Tema: Srpske epske pesme

Отац (епска песма)


Подиже се дивља хајка
Против једног српског рода
Да му не да да осети
Шта је срећа и слобода.
Иде хајка преко села,
Преко села и градова.
Иде хајка преко река,
Преко река и брегова,
Где год стигне, где год стане
Јадна раја гине, страда.
Заслепила сила турска
Од рајине страшне претње,
Па се дигла да уклони
Српске дике, своје сметње.
Заслепила турска сила
Од негдашње српске славе,
Па се дигла да поскида
Све јуначке српске главе.
Ненадовић храбри паде
И Бирчанин с њим погину.
Али Јанко, Гагић Јанко,
Он умаче у планину.
Залуд хајка за њим јури,
Без одмора и без станка,
Нигде нема горског сина,
Нигде нема Гагић Јанка.
Ал' кад хајка не могаше
У планину да га нађе,
Она ману горске кланце
Те у Болеч село зађе,
Па Јанкову кућу тражи,
Тражи жене самохране,
Тражи нејач, без оружја,
Тражи децу без одбране,
И јуначине над нејачи.
Ухвати му једног птића,
Ухвати му једног сина,
Соколова соколића.
Па га води друмом царским
Да бар њему главу скине,
Турци дете на смрт воде,
А друм води крај планине.
Па кад беше на ћуприји
Што покрива једну реку
Застадоше да за оца
Соколићу главу секу.
И већ џелат сабљу диже
Да детету главу скине,
Ал' се зачу глас ненадни
Глас Гагића из планине:
Стан'те Турци, стан'те вуци
Не грешите руке своје!
Не дирајте соколића,
Ево русе главе моје!
И изађе из шипрага,
Па нејаком збори сину:
Иди сине, иди надо,
Иди птићу у планину!
Па кад света ора дође
Те се поклич гором вине,
Ти се сети баба свога,
Што за тебе сада гине.
Ти се сети да он за те
Даде русу главу своју,
Да ти њега замењујеш
У крвавом светом боју!
То изрече, главу саже.
Сабља севну а он мину.
А соколић дотле беше
Одлетео у планину.

Предраг и Ненад


Рани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.

Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Ја сам вам се зажелио мајке,
Ајте, браћо, да делимо благо,
Да идемо сваки својој мајци.

Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Брата немам, а сестрице немам,
Већ: тако ми Бога јединога!
Десница ми не усала рука
Добру коњу грива не опала!
И бритка ми сабља не рђала!
Ни у мене више нема блага.
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
Ој старице, моја мила мајко!
Да ми није од људи срамоте,
Да ми није од Бога греоте,
Не би рек'о, да си моја мајка:
Зашт' ми ниси браца породила,
Јали браца, јали милу сеју?
Кад сам био с друштвом на деоби,
Сваки ми се заклињаше тешко:
који брацем, а који сестрицом,
А ја, мајко, собом и оружјем,
И добријем коњем испод себе.

Стара му се насмејала мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Ја сам теби браца породила,
Предрагога твог брата рођеног,
И јуче сам за њег' разабрала!
Да с' наоди и да ајдукује
У зеленој гори Гаревици,
Пред четом је јунак арамбаша.
Беседи јој млађани Ненаде:
Ој старице, моја мила мајко!
Покрој на ме све ново одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом Једнако,
Да је идем браца да потражим,
Да ме жива моја жеља мине.
Беседи му стара мила мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Јер ћеш лудо изгубити главу.
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
Гаревице, зелена горице!
Не раниш ли у себи јунака,
Предрагога мог брата рођена?
Не раниш ли у себи јунака,
који би ме с брацем саставио?
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Испадните на друм за бусију,
Дочекајте незнана делију,
Нит' га бијте, нити га глобите,
Већ га жива мени доведите:
Откудгод је, он Је рода мога.
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.

Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Како мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Треби с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
Зле га сео, Предраг арамбаша!
Дође теби незнана делија,
Исече ти по гори дружбину.
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
Ј'о јуначе, из горе зелене!
Жива тебе, брате, Бог убио!
Десница ти усанула рука,
Из које си стреле испустио!
И десно ти око искочило,
С којим си ме, море, намотрио!
Још те твога брата жеља била,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
Тко си јунак, и чијег си рода?
Рањен Ненад њему одговара:
Што ме, море, ти за рода питаш?
Од мене се оженити не ћеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
Имам стару саморану мајку,
И једнога брата рођенога,
Предрагога мог брата рођена,
Пак се диго да њега потражим,
Да ме жива моја жеља мине,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
Та ти ли си, мој брате Ненаде!
Ја сам Предраг твој братац рођени
Можеш ли ми ране преболети?
Да подерем танане кошуље,
Да те видам и да те завијам.
Рањен Ненад њему одговара:
Та ти ли си, мој брате рођени!
Вала Богу, кад сам те видео,
Те ме жива моја жеља мину;
Не могу ти ране преболети,
Већ ти проста моја крвца била!
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
Рано ти ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
Мој босиљче из зелене башче!
Рано ти ми беше процватио,
Па ми тако рано ти увену!
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.


