва три му цркла на прстима.
Чупић Стојан грозне сузе проли:
у Стојана нема много друга
разма цигле двије вјерне слуге,
једно бјеше Сићићу Маринко,
а друго је Шуманац Васиљу;
Стојан викну двије вјерне слуге:
„Слуге моје, брже коње ваше.“
А он скочи, припаса оружје,
собом Стојан до мркова дође,
па мркову притеже колане,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на мркова сједе;
око њега двије вјерне слуге.
’Вако Чупић рече са мркова:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас у невољи,
да идемо дочекати Турке!“
А Вујица гледну на Катића,
Катић Јанко у земљу преда се,
јер Катићу мило не бијаше
бој заметат у земљи незнаној
с мало друштва, а с много Турака;
друштва мало, а и то невјешто,
не познаје стаза ни богаза.
Проли сузе Чупићу Стојане,
сузе проли, па опет говори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас на невољи,
данас мене, ја ћу сјутра вама;
ил’ ви пошли ил’ не пошли, браћо,
ја ћу један ударит на Турке,
под срамотом овом остат нећу,
мрет ми данас или мрети сјутра,
волим прије, о мање грјехоте!“
Кад погледа војвода Вујица
та ђе Чупић грозне сузе лије,
Вујици се врло ражалило,
па он скочи на ноге лагане
и Чупићу овако говори:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
нека знадеш, ја те издат нећу
са мојијех сто педесет друга;
ко те издо, издало га љето,
бијело му жито не родило,
стара њега мајка не виђела,
њим се мила сестра не заклела!“
Пак Вујица викну на дружину:
„А на ноге, моји соколови;
брзо своје коње опремајте.“
Вујо оде до коња алата,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, сједе на алата,
око њега сто педесет друга.
Ту се Вујо и Стојан састаше;
срамота се Јанку учинила
да он јунак од друштва остане,
да остане и да их издаде,
веће и он на ноге устаде
и долеће до коња ђогата,
до ђогата гриве окнивене,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на ђогата сједе,
око њега педесет момака.
Три војводе заједно пођоше,
три војводе као три сокола,
а за њима до двјеста Србина
на хатима, а под миздрацима,
кано сродно јато голубова –
Боже мили, да лијепе ките!
С Метковића села полећеше,
пак Богатић село прелећеше,
у Клијење село долећеше;
а кад бише у село Клијење,
Чупић Стојан гледну испод руке,
ал’ му Совљак огњем горијаше
а по њему Турци халакају.
Онда Чупић ’вако проговори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,
хоћете ли да се послушамо:
да ми добре коње одјашимо,
па да с коња збацимо теркије,
да ми добрим коњма облакшамо,
да колане коњма притегнемо;
брзо ћемо с’ ударит с Турцима;
а немојте жалити теркија!

