Tema: Srpske epske pesme

Маргита дјевојка и Рајко војвода-cirilicna verzija


Још зорица не забијелила,

ни Даница лица помолила,

a од дана ни помена нема,

пошетала Mapгитa ђевојка

у Сријему no Сланом Камену.

Рано шета боса no камени.

рано шета, танко nonujeвa,

a y пјесми кунијаше Рајка:

"Бог т ' убио, Рајко војевода!

Чим mu наста на Сријем војвода,

тако нама Турци додијаше,

a док бјеше војевода Мирко,

ми Турчина нигђе не чујасмо,

a камоли очима виђасмо;

a данас нам додијаше Турци,

тypcxu коњи ноге искидаше

шетајући јутром и вечером,

на плочама поље разнијеше

мећући се џиде и лобуда. "

Тако пјева Сријемка ђевојка;

она мисли никоје не слуша,

ал' то Рајко и слуша и гледа,

na дозива Mapгитy ђевојку:

"Селе Moja, Маргита ђевојко,

немој клети војеводу Рајка!

Шта ће коме учинити Рајко?

Шта ће себе, шта ли ћe Сријему

a шта ли ће y Сријему Турцима?

Докле бјеше војевода Мирко,

бјеше тада млого војевода

no нашијем редом градовима.

Па ме чекај, Mapгитa ђевојко,

стани мало на Камену Слану,

стани мало да mu кажем право

све војводе и градове редом:

на бијелом граду Дмитровици,

онђе бјеше старац Кузун-Јањо,

бјеше њему триста и три љета;

на Поцерју покрај воде Саве,

онђе бјеше Обилић Малошу,

везир бјеше славноме Лазару;

на ономе Баограду стојну,

онђе бјеху два Јакшаћа млада -

Јакшић Дматар с војводом Стјепаном;

на бијелу граду Смедереву,

онђе бјеше стари деспот Ђурђе

са шегова два вриједна сина -

са Стјепаном a u ca Гргуром;

a на оној на равној Ресава,

онђе бјеше војвода Cmеване;

на Сталаћу, на високој кула,

онђе бјеше војвода Годоре;

на Крушевцу, граду бајеломе,

онђе бјеше славни кнез Лазаре

a ca сином високим Стеваном;

на Прокупљу, граду бајеломе,

онђе бјеше cmapu Jyr Богдане

с девет сина, с девет Југовића,

на бијелу граду Куршумлаји,

онђе бјеше Бановић Страхиња;

Ha Топлици, на води студеној,

онђе бјеше Гоплица Милане;

а на оној равној Косајнаци,

онђе бјеше Косанчић Иване;

a на Нишу, граду бијеломе,

онђе бјеше војвода Станиша;

на Тимоку, златноме потоку,

my бијаху двије војеводе -

једно Бјелић, друго Златнокосић;

на Видину, граду бијеломе,

онђе бјеше старац Владисаве;

a на равној земља Каравлашкој,

онђе бјеше Каравлах Радуле;

на Букрешу, граду бијеломе,

онђе бјеше бего Радул-бего

с својим братом Мирком војеводом;

на нашему пространу Сријему,

онђе бјеше Мирко војевода;

на бијелу граду Вучатрну,

онђе бјеше војвода Војине

са тра сана, три Војиновића;

на Загорју, мјесту питомоме,

онђе бјеше Љутица Богдане;

на Пазару, граду бијеломе,

онђе бјеше Реља Крилатовић;

на Сјеници, на равној паланци,

онђе бјеше војвода Стеване;

а на оној на Босни поносној,

онђе бјеше Бошко Бошњанине;

на Травнику, граду бијеломе,

онђе бјеше Бранковићу Вуче,

везир бјеше славноме Лазару;

a на ломној на Херцеговини,

онђе бјеше Херцеже Стјепане;

на бијелу граду Пирлитору,

онђе бјеше Момчило војвода

с девет браће, с девет војевода;

на Цетињи, на води дебелој,

онђе бјеху два бега голема,

Иван-бего и с њим Обрен-бего, -

обадва су Турци попгурчили;

на ономе ломну Шекулару,

онђе бјеше Петар Шекуларац;

a на Скадру на води Бојани,

онђе бјеше Вукашине краљу

a ca братом војводом Угљешом

и са брашом Гојком војеводом,

на Призрену, мјесту питомоме,

онђе бјеше српски цар Стјепане

a ca сином нејаким Урошем;

на ономе равном Дукађину,

онђе бјеше Лека капетане;

a на оном на Косову равну,

онђе бјеше војвода Мијајло;

a на оној на Планини Старој,

онђе бјеше Старина Новаче

a ca брашом дели Радивојем,

с Татомиром и c Грујицом младим;

на Софији, граду бијеломе,

онђе бјеше Грчићу Манојло;

на Крашову, граду бијеломе,

онђе бјеше Кратовац Радоња;

на бијелу граду Куманову,

онђе бјеше Костадине бего;

на Солуну, граду бијеломе,

онђе бјеше војвода Дојчине;

на Прилипу, граду бијеломе,

онђе бјеше Краљевићу Марко.

Па чу л', селе, Маргита ђевојко,

све то бјеху наше војеводе,

све су били, па су преминули -

који, селе, они починуше,

a који ли они изгинуше;

данас тога нема ниједнога,

сам остаде у Сријему Рајко

као суво дрво у планини.

Шта ће себе, шта ли ће Сријему,

a шта ли ће у Ср јему Турцима? "

Па извади ноже од појаса,

удари се посред срца жива,

мртав паде на земљицу црну.

Рајко паде, Маргита допаде,

пишти љуто како змија љута:

" Браћо моја, српске војеводе,

како бисте, како преминусте,

a како ли робље остависте!

Робље ваше - све турско подножје,

намастири - турске потпрдице ".

Па довати Рајкове ножеве,

удари се посред срца жива,

мртва тужна покрај Рајка паде.

