Tema: Srpske epske pesme

Заручница Лаза Радановића


Кад се жени Радановић Лазо,
Он испроси лепоту девојку,
И сакупи иљаду сватова,
Оде право двору девојачком;
Далеко и мајка угледала,
Угледала, па је беседила:
"Сад ћу стати на двор на капију,
"Да ја гледам кићене сватове."
Кад су свати близу двора били,
Беседила девојачка мајка:
"Иду, ћерко, кићени сватови,
У чије ће дворе улазити?
"Чија ће и мајка дочекати?
"Чија л' браћа коње приватити?
"Чиј' ли баба вином послужити?
"Чија л' сеја даром даривати?"
Кад девојка речи разабрала,
Беседила својој старој мајки;
"Ој старице, мила мајко моја!
"То је, мајко, Радановић Лазо,
"И то су му кићени сватови,
"И право ће нашем белом двору;
"Веће слажи моје беле даре:
"Ти ћеш, мајко, свате дочекати,
"Моја браћа коње приватити,
"Моја сеја даром даривати,
"Мили бабо вином напојити."
Док су свати у двор улазили,
Завади се мајка и девојка,
Не о граде, ни о винограде,
Већ о једну танану кошуљу;
Мајка оће да остави сину,
А девојка своме ђувегији;
Тад' се мајка на њу наљутила,
Па је стала двору на капију,
На студен се камен наслонила,
На камену грозне сузе лије,
Њу ми пита Радановић Лазо:
"Ој Бога ти, мила мајко моја!
"Која ти је голема невоља,
"Те ти ниси свате дочекала,
"Већ си стала двору на капију,
"На студен се камен наслонила,
"И на њега грозне сузе рониш?"
Мајка Лази тијо одговара:
"Ао Лазо, зете несуђени!
"Како ћу ти ја весела бити,
"Како л' свате јадна дочекати,
"Кад је твоја умрла девојка,
"Јуче смо је младу саранили?"
Онда Лазо мајки говорио:
"Казуј гробље, гди је укопана.
"Да ја видим и мртву девојку."
Кад је мајка речи разабрала,
Беседила Радановић-Лази:
"Ја ти гробља не смем казивати,
"Јер је код нас чудан адет пост'о:
"Кад умире под прстен девојка,
"Не копа се у то ново гробље,
"Већ се баца у то сиње море."
Кад то чуо Радановић Лазо,
Беседио кићеним сватовма:
"Ој сватови, моја браћо драга!
"Чекајте ме у беломе двору,

Заручница Лаза Радановића

-nastavak

"Док отидем на нове пазаре,
"Да ја купим свиле свакојаке,
"Да ја плетем мрежу шаровиту,
"Да ја тражим по мору девојку,
"Ил' ћ' у мени живо срце пући."
Кад је Лазо ово беседио,
Слушала га танана робиња,
Па је њему тијо беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Није твоја умрла девојка,
"Већ се она с мајком завадила,
"Ни о граде, ни о винограде;
"Већ о једну танану кошуљу:
"Мајка оће да остави сину,
"А девојка теби да понесе."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он беседи куму и деверу:
"Ој Бога вам, куме и девере!
"Ви идите горе на чардаке,
"Доведите лепоту девојку,
"У њене јој даре не дирајте,
"Јер у мене доста дара има."
Кад то чуо куме и девере,
Послушали Радановић-Лазу:
Отидоше на горње чардаке,
Доведоше лепоту девојку,
У даре јој ни дирнули нису.
Кад су Божји закон савршили,
Девојка се са родом опрашта:
Љуби оца, љуби стару мајку,
Љуби браћу и милу сестрицу,
Па је мајки онда беседила:
"Опрости ми, мила мајко моја!
"Што сам теби, мајко, сагрешила."
Али мајка куне без престанка:
"Мила кћери, и тебе не било!
"Ни допрла тамо, ни овамо!
"Већ остала среди горе чарне."
Кад девојка речи разабрала,
Уд'рише јој сузе од очију.
Дигоше се кићени сватови,
Одведоше лепоту девојку.
Кад су били среди горе чарне,
Ал' девојку заболела глава,
Беседила свом ручном деверу:
"Ој девере, мој злаћен прстене!
"Ти ми зовни Радановић-Лазу.
"Кад је девер речи разабрао,
Брже оде Радановић-Лази,
Па је Лази тијо беседио:
"Ајде, Лазо, брже у натраге,
"Девојка се наша разболела,
"На кума се главом наслонила."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он отиде лепоти девојки,
Па је пита Радановић Лазо:
"Што је теби, лепота девојко?
"Што је тебе заболела глава?"
Девојка је њему беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Де ми скупи кићене сватове."
Скупи Лазо кићене сватове,
Девојка им лепо зафалила
На љубави и на пријатељству;
Сваком дала по киту босиљка,
Лази дала танану кошуљу,
За коју се с мајком завадила,
Па је њему тијо беседила:
"На кошуљу, Радановић-Лазо!
"Под грлом јој пуце јадиково,
"Јадиково и чемериково:
"Кудгод одиш, нека јадикујеш;
"А гди станеш, да чемерикујеш;
"А мене је заболела глава,
"А од срца преболети не ћу."
То изусти, па душицу пусти.
Тад' је Лазо сватом беседио:
"Сад на ноге, кићени сватови!
"С наџаци јој раку ископајте,
"А сабљама сандук сатешите,
"Више главе ружу усадите,
"Око гроба клупе направите,
"Ниже ногу бунар ископајте:
"Рад' мириса нек се ружом ките,
"Од умора на клупе седају,
"А од жеђи ладне воде пију."
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит'о своју заручницу:
"Јел' ти, душо, земља дотешчала?"
Девојка му мртва одговара:
"Није мени земља дотешчала,
"Већ је тешка материна клетва."