Бој на Салашу

-nastavak

Ја сам чуо од старијех људи:
онђе нема нигда старјешине,
старјешине ни да судит може,
који није кадар платит вина
у механи за потребна друга;
хвала Богу, и Бог ми је дао,
ако Бог да те здраво будемо,
теркије ћу вама допунити
и хоћу вас вином напојити;
ако л’ који у боју погине,
тражићу га, па га сахранити,
л’јепо ћу му т’јело опојати.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
сви Стојана одмах послушаше,
па с добријех коња одсједоше,
побацаше са коња теркије
и колане коњма притегоше,
пак на добре коње усједоше,
потекоше путем пријекијем,
на салашко поље истрчаше.
А кад они на друм изиђоше,
Турци прошли друмом широкијем,
прошли Турци у богату Мачву,
око пута преко поља равна
на плочама траву одадрли,
ал’ се јоште повратили нису.
Кад је Стојан сагледо друмове,
опет онђе уставио друштво,
па он својој дружини говори:
„Браћо моја, Јанко и Вујица,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,
ја сам ноћас лијеп сан уснио,
нека знате, наш ће мејдан бити,
ако Бог да, добићемо Турке,
само, браћо, држ’те се јуначки,
немојте се, браћо, препанути!
Видите ли то салашко поље
колико је дуго и широко,
кад се Турци с плијеном помоле,
све ће поље собом закрилити,
ви се, браћо, препанут немојте!
Ја сам чуо од старијех људи:
нема смрти без суђена дана,
ни јунака без првога брата;
нека знате, ја ћу бити први!
Већ овако да се послушамо:
око главе саруке завите,
а по турски сабље припашите
и по турски коње разиграјте,
да се Турци далек’ не осјете,
нас је мало, а много Турака;
па хајдемо право међу Турке,
ко нас гође види од Турака,
свак ће мислит, њима индат иде.
А када се с Турцим’ изм’јешамо,
да сви, браћо, Бога поменемо
а по једну пушку избацимо,
више пушак’ немојте бацати,
већ тргните сабље од појаса
да кроз Турке јуриш учинимо,
пак да Турке одмах рас’јечемо,
рас’јечемо Турке на буљуке,
нека не зна један за другога;
тако ћемо Турке забунити.
Јоште, браћо, да вам ријеч кажем:
извадите дрвене чутуре,
напите се поцерске ракије
зарад срца и зарад слободе.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
сви по турски главе замоташе
а по турски сабље припасаше,
пак тргоше дрвене чутуре
и стадоше све два и два пити;
Чупић трже дрвену чутуру,
па он пије са два побратима.
По једном се пићем обредише,
а по другу пити започеше,
ал’ се Турци пољем помолише.
Колика је сила у Турака,
све су поље собом закрилили.
Они гоне плијен од Совљака:
седам хиљад’ бијелих оваца,
пет хиљада црвенијех коза,
три хиљаде крава музовнијех,
шест стотина мачванских волова;
стоји блека овац’ за јањцима,
стоји мека јањац’ за овцама,
века стоји коза за јарићи,
а јарића дрека за козама;
стоји рика крава за теладма,
а телади мека за кравама;
бука стоји мачванских волова,
не познају својијех чобана,
види стока ђе ће путовати,
паке жали свога завичаја;
а за њима Турци халакају.
Виче Турчин један до другога:
„Лакше, Мујо, не умори марве!“
„Хоћу, Усо, ада како нећу;
далеко је Дрини путовати,
бојати се Чупића Стојана.“
Турци мисле, нико их не слуша,
Чупић слуша, пак сузе прољева,
та од јада, гледајућ’ очима
како Турци српски плијен гоне
(у звјерки би срце препукнуло,
а камоли у живу јунаку!),
па говори Чупићу Стојане:
„Видиш, брате, Јанко и Вујица,
видите ли сиротињског пл’јена,
ко б’ остао под овом срамотом?“
па он сарук на очи намаче:
„Хајте за мном како који може.“
Сви саруке на очи нам’коше,
а по турски копља окренуше
и по турски коње разиграше,
па сви шуте ништа не говоре,
већ одоше на сусрет Турцима.
Најнапријед Стојан на мркову,
за Стојаном Вујо на алату,
за Вујицом Јанко на ђогату,
а за Јанком дв’је стотине Срба.
А када их Турци опазише,
они мисле њима индат иде,
па овако њима говораху:
„Валах, кардаш, немаш куда амо;
што смо хћели, то смо учинили,
овђе вама не има хисета.“