Облак Радосав


Поранио Облак Радосаве
Низ широко поље Годоминско,
Кад је био насред Годомина,
Сретоше га дв'је госпође младе:
Једно љуба Бијелић-војводе,
А друго је Златокосић-Павла;
Носе младе двоје ђеце лудо
Кад сретоше Ђурђеву војводу.
О скуту му обискоше младе,
Љубе Рада у скут и у руку,
Па одоше смјерно говорити:
"Богом куме, Облак Радосаве!
"Богом куме и светим Јованом!
"Крсти нама двоје ђеце лудо,
"Па ти иди Смедереву граду,
"Тамо су ни наши господари:
"Бијелићу и Златокосићу,
"У тавници госпође Јерине,
"Па их хоће младе да погуби;
"Но се моли госпођи Јерини,
"Нек их пусти из тавнице клете."
Ал' говори Облак Радосаве.
"Чујете л' ме, двије моје куме!
"Ви узмите двоје ђеце лудо,
"Па идите двору бијеломе,
"А ја одох Смедереву граду
"Молити се Ђурђу и Јерини,
"Нека пусте ваше господаре
"Из тавнице, да је Бог убије!"
То изрече, оде Смедереву,
А кад дође ка Ђурђевој кули,
Али сједи Смедеревац Ђурђе,
Ево сједи пред бијелом кулом,
И са шњиме Тодор од Сталаћа
И Појезда од Голупца града;
Они пију црвенику вино;
Но кад дође Облак Радосаве,
А он њима Божју помоћ даде,
Па срдито оде говорити:
"Господару, Смедеревац-Ђурђе!
"Јазук тебе и господству твоме,
"Што с' Јерини, Ђурђе, допустио,
"Те погуби толике војводе
"И поломи крила од крајине!
"Но ти с' молим, драги господару!
"Поклони ми двије војеводе:
"Бијелића и Златокосића,
"Те их пусти са дна из тавнице."
Ал' му вели Смедеревац Ђурђе:
"Слуго моја, Облачићу Раде!
"Иди, слуго, на горња вјешала,
"Отишло је тридесет катана,
"Одвели су двије војеводе,
"Хоће ти их данас објесити;
"Но се моли госпођи Јерини,
"Не ће л' ти их она поклонити."
Кад то зачу Облачићу Раде,
Он окрену дебела ђогина,
Оде брзо на горња вјешала,
Те привикну на катане младе:
"Не вјешајте двије војеводе,
"Мене их је Ђурђе поклонио!"
То катане једва дочекаше,
Пустише му двије војеводе.
Ал' ето ти Јерине проклете,
Шњоме иде дванаест дворкиња,
Те јој носе скуте и рукаве:
Како клета на вјешала дође,
Та срдито на катане викну:
"Шта стојите, те их не вјешате?"
А припаде Облак Радосаве
Молити се госпођи Јерини:
"О госпођо, Ђурђева Јерино!
"Поклони ми двије војеводе,
"Та немој их младе погубити!"
Ал' говори госпођа Јерина:
"Нос' те ђаво, Облачићу Раде!
"И тебе ћу сјутра објесити
"Са унуком Змај-деспотом Вуком."
Кад то чуо Облачићу Раде,
Оп потрже троструку камџију,
Те удари Ђурђеву Јерину,
Колико је лако ударио,
Са црном је земљом саставио;
Па он узе двије војеводе,
Одведе их двору бијеломе,
Угости их у бијелу двору,
Па их здраво дома отпустио,
И бјеше их Раде научио,
Да не држе вјере у Јерини.