Јован и дивски старјешина


Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба млого закривила,
И за то је царе помрзио;
Ма је слуге изгубит' не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
"О камо те, мој Јоване сине!
"Хоћеш ли се одрицат' од мајке?"
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
"Чујеш ли ме, моја мила мајко!
"Ја ћу с тобом по св'јету бјежати."
А њему је мајка говорила:
"Хајд' уљези цару у сараје,
"Те изведи гојена Лабуда,
"Да бјежимо, синко, по свијету."
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
И Лабуда свога изводио,
Бачише се њему о рамена;
Но је Јован мајци говорио:
"А за Бога, моја мила мајко!
"Кад м' одвоји од оца мојега,
"Који нема до мене једнога,
"Куд ћемо се, мајко, дијевати?"
А мајка је сину говорила:
"Да бјежимо, синко, по свијету,
"А од цара и мога и твога,
"А далеко тридесет конаках,
"Ђе не царе ни чути не може,
"А некмоли очима виђети."
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И пос'јече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога',
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
"О Јоване, хајде пред пећину,
"Те почини трудан и уморан."
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
"Хајд' овамо, Јованова мајко!
"Ходи к мене, да ашикујемо."
А она му тадер бесједила:
"Ходи к мене, дивски старјешина!
"Ходи к мене, да ми лице љубиш."
А он јој је тадер говорио:
"Ја не смијем од Јована твога,
"Који згуби седамдесет дивах,
"Но кад дође Јован у пећину,
"А ти твоје дијете упитај,
"Боји ли се до Бога и кога,
"Па најприје игру заметните,
"Проклетога у руке прстена,
"Око њега те се куне криво,
"Дијете је лудо и невјешто,
"Ти ћеш њега ласно надиграти,
"Пак му свежи руке наопако,
"А ја ћу га онда погубити,
"Пак ћем' онда ми ашиковати."
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ти изгуби седамдесет дивах,
"А ти идеш, синко, планинама,
"Бојиш ли се до Бога и кога?"
Но јој Јован ријеч говорио:
"Ја се бојим Бога великога,
"Не бојим се никаква јунака,
"Доклен ми је гојени Лабуде."
Тад' Јовану бесједила мајка:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ми смо јадни, синко, обојица,
"Ход', да малу игру заметнемо."
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла:
"Ја сам тебе, дијете, добила."
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Ђе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
"Молим ви се, браћо из свијета,
"Продајте ми шездесет товарах
"Све на голо вина и шенице,
"Да ја раним одагнату мајку,
"Да ви платим жутијем дукатом."
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
"А тако ти, дијете Јоване!
"Ђе је твоја остарала мајка?"
Јован мајку у пећину каже;
Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Ма пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
"Ну ход', диве, да ми промислимо,
"Ево иде дијете Јоване,
"Како бисмо њега изгубили,
"Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
"Учини се без невоље бона;
"А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
"Па ће мајку за понуде питат':
""Би ли, мајко, каквијех понудах?" "
"Ти ћеш њему овако казати:
""Ја бих, синко, са букве јабуку
""Из велике воде Калаџијнске;" "
"У воду је несита аждаха,
"Што прождире коње и јунаке,