Бој на Салашу

-kraj

Срби шуте, ништа не говоре.
А када се с Турци изм’јешаше,
изм’јешаше, пак се познадоше,
тад сви Срби Бога поменуше
а на Турке огањ оборише.
Од Србаља двјеста пушак’ пуче,
мртвих паде за двјеста Турака;
од Турака седам хиљад’ пуче,
паде магла од неба до земље,
нит’ се види неба ни облака:
виш’ њих јарко помрачило сунце
од пушчаног праха и олова;
али Срби старе мејданџије
више пушак’ метати не хћеше,
већ тргоше сабље од појаса
и кроз Турке јуриш учинише,
рашћераше Турке на буљуке
као вуци бијеле јагањце,
да не знаде један за другога,
ко ли гине, ко ли задобива;
Турци вичу: „Умет и Мухамед!“
Срби вичу: „За вјеру хришћанску
и за славу имена српскога!“
Кад се двије ударише војске,
Црнобарац Станко харамбаша
на даништу бјеше крај Салаша
с побратимом Нинковић Јовицом
и са побром Латковић Јованом;
кад стадоше сабље сијевати,
Станко срцу одољет не може,
веће они с даништа скочише,
сваки себи уби по Турчина,
пак на турске коње усједоше
и по пољу Турке поћераше.
Када виђе Чупићу Стојане
ја у боју Црнобарца Станка,
Чупић њему ’вако проговара:
„Бе аферим, Црнобарац Станко!
Да си синоћ мог брата убио
и да си ми дворе запалио,
та све бих ти данас опростио,
нити бих те игда прекорио;
проклет био ко ти споменуо
кад си Србљу тако у помоћи.“
Да је коме стати нагледати
како српске сабље сијевају,
мртве турске главе зијевају.
Ту не оста Србин у дружини
који турске не одс’јече главе,
који по дв’је, који по четири,
војводама ни броја не има.
С’јече Турке од Рогаче Јанко,
што би Јанко Турак’ оставио
дочекује војвода Вујица,
што б’ Вујица Турак пропустио
дочекује Црнобарац Станко,
што би Станко Турак’ промашио
дочекује Латковић Јоване,
што би Јован Турак’ оставио
дочекује Нинковић Јовица,
што б’ Јовица Турак’ пропустио
дочекује Чупићу Стојане;
Чупић ради да гласник не оде:
сабљом с’јече, а мрковом гази,
другом руком буздованом туче,
на све стране Чупић посла има,
јер он жели да гласник не оде.
Од Србаља нико не погибе
разма једно цигло момче младо,
а ни оно не би погинуло,
али смотри токе на Турчину,
пак не хћеде коња да се држи,
већ сјах’ с коња да токе добије,
па га Срби у боју згазише;
ет’ тако је лудо погинуло!
Од Турака мало ко утече
разма један Мехмед капетане
на ђогату коњу виловноме;
поћера га Чупић на мркову,
ћераше се преко поља равна,
ћераше се за пуно два сата:
нит’ му може Мехмед измакнути
нит’ га може Чупић престигнути,
јер је Чупић коња уморио
и мрков му рана допаднуо;
на мркову седам грдних рана,
још се коњма покорити неће.
Ал’ говори Чупић са мркова:
„Потурицо, Мехмед-капетане,
обазри се да се погледамо,
да видимо чија је сад Мачва:
ил’ је твоја ил’ ће бити моја,
чија ли је од старине била!“
Турчин мучи, ништа не говори,
веће бјежи с главом без обзира.
Опет Чупић њему проговара:
„Јао, курво, Мехмед-капетане,
ћераћу те Дрини до обале;
док те јунак у Дрину не нагнам,
ја се тебе оканити нећу;
ако ли ми уз Дрину побјегнеш,
ћераћу те до града Зворника –
да бих знао да ћу погинути,
ја те данас оставити нећу.“
Тад се Турчин натраг обазрео,
десну руку на прси метнуо,
Стојану се до седла поклања:
„Богом брате, Чупићу Стојане,
поклони ми живот на мејдану;
твоја Мачва и твоја старина,
ја се у њу нигда вратит нећу,
нит’ ћу доћи нит’ ћу завојштити,
већ ћу с тобом у дослуку бити,
држаћу те као брата свога;
ако л’ бих се у њу кад вратио,
еда Бог да и Мухамед светац
те ја из ње главе не изнио!“
(Боже мили, чуда великога,
ђе сам Турчин тада себе прокле.)
Ал’ се Стојан не би повратио,
ћеро би га макар и пјешице;
али Катић присто за Стојаном
на ђогату гриве окнивене,
па га Катић сустићи не може,
већ Стојана грлом дозиваше,
грлом виче, б’јелом руком маше:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
врат’ се амо, Бога ти једнога;
пуст’ Турчина једног огласника
нека каже босанском везиру
како јесте војску покупио
без фермана и без бурунтије
и без р’јечи цара честитога,
па како је поробио Мачву
(нек се хвали по Босни каменој),
оћерао краве и волове,
оћерао и козе и овце,
нек им буле сир и масло купе.“
Онда Чупић послуша Катића,
пак се прође Мехмед-капетана.
Поврати се Јанку у Салаша,
од Турака шићар покупише,
сиротињски плијен повратише
а Илију Срба сахранише.
Откако је гавран поцрнио
није змија гују дочекала
као Чупић Мехмед-капетана
у широку пољу салашкоме.
Ако ли тко вјеровати неће,
нека иде те очима види:
знати ће се турска костурница
докле тече сунца и Салаша.