Ослобођење Беча од Турака


Колико је бечко поље равно,
Не могу га орли препрвати,
Нити орли, нит врани гаврани,
Ни по ноћи прекасати вуци,
Ево су га опколили Турци;
Полак Беча себи освојили,
До јабуке и до златне руке,
И до гроба Јованове мајке,
И до цркве 'вангелисте Марка.
Нујан шеће по Бечу цесаре,
Турске силе одолит' не море.
Е, му зулум Турци учинише
И у цркву коње уводише,
За олтаре коње повезаше,
Одеждами коње покриваше,
Калежима ладно вино пише;
Већи зулум Турци учинише,
Те под Бечом лагум поткопаше,
Поткопаше те га ужегоше,
До небеса пламене дигоше;
Руше зиде по дваест лаката,
До цесара отварају врата.
Много вр'јеме педесет данака
Турци бију Беча без престанка.
Намакну се облак више Беча,
Из облака анђел проговара:
"Ма, не бој се, у Бечу цесаре,
Твоја круна помањкати неће!
Ти напиши б'јелу књигу малу,
Те је шаљи у Русију равну,
Пријатељу Московић Јовану;
Он ће теби бити од помоћи."
Књигу пише из Беча цесаре,
Те је шаље у Русију равну,
Пријатељу Московић Јовану:
"Да си здраво, драги пријатељу!
Та н'јесам ти своје ћерке дао,
Што си мени срцу омилио,
Него сам ти ћерку поклонио,
Ако мени до невоље дође,
Да м' пријатељ буде у помоћи.
Од зулума живит се не море,
Од силена цара Татарина.
Из Беча ме Турци ишћераше,
Освојише моје пријестоље,
Цар Татарин на њег' посједнуо.
Досп'јевајућ поздрављам те л'јепо;
Да је теби доћи погледати:
Какви коњи јесу у Турака,
Да их чврстим уздам не сустежу,
Скочили би Бечу на бедеме."
Оде књига, у Русију дође,
А на руке Московић Јовану.
Књигу штије Московић Јоване,
Књигу штије, а мило му није.
Мијајило упита га бане:
"Шта је теби, мој бабајко стари,
Књигу штијеш, а сузе прол'јеваш?"
Одговара Московићу Јово:
"Шта ме питаш, драго д'јете моје,
Доста књига нујна и зловољна,
Ево књиге Беча бијелога,
А цесара нашег пријатеља,
Од зулума живити не море,
Од силнога цара Татарина,
Од његове силовите војске.
Много вр'јеме педесет данака
Турци бију Беча без престанка.
Ишћераше из Беча цесара,
Освојише његово пр'јестоље,
Цар Татарин на њег' посједнуо,
Него, ајде, драго д'јете моје,
Не би л' теби Бог и срећа дала,
Да обраниш у Бечу цесара,
Да освојиш његово пр'јестоље,
За крст часни да пролијеш крвцу.
Ајде брже, драго д'јете моје,
Те се скачи на наше бедеме,
Те опали бојницу лубарду;
Сакупићеш нешто мало војске,
Осветићеш у Бечу цесара.
Ако л' не би сакупио војске,
Наврати се до краљице црне,
Она ће ти војске поклонити,
Ако л' није за те доста војске,
Наврати се у земљу Пољачку
Иванишу краљу пољачкоме,
Од старине змају огњаноме,
Он ће теби силну дати војску,
Доста дати праха и олова
И зајире што је од потребе."
Весел' бане послушао бабе,
Те се скаче горе на бедеме,
Те он пали бојницу лубарду -
Доста био војске сакупио:
По три пута по триста хиљада;
Још за њега добра срећа бише,
Завикаше пасоглави црни,
Страшно вију као мрки вуци:
"Дај нас, Боже, завадити с Турци!"
Ал' то њему не би доста војске,
Наврати се до краљице црне
И она му много војске дала.
Ни то њему не би доста војске,
Наврати се у земљу Пољачку,
Иванишу краљу пољачкоме,
Од старине змају огњаноме.
И он њему дао силну војску
И дава му праха и олова
И заире што је од потребе.
Кад је бане војску сакупио,
Старац га је бабо сјетовао:
"Михајило, драго д'јете моје!"
Сјетује га, те га благосиља:
"Ајде сретно Бечу бијеломе,
На путу вам добра срећа била!
Када пођеш Бечу бијеломе,
Изаћи ћеш насред горе црне,
Окрени се здесна на лијево
И виђећеш Ромајлију цркву,
Те ти копљем поотварај врата;
Ак' се сама не отворе врата
И црквени барјак не развије
И сама ти звона не зазвоне,
Ти не путуј Бечу бијеломе;
Већ ти путуј трагом узнатрашке.
Нити главе донијети нећеш
Ни ниједан твојијех војака,
Од силених страшнијех Турака..."
Оде бане Бечу бијеломе,
Оде здраво и војску одведе.
Кад он дође насред горе црне
И он виђе Ромајлију цркву
И он копљем отварао врата -
Сама му се врата отворише,
Три барјака црковна развише
И сама му звона зазвонише,
Те се вјерно Богу помолише,
Моле Бога три бијела дана,
Споменуше и светога Марка.
Бог им даде и од Бога срећа,
Те пунуше по земљи вјетрови,
Бечу граду навише барјаке.
Војску своју бане разговара:
"Сад сви, браћо, мене послушајте!
Предајмо се у Божије руке,
Ласно ћемо предобити Турке.
Сложно 'вако да сад учинимо:
Сваки капу под јелову грану,
А за војску три златна барјака,
А ја јесам пред војском војвода.
Кад дођемо близо Беча града,
Кад нас виде Турци јањичари,
Турци оће одма помислити
Да им иде гора од помоћи
И за гором већ три жарка сунца."
Сва је војска бана послушала:
Мећу капу под јелове гране
И за гране три барјака златна,
Те одоше преко поља равна.
Кад дођоше близо Беча града,
То од Турак' нико и не виђе,
Него силан 'оџа са бедема.
Јако 'оџа са бедема виче,
Остали се Турци с њиме диче,
Ђе он цара Татарина виче:
"Цар Татарин, честито кољено,
Сад оћемо сав Беч освојити,
Ишћерати из Беча цесара,
Освојити његово пр'јестоље,
Тебе, царе, на њег' посједнути.
Ето нами добра помоћ иде,
Ето нами свеца Мухамеда
И води нам гору од помоћи
И за гором три жарена сунца."
Вес'о царе, кад разуми гласе;
Ш њим пореди Ћупурдић везире,
И узимљу дурбин од бисера,
изиђоше Бечу на бедеме;
Око Беча војску прегледаше,
Прегледаше и све познаваше,
Своме срцу љуте јаде даше.
'Вако царе 'оџи говорио:
"Давор, 'оџа, будаласта главо!
Зашто пијеш, зашто се опијаш,
Што л' незгодну ријеч проговараш?
Оно није свече Мухамеде,
Нит је оно гора од помоћи,
Ни су оно три жарена сунца;
Оно ти је Мијајило бане
И његова свеколика војска
И за војском три златна барјака.
Али, 'оџа, будаласта главо
Што спомињеш свеца Мухамеда?
Мухамед се неђе забавио,
Лулу пије, код ватре се грије,
Кад нам данас од помоћи није."
Они тако у ријечи бише,
Ал' се силне војске приближише,
Колико је бечко поље равно,
Не могу га, браћо, прегледати,
Прегледати, камол' пре'одити;
Да Бог даде кишу од облака,
Не би киша поља заросила,
Од силнијег великих војака,
Од војака и брзих коњића.
Силни Турци, као мрки вуци,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као гора црна,
А барјаци као и облаци.
Свану данак, још не грану сунце,
Ето, брате, чуда великога,
Око Беча града бијелога:
Зла почетка огња пакленога.
Дв'је се силне ударише војске,
Ударише, обе завикаше:
Турци зову свеца Мухамеда,
А кршћани име Исусово.
Око Беча земља с' тресијаше,
До неба се тужан глас чујаше,
Више Беча сунце помрачило.
У Бечу се ништа не виђаше,
А од дима огња жестокога;
Ето, брате, јада и горега,
Око Беча града бијелога,
Злосретнога огња пакленога:
Стаде јаук рањених јунака
А и скика брзих бедевија,
А и цика бриткијех сабаља;
Стаде звека мача и кадара,
И кубура и малих пушака;
Све топови, као и громови.
Ето, брате, јада изненада,
Око Беча града бијелога,
Најгрђега огња пакленога:
У близо се војске састадоше;
Састали се Турци и Нијемци,
Како су се близо састанули,
Заједно би могли вечерати,
Један другом пити додавати,
Међу њима само су зидови,
Витешко се бранише грађани,
Све се брани мало и велико,
Свак се брани од страшних Турака,
Љути косци косе донесоше,
Те по поли Турке пос'јекоше,
И школари и то су јунаци,
Једни с'јеку, други боду Турке,
Б'јеле своје све крваве руке,
Неко виче: "Јао, моја, мајко!"
Неки вичу: "Алај мени, друже!"
Неки друже уз то поље струже,
Турци вичу: "Ила и Алија!",
Наши зову: Бога великога,
Под Бечом је Дунај вода ладна,
Ал' га брзо Турци зајазише,
Од Турака мосте поградише,
Часно Дунај воду прејездише,
А сви бутум Турци изгинуше.
Све погибе, нико не остаде,
Него јадан царе Татарине.
И то не би ни он оста био,
Већ је има брзу бедевију,
Добра му је, ујели је вуци,
Девет клаштри у вишину скаче,
А десети поље прескакује;
И она је репа о'сјечена,
Да се знаде да ј' у боју био.
Лети царе три бијела дана.
Без престанка преко поља равна;
Трећи дан се царе обазрио
И з Бечом се тужан разговара:
"Ала, Бече, не бечи се на ме!
Ево, мећем руку на ћитапе,
Да ја нећу ударати на те,
Проклињаћу буле и кадуне
Да не шаљу својих витезова,
Да не шаљу Бечу на мегдане.
Ала, Бече, не бечи се на ме!
Три се врага избечила на те,
Доста сам ти дара оставио,
Све коњскога и јуначког меса,
Занајвише свијетла оружја."
Московићу на твоје поштење,
Свем' народу од Бога проштење!