Јован и дивски старјешина

-nastavak

"И код ње су два љута арслана,
"Што изију живога јунака;
"Не би ли га прождрла аждаха,
"Ил' изјели два љути арслана."
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле:
"Куку мене, моја мила мајко!
"Би ли, мајко, каквијех понудах?"
Она му је ријеч говорила.
"Ја бих, синко, са букве јабуку
"Из велике воде Калаџијнске,
"Чини ми се, би ми боље било."
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
И аждахи главу окинуо;
Ал' скочише два силни арслана,
И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам:
"Буд сам идеш зеленом планином,
"Да т' уфате од горе хајдуци,
"Да ти спуте обадвије руке,
"Би л' ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
"Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
"До проклето дрндарско тетиво."
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
"А за Бога, остарала мајко!
"Одријеши моје б'јеле руке,
"Јер ми, мајко, обје отпадоше."
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина;
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
"Чујеш ли ме, дивски старјешина!
"Ти дофати лудога Јована,
"Слијепа га на Лабуда бачи,
"Поведи га зеленом планином,
"Те га бачи у јаму студену."
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
"Немојте ме у јаму бачиват',
Но ме бач'те на друм у планину."
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
"Бачи, диве, врага и ђавола."
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш' луда Јована,
Но говори ћириџија Раде:
"Ну виђите, моја браћо драга!
"Ено Лабуд лудога Јована,
"Ђе му пусти у планину вишти,
"Бог зна, му је Јован погинуо;
"Хај'те, браћо, да видимо онђе."
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитама каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б'јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
"Богом брате, ћириџија Раде!
"Не водите мене по свијету,
"Но ме бач'те на пуста Лабуда,
"Зајмите ме води Калаџијнској,
"Е умријех од жеђи јуначке;
"А пођите два три у Косово,
"А у моје Богом посестриме,
"Посестриме крчмарице Јане,
"Нека дође води Калаџијнској,
"Да ме зајми у поље Косово,
"Разумна је ума и памети,
"Гуслара јој у свијету нема,
"Не би ли ме гуђет' научила."
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
Те јој слуге коње доведоше,
Па отиде шњима низ Косово.
Сам на води Јован Калаџијнској,
Пишти момче, како змија љута,
Но га чула од планине вила,
К Јовану је брзо долећела,
Кад погледа лудога Јована,
Е су њему очи извађене,
Уми њега водом Калаџијнском,
Па је вила Бога замолила,
И Јовану очи сатворила.
Кад се Јован очих дофатио,
И својега узјаха Лабуда,
Па га игра покрај воде ладне,
Поје Јован из грла бијела:
"Мили Боже, на свему ти фала,
"Који си ми био на помоћи!
"Но не фала мојој старој мајци,
"Која своје искоби дијете!"
Али иде крчмарица Јана
На силнога хата дебелога,
А кад виђе лудога Јована,
Прије су је сузе пропануле,
Па се потљен грохотљиво смије
"Благо мене, мио побратиме!
"Бог зна, су ти очи пробољеле?"
Руке шире, у лица се љубе,
За веље га јаде упитала,
Што ј' од мајке чедо дочекало,
Што учини! проклета јој душа!
Па се ладна напојише вина
Ондолен се они раздвојише:
Јана мину у поље Косово,
Јован пође да тражи крвнике.
А кад Јован пред пећину дође,
Ал' му сједи пред пећину мајка,
Страшна дива у перчину биште,
Па погледа, угледа Јована,
Па је диву ријеч говорила:
"Куку, диве, ево Јован луди!"
Па скочише од земље на ноге:
Стан' да видиш Јованове мајке,
Како прама кучка у планину!
Див уљеже у ледну пећину.
Брзо Јован мајку уфатио,
Па јој спути обадвије руке,
Фрк је бачи на силна Лабуда,
А диву је главу окинуо,
Па се Јован бачи на Лабуда,
Он отиде земљом и свијетом,
Да он тражи своју постојбину.
Кад се бјеше примакнуо близу,
Ного цару муштулуци греду:
Који први на муштулук дође,
Њима хате неседлане даје;
Који други на муштулук дође,
Њима спензу небројену даје;
Који трећи на муштулук дође,
Њима чоху некројену даје
Кад испаде Јован на Лабуду,
Жељна ли га слуге угледале,
А цару су ријеч говорили:
"А ево га, драги господару!"
Скочи царе из своје столице,
Те цар своје сусрете дијете,
Жалосно је сина пригрлио,
Па Јовану ријеч говорио:
"А Јоване, све ти просто, синко!
"Што учини од оца својега?
Ја сам река', никад доћи не ћеш "
Па му силни шемлук ударише;
Но се цару дијете пожали,
Што је њему учињела мајка;
Па скочише, те је уфатише,
Обукли јој танану кошуљу,
Намазаше прахом и катраном,
Па заждише су четири стране;
Али вика Јованова мајка:
"Не дај мајку, дијете Јоване!
"Изгорје ти мајку огањ живи."
Но јој Јован ријеч говорио:
"А нека те, проклета ти душа!"
Сва изгорје о његовој души.