Женидба Тодора од Сталаћа


Седе Тодор за вечеру с мајком
У Сталаћу граду бијеломе
У својему двору господскоме,
Вечерају, пију вино ладно;
Стаде мати сузе просипати,
Своме сину поче беседити:
"О Тодоре, моје чедо драго!
"Већ сам, сине, врло остарила,
"Остарила и онемоћала,
"Не могу ти пословати, сине,
"Ни по белу двору посртати,
"Нити твоје госте приватати.
"Већ просипај ризницу и благо,
"Те ти проси госпођу девојку,
"Тебе љубу, а мене одмену.
"Нека ради по господску двору."
Тодор мучи, ништа не беседи,
Повечера и напи се вина,
Па устаде на ноге јуначке,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја
И недељу и васкрсеније
И велико часно ванђелије,
Па ужеже рзан јасну свећу,
Те одшета коњма у ахаре,
И изведе ђогу бабајина,
Трипут га је зоби назобио.
И трипут га напојио вина,
Оседла га седлом Цариградским,
А заузда уздом сератлијнском;
Па на себе руо измењује,
Све убаво руо крајишњичко,
А на главу капу и скувију,
За скувију позлаћено перје,
Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по вру кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар' блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили
Њима Тодор вишња Бога назва:
"Божја в' помоћ, бељаре девојке!
"О девојке, тако срећу стекле!
"Тако вам се убелило платно!
"Душо моја, на дар га делиле!
"Кажите ми друма Смедеревска?"
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
"Ето, јунак, друма Смедеревска "
А беседи Тодор Поморавац:
"Душо моја! госпођо девојко!
"Додајде ми мало воде ладне,
"Да с' напијем трудан и уморан
"Из далеке земље путујући."
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву.
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледачи не ће,
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
"О Јерина, луда женска главо!
"Залуди си снау испросила
"И толико потрошила благо
"Кад си лудо роха оставила
"Од године опет до године:
"Одведе је Тодор од Сталаћа."
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Ти не држиш код себе војводе,
"Веће држиш Турке јаничаре,
"Војводе ти, ка' и јаничари,
"Те отимљу под сиље девојке
"Испрошене и прстеноване:
"Слушај чуда: Тодор Поморавац