Порча од Авале и Змајогњени Вук


Вино пију до два побратима
У Авали више Бијограда:
Једно бјеше Порча од Авале,
А друго је Ђерзелез Алија;
Кад се ладна напојише вина
И јуначки ћеив задобише,
Ал' говори Порча од Авале:
"Побратиме, Ђерзелез-Алија!
"Ти се напиј вина изобила,
"Виноград је нама до чардака,
"Имам доста у подруму вина,
"Имам доста вина и ракије."
Њему вели Ђерзелез-Алија:
"Залуду ти, побратиме драги!
"Залуду ти вино и ракија,
"Кад не имаш крчмарице младе,
"Да нам служи вино и ракију,
"Те немамо шале ни маскаре."
Мучно бјеше Порчи од Авале,
Па говори Ђерзелез-Алији:
"Побратиме, ти се напиј вина,
"Док ја одем Стојну Бијограду,
"Довешћу ти крчмарицу младу,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу."
А пита га Ђерзелез Алија:
"Када одеш Стојну Бијограду,
"Бојиш ли се још кога до Бога?
"Бојиш ли се два Јакшића млада?"
Ал' му вели Порча од Авале:
"ој Бога ми, побратиме драги!
"Ја с' не бојим никога до Бога,
"Не бојим се два Јакшића млада;
"Ал' се мало, побро, прибојавам,
"Прибојавам Змајогњанин-Вука
"Из простране Сријем-земље равне
" Из онога села Купинова,
"Далеко је село Купиново,
"А пространа Сријем-земља равна,
"Ту се Вуче ни десити не ће."
Па повика Порча од Авале:
Слуге моје, извед'те ми ђога."
Докле Порча седло опремио,
Дотле слуге изведоше ђога,
Довати се ђогу на рамена,
Право оде низ поље Врачара
Докле дође тихој води Сави,
Па се Порча покрај Саве фула.
А да видиш два Јакшића млада!
Пију вино на кули Небојши
И шњима је Змајогњани-Вуче,
Тури очи змај од огња Вуче,
Тури очи уз ту воду Саву,
Док угледа Порчу од Авале,
Па говори змај од огња Вуче:
"Видите ли, два Јакшића млада,
"Ко се оно низа Саву фула?"
Погледаше два Јакшића млада,
Познадоше од Авале Порчу,
Па говоре Змајогњанин-Вуку:
"Побратиме, Змајогњанин-Вуче!
"Оно ј' курва од Авале Порча:
"Дана нема, кад се не привлачи
"И по једног роба не одводи,
"Ја по мртву не односи главу."
А да рече Змајогњанин Вуче:
"Мили Боже, на свем' тебе фала!
"Ево има девет годин' дана
"Како с' молим тебе истиноме,
"Не би ли се с Порчом удесио,
"Ти ми даде, данас га десити."
Па још рече Змајогњанин Вуче:
"Поскочите, два Јакшића млада,
"Нађидерте сироту ђевојку,
"Обуц'те јој свилу и кадифу,
"Подајте јој злаћену маштраву,
"Пошљите је Сави на обалу,
"Не би ли се Туре преварило,
"Не би ли се мало забавило,
"Док опремим себе и кулаша."
Скочи Вуче, опремат' кулаша,
А Јакшићи нареде ђевојку,
Ођеше је, што се љепше може,
Дадоше јој, злаћену маштраву,
Послаше је Сави на обалу;
Таман цура на обалу дође,
Она стаде воду заватати,
Док ето ти од Авале Порче,
Божју помоћ цури називао,
Она њему помоћ приватила,
Па је цури Порча говорио:
"Ој бога ти, лијепа ђевојко!
"Доват'дер ми воде у маштрави,
"Да с' напијем студене водице."
Говори му лијепа ђевојка:
"Одјаш' коња незнани јуначе,
"Одјаш' коња, па се напиј воде."
Ал' јој вели Порча од Авале:
"Ој Бога ми, лијепа ђевојка!
"Кљусина је моја дурновита:
"Кад одјашем, узјати се не да,
"Већ ми додај воде у маштрави,
"Јасам јунак врло ожеднио."
А ђевојка њега послушала,
Завати му воде у маштрави,
Пружи њему воду и маштраву:
Не шће Порча воде, ни маштраве,
Већ ђевојку за бијелу руку,
Па је баци за се на ђогата,
Притеже је свиленијем пасом,
Па побјеже уз поље Врачара.
Све то гледа змај од огња Вуче,
Па с' довати на свога кулаша,
Па полеће уз поље Врачара;
Кад је мало Порчу сустигнуо,
Па Је онда Порчи говорио:
"Стани курво, од Авале Порча!
"Стани мало, да се огледамо."
Кад га Порча виђе и познаде,
Потурио у траву ђевојку,
Па он бјежи уз поље Врачара,
За њим трчи Змајогњанин Вуче,
За њим трчи, стићи га не море;
Догнаше се Авали планини,
Угледа их Ђерзелез Алија,
Па је слуге своје сазивао:
"Слуге моје, затвор'дете врата
"На кулама и на капијама:
"Ето оздо два добра јунака
"Ђе с' ћерају уз гору зелену
"И сад ће се туна догонити:
"Кад не нађу отворена врата
"Не ће ли се Порча повратити,
"Не би л' Порча погубио Вука."
Одмах њега слуге послушаше,
Те капије хитро затворише,
Кад с' догнаше два добра јунака,
Бјежи Порча око своје куле,
А све виче: "Отвор'те ми врата!"
Нико њему отворит' не смије.
Трипут га је опћерао Вуче,
Па га стиже граду на капији,
Те му јунак одсијече главу,
Па увати дебела ђогата,
И тури му у зобницу главу,
Оде право Стојну Бијограду,
Све то гледа Ђерзелез Алија,
Па говори Ђерзелез Алија:
"Мили Боже, на свему ти фала!
"Кад с' десише затворена врата
"На кулама и на капијама,
"Више б' Вуче јада учинио."
Па побјеже своме Сарајеву.