Јуришић Јанко


Нешто цвили у Стамболу граду;
Да л' је гуја, да л' је вила б'јела?
Нит' је гуја, ни бијела вила,
Но је јунак Јуришићу Јанко;
Ако цвили, и невоља му је:
Ево има три године дана,
Ка' је Јанко таме допаднуо,
Бре тавнице цара тирјанина,
Тирјанскога цара Сулејмана;
Јесте њему тама додијала,
Те он цвили јутром и вечером,
Досадио студену камену,
А некмо ли цару Сулејману.
Тад' долази царе Сулејмане,
Он долази тавници на врата,
Те дозивље Јуришића Јанка:
"Копилане, Јуришићу Јанко!
"Која ти је голема невоља,
"Те ти цвилиш у мојој тавници?
"Ал' си гладан, ал' си ожеднио?
"Али си се силан ужелио,
"Ужелио младе кауркиње?"
Тад' говори Јуришићу Јанко:
"Воља ти је, царе, бесједити;
"Нит' сам гладан, нит' сам ожеднио;
"А мене су жеље пролазиле,
"Још како сам пао у тавницу;
"Но је мене тама досадила.
"Султан:царе, ако Бога знадеш!
"Ишти блага, колико ти драго,
"Пушти, царе, кости из тавнице."
Ал' говори царе Сулејмане:
"Бре, курвићу, Јуришићу Јанко!
"Не ћу тебе паре ни динара,
"Но ти хоћу, право да ми кажеш,
"Које оно бјеху три војводе,
"Штоно моју крдисаше војску,
"Кад ја иђах кроз Косово равно?"
Тад' говори Јуришићу Јанко:
"Вољан буди, царе, говорити,
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Штоно бјеше најпрва војвода,
"Што веома разгоњаше Турке,
"Нагоњаше у Лаб и Ситницу,
"Оно бјеше Краљевићу Марко;
"Штоно бјеше за њиме војвода,
"Што веома с'јецијаше Турке,
"Оно бјеше нејачак Огњане,
"Мио сестрић Краљевића Марка;
"А што бјеше трећа војевода,
"Штоно сабљу бритку саломио,
"Па на копље набијаше Турке,
"Преко себе у Лаб потезаше,
"Потезаше у Лаб и Ситницу,
"Оно бјеше Јуришићу Јанко,
"Ето ти га, царе, у тавници,
"Чини од њег шта је теби драго."
Тад' говори царе Сулејмане:
"Бре, курвићу, Јуришићу Јанко!
"Коју муку најволиш мучити,
"Оном ћу ти душу извадити:
"Али волиш по мору пливати,
"Али волиш на ватри горети,
"Али волиш, да те растргнемо,
"Растргнемо коњма на репове?"
Тад' говори Јуришићу Јанко:
"Вољан јеси, царе, на бесједи;
"Ником муке миле мучит' нису,
"Али веће кад бити не море:
"Нисам риба, да по мору пливам;
"Нисам дрво, да на ватри горим;
"Курва нисам, да ме растржете,
"Растржете коњма на репове;
"Но ја јесам јунак од јунака:
"Дај ми, царе, коња разломљена,
"Нејахана тридесет година,
"Нејахана, на бој нећерана;
"И дај мене сабљу посталицу,
"Невађену тридесет година,
"Невађену, на бој исношену,
"Која се је рђом протурила,
"Те с' из кора извадит' не море;
"Па ме пусти у поље широко,
"А напусти двјеста јањичара,
"Нека мене на сабљам' разнесу,
"Нек погинем јунак на јунаштву.
То је њега царе послушао,
Даде њему коња разломљена,
Нејахана тридесет година,
Нејахана, на бој нећерана;
И Даде му сабљу посталицу,
Невађену тридесет година,
Невађену, на бој неношену,
Која се је рђом протурила,
Те с' из кора извадит' не море;
Па га пусти у поље широко,
А за њиме двјеста јањичара.
Кад се Јанко коња доватио,
Љуто Јанко коња удараше,
А љуће му коњиц побјегао,
Побјегао пољем широкијем,
За њим трчи двјеста јањичара.
Једно Туре измакнуло било,
Не би л' Јанку уграбило главу,
Да у цара узима бакшиша:
Сустигнуло Јуришића Јанка,
Кад се Јанко виђе на невољи,
Он помену Бога истинога,
О појаса сабљу потегао,
Извади се; ка' нова с ковача,
Па дочека оно Туре младо
А на сабљу и на десну руку,
Удари га по свил'ну појасу.
Двије поле са коња падоше.
Туре паде, а Јанко допаде,
Па сустала коња одјахао,
На Турскога ђога узјахао.
И узе му сабљу од појаса,
Па на Турке јуриш учинио
Пола их је сабљом исјекао.
А пола их цару опремио;
Па отиде пољем широкијем
Двору своме здраво и весело.

