Tema: Stare Srpske narodne pesme

Stare Srpske narodne pesme


Draga drugo, homo u ružic.
Draga drugo ne moremo doć...
'Nako da bi sušilo se src'
Na onom Ivanu junać'
Kako suši stina na mormor'...
Sedam godišt kako se ne znad'
Ne - u život', ne - ne u život'...
Čula Mara zvonice konjić',
Pita brižno: što su na konjić'?
No su konjić' Ivana junać'.




Gredahu sam po put' -
Ljeljuljkaj!
Vidahu nu divojk' -
Ljeljujkaj!
Kud greš, lipa divojk'? -
Ljeljujkaj!
Ni rič ta re n' umaš'-
Ljeljujkaj!
Sa j' moja, riči čudo! -
Ljeljujkaj!




Zašto je srce tvoje
Tvrđe do vile s brda,
Kakno ti stina tvrda?
Zašto ni kako moje?
Biću zdol' zemlje crne,
Ti š do me plaka' nada;
Sada se smiluj, sada,
D' onuda nišć' ne vrne.
Paka toga - reče pop -
Šonole! šonole!
Lipu divojk' zagračen -
Šonole! Šonole!

Iz zapisa Srba koji su ziveli u juznoj Italiji-"Krv stiska, a voda deli", govorili su profesoru Risti Kovačeviću stanovnici devet naselja na jugu Italije, gde se još početkom veka, na Danteovom jeziku moglo čuti ponešto o Kraljeviću Marku - taman dovoljno da se postavi teza o tome da je Al Kapone starinom Srbin

Stare Srpske narodne pesme



Kad pogledam svud je tama,
Nema za me svetlila.
Moja draga ona sama,
Svetlilo mi uzela.
Al teško jest umreti,
kad ništa ne bole.
Još teže jest živeti.
Kad serdce ne vole!"




"Jeleno, Jelo čedo moje belo,
Jelena, dušo medena."
"Čedo Jelo, jagnje belo,
hajd da se volemo!"
"Oj, Jelo, Jelena,
pređi preko bedema,
pa zagrli i poljubi
ej, niko ti ne sudi!"




Stevi St. Mokranjcu

Šta se sija sa Miroča
Susret danu u razdanje
Što no mi se okitila
Negotina i Mokranje?...
Sa planina što ih kruže
Jedna pesmom: čedo milo,
Jedne: sine!... druge: druže!
U pesmu su pozdrav slile
Od planine do planine.
Dobro došo, čedo milo,
Druže dragi, slavni sine!
To je lepo srpsko sunce
Raširilo sjajna krila
To je pozdrav, to je pesma
Srpskih gora, srpskih vila.
To su rosne rukoveti
Što na srce braća meću
Pa sa pesmom slavljeniku
Lovor venac slave spleću.
On je pesmu udesio
I dao joj krila laka
Da se vije preko gora
Preko mora i oblaka

Stare Srpske narodne pesme



Kecelja

Oj keceljo visoka planino
što pod tebe crna gora raste
i u gori bunar vrele vode
Na bunaru crvena ćuprija
tu dolazi gologlav delija
glavom klanja oće da se banja.



"Marko sine, jedini u majke,
Ne bila ti moja 'rana kleta,
Nemoj, sine, govoriti krivo,
Ni po babu ni po stričevima,
Već po pravdi Boga istinoga!
Nemoj sine izgubiti duše!
Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogriješiti dušu."



"Namjeri se junak na junaka,
Deli Musa na Kraljevića Marka..."


"Sramota je dvoje na jednoga;
Đe su tebe guje iz potaje?
Gleda Musa brdu i oblaku,
Otkuda ono vila progovara.
Mače Marko nože iz potaje,
Te raspori Musu Kesedžiju
Od učkura do bijela grla..."



"Jao mene do Boga miloga,
Đe pogubih od sebe boljega..."