Смрт војводе Кајице


Подиже се господине краљу
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома места Смедерева
Од својега двора честитога,
С' собом води дванаест војвода;
Подиже се итар лов ловити.
На Ковину Дунав пребродио,
Па се маши Влашке земље равне,
Док с' доити Вршачке планине,
Лов ловио Вршачком планином,
Лов ловио летњи дан до подне
Тако краљу Бог и срећа дала,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена, ни кошуте брзе,
Нити каква од ситна звериња,
Добар краља кобак сукобио,
Сукоби га војвода Сибињска,
С' собом води три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Краљ му Божју помоћ називао.
"Божја помоћ, војводо Сибињска!"
Војвода му боље одазива:
"Здраво, краљу од Маћедоније!
"Златна круно под небом на земљи,
"Јасна звездо на Маћедонији!
"Звао би те, да се напијемо,
"Немам овде вина ни ракије,
"А да си ме затекао, краљу
"Код Немеша бана Вршачкога,
"Може бити, да би се напили;
"Већ сам с децом игру заметнуо,
"Оди, краљу, да се поиграмо."
Ал' беседи господине краљу:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
"И господство, да господујемо,
"Мудра памет, да паметујемо,
"У мен' има и млађи војвода,
"који би се ради поиграти,
"Своме краљу образ осветлати."
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем' златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ' честитог лица краљевога.
Каква ј' красна Каица војводо!
У каквом ли господском оделу!
На плећи му зелена долама
Од кадиве, извезена златом,
На долами токе сува злата,
А покрај њи тридесет путаца,
Свако му је од по литре злата,
А под грлом литра и по злата,
Које му се на бурму одвија,
Те војвода њиме пије вино;
На војводи чизме и чакшире,
Чизме су му сребром потковане,
А чакшире од плаве кадиве;
По долами коласта аздија,
Сва од сребра и од чиста злата;
На војводи калпак свиле беле,
За калпаком од сребра челенка,
О њој златни триста трепетљика,
Свака ваља два дуката златна,
У челенки два камена драга,
војводи се види путовати,
Кроз крајину водити војводе,
У по ноћи, кано и у подне;
Око врата колајна од злата,
За појасом две убојне стреле;
Висок јунак, танак у појасу,
Бела лица, црни наусница,
Црн му перчин појас премашио;
Преко крила гола сабља бритка,
Преко голе сабље пије вино;
Покрај чизме буздован позлаћен.
Кад се трипут обредише вином,
Каица ти на ноге устаде,
Па се своме он поклања краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Пусти мене међ' Маџаре, бабо!
"Да се мало поиграм с Маџари."
А краљ Ђурађ заче беседити:
"О Каица, моје чедо драго!
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Пустићу те међ' Маџаре, сине!
"Ал', тако ти улеве од краља!
"И тако ти леба царевога!
"Немој, сине, заметати кавге;
"Нас је мало, а млого Маџара:
"Што нас има? дванаест војвода,
"Није шала три стотин' Маџара
"И шездесет деце Каравлаа!"
Ал' Кајица беседио краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Не ћу, бабо, заметати кавге
"А тако ми улеве краљеве!
"И тако ми леба царевога!"
Краљ га не сме отправити сама,
Већ шњим посла Облачића Рада;
Обе љуте змије од крајине.
Војводе се међ' Маџаре шећу,
А Маџари игру започеше,
Прву игру, трка пешачкога;
Кад потрча Облачићу Раде,
Он натрча три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Другу игру, кола Маџарскога;
Кад заигра Каица Радоња,
Он надигра три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Трећу игру, скока јуначкога;
А кад скочи Облачићу Раде,
Он натскочи три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Започеше камена с рамена;
Камен дође Каици војводи,
Кад се баци Каица војвода,
Он надбаци три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
Ал' беседи војвода Сибињска:
"Мили Боже, да луда каура!
"Што би снаге, камену предаде."
Кад Каица разумео речи,
Он отима камен од Маџара,
Да белегу своју посведочи;
Кад се баци Каица војвода,
Од белега даље одбацио.
Расрди се војвода Сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатора шеће:
"Краљу Ђурђу од Маћедоније!
"Оди краљу, да се променимо:
"Дај ти мени дванаест војвода,
"Голе, босе, у кошуљи танкој,
"Ја ћу теби три стотин' Маџара
"Све на коњма под оружјем светлим,
"И даћу ти шесет Каравлаа,
"И даћу ти на сваку годину
"За живота три товара блага."
Славан Ђурађ заче беседити:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"Јеси л' чуо да ли запамтио:
"Да је била проја за шеницу?
"Да ли Маџар за Маћедонију?
"Да ли Србин за Ердељ-крајину?
"Не дам саме Каице војводе
"За четири на крајини бана:
"За Немеша бана Вршачкога,
"За Гецију бана Тителскога,
"За Иштвана бана Сланкаменска
"И за Петра бана Варадинског,
"Све од Вршца па до Варадина,
"За сву земљу и четири бана;
"За то не дам војводе Каице,
"А камо ли остали војвода!"
Расрди се војвода Сибињска,
Па ишета пред шатора свил'на,
Па дозива војводу Каицу:
"Од' јуначе, да с' надстрељујемо!
"Да бијемо нишан За облаком."
Гди је Маџар оком погледао,
Ту Каица стрелом ударио,
Зла Каици срећа приступила,
Те де гледа стреле у Маџара,
Већ он гледа нишан за облаком:
Запе стреле од Сибиња Јанко,
И устрели војводу Каицу
На зло место баш под сису леву,
Токе разби, срце му расече;
Земљи паде војвода Кајица,
Врисну јунак, као соко сиви:
"Краљу Ђурђу родитељу красни!
"Уби мене Маџар изненада
"Брез јуначког мога огледања
"Моје сабље и деснице руке!"
Скочи краљу на ноге лагане,
Па Каицу узима на крило,
Па Каицу и грли и љуби:
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Бритка, сабљо свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Можеш ли ми преболети, сине?
"Да те баба на лекаре даде?"
"А Каица једва изговара;
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Ја ти, бабо, преболети не ћу;
"Јер су стреле пусте отроване,
"На змијину једу накаљене;
"Ако можеш, освети ме, бабо!"
То изрече, па се с душом раста.
Краљ закука, кано кукавица:
"Ј'о Каица, мој соколе сиви!
"Ал' ти баби крила одломише
"И обадва ока извадише!
"Како ћете преболети баба?
"На Бељацу оставити сама,
"Да ми чуваш брез промене стражу?"
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња,
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ' Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да Је коме стати погледати,
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Кавца Радоња;
Од Маџара нико не остаде
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише,
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
"Ј'о Каица, моје чедо драго!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"И крепости међу војводама!
"Сува злата Смедеревски кључи!
"Десно крило од Српске крајине!
"Како ће те преболети баба!
"Како ће те оставити сама,
"Да ми чуваш на Бељацу стражу
"Брез промене докле је крајине?"