Љутица Богдан и војвода Драгија


Служио је Љутица Богдане,
Служио је војводу Драгају,
Служио га за девет година;
Не служи га, што он блага нема,
Већ за добра из потаје шарца.
Кад настала година десета,
Подиже се војвода Драгија
Са господом итар лов ловити;
Сва господа соколе понела,
А Драгија малена крагуја.
Кад дођоше на језеро мутно,
По језеру утве златокриле,
Сва господа соколе пустише,
А Драгија малена крагуја;
Сваки соко утву уватио,
Крагуј птица утве не увати.
То Драгији врло мучно било,
Пак дозива Љутицу Богдана:
"О Богдане, моја верна слуго!
"Трчи, сине, двору бијеломе,
"Донеси ми сивога сокола,
"Ђда би нам утву уватио,
"Еда би нам образ осветлао
"На језеру међу господари."
А беседи Љутица Богдане:
"О Драгија, драги господару!
"Не ће дати разумна госпођа
"Без твојега кака обележја."
Он му даде и два обележја:
Од појаса свилену мараму,
С десне руке бурму позлаћену:
"Ево, сине, и два обележја,
"Донес' брже сивога сокола."
Узе Богдан оба обележја,
Оде брже двору Драгијину,
Пак дозива љубу Драгијину:
"О госпођо, Драгијина љубо!
"Поздравље ти од твог господара,
"Господара и мога и твога,
"Да му пошљеш из потаје шарца,
"И да пошљеш сивога сокола."
А беседи љуба Драгијина:
"О Богдане, наша верна слуго!
"Ја ћу дати сивога сокола,
"Али не смем из потаје шарца."
Он извади оба обележја:
"Ево бурма за витеза шарца,
"А марама за сива сокола."
Нема куда љуба Драгијина,
Отворила деветора врата
И десету браву Дубровничку,
Из потаје коња изводила,
Оседла га и накити лепо,
Па га даде Љутици Богдану,
Даде њему коња и сокола;
Кад се Богдан на шарцу видио,
Онда рече Љутица Богдане:
"Остај с Богом, љубо Драгијина!
"Ја не дворим тебе и Драгију
"Ево има девет годиница
"И настала година десета,
"Не дворим вас, што ја блага немам,
"Већ за овог из потаје шарца."
Отиште се преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба;
А запишта љуба Драгијина,
Па потрча у господске дворе,
Те дозива девера Манојла:
"Јао мене, девере Манојло!
"Одбеже нас Љутица Богдане,
"И одведе из потаје шарца,
"И однесе сивога сокола."
Онда скочи дијете Манојло,
Па уседе на коња Шаврана,
Отиште се за њим преко поља.
Брзо Шавран достигнуо шарца;
Кад то виде Љутица Богдане,
Осврте се с десна на лијево,
Те погуби дијете Манојла,
Па освоји и коња Шаврана,
Те састави шарца и Шаврана.
Глас допаде Драгији војводи:
"Зло си сео, војвода Драгија!
"Зло си сео и вино попио
"На језеру међу господари!
"Одбеже те Љутица Богдане,
"Одведе ти шарца и Шаврана,
"Манојла ти брата погубио."
Онда скочи војвода Драгија,
Оде вришко двору господскоме,
Па уседе шару бедевију,
Од које је и Шавран и шарац;
Доброј шари добру вољу даје,
Цичи шара, како змија љута,
На ноздрве модар пламен лиже,
Меће пене преко господара,
Но с три копља у висине скаче,
Но с четири добре у напредак;
Брзо шара достиже Богдана,
Достиже га, па га и престиже;
А када се натраг повратила,
Она цикну, како змија љута,
Пак довати Љутицу Богдана,
Довати га зуби за ождреље,
Уд'ри шњиме о земљицу чарну,
Те се Богдан с душом растануо.
Над њим стао војвода Драгија,
Над њим: стао, те сузе пролива:
"О Богдане, моја слуго верна!
"И Богдане, моје чедо драго!
"Кад је тебе шарац омилио,
"За што ми га заискао ниси?
"Ја би ти га поклонио, сине,
"И твоју би трудбу наплатио;
"Не би тако лудо погинуо,
"Ни ја мога браца изгубио."
Па Богдана онде саранио,
Браца свога двору однесао,
Те и њега саранио лепо,
Обојици издао за душу,
Како царски ваља и требује,
Како ј' закон у вери ришћанској.

Мујо и Алија


Два су брата дивно живовали:
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
И са себе свијетло оруже;
Па се дигли на језеро мутно,
У језеро утву угледаше,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола,
А Алија питому журицу,
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: "Соко је уфати."
А Алија: "Није, но журица"
То је Мују жа' на св'јету било,
Па сједоше под јелу зелену,
И под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила:
"Чудне оњен два добра јунака!
"Која би их вила завадила,
"Дати ћу ју стотину цекинах."
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, ка' да се помами,
Кад погледа, угледа ђевојку,
Па алију брата дозиваше:
"Устан', Але, дома да идемо!"
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
"А не, Мујо, рђа те убила!
"Тебе двије, а мене ни једна!"[2]
То је Мују жа' на св'јету било,
Од појаса повади ханџара,
И Алију на срце уд'рио.
Паде Але на зелену траву,
А Мујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ђевојку,
И окрену двору низ планине.
Стаде цика Алијна вранчића,
Але рањен брата дозиваше:
"О ти Мујо, брате и крвниче!
"Поврни се, Мујо, на трагове,
"Узми мога малога вранчића,
"Да не вишти пусти проз планину;
"А биће ти по дружини фала,
"Ка' си своје очи извадио!"
Тад' се Мујо натраг повратио,
Те он узе Алијина вранца,
На њег' бачи лијепу ђевојку,
И умину Мујо планинама.
Кад је био насред друма пута.
Срете врана без деснога крила,
Па је тици ријеч говорио:
"А тако ти, црна тице вране!
"Како ти је без деснога крила?"
Но му тица писком одговара:
"Мене јесте без крила мојега,
"Како брату, који брата нема,
"Ка' и тебе без Алије, Мујо!"
Онда Туре собом бесједило:
"Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!
"Да буд ли ме тице прекорише,
"Да како те браћа и дружина!"
Но му таде вила говорила:
"Поврни се, Мујо, на трагове!
"Некада сам видарица била,
"Ја бих твога брата извидала."
Поврну се Мујо на трагове,
А кад тамо до језера дође,
За собом се Туре обрнуло,
Виђе вранца, а нема ђевојке!
Брзо Мујо припаде Алији,
Али му је душа испанула.
Кад то виђе Мујо Туре младо,
Од појаса ханџар повадио,
Њиме своје срце прекосио.