Za forum [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Dj.Vesna

Предраг и Ненад


Рани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.

Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Ја сам вам се зажелио мајке,
Ајте, браћо, да делимо благо,
Да идемо сваки својој мајци.

Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Брата немам, а сестрице немам,
Већ: тако ми Бога јединога!
Десница ми не усала рука
Добру коњу грива не опала!
И бритка ми сабља не рђала!
Ни у мене више нема блага.
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
Ој старице, моја мила мајко!
Да ми није од људи срамоте,
Да ми није од Бога греоте,
Не би рек'о, да си моја мајка:
Зашт' ми ниси браца породила,
Јали браца, јали милу сеју?
Кад сам био с друштвом на деоби,
Сваки ми се заклињаше тешко:
који брацем, а који сестрицом,
А ја, мајко, собом и оружјем,
И добријем коњем испод себе.

Предраг и Ненад

-nastavak

Стара му се насмејала мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Ја сам теби браца породила,
Предрагога твог брата рођеног,
И јуче сам за њег' разабрала!
Да с' наоди и да ајдукује
У зеленој гори Гаревици,
Пред четом је јунак арамбаша.
Беседи јој млађани Ненаде:
Ој старице, моја мила мајко!
Покрој на ме све ново одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом Једнако,
Да је идем браца да потражим,
Да ме жива моја жеља мине.
Беседи му стара мила мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Јер ћеш лудо изгубити главу.
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
Гаревице, зелена горице!
Не раниш ли у себи јунака,
Предрагога мог брата рођена?
Не раниш ли у себи јунака,
који би ме с брацем саставио?
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Испадните на друм за бусију,
Дочекајте незнана делију,
Нит' га бијте, нити га глобите,
Већ га жива мени доведите:
Откудгод је, он Је рода мога.
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.

Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Како мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Треби с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
Зле га сео, Предраг арамбаша!
Дође теби незнана делија,
Исече ти по гори дружбину.
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
Ј'о јуначе, из горе зелене!
Жива тебе, брате, Бог убио!
Десница ти усанула рука,
Из које си стреле испустио!
И десно ти око искочило,
С којим си ме, море, намотрио!
Још те твога брата жеља била,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
Тко си јунак, и чијег си рода?
Рањен Ненад њему одговара:
Што ме, море, ти за рода питаш?
Од мене се оженити не ћеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
Имам стару саморану мајку,
И једнога брата рођенога,
Предрагога мог брата рођена,
Пак се диго да њега потражим,
Да ме жива моја жеља мине,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
Та ти ли си, мој брате Ненаде!
Ја сам Предраг твој братац рођени
Можеш ли ми ране преболети?
Да подерем танане кошуље,
Да те видам и да те завијам.
Рањен Ненад њему одговара:
Та ти ли си, мој брате рођени!
Вала Богу, кад сам те видео,
Те ме жива моја жеља мину;
Не могу ти ране преболети,
Већ ти проста моја крвца била!
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
Рано ти ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
Мој босиљче из зелене башче!
Рано ти ми беше процватио,
Па ми тако рано ти увену!
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.