Смрт војводе Пријезде


Честе књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
- Од Мемеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
"О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
"Цар-Мемеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
- Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!"
Диже војску турски цар Мемеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал' Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
"О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути."
Ал' бесједи војвода Пријезда:
"Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?"
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
"О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Па Пријезда љубу дозиваше:
"Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!"
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
"Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију."
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
"Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!"
Преби бритку сабљу навалију:
"Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!"
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
"О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил' турчину бити љуба вјерна?"
Сузе рони Јелица госпођа:
"Волим с тобом часно погинути,
Нег' љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити."
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
"О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!"
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталић освојио
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
"Град-Сталићу, да те Бог убије
Довео сам три хиљаде војске
А не водим него пет стотина."

Женидба од Задра Тодора


Пију вино до два побратима
У Удбини на ћемерли лонџи:
Једно ми је Боичић Алија,
А друго је Танковић Османе.
Кад се побре накитиле вина,
Онда рече Танковић Османе:
„Побратиме, Боичић-Алија!
„Јеси л’ био скоро у приморју,
„У приморју, у влашком Котару?
„А јеси ли, побро, долазио
„Под танану Смиљанића кулу,
„Јеси ли се пењ’о на пенџере?
„Јес’ видио Косу Смиљанића?”
Вели њему Боичић Алија:
„Побратиме, Танак Осман-ага!
„Ја сам био скоро у приморју,
„Долазио у влашке Котаре,
„И под танку Смиљанића кулу,
„Пењ’о сам се кули на пенџере,
„Видио сам Косу Смиљанића,
„Код ње сједи Јела Мандушића,
„Ево Коса хитар везак везе,
„Код ње Јела танко рухо преде;
„Ал’ каква је Коса Смиљанића!
„Што је земље на четири стране
„Да је љевше у свијету нема,
„И нарасла цура за удају:
„Сад је Коси дванаест година,
„Нагојила лице за љубљење;
„Ал’ залуду, сладак побратиме!
„Јер је Коса скоро испрошена
„За копиле од Задра Тодора;
„У суботу, која прва дође,
„Хоће доћи Косини сватови,
„У неђељу данак преданити,
„Понеђељак јутра дочекати,
„И одвести Косу Смиљанића
„За копиле од Задра Тодора.”
Кад то чуо Танак Осман-ага,
Удраи се руком по кољену,
Нова чоха на кољену пуче;
„Јао њему до Бога милога!
„Ја је чекам четири године,
„Па ми данас оде за другога!
„Боичићу, Богом побратиме!
„Да си брже на вашу Цетињу!
„Покупи ми тридест Цетињана
„По избору добрих коњаника,
„Поведи их мени на Удбину
„У суботу, која прва дође.”
А Алија не рече ни ријечи,
Већ од земље на ноге скочио,
Па посједе дебела дората,
Оћера га право на Цетињу.
Осман-ага оста на Удбини,
Па он књигу на кољену пише,
Те је шаље на Херцеговину
На кољено Шарац-Махмут-аги
И до њега старац-Мердан-аги:
„Ето књига, двије аге старе!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је другу књигу накитио,
Те је шаље од Авале Порчи
И до њега Топал-Каматару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је трећу књигу накитио,
Те је шаље на Турску Кладушу
На кољено Хрњи Мустаф-аги
И његову Гојену Алилу:
„Ето књига, два брата родјена!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је четврту књигу накитио,
Те је шаље ка Пећини Ст’јени,
На кољено Ковачевић-Раму
И до њега од Ст’јене диздару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је пету књигу накитио,
Те је шаље Лики и Крбави
На кољено Личком Мустај-бегу
И до њега од Орашца Талу:
„Ето књига, двије четобаше!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Таке књиге Осман растурио,
Па изнесе зелена барјака,
Те га поби у рудину траву,
Па под барјак купи Удбињане.
Кад сакупи тридест Удбињана,
Све атлије и добра коњика,
Шњима сједе пити вино ладно,
Дан по данак док субота дође,
Кад субота јутро освануло,
А јошт није обасјало сунце,
Ал’ ето ти Боичић-Алије
Од Цетиње града бијелога
И за њиме тридест Цетињана
По избору добрих коњаника;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Херцеговине
А на име Шарац-Махмут-аге,
Шњим поредо старац-Мердан-аге
И за сваким по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Авале Порче,
Шњим поредо Топал-Каматара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти са Кладуше Муја,
Шњим поредо његова Алила,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Пећине Ст’јене,
Ал’ ето ти, Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првијем се чашам’ обредише,
Ал’ ето ти Личког Мустај-бега,
Шњим поредо од Орашца Тала
На кулашу коњу великоме
(Заврг’о се дреновом батином,
У батини хиљада клинаца);
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Ту њих бијел данак оставио,
И тамо су ноћцу преноћили
Све пијући вино и ракију.
Кад у јутру бијел дан освану,
Стадоше се Турци опремати,
Опремише и себе и коње
Па на добре коње усједоше,
Под Удбином поље прегазише,
Униђоше у Кунару Турци,
И Кунару здраво прегазише,
Па сиђоше у Тељигу Турци,
Газе Турци Тељигу планину,
И Тељигу здраво прегазише,
Па сиђоше у Динару Турци,
Газе Турци Динару планину,
И Динару здраво прегазише,
Па сиђоше мору у отоку,
Ту их бијел данак оставио,
У отоци конак учинише,
Добре коње Турци изводаше,
Па им онда зопцу устакоше,
Па сједоше аге вечерати,
Сира, љеба, ракије и вина,
И дебела меса овнујскога;
Полегоше санак боравити.
Понеђељник јутро освануло,
Јоште није обасјало сунце,
Скочио је од Кладуше Мујо.
Па он буди свог брата Алила:
„Устан’ горе, мој брате Алиле!
„Да идемо на Црвене ст’јене,
„Сехир’ чинит камене Котаре.”
И одоше на црвене ст’јене.
Кад изишли на Црвене ст’јене.
Ондар Мујо говори Алилу:
„Да се попни јели на кичицу,
„И понеси дурбин од биљура,
„Па му пружи седам кољенаца,
„Наслони га на јелову грану,
„Окрени га камену Котару.
„Па покупи поље под Котаром,
„И уфати на граду капију,
„Јесу ли се отворила врата,
„А јесу ли изишли сватови,
„Хоће л’, брате, у морску отоку.”
У млађега поговора нема.
Оде Алил јели у кичицу
И однесе дурбин од биљура.
Па му пружи седам кољенаца,
Наслони га на јелову грану,
Окрену га камену Котару,
Под Котаром поље покупио,
И на граду уфати капију,
Па он стаде Мују бесједити:
„А мој брате, Хрњо Мустаф-ага!
„Котару се врата отворила.
„Из Котара изишли сватови,
„Међу њима од злата кочије
„Прекривене црвеном кадифом,
„На њима су четири јабуке
„Све од чиста саљевене злата,
„И на њима драги каменови,
„При њима се види путовати
„У по ноћи, кано у по дана;
„И ето их право кроз отоку.
„Ал’ да видиш, мој брате Мујага!
„Да ти видиш, с јеле гледајући,
„А напријед пред сватов’ма, Мујо,
„У црвеној чохи Веденичкој,
„Туда иду девет коњаника,
„А под њима коњи алатасти,
„А напријед јунак на алату,
„Риђих, Мујо, до рамена брка,
„Панули му до малих пушака,
„Необична ока и погледа.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је седам коњаника
„У зеленој чохи Веденичкој,
„У зелену, на зеленим коњма,
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је до пет коњаника
„Све у црној чохи Веденичкој,
„Све у црну, на вранијем коњма,
„А напријед јунак на вранчићу
„Црних, Мујо, до рамена брка
„Панули му по малим пушкама,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима су до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„А под њима коњи ђогатасти,
„А напријед јунак на ђогату,
„Плави су му до рамена брци.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је младо влашче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана.
„Он не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је момак јандал од сватова
„На дорату коњу од мејдана
„Гарила га мрка наусница,
„Све му доро зечки поиграва,
„А јунака пјеном пребацује.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њег’ су пали по пушкама,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец кроз јелове гране
„Кад обасја од петнаест дана;
„Око главе пера и челенке,

