Tema: Branislav Nusic

BRANISLAV NUSIC

Srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji.
Nušić je rođen 20. oktobra 1864, a umro je 19. januara 1938.
Takođe je radio kao novinar i diplomata.

Branislav Nušić je jedan od najvećih srpskih komediografa. Pisao je i drame, priče i eseje, takođe
je bio novinar i diplomata. Rođen je u Beogradu 8. oktobra 1864. godine, u ulici Kralja Petra prvog,
u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša. Otac mu je bio Georgijes
Nuša ( Đorđe Nušić ), koji je bio Arbanas, a majka Ljubica, Cincarka. Otac mu je bio ugledni trgovac
žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogastvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde
je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. U Smederevu je
doživeo i prva pozorišna uzbuđenja, glumio je i režirao u dečjem pozorišut. Nušić je maturirao u
Beogradu. Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao
je na pravnom fakultetu u Beogradu 1885. godine. Kao student glumio je na sceni Narodnog pozorišta
u Beogradu. Tokom studija proveo je godinu dana u Gracu. U dvadesetoj godini napisao je prvu komediju
"Narodni poslanik". Nušić se borio u Srpsko - bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na
služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata objavio je satiričnu pesmu "Dva raba" u "Dnevnom listu",
zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpku kraljevinu, a posebno kralja Milana.
U Požarevcu, gde je izdržavao kaznu, napisao je komediju "Protekcija". Bio je dramaturg i zamenik
upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, sekretar Ministarstva prosvete, upravnik novosadskog
Srpskog narodnog pozorišta, prvi načelnik oslobođenog Bitolja, upravnik pozorišta u Sarajevu i
bibliotekar narodne skupštine, predsednik udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Svoje duhovite
kozerije potpisivao je kao Ben Akiba. Državnu službu dobio je 1889. godine. Kao zvaničnik
Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893.
godine Darinkom Đorđević, sa kojom je imao troje dece: kćerke Margaritu i Oliveru i sina Strahinju.
Olivera je umrla sa tri-četiri godine, Strahinja je poginuo kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu,
a Margarita se udala za Milivoja Predića, sa kojim nije imala dece, pa se sa njom Nušićeva loza
ugasila. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom
periodu bila je mesto vicekonzula u Prištini. Tokom službovanja u tom periodu bilo je stradanje
srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao "Pisma konzula"

wikipedija

Godine 1900. Nušič je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je
dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog
pozorišta u Novom Sadu, a 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se
bavi novinarstvom. Vratio se 1912. godine u Bitolj, kao državni službenik, a 1913. godine osnovao
je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. godine. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog
svetskog rata i povlači se preko Albanije, kasnije je se oporavljao u Italiji, Švajcarskoj i
Francuskoj do kraja rata. Posle rata Nušič je postavljen za upravnika "Umetničkog odseka"
ministrarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji ostao je do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik
Nardnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana
Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Preminuo je 19. januara 1938. goine u 74. godini
života.

Nušićeva dela:

Drame:

"Tako je moralo biti"
"Jesenja kiša"
"Iza Božjih leđa"
"Pučina"
"Kirija"

Komedije:

"Protekcija"
"Svet"
"Put oko sveta"
"Gospođa ministarka"
"Narodni poslanik"
"Mister Dolar"
"Ožalošćena porodica"
"Pokojnik"
"Sumnjivo lice"
"Ujež"
"Dr" "Vlast" (nedovršena)
"Đole Kermit" (nedovršena)

Romani:

"Opštinsko dete" (u Sarajevu izdato kao
"Općinsko dijete")
"Hajduci" (svoj doživljaj iz detinjstva)
"Devetstopetnaesta"
"Autobiografija"

Pripovetke:

"Politički protivnik"
"Posmrtno slovo"
"Klasa"
"Pripovetke jednog kaplara"

Tragedije:

"Knez Ivo od Semberije"
"Hadži-Loja"
"Nahod".

Mudre i satiricne misli

Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja

Ima ljudi koji se više raduju tuđoj nesreći, nego svojoj sreći.

Svaka žena je glumica. Što se to manje opaža, to je veća glumica.

Mržnja onih koji su zli nije toliko opasna kao njihovo prijateljstvo.

Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja.

Pravda je ljudima često teža od nepravde.

Na pozornici se najpre digne zavesa, pa se tada odigra drama.
U životu to drugačije biva: najpre se odigra drama, pa se onda digne zavesa.

U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati
pozorišni komad u životu.

Da bi se stalo na noge, potrebno je najpre ići na četiri ili, drugim rečima,
da bi se čovek u životu mogao ispraviti, potrebno je da najpre puzi.

Karijeristi ne ostavljaju nikakav trag za sobom, osim bivših prijatelja.

Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo,
mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti
hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.

Mlada dečija pitanja izgledaju i besmislena i smešna, ona nisu bez izvesne logike,
koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja
je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da
stvari i pojave logički shvataju.

Sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne.

Tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad.

Znanje ima granica, dok ih neznanje nema.

Ljubav je jedna vrsta pijanstva, kad čovek popije prvu i drugu čašu, otvore mu se
apetiti i javi žeđ, i onda sručuje čašu za čašom.

Uzvišeni često ima mannje duše od onog koga sa visine pogleda.

U drugoj ljubavi čovek se oseća kao da ponavlja razred, poznati su mu svi predmeti,
a ipak nije siguran da će ispit položiti.

Narodno oduševljenje, to je kad gomila viče, a ne zna zašto viče.

Prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede,
gde se uči viša matematika ljubavi sa svim poznatim i nepoznatim količinama.

Nije to paradoksalna tvrdnja ako se reče: da se tragedija jače ispoljava u okviru
smešnoga, onako kao što je mrka fotografija plastičnija u svetlom ramu.