Za forum [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Dj.Vesna

Ропство Јанковић Стојана


Кадно Турци Котар поробише,
поараше дворе Јанковића,
заробише Смиљанић-Илију,
заробише Јанковић-Стојана.
У Илије млада оста љуба
млада љуба од петнаест дана;
у Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од неђеље дана.
У Стамбол и' одведоше Турци,
поклонише цару честитоме.
Тамо били за девет година
и десете за седам мјесеци,
тамо и' је царе потурчио,
код себе им дворе саградио.
Ал' бесједи Смиљанић Илија;
"Ој, Стојане, да мој мили брате,
сутра јесте петак, турски светац,
цар ће отић' с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
већ ти кради кључе од ризница,
ја ћу красти кључе од арова,
пак да пуста блага награбимо,
да узмемо два добра коњића,
да бјежимо у Котаре равне,
да гледамо робље неробљено,
да љубимо лице нељубљено."
И ту су се браћа послушала.
Кад освану петак, турски светац,
оде царе с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
Стојан краде кључе од ризница
а Илија кључе од арова,
награбише небројена блага,
па узеше два добра коњића,
побјегоше у Котаре равне.
Кад су били близу до Котара,
ал' говори Јанковић Стојане:
"О, Илија, да мој мили брате,
иди, брате, двору бијеломе,
а ја идем моме винограду,
винограду, моме рукосаду,
да прегледам мога рукосада:
ко га веже, ко ли га залама,
коме ли је допало у руке."
Од' Илија двору бијеломе,
Стојан оде своме винограду.
Нађе мајку Јанковић Стојане,
нађе мајку у своме винограду;
косу реже остарила мајка,
косу реже па виноград веже,
а сузама лозицу залива
и спомиње свог Стојана сина;
"Ој, Стојане, јабуко од злата!
Мајка те је већ заборавила,
снаjе Јеле заборавит нећу;
снаjо Јело, неношено злато!"
Божио је Јанковић Сојане:
"Божија помоћ, сиротицо стара!
Зар ти немаш никога млађега
да тебека виноград уради,
већ посрћеш стара и невољна?"
Она њему боље одговара:
"Жив ми и здрав, делијо незнана!
Немам, рано, никога млађега,
до Стојана јединога сина.
Њега једног заробише Турци,
а и њега и Илију мога,
Стојанова брата стричевића.
Од Илије млада оста љуба,
млада љуба од петнаест дана;
мог Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од недеље дана.
Моја снаша адамско кољено,
чекала га за девет година
и десета за седам мјесеци
данас ми се млада преудаје;
ја не мого од јада гледати,
већ побего саду винограду."
Кад је Стојан разумио ријечи,
брзо оде двору бијеломе,
заста тамо кићене сватове;
љепо су га свати дочекали:
како с коња, таки за трпезу.
Кад се Стојан вина понапио,
поче Стојан тијо бесједити:
"Браћо моја, кићени сватови,
је ли тестир мало попјевати?"
Говоре му кићани сватови:
"Јесте тестир, делијо незнана!
Јесте тестир, а да зашто није?"
Кличе Стојан танко гласовито:
"Вила гњездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија;
долети јој сив-зелен соколе
од столице цара честитога,
па јој не да гњездо да развија."
Том се свати ништа не сјећају,
досјети се љуба Стојанова,
отпусти се од ручна дјевера,
брзо оде на горње чардаке
па дозива сеју Стојанову:
"Заовице, рођена сестрице!
Ето т' брата, господара мога!"
Кад зачула сеја Стојанова,
она стрча доље низ чардаке,
трипут совру очима прегледа
док је брацу лице угледала;
а кад брацу лице угледала,
руке шире, у лице се љубе,
једно друго сузама умива
од радости и од жеље живе.
Ал' говоре кићени сватови:
Господару, Јанковић-Стојане,
а сто ћемо ми за наше благо?
Ми смо млого истрошили блага
док смо твоју љубу испросили."
Бесједи им Јанковић Стојане:
"Стан'те, браћо, кићени сватови,
док се мало сестрице нагледам!
Ласно ћемо ми за ваше благо,
ласно ћемо, ако јесмо људи."
Кад се Стојан сестрице нагледа,
љепо Стојан свате даривао:
ком мараму, ком кошуљу танку,
младожењи рођену сестрицу.
И одоше кићени сватови.
Кад увече о вечери било,
иде мајка у двор кукајући,
она кука као кукавица
и спомиње свог Стојана сина:
"Ој, Стојане, јабуко од злата!
Стоју мајка, већ заборавила,
снаjе Јеле заборавит нећу:
снаjо Јело, неношено злато!
Ко ће стару дочекати мајку?
Ко ће пред мене стару ишетати?
Ко ће стару запитати мајку:
'Јеси ли се уморила, мајко?"
Кад зачула љуба Стојанова,
ишетала пред дворе бијеле,
прима мајку на господске руке
и говори својој старој мајци:
"Ти не кукај, моја стара мајко!
Тебе стару огријало сунце:
ево теби твог Стојана сина!"
Кад угледа свог Стојана сина,
мртва мајка на земљицу паде.
Љепо Стојан оправи мајку,
како царски ваља и требује.