Женидба од Задра Тодора

-nastavak

„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио;
„Необичан јунак погледати.
„А остало кићени сватови.”
Онда рече Хрњо Мустаф-ага:
„Мој Алиле, мој брате од мајке!
„Добро није, нити му се надај.
„Све јунаке по имену знадем:
„Што је напр’јед девет коњаника
„У црвеној чохи Веденичкој,
„А под њима коњи алатасти,
„Оно ти је девет Томковића;
„Што је напр’јед јунак на алату,
„Што му риђи по рамену брци,
„Необична ока и погледа,
„Оно ти је Томковић Илија;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује.
„Што за њима седам коњаника
„У зелену на зеленим коњма,
„Мој Алиле, мој брате рођени!
„Оно ти је седам Даничића;
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„Панули му брци по пушкама,
„Оно ти је Даничићу Ђуро;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује,
„Којих жешћих у приморју нема.
„Што з ањима до пет коњаника
„Све у црну на вранијем коњма,
„Оно ти је све пет Мркоњића;
„Што је напр’јед јунак на вранчићу,
„Црни брци пали до пушака,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране,
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике,
„Оно ти је Петар Мркоњићу;
„Оно су ти све браћа рођена.
„Сви изгинут’ један за другога,
„Не побјећи један од другога;
„Жешћих гуја у приморју нема;
„Оно су ти гује присојкиње.
„Што за њима до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„У бијелој, а на ђогатима,
„Оно су ти сва три Кулишића,
„Оно су ти три брата рођена;
„Што је јунак напр’јед на ђогату,
„Што му плави до рамена брци,
„Оно ти је Нико Кулишићу;
„Оно су ти приморски хајдуци,
„Све изгинут’ једно код другога,
„Не ће побјећ’ један од другога.
„Што је младо момче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана,
„А не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке,
„Оно ти је ђевер уз ђевојку,
„Оно ти је курвино копиле,
„А на име од Сења Тадија;
„Жешће гује у крајини нема
„У Турчина ни у каурина.
„Што је јунак јандал од сватова,
„Гарила га мрка наусница,
„Па му дорат зечки поиграва,
„Господара пјеном пребацује,
„Оно ти је од курве копиле,
„Оно ти је цури ђувегија,
„А на име од Задра Тодоре,
„Три године био у Млецима,
„Па оков’о себе и дората,
„Не море га сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура.
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Око главе перје и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио,
„Необичан јунак погледати;
„Оно ти је Стојан Јанковићу,
„Оно ти је стари мејданџија,
„Љута, брате, под каменом гуја;
„Додиј’о је цару и ћесару,
„У Латинској краљу Латинскоме.
„Добро није, мој брате Алиле!
„Дочекати: изгинути листом,
„Не дочекат’: зазор и срамота,
„Ругаће се нама крајишници.”
Сиђе Алил с високе јелике,
И одоше, ддруштво избудише,
По отоци бусије метнуше.
До отоке свати дојездише.
Кад су дошли свати под отоку,
Тодор викну грлом бијелијем:
„Стан’те браћо, кићени сватови!
„Уставите бубње и свирале,
„Угасите свирке свеколике,
„Да ја јунак пред сватове прођем,
„Јер отока нигда није сама
„Брез хајдука, ја брез мрка вука,
„Ја брез чете Турске, ја каурске.”
Нап’рјед прође од Задра Тодоре,
Пред сватов’ма уђе у отоку
И за њиме кићени сватови.
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему боље прифатили;
Мимо њих је Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор од Авале Порчу
И код њега Топал-Каматара,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога тридесет Турака:
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили;
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало иде Тодор кроз отоку,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор са Кладуше Муја,
Шњим поредо Гојена Алила,
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили:
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку
Од Цетиње Боичић-Алију.
И код њега Танковић-Османа,
Штоно јесте цури муштерија;
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Оба су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор н друму широку,
Нађе Тодор Личког Мустај-бега,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Држе коње добре за дизгене,
Бег Мустај-бег преко крила диљку,
Тале држи дренову бутину,
У којој је хиљада клинаца.
Њима Тодор добро јутро виче,
Мустај-бег му Бога прифатио,
Ал’ му Тале прифатити не ће,
Већ он скочи на ноге лагане,
Па овако говори Тодору:
„Курво једна, од Задра Тодоре!
„Стани мало, да јегледнишемо,
„Ти чију ћеш одвести ђевојку
„На срамоту свим крајишницима;
„Не море те сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура,
„А море ли моја дреновача!”—
Па потеже дренову батину,
Ал’ се саже Тодор на дорату,
На двоје му седло разломио.
Кад удари дреновачом Тале,
Ту се с мјеста заметнула кавга,
Паде тама од неба до земље,
Није тама од Бога послана,
Већ од брза праха и олова;
Земља јечи, а отока звечи,
Неки вели: „Јао моја мајко!”
Неки вели: „Прифати ме, друже!”
Неки вели: „Уклони ме с пута,
„Да ме добри коњи не погазе.”
Неки друже уз долину струже.
Она браћа, што се добро фале,
Братац брата познат’ не могаше,
Камо ли ће Турчин каурина!
А да видиш Јанковић-Стојана!
Он острагу иде за сватов’ма,
Кад нагази на прву бусију
С’ својим слугом Јероглавац-Марком,
Који јунак за Бога не знаде;
Стојан нађе двије аге старе,
Нађе Стојан Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Обојици савезао руке,
Па их даје Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену од Задра Тодора:
„Ђе си, побро, од Задра Тодоре?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?
„И твојијех девет Томковића?”
Тодор му се у лугу одзива:
„Брате драги, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти од Задра Тодора,
Шњиме иде девет Томковића,
Они воде Личког Мустај-бега
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Сав је Тале у крви огрезао,
Јер се не да савезати Тале,
Јер је Тале јунак на мејдану;
Шњиме воде Боичић-Алију
Од Цетиње града каменога,
Шњим поредо Танковић-Османа;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Онда Стојан иза гласа виче
По имену Даничића Ђура:
„Ђе си, брате, Даничићу Ђуро?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци,
„С твојом браћом до шест Даничића?”
Ђуро му се у лугу одзива:
„А мој брате, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу
„Са мојијех до шест миле браће.”
Ал’ ето ти Даничића Ђура
И он води од Авале Порчу
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Топал-Каматара;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене,
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену Петра Мркоњића:
„Ђе си, брате, Петре Мркоњићу?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци
„А са твоја четири брата,
„До четири брата Мркоњића?”
Петар му се у лугу одзива:
„А мој брате, Јанковић-Стојане!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти Петра Мркоњића
А са своја до четири брата,
До четири брата Мркоњића,
И шњима су сва три Кулишића;
Они воде Ковачевић-Рама.
Свезанијех руку наопако,
Дадоше га Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Састаше се и Срби и Турци,
Искупише одсјечене главе,
Изнесоше рањене јунаке.
Кад погледа Јанковић-Стојане
По дружини и тамо и амо,
Удари се руком по кољену:
„Јао њему, до Бога милога!
„Нема нама друга најбољега,
„Нема нама од Сења Тадије!
„Богме нам је Таде погинуо.”
Онда Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?”