Женидба Тодора од Сталаћа

-nastavak

"Одвео ми снау испрошену,
"Испрошену и прстеновану!"
Насмеја се Ђурађ на дивану:
"Оће Бог ме мој витез Тодоре!
"Ал" му врло требује девојка."
Ал' не може славан деспот Ђурђе
Својој госпи атар да поквари,
Већ погледа по дивану редом:
"О војводе, моји соколови!
"Витезови, моја десна крила!
"Јели мајка родила јунака,
"Ил' сестрица браца одржала
"И мушкијем опасала пасом,
"Да отиде до Сталаћа града,
"Да доведе везана Тодора?"
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал' удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
Ал' не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Ђурђу,
Још Тодора ни видили нису,
А камо л' му на бој изодили;
Приступише славноме деспоту,
Целују га у скут и у руку:
"Прости Ђурђу, Српска круно златна!
"Ми идемо до Сталаћа града,
"Довешћемо везана Тодора."
Онда Ђурађ поче беседити:
"Ид'те децо, пошли у добри час!
"Ал' чујете, моја децо драга!
"Ко се годи на Тодора фали,
"Срамотан је сваки се враћао:
"Ја се бојим, моја децо драга,
"И ви ћете срамотни се вратит',
"Мене ћете ви осрамотити."
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
И одоше до Сталаћа града
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал' у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера;
А војводе с коња не сјаују,
Већ Тодора пред дворе зазивљу.
Упадоше Тодорове слуге:
"На милости, Тодор-господару!
"Пред двором ти краљеве војводе,
"Они тебе пред дворе зазивљу."
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
"Браћо моја, добро сте ми дошли!
"Од'те у двор, вино да пијемо,
"Ја се женим те чиним весеље."
Ал' војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
И јуначко плеће утрнуло,
Баци Тодор и кондир и вино,
Па и стаде бити буздованом,
А како и лако удараше,
Из бојни и седал' изметаше,
Са добријем коњма растављаше,
А са црном земљом састављаше,
Па бијене опет натерао,
Те бијени коње уседоше,
И попише једну купу вина,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор испратио лепо.
"Ид'те, браћо, пошли у добри час!
"Поздрав'те се Јерини и Ђурђу,
"Како сам вас дочекао лепо,
"А још лепше, браћо, испратио."
Па се мајки у дворе поврати:
"Сандаћија, моја мила мајко!
"Светуј мене, моја слатка рано!
"Куд ћу саде, на коју ли страну?
"Ако ћ' ићи Смедереву славну,
"Оће мене Ђурађ обесити;
"Ако ћ' ићи цару у Цариград,
"Назваћу се царев нови пребег."
А девојка слуша од девера,
Пак се млада пусти од девера.