Смрт Сењанина Ива


Санак снила Иванова мајка,
Ђе је Сење тама попанула,
Ђе се ведро небо проломило,
Сјајан мјесец пао на земљицу
На Ружицу насред Сења цркву;
Ђе звијезде крају прибјегнуле,
А даница крвава ижљегла,
А кука јој тица кукавица
Усед Сења на бијелој цркви.
Кад се баба из сна пробудила,;
Узе штаку у десницу руку,
Оде право ка Ружици цркви,
Те казује протопоп-Неђељку,
Казује му, шта је у сна снила.
А кад стари баку саслушао,;
Он јој оде санак толковати:
"Чујеш мене, остарила мајко!
"Зло си снила, а горе ће бити,
"Што је Сање тама попанула,
"Оно ће ти пусто останути;
"Што л' се ведро небо проломило,
"И што мјесец пао на Ружицу,
"То ће тебе Иво погинути;
"Што су зв'језде крају прибјегнуле,
"То ће остат' млоге удовице;
"Што ј' даница крвава ижљегла,
"То ћеш стара остат' кукавица;
"Што л' ти тица кука на Ружици,
"То ће ти је оборити Турци,
"А и мене стара погубити,";
Тек што стари у ријечи бјеше,
Ал' ето ти Сењанина Ива,
Сав му вранац и крв огрезнуо,
На Ивану седамнаест рана,
носи десну у лијевој руку;
Догна вранца пред бијелу цркву,
Па говори остарилој мајци:
"Скин' ме, мајко, са коња вранчића,
"Умиј мене студеном водицом,
"А причести вином црвенијем.";
Хитро га је мати послушала,
Скиде њега са коња помамна,
Па га уми студеном водицом,
И зали га вином црвенијем;
Па га пита остарила мајка:;
"Што би, сине, у земљи Талији?"
Оде Иво 'вако говорити:
"Добро, мати, у земљи Талији:
"Доста мајко, робља наробисмо,
"А јошт више блага задобисмо,;
"Па се здраво дома повратисмо;
"Но кад бисмо на првом конаку,
"Ту нас стиже и прва поћера,
"Црни коњи, а црни јунаци,
"Црне носе око главе чалме,;
"По једном се ватром претурисмо
"Од њих нико не остаде, мајко;
"Но кад бисмо на другом конаку,
"Ту нас стиже и друга поћера,;
"Б'јели коњи, а бјешњи јунаци,
"Бијеле им око главе чалме,
"По једном се ватром претурисмо,
"Од нас нико не погибе, мајко,
"Од њих нико не остаде, мајко;
"Но кад бисмо на трећем конаку,
"Ту нас стиже и трећа поћера,
"Црна струка, а дугачка пушка,
"Прегореле ноге до кољена,
"По једном се ватром претурисмо,
"А по други бити започесмо,
"Од њих, мајко, нико не погибе,
"Од нас, мајко, нико не остаде,
"До остаде твој сине Иване,
"И он ти је рана допануо,;
"Ево десне у лијевој руке!"
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти,
И умрије, жалосна му мајка!
Бог му дао у рају насеље!
Нама, браћо, здравље и весеље!

Стари Вујадин


Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо од по литру злата."
Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, курво, стари Вујадине,
Казуј, курво, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, курво, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.
Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."

Старина Новак и кнез Богосав


Вино пију Новак и Радивој
а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
„Побратиме, Старина Новаче,
кажи право, тако био здраво,
са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?”
Вели њему Старина Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем -
јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
а ја вукох дрвље и камење
све уз моја кола и волове -
и за пуне до три годинице
6564 ја не стекох паре ни динара,
ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате, опростио!
Кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида,
позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата -
то је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човјек сиромашан,
не имадох да предадем благо,
узех будак, с чим сам аргатово,
па с будаком одох у хајдуке,
па се ниђе задржат не могох
у држави Јерине проклете,
већ побјегох до студене Дрине,
па се маших Босне камените.
А кад дођох близу Романије,
ту сам турске сватове сусрео -
они воде кадуну ђевојку.
Сви сватови с миром пролазили,
заостало Туре младожења
на дорату, коњу великоме,
оно не шће да пролази с миром,
већ потеже троструку канџију
(три су на њој луле* од тумбака)
па удара мене по плећима.
Трипут сам га Богом побратио:
”Молим ти се, Туре младожења,
а тако ти среће и јунаштва,
и тако ти сретнога весеља,
прођи ме се, хајде путем с миром -
видиш да сам човјек сиромашан!„
Опет Туре да с' окани неће.
Кад је мене мало забољело,
и ја сам се врло ражљутио,
па потегох будак са рамена
те ударих Туре на дорату.
Како сам га лако ударио,
умах сам га с коња оборио,
и к њему сам онда прилетио;
ударих га још два и три пута
док сам њега с душом раставио.
Ватих му се руком у џепове,
код њег' нађох до три кесе блага,
па их пушти себи у њедарца;
отпасах му сабљу од појаса,
њем' отпасах, а себи припасах;
оставих му будак више главе,
да чим ће га закопати Турци,
па посједох његова дората,
одох право гори Романији.
То гледају сви турски сватови,
не шћедоше мене ни ћерати,
ја не шћеше, ја ли не смједоше.
Ево има четр'ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!”