Kad me pitaš pravo da ti kažem:
jest mi bilo za nevolju ljutu;
Ako moreš znati i pamtiti
Kad Jerina Smederevo gradi,
Pa, naredi mene u argatluk.
Argatovah tri godine dana,
I ja vukoh drvlje i kamenje,
Sve uz moja kola i volove;
I za pune do tri godinice,
Ja ne stekoh pare ni dinara,
Nit' zaslužih na noge opanke!
I to bih joj, brate, oprostio.
Kad sagradi smedereva grada,
Onda stade pa i kule zida,
Pozlaćuje vrata i pendžere,
Pa nametnu namet na vilajet,
Sve na kuću po tri litre zlata,
To je, brate, po trista dukata!
Ko imade i predade blago;
Ko predade onaj i ostade.
Ja sam bio čovek siromašan,
Ne imadoh da predadem blago,
Uzeh budak, s čim sam argatovo',
Pa s budakom odoh u hajduke,
Pa se niđe zadržat ne mogoh
U državi Jerine proklete.

Kralj-Petrova cetiri vola


To Petar Prvi, iz Srbije stare
Odlazi sedeći na ostatku kare,
Volovi vuku kola ta.

Kralj Petar ide, jer ići mora,
Preko busenja, stenja i gora.
Tajanstven pred njim stoji put.
Sa štapom, samo u svom mundiru
On ide moru, izgnanstvu, miru.
Ide u bajke rečne kut.

Četiri vola, s jarmom u luku,
Raonik slave, herojstva vuku,
No unuk Karađorđa, lav,
Da se sa bojnog polja iščupa
Četiri vola moraju skupa
Da upotrebe napor sav.

Srbin, pesnik, ratnik što stvori
Da zemlja peva, da barut zbori,
Da Petra Prvog, borca tog
Osvetli dušu, stvori za njega,
ta kola, spojiv ostatak sprega
S ostatkom zadnjim topa svog.

Pesma će isplest oreol mu cvetan.
Ponosan ko vođa, kao pastir setan.
Kako je velik izgnanik taj


(prepev s francuskog
M.B)

Додоле се богу моле
Ој додоле ој,
Мој Божоле мој,
Мој Перуне мој,
Мој Илија мој!
Да удари росна киша.
Ударила росна киша,
Окисоше и орачи,
И орачи и копачи,
И сви они усевачи.
Све окисло све покисло
Понајвише црна земља
Црна земља мила мајка
Што нас рани што нас држи,
Што нас гоји и негује.
Даруј нама домаћице
Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Биће теби танке пређе
И предива и плетива.
Само брзе руке имај,
Брзе руке лаке ноге,
Лаке ноге бистре оке
Свега доста биће теби.


Stara lirska (dodolska) pesma iz vremena pre Sv.Save

Ми идемо преко села
Вај дажду вај.
Вај Илија вај!
А облаци преко неба!
Вај дажду вај,
Вај Илија!
Ми стадосмо на сред села
А облаци на сред неба.
Ми стадосмо те играсмо.
Облаци се проломише
Росну кишу одпустише
Росну кишу без те туче
Беле туче љутог града.
Наше њиве оросише
Оросише натопише,
Плодном кишом напоише.
У даждице зелен венац.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
У Перуна ти громови
И громови оштре муње
Што натоне што пролећу.
Што пролећу и просећу
Те облаке пуне дажда.
Нек нам даде росне кише
Као дажда своје дреје
Своје дреје и одело.


Jos jedna pesma iz davnih vremena pre Sv.Save

Dodolske pesme je Vuk Karadzić uvrstao u lirske pesme koje se još nazivaju i ženskim, a one se dele na obredne i običajne, pesme o radu i uz rad(posleničke), verske pesme,porodične i ljubavne.


Razliciti su podaci o nastanku lirskih i dodolskih pesama, iako se vecina pesama povezuje sa vremenom kada su srbi slavili Boga Peruna i Sv.Vida!