Сан царице Милице


Сан саснила царица Милица,
Сан саснила љуба Лазарева,
У Крушевцу, у шарену шанцу,
У питому мјесту маленоме,
Ђе се српско уставило царство,
Од Прижрјена веља Цариграда,
Цариграда српског цар Шћепана.
Чудан санак госпођа саснила,
Чудан санак, а у чуднији данак,
У суботу у очи неђеље,
Да би које не би чудо било,
Већ неђеље биљарске Ђурђевске.

У сану је царица виђела:
Да се вједро небо проломило,
Над Србиом тужном саломило,
Свје су звјезде сјеверу прјебјегле,
И на крају овога с'станиле;
Даница је крвава изашла,
Те побјегла југу крвавоме,
Сва у крви људској и коњичкој;
Сјајан мјесјец на земљицу пао,
Како пао у крв огрјезао,
Па у крви комади му тону,
А у крви људској и коњичкој,
Више људској него ли коњичкој;

Вас је свијет тмина прјетиснула,
Од осоја, па до тог присоја,
Од присоја па до тог истока,
Од истока до тамног запада,
Свуда тама, на све четир' стране,
Свуда тама ниђе свјета нема;
Сву је таму крвца огрјезнула,
Више људска, него ли коњицка;
Вас је свијет у крв огрјезнуо,
Као риба у морској пучини;
На сјевјеру виђела се види,
А виђела мала и незнатна,
Више личи, на ту помрчину,
Него на свјет божији бијели.

Сво виђело бљедо и сигаво,
Е реко би и није виђело;
Но се мљеко у ноћи провиђа.
Сав Крушевац гуја опасала.
Пола гује рода осојскога,
Друга пола рода присојскога.
Што је пола од осојска рода,
Она бјаше жута и зелена,
А та друга од рода присојска,
Она бјаше половину Лазо!

Половину бјаше љута црна,
А друга јој пола жута бјаше.
Двје се гује у једну салиле,
Четир боје у једну прјелиле.
Црна гуја крупна и дебела,
У главу је ријеп утурила,
На Крушевац главу наслонила,
А рјепом се на двор наслонила
Баш из двора србског цара Лазе.

На њој црној ниђе краја није.
Мало пођо, до два краја нађо,
Сибир воду мутну и крваву,
Ђе но тјече од југа сјевјеру,
На Сибиру ниђе брода њејма,
Већ на њојзи камјена мостина,
А камјена прегрдна мостина;
Прјеко које војска прјелазаше,
Србска војска модра и блиједа,
А по нешто и свијетла Лазо!

Како која војска наступаше,
Под војводам својим бранилцима,
На прокљету гољему мостину,
Тако ми се с моста отискива,
У Сибира мутна и крвава.
У Сибиру с' у кост претвараше,
Те ствараше те јаке стубове,
У Сибиру у води крвавој.
Прва војска на мост нам удари,
Прва војска наше Маћедије;
Друга војска из те Шумадије,
Шумадије те земље богате;
Трећа војска и Баната славна,
А за њима свје остале војске,
Свје ступаше и свје пропадоше,
У Сибира у води крвавој.
Ја јих Лазо разпознат немогох.
Мало појђох мио господару!

Од сјевјера ка западу тмином,
Мало пођох, другог краја најђох,
На, западу у тминоме крају,
На врљетној високој Планини,
Покрај мора сињег дебелога.
На њојзи је србска круно свјетла,
На њојзи је нешто мало војске,
И то Лазо војска србска бјаше;
Та се војска на врљети пење;
Сва је војска бона и рањава,
Сва је војска србска израњена.
Ну да видиш србско круно свјетло,
Ну да видиш мио господару!
Та да видиш ту гујину гадну:
Из главе јој војска излазаше!
Црна војска, та броја јој нема.
Чудна војска Лазо излазаше,
Чудна војска чуднија мложина:
Пола војске жуте и зелене,
А пола је жуте и прјецрне;
На првој је зелено одјело,
Ово зелено жутим изшарано
На другој је то црно одјело,
Сво је црпо жутим изшарано.
Црна војска, а црња јој сила,
А мложина, да јој броја њема.

Сва та Лазо силовита војска,
Ка Сибиру води текнијаше,
Текнијаше гољемој мостини.
Када војска на по моста дојђе,
Са србском се на њем удараше;
Те са Моста обје пропадаху,
Пропадаху у Сибира мутна.

Када војска на по моста бјаше,
Провали се мостина велика,
Не оста му ни трага ни гласа.
Опет војска Сибиру текњаше,
Ал' Сибира прјећи њемогаше;
Већ сва војска у Сибир падаше.
Како која војска пропадаше,
У Сибира мутна и крвава,
Тако ми се љеши надимаху,
Е реко би хоће оживјети;
Те удара смрадом њечувјеним;
Сибир вода даље односаше,
Односаше усмрђелу војску,
Односаше љешје усмрђело,
Пола људско, а пола коњичко.

Друга војска из главе јој куља.
Друга војска, а и друга сила.
Већа војска, већа црна сила,
Те по гуји даље удараше,
На другом се крају устављаше,
На другоме, а' на западноме,
Под врлетном високом планином.
Како која све по рједу војска,
Како која силовита војска,
Како која на планину појђе,
А за оном наше мало војске,
Наше војске боне и рањаве;
С планине се стрмо отискује,
У амбиса велика бездање,
У амбиса прјепуњена мраком.