Пак Тодора привати за руку:
"О Тодоре, драги господару!
"Зазор ми је у те погледати,
"А камо ли с тобом беседити,
"Бит' не може, ваља беседити:
"Ти не иди славну Смедереву,
"Нит' ти иди месту Цариграду,
"Одброј мене дван'ест товар' блага,
"И дај мене Србље витезове,
"Седамдесет бојнокопљаника,
"Копљаника, избрани јунака.
"Ја ћу сама ићи Смедереву,
"Да Јерини за'ви арач вратим;
"А тако ми добре среће моје!
"Невере ти учинити не ћу."
Онда уста Тодор Поморавац,
Те отвори на ризници врата,
И одброј'и дван'ест товар' блага,
И даде јој Србље витезове,
Да госпођи зафаита нема
Путујући сама Смедереву,
Оде шњиме граду Смедереву.
Кад је била граду на погледу,
Далеко је Јерина видела
Са чардака са бијеле куле,
Чим је вид'ла, тим је и познала,
И на њу се гротом насмејала:
"Благо мене, ето снае моје!
"Невере ми учинила није.
"Венчаће је за браца Томаша."
Поклања се љуба Тодорова:
"О Јерина, несуђена за'во!
"Не могу се по двапут венчати
"За живота господара мога"
То не слуша Јерина госпођа,
Већ под сиљем окумила кума,
И под сиљем нагна свештенике,
Те венчала браца и снашицу.
А кад дошла она ноћца тамна,
Те сведоше двоје младенаца
Кад Томаша санак преварио,
Трже ноже љуба Тодорова,
Те заклала браца Јеринина
Кад у јутру бео дан освану,
Подранила госпођа Јерина,
Те отишла у нову ал-башчу,
И набрала цвећа свакојака,
Да пробуди браца и снашицу;
Кад ђердеку отворила врата,
Сва ложница у крви огрезла,
А братац јој у крви лежаше,
Невеста му стоји чело главе,
У руку јој ножеви крвави.
Кад то виде Јерина госпођа,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А запишта, као змија љута:
"За што, снао? да од Бога нађеш!
"За што си ми браца уморила?
"Да ниј' ово Јерина госпођа!
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Повикаше Србљи витезови,
Седамдесет бојнокопљаника:
"Остани се, Јерина госпођо!
"Од невесте љубе Тодорове,
"Од невесте, од наше госпође!
"Да нис' ово Србљи витезови'
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Онда оде Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Снаа ми је невер' учинила,
"Заклала ми браца у ложници."
Тад' јој стаде Ђурађ беседити:
"О Јерина, луда женска главо!
"Шта с' тражила, још си мало нашла;
"А нисам ли тебе беседио:
""Остани се, Јерина госпођа,
""Од невесте љубе Тодорове?""
Она свога браца изгубила,
Свога браца саранила лепо,
Са снаом се лепо помирила,
И сав јој је арач поклонила,
Те невеста оде двору своме.