Бог ником дужан не остаје


Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ' њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид'ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
"Јетрвице, по Богу сестрице!
"Не знаш кака биља од омразе?
"Да омразим брата и сестрицу."
Ал' говори љуба Радулова.
"ој Бога ми, моја јетрвице!
"Ја не знадем биља од омразе,
"А и да знам, не бих ти казала:
"И мене су браћа миловала,
"И милост ми сваку доносила."
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Убола ти вранца на ливади."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти сивога сокола."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти чедо у колевци;
"Ако ли се мене не вјерујеш,
"Извади јој ноже од појаса."
Скочи Павле, кан' да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал' још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
"Сејо моја, да те Бог убије!
"Буд ми закла коња на ливади
"И сокола у зеленој башчи,
"Зашт' ми закла чедо у колевци?"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!
"Ако ли ми не вјерујеш клетви,
"Изведи ме у поље широко,
"Па ме свежи коњма за репове,
"Растргни ме на четири стране."
Ал' то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
"Ој чујеш ли, Павле господару!
"Води мене заовиној цркви,
"Не би ли ме црква опростила."
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б'јеле цркве,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Не ид' амо, млада Павловице:
"Црква тебе опростити не ће."
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
"Ој Бога ти, Павле господару!
"Не води ме двору бијеломе,
"Већ ме свежи коњма за репове,
"Па ме одби низ поље широко,
"Нек ме живу коњи растргају."
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.

Браћа и сестра


Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
"Ја ти пођи, наша мила сејо,
"Ја ти пођи с преко мора бану,
"Ми ћемо те често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице."
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал' да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
"Мили Боже, чуда великога!
"Што сам врло браћи згријешила,
"Те ме браћа походити не ће?"
Њу ми коре млоге јетрвице:
"Кучко једна, наша јетрвице!
"Ти си врло браћи омрзнула,
"Те те браћа походити не ће."
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал' се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
"Ид'те доље, два моја анђела,
"До бијела гроба Јованова,
"Јованова, брата најмлађега,
"Вашијем га духом заданите,
"Од гроба му коња начините,
"Од земљице мијес'те колаче,
"Од покрова режите дарове;
"Спремите га сестри у походе."
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
"Јесте л' ми се, брате, затјецали,
"Кад сте мене младу удавали,
"Да ћете ме често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице?
"Ево данас три године дана
"Нијесте ме јоште походили!"
Још је њему сеја бесједила:
"Што си тако, брате, потавњео
"Баш кан' да си под земљицом био?"
Бесједи јој нејачак Јоване:
"Шути, сејо, ако Бога знадеш!
"Мене јесте голема невоља:
"Док сам осам брата оженио,
"И дворио осам милих снаха;
"А како се браћа иженише,
"Девет б'јелих кућа начинисмо;
"За то сам ти поцрњео, сејо."
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал' је Јово врло устављаше:
"Ти не иди, моја мила сејо,
"Док још браће у походе дође."
Ал' Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
"Ти почекај, моја мила сејо,
"Док ја одем за бијелу цркву:
"Кад смо средњег брата оженили,
"Ја сам златан прстен изгубио,
"Да потражим, моја мила сејо."
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал' код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј' умр'о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал' у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
"Јадна мајко, отвори ми врата."
Стара мајка из двора бесједи:
"Ид' одатле, од Бога моријо,
"Девет си ми сина уморила,
"И мен' хоћеш остарилу мајку?"
А Јелица била бесједила:
"Јадна мајко, отвори ми врата,
"Ово није од Бога морија,
"Већ Јелица твоја мила шћерца."
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б'јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