Женидба од Задра Тодора


-kraj

„А са твоја четири брата,
„До четири брата Мркоњића?”
Петар му се у лугу одзива:
„А мој брате, Јанковић-Стојане!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти Петра Мркоњића
А са своја до четири брата,
До четири брата Мркоњића,
И шњима су сва три Кулишића;
Они воде Ковачевић-Рама.
Свезанијех руку наопако,
Дадоше га Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Састаше се и Срби и Турци,
Искупише одсјечене главе,
Изнесоше рањене јунаке.
Кад погледа Јанковић-Стојане
По дружини и тамо и амо,
Удари се руком по кољену:
„Јао њему, до Бога милога!
„Нема нама друга најбољега,
„Нема нама од Сења Тадије!
„Богме нам је Таде погинуо.”
Онда Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?”
Стојан виче, нико не одвиче.
Опет Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Јеси ли ми данас у животу?”
Онда јунак у лужини викну:
„Ђе си, брате, од Задра Тодоре?
„Погибох ти данас у лужини.”
К њему Тодор трчи по авазу,
Кад допаде Тодор до Тадије,
Али на њег’ нагазила гуја,
Љута гуја са Кладуше Мујо
С’ својим братом Гојеним Алилом
Хоће Мујо цуру и кочије,
Да он шњоме бјежи на Удбину,
Али не да од Сења Тадија,
Већ се туку дрвљем и камењем,
Најпотље се с Мујом уфатио,
Уфатио у кости јуначке,
Па се носе по зелену лугу;
Тадија је пјенам’ запјенио,
Запјенио пјенам’ бијелијем,
А Мујо је пола крвавијем;
А око њих Алил опскакује,
Голу носи сабљу у рукама,
Па удара од Сења Тадију,
Седам га је ударио пута,
Седам му је начинио рана,
Седам рана од седам педаља;
Кад допаде од Задра Тодоре,
На Алила ршум учинио,
Алил баци оковану ђорду,
Тодор му је савезао руке,
Па он дође, те говори Мују:
„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!
„Пушти мени побратима мога,
„Жао ми те погубити, Мујо,
„Јер сам чуо, говоре ми људи,
„Да си добар јунак на мејдану.”
За то Мујо хаје и не хаје,
А кад виђе од Задра Тодоре,
Он потеже тешку топузину,
Па удара са Кладуше Муја,
Док је њега трипут ударио,
С Тадијом је њега раставио,
А с црном га земљом саставио,
Па му свеза наопако руке.
Под Тадију џиде подметнуше,
Тадију су ране освојиле,
Рањена га носе Јанковићу,
А везана Муја одведоше
И дијете Гојена Алила.
У кочије Тадију метнуше,
Код ђевојке рањена Тадију;
Цура дере везене јаглуке,
Те Тадији крвцу устављаше.
Отале се свати подигоше,
Повезане Турке поведоше,
И дођоше Задру бијеломе;
Побацаше Турке у тавницу,
А Тадији хећиме нађоше;
Кад Тадији ране извидаше,
Онда Турке за благо пустише,
И вјенчаше Косу за Тодора.
Давно било, сад се спомињало,
Кано Ђурђев данак у години,
Баш к’о добар јунак у дружини:
Тамо расло клење и јасење,
Међу нама здравље и весеље!

Мали Радојица


Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л' се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
"Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!"
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
"Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође -
ко ли ће нас јунак избавити?"
Вели њима Мали Радојица:
"Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов'те агу Бећир-агу,
па му каж'те да ј' умро Раде
не би ли ме ага закопао!"
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
"Бог т' убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио -
хоће ли нас поморити смрадом?"
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
"Нос'те, сужња, те га закопајте!"
Ал' говори Бећир-агиница:
"Ев', богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро већ се ућутио -
налож'те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!"
Ложе њему ватру на прсима,
ал' је Раде срца јуначкога -
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ уват'те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!"
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал' је Раде срца јуначкога -
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва!"
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове* Раду;
и ту Раде тврда срца био -
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!"
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила -
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид'ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
"Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!"
Онда вели Бећир-агиница:
"Бре, немојте закопати курве,
већ га бац'те у дебело море
те наран'те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!"
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал' је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
"Јао, моји б'јели ситни зуби,
повад'те ми клинце из ноката!"
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
"Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин' дана
као ј' отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице -
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес'т објесити
док ујутру бијел дан осване!"
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
"Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!"
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
"О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања."
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
"О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим -
далеко ми ј' дому путовати,
треба ми се путем понапити!"
Отвори му сандук од тал'јера;
онда јој је Раде бесједио:
"О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине -
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!"
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.