Почетак буне против дахија


Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе,;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше;
Виш' Србије на небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.;
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
"Ала кардаш! Чуднијех прилика"
"Оно, јолдаш, по нас добро није.";
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв'језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,;
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
"К нама брже, хоџе и 'ваизи!
"Понесите књиге инџијеле,
"Те гледајте, што вам књиге кажу,
"Што ће нама бити до пошљетка."
Потекоше хоџе и 'ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
"Турци, браћо, све седам дахија"
'Вако нама инџијели кажу:
"Кад су 'наке бивале прилике
"Виш' Србије по небу ведроме,;
"Ев' од онда пет стотин' година,
"Тад је Српско погинуло царство,
"Ми смо онда царство задобили,
"И два влашка цара погубили:
"Константина насред Цариграда;
"Украј Шарца, украј воде ладне,
"И Лазара на пољу Косову;
"Милош уби за Лазу Мурата,
"Ал' га добро Милош не потуче,
"Већ све Мурат у животу бјеше,;
"Док ми Српско царство освојисмо,
"Онда себи везире дозива:
"Турци браћо, лале и везири!
"Ја умријех, вама добих царство,
"Него ово мене послушајте,;
"Да вам царство дуговјечно буде:
"Ви немојте раји горки бити,
"Веће раји врло добри буд'те;
"Нек је харач петнаест динари,
"Нек је харач и тридесет динари;;
"Не износ'те глоба ни пореза,
"Не износ'те на рају биједа;
"Не дирајте у њихове цркве,
"Ни у закон, нити у поштење;
"Не ћерајте освете на раји,;
"Што је мене Милош распорио,
"То је срећа војничка дон'јела:
"Не може се царство задобити,
"На душеку све дуван пушећи;
"Ви немојте рају разгонити;
"По шумама, да од вас зазире,
"Него паз'те рају к'о синове,
"Тако ће вам дуго бити царство;
"Ако л' мене то не послушате,
"Већ почнете зулум чинит' раји,;
"Ви ћет' онда изгубити царство. -
"Цар умрије, а ми остадосмо,
"И ми нашег цара не слушасмо,
"Већ велики зулум подигосмо:
"Погазисмо њихово поштење,;
"Свакојаке б'једе износисмо,
"И гријоту Богу учинисмо,
"Сад су 'наке постале прилике,
"Сад ће нетко изгубити царство;;
"Не бојте се краља ни једнога,
"Краљ, на цара ударити не ће,
"Нити може краљевство на царство,
"Јер је тако од Бога постало;
"Чувајте се раје сиротиње;;
"Кад устане кука и мотика,
"Биће Турком по Медији мука,
"У Шаму ће каде проплакати,
"Јера ће их раја уцв'јелити.
"Турци браћо све седам дахија!;
"Тако наши инџијели кажу,
"Да ће ваше куће погорети,
"Ви дахије главе погубити;
"Из огњишта пронић' ће вам трава,
"А мунаре попаст' паучина,;
"Не ће имат' ко језан учити;
"Куд су наши друми и калдрме,
"И куда су Турци пролазили
"И с коњскијем плочам' задирали,
"Из клина ће проникнути трава,;
"Друмови ће пожељет' Турака,
"А Турака нигде бити не ће,
"Тако књиге инџијели кажу."
Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.
Старац Фочо подавио браду,
Па је б'јелу са зубима гризе,;
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мехмед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
"Дишер море, хоџе и ваизи!;
"Молт'те Бога и језан учите
"Сваки данак а све по пет пута,
"Не брин'те се нама дахијама:
"Док је нама здравља и памети,
"И док нам је биоградског града,;
"Ми смо кадри управити градом,
"Око града сиротињом рајом.
"Кад краљеви на нас војштит' не ће,
"Како ће нам раја досадити,
"Кад нас има у седам дахија,;
"У свакога по магаза блага?
"Каква блага? Све мека дуката,
"А све пуста блага лежећега;
"У нас, браћо, четири дахије,
"Аганлије и Кучук-Алије,;
"И у мене и Мула-Јусуфа,
"У свакога има пуста блага
"Небројена по двије магазе;
"Нас четири када устанемо,
"Устанемо на ноге лагане,;
"А магазе с благом отворимо,
"Просућемо рушпе по калдрми,
"На дукате покупити војску;
"Нас четири велике дахије
"На четверо разд'јелити војску,;
"На четверо к'о четири брата,
"Поћи ћемо из нашега града
"Кроз нашије седамн'ест нахија,
"Исјећ' ћемо све Српске кнезове,
"Све кнезове, Српске поглавице,;
"И кметове, што су за потребе,
"И попове Српске учитеље,
"Само луду ђецу оставити,
"Луду ђецу од седам година,
"Пак ће она права бити раја,;
"И добро ће Турке послужити.
"Док погубим кнеза Палалију
"Из лијепа села Бегаљице,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Јована кнеза;
"Из Ландова села маленога,
"Он је паша, а ја сам субаша;