Ко крсно име слави, оном и помаже


Што протужи рано у недељу,
У недељу прије јарког сунца,
У соколу граду бијеломе
У тамници Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Ђеорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
"Богом брате, капиџија млади!
"Отвори ми на тамници врата,
"Да ја идем Петру Мркоњићу,
"Да се молим Пери господару,
"Да ме пусти на Бога на јемца,
"Да отидем на вашу чаршију,
"На чаршију тамо међ' трговце,
"Да попросим и леба и вина,
"Да нараним сужње по тамници
"Ради Бога и крсног имена."
Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г' Петар на Бога на јемца,
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ' трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ' трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Те му даде четири дуката.
Дукат узе леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати,
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
"О убава лепа славо Божја!
"Свети Ђорђе, крсно име моје!
"Опрости ме тамнице проклете!"
Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Оди к мене, брате, пред тамницу,
"Да ти кажем до две до три речи
А беседи војвода Тодоре:
"Опрости ми, незнана делијо,
"Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена.
"И кључеви двору однешени." -
"Оди к мене, војвода Тодоре!
"На тамници отворена врата,
"Отворена врата деветора
"И десето брава Дубровничка."
Тад' изиђе војвода Тодоре,
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур:калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Ти се дижи ноћас из тамнице,
"Пак не иди покрај мора сиња,
"Јер су честе у Латина страже,
"Пак се бојим, да те не увате,
"Већ ти иди преко горе чарне,
"Докле дођеш двору господскоме
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!
Оде Тодор доле у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
Кад видеше тридесет сужања
На тамници отворена врата,
Оставише и лебац и вино,
Отидоше свак' на своју страну
Оде Тодор преко горе чарне.
Каде дође двору господскоме,
Али љуба крсно име служи,
Сазвала је госте и званице,
И кумове и све пријатеље,
Па госпођа крсно име служи,
И госпођа у славу напија:
"Помоз' Боже и свети Ђорђије,
"Крсно име господара мога!
"Опрости га тамнице проклете!
"Донеси га двору господскоме!"
У то доба Тодор у дворове,
Од госпође чашу приватио,
Те напио у славу Божију,
Послужио крсно име своје,
А у своме двору бијеломе,
Почастио госте и званице
И кумове и све пријатеље.

Огњена Марија у паклу


"Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
"Да од раја отворимо врата,
"Да ја дођем проз рај у пакао,
"Да ја виђу остаралу мајку,
"Не бих ли јој душу избавила!"
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал' три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
"Што су, Петре, Богу згријешили,
"Те се муче муках жестокијех?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија!
"Што овоме руса гори глава,
"Овај није даровао куму:
"Кума њему светога Јована,
"А он њојзи паре ни динара;
"Што овоме гори десна рука,
"Њом је клао овце преходнице;
"Што овоме трећем нога гори,
"Њом је био и оца и мајку."
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
"Кажуј, Петре, што су згријешили?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Ово бјеху од земље судије,
"Мирили су мртве и рањене
"И у кмество сиједали криво,
"И проклето узимали мито;
"А нијесу јоште дочекали,
"Што чињаху, кад они могаху,
"Каматника, секо, и митника
"До два тези Боже проклетника."
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа' јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он' ијетко апостола пита:
"Што је, кучка, Богу згријешила,
"Те се мучи муках жестокијех?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Гријешница ј' крчмарица била,
"У вино је воду присипала
"И за воду паре узимала;
"Имала је обречена мужа,
"Ходила је шњега на другога;
"Кад се млада вјенчавала шњиме,
"Бачила је на себе мађије,
"Да шњим нема од срца порода,
"А Бог јој је писа' седам синах,
"Ето јој их, секо, о дојаках,
"Са њима ће пред Господом поћи."
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
"Кажи, мајко, што си згријешила?
"Не бих ли ти душу избавила."
Но Марији мајка говорила:
"Ја немам што, до камена казат':
"Кад ја бијах на бијес ђевојка,
"Једно јутро ускрсење дође,
"Моја мајка до пред цркву пође,
"Мен' остави да сигурам ручак,
"Кад ми мајка испред цркве дође,
"Мене голу у хаљине нађе,
"Удари ме руком и прстеном,
"Ја шњом уд'рих о дувар од куле,
"Таде ме је проклињала мајка
""Залуду се удавала, синко!"
"Удавах се три четири пута,
"И ту ја бих у Бога злочеста,
"Не одржах мужа ни једнога.
"Кад се, синко, удадох четвртом,
"Ту ја нађох двоје пасторчади,
"Једно лудо од двије године,
"Друго, синко, од пуне четири,
"Узеше ме ђеца Богом мајку:
"Кад ми ђеца из игре дођоше,
"Код мене се оба заплакаше,
"Плачући ми стариј' говораше:
""Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу."
"Мјерих му је о камену станцу".
"Млађи рече: ""Дај ми љеба, мајко""
"Ја му дадох комат земље црне "
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
"Чекај враже, држи је ђаволе!"
То је било, а Боже помози!