Tema: Milica Stojadinovic Srpkinja

MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA

Pedestih i sesetit godina prosloga — XIX — veka u govoru, prepisci, rasprama u raspravama
cesto se pominjalo i jedno zensko ime, poznato u knjizevnim krugovima vrlo dobro, ime
Srpkinje devojke koja je, odusevljena radom na prosveti narodnoj i borbom za Srbovanje,
smelo zasla na trnovitu stazu srpskoga knjizevnika i prosvetnog rdnika.
To je ime M i l i c e S t o j a d i n o v i c sve, koja je vidno isticala svoju narodnost
potpisujuci se S r p k i nj a.

Milica je rodjena 1830. godine u Vrdniku, u Sremu, gde joj je otac Vasilije bio svestenik.
Osnovne je nauke ucila u mestu svoga rodjenja a visu devojacku skolu u Varadinu. Ali se Milica
javi i procu ne onim sto je u skoli ucila vec onim sto je u dusi od rodjenja ponela. Ona se javi
kao pesnik i knjizevni radnik, stupivsi tako u blizu vezu sa ovima znatnijim ljudima onoga doba.

Milica je dosta putovala po Vojvodini, cesto je bivala u Beogradu, vise puta je pohodila i Bec,
ali je najsrecnija bila u prirodi gde je rodjena — Fruskoj Gori. Odatle je ona poglede svoga
srbovanja bacala na sve strane, pisala i dobijala pisma, novine i knjige; tu je radila, mislila,
osecala i ucila.

Najizrazitija karakteristika njenog rada jeste u isticanju i potencovanju svega sto bi bolje i
jasnije pokazalo karakter srpske narodnosti. "Ne mogu, ne smem Vas ljubiti" — odgovorila je
jednom vidjenom prosiocu iz Beca, koji je uz mnoge vrline imao i nedostatak u tome sto je bio
— Nemac. "Danas, kad smo sa litijom oko crkve isli — veli na jednom mestu svojih spisa — osecala
sam, da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti!" Takva je bila svega veka
svoga; to je bila njena iskrena vera s kojom je zivela, patila i umrla. Ona je bila u prijateljskim
vezama s Vukom Karadzicem, Simom Milutinovicem, vladikom Njegosem, Brankom, Ljubom Nenadovicem i
drugim znatnim Srbima svoga doba. Nasavsi se u Becu posle smrti Brankove, Milica se javlja pismima
svojim prijateljima ali im u njima ne govori o Becu toliko koliko o — grobu Brankovu. O njoj je
jednom rekao pesnik "Gorskoga Vijenca" odusevljeno: "Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaludjer,
evo kneginje Crnoj Gori!"

riznicasrpska

U Becu je Milica stupila u knjizevne i prijateljske veze i s nemackim pesnicima J. G. Sajdlom i
L. A. Franklinom, koji joj je knjizevnu uspomenu sacuvao i u nemackoj publici toplim clankom o
njoj i njenom radu knjizevnom.

Pesme su Milicine stampane u razlicitim listovima srpskim, a 1885. izisle su Novom Sadu u zbirci
pod imenom "Pesme M. S. Srpkinje". Ta je zbirka docekala tri izdanja, sto je vec svoje vrste dokaz
za poularnost pesama koje su njoj. Milica je i vise i jace osecala no sto je u umetnickom obliku
mogla iskazati: lepom osecanju, zelji, pogledu i misli njenih pesama nema zamerke — ali im oblik
nije na toj visini. Stoga se oblik starog klasicizma — kome je Milica neopravdano sledovala —
cudnovato protivi svemu onome sto je ona inace pisala i pripovedala. "Da je Milica udarila
Brankovim tragom — kako ga je inace postovala - bile bi i njene pesme zvucnije i mnogo prikladnije.
Prirodnost poezije izbila bi onda jace... A da je u Milice tinjala ta prirodnost, pokazuje se u
onim pesmama njenim koje peva po narodnom duhu i u onima u kojima se ne drzi strogo svoje teme."
(M. Savica: Iz srpske knjizevnosti.

Drugi je spis njen "U Fruskoj Gori", u tri sveske 1861.—1866. Spis je u obliku dnevnika, secanja i
zabelezaka. U njemu je najbolje prikazana sama Milica, njeno odusevljenje za Srpstvo i za prirodnu
lepotu, njena zelja za visim idealnijim zivotom i skromnost koja je uci pokoriti se neprilikama
zivota koji joj je bio namenjen.

Pocevsi pevanje jos u trinaestoj godini svojoj, Milica je ostala verna onome sto je smatrala pozivom
svojim. Obicno se drzi da je sama sebe osudila porodicnu srecu zrtvovati knjizevnom radu. Ali to nije
tacno. Iz nestampanih pisama njenih, od kojih su neka bila upucena Mini Vukovoj, vidimo da se nije
udala zato, sto je bila o b r a z o v a n a kci s i r o m a s n o g a svestenika srpskog. kako su
dirljive ove reci njene upucene Mini: "...Nego ti slabo radim. Nekako opstojatelstva nase kuce svaki
dan mi nove prepreke splecu, - pak onda bilo se i za moju buducnost krsilo, tu sam ti mlogo pretrpila,
a to mlogo najbolje ti mogu kazati ovako: "Minka, tvoja prijateljica ima malo srece"." Iz daljeg se
govora njenog vidi da se sve to ticalo njene udaje—.