Почетак буне против дахија

-nastavak

"И Станоја кнеза из Зеока,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Стеву Јаковљева;
"Из Лијевча гн'језда хајдучкога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Јована кнеза из Крснице.
"Док погубим до два Чарапића
"Из потока Б'јелог од Авале,;
"Кој' су кадри на Врачар изићи,
"У Биоград Турке затворити,
"Он је' паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Црнога Ђорђија
"Из Тополе села поносита,;
"Који с Бечким тргује ћесаром,
"Он је кадар сву џебану купит'
"Од бијела града Варадина,
"И оружје, што је за потребе,
"Он је кадар на нас завојштити,;
"Он царује, а ја субашујем.
"Док погубим протопоп' Николу
"Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
"Док погубим Ђорђија Гузоњу;
"И његова брата Арсенија
"Из лијепа села Жељезника,
"Кој' је кадар Топчидер затворит':
"Док погубим протопопа Марка
"Из лијепа села Остружнице,;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим до два игумана,
"Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
"Који знаду злато растапати
"И са њиме ситне књиге писат',;
"Нас дахије цару опадати,
"Око себе рају сјетовати,
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим Бирчанин-Илију,
"Обор-кнеза испод Међедника,;
"Ево има три године дана,
"Од како се врло посилио:
"Кудгођ иде, све кр'ата јаше,
"А другога у поводу води;
"Он буздован о ункашу носи,;
"А бркове под калпаком држи,
"Он Турчину не да у кнежину,
"Кад Турчина у кнежини нађе,
"Топузом му ребра испребија,
"А кад Турчин стане умирати,;
"А он виче на своје хајдуке:
""Море, слуге! тамо пашче бац'те,
""Ђе му гавран кости наћи не ће.""
"А кад нама порезу донесе,
"Под оружјем на диван изиђе,;
"Десну руку на јатаган метне,
"А лијевом порезу додаје:
""Мехмед-ага, ето ти порезе,
""Сиротиња те је поздравила,
""Више теби давати не може."";
"Ја порезу започнем бројити,
"А он на ме очима стријеља:
""Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
""Та ја сам је једном избројио.""
"А ја више бројити не смијем,;
"Већ порезу украј себе бацим,
"Једва чекам, да се скине б'једа,
"Јер не могу да гледам у њега;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Грбовића;
"Из лијепа села Мратишића,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Алексу кнеза
"Из лијепа села Бранковине,
"И Јакова брата Алексина:;
"Цар и ћесар кад се завадише,
"Код ћесара обрштери бише,
"И носише од злата кашкете,
"Попл 'јенише све Турске паланке,
"Поробише, ватром попалише,;
"Цар и ћесар кад мир учинише,
"А они се цару предадоше.
"И код цара кнезови посташе,
"Млоге Турке цару опадаше,
"Седам паша, што су опаднули,;
"Опаднули, па их поморили;
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим кнеза Тавнавскога,
"Из Љутица Станка обор-кнеза;
"Док погубим кнеза Мачванскога,;
"С Богатића Мартиновић-Лазу,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Поцерскога,
"С Метковића Ружичић-Мијајла,
"Он је паша, а ја сам субаша.;
"Док запалим Рачу украј Дрине,
"И погубим Аџи-Мелентија,
"Кој' је иш'о преко мора сињег,
"Те је влашку ћабу полазио,
"Пак се узгред у Стамбол свратио,;
"И од цара ферман излагао
"За стотину жутијех дуката,
"Да власима богомољу гради,
"Да је гради за седам година,
"Начини је за годину дана,;
"Ево има шест година дана
"Како зида покрај цкрве куле,
"А у куле набавља џебану
"И по мраку топове привлачи;
"Видиш, јолдаш, да се нечем' нада!;
"Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
"Те исјећи све Српске кметове,
"Како би нам раја додијала?"
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:;
"Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
"Твоја памет пашовати може,
"Ми ћемо те пашом учинити,
"Тебе ћемо свагђе послушати."
Старац Фоча поче говорити:;
"Нуто момка! и нуто памети!
"С којом ријечи на пашалук сједе!
"Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
"Узми сламе у бијелу руку,
"Мани сламом преко ватре живе:;
"Ил' ћеш ватру са тим угасити,
"Или ћеш је већма распалити?
"Ви можете, и Бог вам је дао,
"Тако силну покупити војску,
"И поћ'ћете, синко, кроз нахије;;
"Једног кнеза преварит' можете
"И на вјеру њега домамити;
"Своју ћете вјеру изгубити,
"Једног посјећ', а два ће утећи,
"Два пос'јеци, четири одоше,;
"Они ће вам куће попалити,
"Ви дахије од њих изгинути.
"Ал' ви тако немојте радити,
"Него мене старца послушајте:
"Ја сам глед'о у нашем инџилу,;
"Ово, наше, дуго бити не ће,
"Него ће се пром'јенити царство,
"Већ се, синко, подобрите раји:
"Од харача раји отпустите,
"Нек је харач, к'о што Мурат рече:;
"Прођите се глоба и пореза;
"С кнезовима ви се побратите,
"Кнезовима ате поклањајте,
"Кметовима осредње парипе,
"С поповима у дослуку буд'те,;
"Не би л' и ми уз њих преживљели,
"Јера наше дуго бити не ће.
"А шо ће нам више пусто благо?
"Да мељете, изјест' не можете."
Ал' говори Фочић Мемед-ага:;
"Мој бабајко, не слушам те стари."
То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,