Гром грмљаше муње сијеваху,
Те мораху силовиту војску,
Силовиту војску змијурине,
Е реко би сав се свијете Лазо!
Сав се свијет у ад претворио;
Те из ада страшила изљећу.
Ниђе живе душе од Србина,
Сву је земљу змија опасала,
Опасала па је позобала,
Љута змија, а са својом војском.

Неостале виле на брдима,
Нити оне красне самовиле,
А на нашим високим брдима
Ниђе ништа у свом свјету нема
До те једне големе хаждаје,
Што бљуваше силовиту војску,
Силовиту војску без прјестанка.
Ни мора јој ништа њемогаше,
Нити мора ни водана страшна.
Свуда војска ником изницаше.

Сан казива царица Милица.
Сан казива србском цару Лази,
А Лаза је сана саслушао.
Кад је Лаза сана саслушао,
Госпођа га кроз плач запиткује:
Казуј царе србска круно златна,
Казуј сана, од Крушевца главо,
Добро хоћеш, ама право кажи,
Ако мога сана разумијеш ?

Сан царице Милице

-nastavak

Царе Лазо оборио главу,
Слушајући сана царичина,
Па је љуби кроз плач говорио:
Ја бога ти царице Милице,
Ја бога ти моја вјерна љубо,
Вјерна љубо висока госпођо!

Чудан санак уснила си љубо,
Чудан санак, а у чудан данак!
Добро хоћу, а зло казат морам:
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да се ведро небо цроломило,
Над Србиом нашом саломило:
То ће србско пропаднути царство,
Србско царство и србско господство.

Што су звјезде сјевјеру прјебјегле:
Оно ће нам остат' сиротиња,
Сиротиња слаба и нејачка,
Без заштите и без браниоца,
Без отаца и без хранилаца,
А под кровом тог неба ведрога.
За дом ће се туђин нагонити,
И снагом се њеноме служити;
Те ће своју славу вјеличати.
Што остаде моја вјерна љубо,
Што остаде госпођо Милице!
Што остаде на сјевјеру свјета,
Мало свјета модра и блиједа:
Оно ће се подић сиротиња,
Сиротиња слаба и нејака,
Кад одрасти и до снаге дојђе,
Потражиће своје, ђедовине;
Ал' ће туђин саломит' јој силу,
Те њом своју величати славу.
Сиротиња биће боја љубо,
Биће боја госпођо Милица!

Љута боја, дуга и крвава;
Ама заман госпођо Милице,
Ама заман наши јади вељи!
Што Даница крвава изађе,
Те побјеже југу крвавоме:
То ћеш остат' госпо удовица,
Удовица црна кукавица!
То ћеш остат' да Србиом владаш,
А у крви људској и коњичкој.
Остаће ти друге удовице,
Удовице црне кукавице,
Које ће ти к југу прјебјегнути,
Тамо тражит крова и заштите,
У јужноме Синишином царству;
Ал' и њему дуго бити неће.

Јер што госпо царице Милице!
Што Даница југу одлазаше,
А на југу тамну и крваву:
И тамо ће остат удовице,
Удовице црне кукавице;
Те прокукат' Србинова мајка,
Србинова и Србије мајка,
Та велика жива божьствена,
Тамо бјегат' у шуме пустаре,
Те градити цркве и олтаре,
Монастире божје задужбине;
У њима се живу Богу молит:
Ама заман Господ непомаже,
Тужном Србу, њејачкоме робљу.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да је мјесјец, на земљицу пао,
У крви се људској утопио,
У тој људској и коњичкој крвци:
То ће теби госпођо Милице,
Царе Лазо изгубити главу!
Изгубиће русу са рамена,
Русу ћу му одсијећи главу,
На поругу свијету србскоме,
А на укор свом роду људскоме;
Те ти тако пропаднути Лазо,
А заједно са србскијем царством,
Србским царством и србским господством.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!

Да је сунце на земљицу пало,
Да се јарко сунце разпануло,
Те комађе на земљицу пало,
У крви се црној утопило:
Оно ће нам моја вјерна љубо,
Оно ће нам госпођо Милице,
Оно ће нам велике жалости!
Раздјелити народ свеколики,
Раздјелити у црно завити;
Те на вјеки браћу раздвојити:
Да брат брата свога непознаје,
Ни по вјери ни језику своме,
Те се брат' брата на вјеки туђити,
Ах, туђити горе њег туђина.
Авај, нама горе нег душмана!

Брат на брата моја црна љубо,
Брат на брата руку подизати,
У својој се крви утапати,
А за туђе ползе и користи,
А на своју тугу и невољу.
Што комађе од тог јарког сунца,
Што комађе госпођо Милице!
Што се свјетли пливајућ' по крви:
Оно ће се моја вјерна љубо,
Оно ће се госпођо Милице!
Наша свјета вјера сачувати,
Сачувати мутна и жалостна;
Пропаш ће нам цркве и храмови,
Пропаш ће нам бјели монастири,
Попалити школе свјеколике:
Те се србска изгубити слава,
У књигама србским попаљеним.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!