Ђакон Стефан и два анђела


Рано рани ђаконе Стеване
У недељу пређе јарка сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Он не иде у бијелу цркву,
Већ он иде у то поље равно,
Те он сеје белицу пшеницу,
Ал' ето ти два путника стара,
божју су му помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконе Стеване!"
А он њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два путника стара!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби, ђаконе Стеване!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?
"Или си се јунак помамио;
"Или си се данас потурчио,
"Часног крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона,
"И своју си веру изгубио;
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконе Стеване:
,О Бога вам два путника стара!
"Кад питате, да вам право кажем:
"Та нисам се јунак помамио,
"Нити сам се данас потурчио,
"Нит' сам своју веру изгубио,
"Нит' сам крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо,
,То ја раним с мојом верном љубом;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
,Ајдемоте ђаконовом двору,
Да видимо ђаконову љубу,
Што нам ради љуба ђаконова."
Одшеташе ђаконовом двору,
Ал' је љуба рано уранила
У недељу пређе јарког сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Она чини белицу пшеницу;
Божју су јој помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконова љубо!"
Она њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два стара путника!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби ђаконова љубо!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранила,
,Уранила у свету недељу
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?
,Или си се млада помамила?
"Или си се данас потурчила
,И своју си веру изгубила,
"Часног крста под ноге згазила,
,Часног крста и красног закона;
"Те си тако рано уранила
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконова љуба:
"О Бога вам, два путника стара!
"Кад питате, право да вам кажем:
"Та нисам се млада помамила,
"Нити сам се данас потурчила,
"Нит' сам своју веру изгубила,
"Нит' сам крста под ноге згазила,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо;
"То ја раним с мојим господаром;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
"О Бога ти, ђаконова љубо!
"Дај ти нама твоје мушко чедо,
"Мушко чедо из колевке златне,
"Да закољем' твоје мушко чедо,
"И од чеда крви да уграбим',
"Да пошкропим' твоје беле дворе:
"Што је немо, проговориће ти,
"Што је слепо, све ће прогледати."
Али мисли ђаконова љуба,
Она мисли мисли свакојаке,
Док је млада на једно смислила,
Па им даде чедо из колевке,
И заклаше чедо пренејако,
И од чеда крви уграбише,
Пошкропише по беломе двору:
Што је немо, проговорило је,
Што је слепо, све је прогледало.
Дигоше се два стара путника
И одоше с Богом путовати,
Осврће се ђаконова љуба,
Па погледа на златну колевку,
Ал' јој чедо седи у колевки,
Па се игра јабуком од злата,
Па беседи ђаконова љуба:
"Мили Боже, на свем теби фала!
"Гди дођоше два путника стара,
"Заклаше ми чедо у колевки,
"И од чеда крви уграбише,
"Пошкропише моје беле дворе,
"Што је немо, проговорило је,
"Што је слепо, све је прогледало,
"Ево чедо седи у колевки
"И сигра се јабуком од злата!"
Проговара чедо из колевке:
"Слатка мајко, моја слатка рано!
"Оно нису два путника стара,
"Већ су оно два Божја анђела."

Жали Заре да жалимо


Жали, Заре, да жалимо како ће се раздвојимо,
ти од мене, ја од тебе, ја ће идем на далеко.
Ја ће идем на далеко, на далеко бело Врање,
ће се пишем у кумите, у кумите млад кумита.

Па ће узмем кралску сабљу и тој кралско све оружје,
па ће идем ч'к у Пчињу, ч'к у Пчињу Прешев-Казу,
па ће пређем Вардар воду, Вардар воду б'ш голему,
ће се тепам с тија Турци, с тија Турци Арнаути.

Жали, плачи да жалимо к'т ће слунце да огреје,
к'т ће слунце да огреје ти помисли од Бога је,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице.

К'т ће ветар да подувне ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој је моја, тој је моја блага душа.
К'т ће роса да зароси ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој су моје, тој су моје дробне слузе.