Milica je preminula u Beogradu 25. jula 1878. godine. Ona je junacki podnela mnoge bede i nevolje u
zivotu, te je pokazala da je u vrstu duhovne kulture i posebice knjizevne radnje i zenske ruke imaju
sta raditi. Nju je to pokosilo, ali zato sledbenice njene mogu s vise drustvenog uspeha a s manje
pogibli ici tim putem.

PEVAM PESMU

na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje:

Zvezde se kriju
Nebo je mutno,
Oblaci s' viju
Po nebu žurno.

Oblaci strašni,
Ah, kuda, kuda?
Nemojte nebo
Natkriti svuda!

U jednom kraju
Beloga sveta
S nadeždom blista
Sad jedna zvezda.

O, dalje, dalje
Od zvezde one,
Da ni oblačak
Na nju ne klone.

Da njeni zraci
U noći ovoj
Prosiplju nadu
Majci tužećoj.

Koja j' to majka
Svi je mi znamo,
Jer njenu tugu
Davno slušamo.

14. avgusta 1854.

NA SMRT

jednoj lepoj seoskoj devojci umrloj 2. marta 1855.

Tvoje se druge kupe,
Oj, lepa devo ti,
Ruzmarin cveće svaku
Kiti zeleni.

Pod vencem i ti, mlada,
Dočeka danas sve,
Ali ne kao neva
Svate kićene.

A svaki suze roni.
Na kakav ideš put
Kad s' zvona glasi roje
I majka bije grud?

Svenuo to je cvetak
U maju veka svog,
Smrti ga ladna ruka
Sa sveta skide tog.

Suze ga sviju prate
Jer lepa duša bi,
Pak se i bogu samom
Na nebu omili.

1855.

U SPOMENICU MINKI KARADŽIĆ

U tudjini imenom se dicis
Srbskog Roda kog dostojno nosis;
njim se dicis, a ti s' dika srbstvu,
jer mu svetlas obraz u tudjinstvu.

Dalje, dalje, nista lepse nije
no kad ljubav k rodu srce grije,
to je nakit Srbinu,Srblinji
il' u domu ili u tudjini.

I jost jedno: iz daleka sveta
kad ti dusa otadzbini leta,
u Fruskoj se Gori ti ustavi
i mene se onda ti spomeni.

1851.

IZLIV ČUVSTVA

Na polju tamo vec peva seva
oblaka zimni i mraza nema,
i men' je vedro, o hvala Bogu!
(Kome se svagda ja molim krepko)
pa sad vesela pevati mogu;
dobroga oca ocima gledam,
od milog brata pismance citam;
cestita sestri milo prolece,
veki k' ono sto lasta dolece,
i on dize na zelje krili
spusta se ovde u nas do' mili,
ruka za ruku s' svojim sestrama
hodi za cvecem onim poljima
lepo je ovde, al' mili brate
polje kud hodas bolje je za te,
jer njime cveta onako cvece
koje na jesen uvenut nece,
gledaj da dosta naberes toga
da budes vrsni sin tvoga roda.

1851.

Svud tišina, samo potok
Kroz travicu što žubori,
Ispod tamni senki drva
Sa šuštanjem lisća zbori.

Srce! tu je mesto za te,
Ne razumu tebe ljudi;
Tvoja topla k rodu pjesna
Samo zlobu sveta budi.

Slušaj kako potok teče,
Pogle' kako nebo blista!
Amo srce, nisu za svet
Ova tvoja čuvstva čista.

POSLEDNJE VRSTE

Nek sunce sija, nek cveće cveta
Sva moja mila nek krasi mesta,
Ali za mene iščezlo sve je,
Ni na što duša s' moja ne smeje.

Osećanja je usahlo more
Kojim je srce brodilo moje,
A sada reka druga se pruža
Iz koje samo izvire suza.

U njoj se sunce života moga
Sa svoga svoda jošte niskoga
Ogleda mutno, a njeno ime
Zove se žalost, teško tom s njime.

Pod tom tegotom moj život struku
Skršenom liči, a u svom krugu
Kao da meni ovoga sveta
S gorkošću sudba samo doleta.

Znam od kud takve donašaš glase, —
Samo se srce žaluje na se
Što ne uztegnu u sebi čuvstvo, —
Ali kad s žarom obima Srpstvo.

Srećno da si mi, ti Srpstvo, na vek
Ovo je svog mog života odjek;
Jer su pesmama umukli glasi.
Kako su mi 'vakvi nastali časi.

Sreća ti bila lepa, ko ruža,
Pa neka sudba men' pelen pruža —
Kad će i duša srećna mi biti
Ako mi sreća tvoja grob kiti.

KAD SE NEBO MUTI

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim.

Skriva se zemlja pod pokrov noći
dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem' počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.

U podne, ili veče života svoga
potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!