Да се парчад од тог јарког сунца,
Да се парчад у крви топљаху,
Па из крви више неизлазе:
Оно ће ти моја вјерна љубо,
Оно ће ти госпођо Милица!
Изтурчит' се Србадија млада,
Србадија тужни Јаничари;
Те на своје руке подизати,
И своју ће славу угасити,
Потлачити образ и поштење,
Потлачити вјеру и језика,
И свјетило крвцом помрчати:
Те пропасти србска слава стара,
Србска слава и србско поштење,
Србски образ и србско господство,
А настати туркушињ робље,
Што остане Срба нетурчених.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да је гуја Крушевац обвила,
Сав Крушевац и Србију нашу:
Оно ће се моја вјерна љубо,
Оно ће се госпођо Милице!
У њемука угњездјети Турци,
Црни Турци тежки насилници,
И латини божији издајници;
Те ће тако пропанути красна,
Пропанути србска царевина,
Царевина србска господштина,
Од Турака и од тих Латина:
Те Србија бити њихно робље,
Њихно робље, одсад па довјека.
Што на њојзи ниђе краја није:
То ће наше свеколико србство,
Пропанути, моја вјерна љубо,
Пропанути у робство завити,
Ах, у робство црно вјековито!

А то ти је све ова прилика,
Ев прилика моја вјерна љубо,
Моја љубо госпође Милице:
Само Лаза бориће се тужан,
Без помоћи Марка и Драгана,
Без помоћи Драга и Радоја,
И осталох Бана и жупана,
Без кнезова и војвода силних.
Бори ће се па ће и пропасти;
Те у црно увалити робље,
Упалити Србе и Србију.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице:
Да су до два краја на гујини!
Ово су ти ев' ове прилике:
Што је краја на Сибира води,
На Сибира вода прјевеликој;
На Сибира мутна и крвава,
И на њему мостина велика,
И на овом наша бљеда војска,
Наша бљеда и прјемодра тужна;
Што се с моста у Сибира руља,
Турајући, ту гујину војску,
Ону жуту и зелену војску,
Ону црну и прјежуту војску,
Што ми смрди смрадом прјеонаким:
Оно су ти србски соколови,
Оно су ти србски изгнаници,
Што ће с' борит за србско господство,
За крст часни и вјеру србинску,
Бориће се вјечно и довјека;
Но душмапа завладати неће,
Докле траје Срба и једнога.

Као што су и ти наши стари,
Наши стари и прјестари прједци,
Борили се на Сибира кљета,
За Сибира, а за србску пјесму,
Борили се, па и пропанули;
Те га туђи освојише људи,
Туђи људи и туђи народи.
Освојише Србе проћераше,
Да с' скитају по бијелу свјету,
Као пчела по шарјену цвјету.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Што си снила оног другог краја,
На високој стрмјеној планини,
И на њојзи војску убојиту,
Убојиту војску израњену,
Израњену и прјебону војску,
Оно мало србске тужне војске,
Оно мало огољеле војске,
Тек се виде плаветне доламе,
Тек се виде црвјене јаздије,
И чакшире бјеле издјеране,
Од чизама ни спомјена нејма,
А калпаци махом изсјечини,
Без челенка и без перјаница,
Што гујину војску одтурују,
У амбиса даље отискују:
Оно ти је моја вјерна љубо,
Оно ти је госпођо Милице!

Сан царице Милице

-kraj

Оно ти је комад, земље мале
Ђе ће нам се Србин заклањати,
С дивовима тужан братимити,
Са вилама тужан сјестримити,
Само да си госпођо Милице,
Тјек саклони од силних душмана,
Од Турака и тијех Латина.
Отље ће ти слобода изнићи,
Коју ће ти Србин доживјети,
Посље дугог прјечемјерног робства.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да из главе те прокљете змије,
Излажаху до двје силне војске:
Једна војска жута и зелена,
А друга та жута и прјецрна,
И што су се двије змије љубо,
И што су се госпођо Милице!
Саставиле те у једну слиле,
Осојкиња и та присојкиња;
Те из главе изпуштају војске,
Изпуштају војске силовите,
Те на Сибир воду ударају,
И на ону високу планину:
Оно су ти моја вјерна љубо,
Оно су ти госпођо Милице!
Оно су ти до двје вјере туђе,
До двје вјере и до два народа,
Сложила се госпођо Милице,
Да позобљу србску царјевину,
Царјевину србску господштииу,
Да униште србску славу стару.

Што је војска жута и зелене,
Она ти је војска агарјанска,
Агарјанска војска пексимијска,
Пексимијска прјеко Црна мора
Незванога госта проклетога:
То је војска црне Турадије.
Што је војска моја вјерна љубо,
Што је војска госпођо Милице!
Што је војска црна и прјежута,
То је војска Гуга Аљемана,
Црних Гота и црних Јузуна:
То је војска тих латина црних,
Што нам нашу земљу отимају,
Што нам шокче Србадију луду,
Србадију луду неодраслу,

Тако царе сана казиваше,
Тако Лазо сана толковаше.
Тако снила госпођа Милица,
Тако снила честита царица,
Тако снила тако се и збило.