Tema: Pavle Solaric

Павле Соларић

((Бјеловар, 1779 – Венеција, 1821)

српски лингвиста, географ, археолог, просветитељ и песник

је био српски лингвиста, географ, археолог, просветитељ и песник, рођен у свештеничкој
породици,у месту Велика Писаница код Бјеловара

Гимназију је похађао у Загребу и Сремским Карловцима. Студије започете у Загребу
свршава 1803. године. По завршетку студија одлази у Италију, где се првенствено
посвећује писању и научном раду.

Успешно се бавио превођењем[ са француског, немачког и италијанског. Залагао се за
световно образовање Срба и, уз Доситеја Обрадовића и Атанасија Стојковића, сматра
се највећим просветитељем свога доба.

Године 1804. је написао „Ново гражданско земљописаније“ – прву географију на српском
језику – која је имали велики одјек у ондашњем српском друштву и култури.

Због негативне критике његове поезије од стране Јована Скерлића, Павле Соларић бива
заборављен и непознат широј читалачкој публици све до краја двадесетог века када његове
песме бивају објављене у књизи коју је приредио Здравко Крстановић. Поновно интересовање
за Соларићеву поезију је покренуо Милорад Павић сврставши је у предромантизам. У архиву
САНУ налази се заоставштина Павла Соларића.

vikipedija

ЖИВОТОПИС ПАВЛА СОЛАРИЋА

1779.

7. август - У Великој Писаници код Бјеловара родио се Павле Соларић. Отац Никола
(1760 - 3. Iv 1794), свештеник, мајка Сара (рођ. Димић, 1762). Крштен је 10. августа у
великописаничкој цркви Четверодневног праведног Лазара; крстио га је јереј Теодор Омулић,
а "кум јему бист Јосиф Берзин, Лат. из Герђевца". Имао је браћу Петра(7. X 1781-28. Xi 1783)
и Андрију (1785-4. Vi 1786) и сестре Јевимију (р. 17. X 1783) и Пелагију (р. 19. Iv 1793).

Угледна породица Соларић, која је дала шест свештеника, доселила се у Велику Писаницу из
Босне у првој половини xviii вијека. Нићифор Поповић, архимандрит у Северину, посинио је
Павловог дједа Пауна (1710-4. В 1778), потоњег капетана, који се оженио архимандритовом
кћерком Теофаном (1729-1. Ix 1787) и постао администратор епархије северинске. Паун је
завршио теолошке науке у Русији и одатле је донио грчке и латинске књиге.

Павлов отац Никола написао је, поред ситнијих дјела, географију на "славенском језику",
коју је намјеравао да објави, али на томе је остало. Павле је, прије одласка на училишта,
"имао срећу получити познаније писма нашега, њемецкога и латинскога”. Одраста у дому у
коме су се, уз друге, налазиле и српске литургијске књиге штампане у штампарији Божидара
Вуковића у Венецији у првим деценијама xvi вијека. Страсни је читалац, у свом дому гдје
су се музе миловале, чита житија, у самости размишља о земним и небесним питањима, снива
да оде у манастир.

Дише с књигама, а с друге, пак, стране, открива чаробни свијет народних вјеровања. У његовом
завичају српско фолклорно благо, изузетне снаге и љепоте, скупља се и у xx вијеку. Великописаничке
жене "бајају, чарају”, дјечак Павле записује басме и провјерава њихово дјеловање, све док му отац
то не забрани. Већ у младости у сујевјерице не вјерује, прожима га мисао да је "највеће знање
човјеково познавати самога себе.”

Народна вјеровања, транспонована у пјесму и причу, доцније ће компаративно изучавати, бавећи се
грчком и латинском митологијом. У вријеме Павловог дјетињства и младости, Срем, са својим
фрушкогорским манастирима, био је за Соларићеве земљаке света земља, попут Јерусалима, старци
и старице из вараждинског генералата, са штапом у рукама, ходочастили су на Фрушку Гору. Тако
Павле Соларић, од дјетињства, рони кроз митско насљеђе, хришћанство и књигу.

1791-1794.

У Соларићевој пјесми Посланица Драги Теодоровићу Тријешћанину налази се стих Прво мјесто
странствовања блажили Крижовци, Немамо податке о његовом боравку у Крижевцима. У овом граду
вјероватно се школовао током 1791/2 и 1792/3. у градској школи ("Урбана сцхола").

У школ. год. 1793/4. ученик је загребачке гимназије. Завршава први граматични разред, оцијењен
као други по реду од 75 ученика.

1795-1799.

Соларић помиње свој петогодишњи боравак у Сремским Карловцима. Нисмо нашли податке о његовом
школовању у Карловачкој гимназији у школ. год. 1795/6. - током године 1795. у Срему влада куга,
нису сачуване уписнице - ученик ове гимназије био је у школ. год. 1796/7. (уписан у iii граматичну
класу) и школ. год. 1797/8. (И хуманитарна класа).

Тутор му је био Јован Соларић, капетан.

У школ. год. 1797/8. прима мјесечно 7 форинти из националне касе. Станује код Теодора Стефановића.
Током школовања даје и репетиције својим школским друговима, а већ 1796. познат је и митрополиту
Стратимировићу.

У iii граматичној класи био је по успјеху други по реду. И у И хуманитарној класи био је други по
реду међу ученицима прве класе. Бољи од њега био је једино "еминенс" Аврам Бранковић.

У Карловачкој гимназији Соларић је имао двојицу изузетних професора: Јо(в)ан Грос, први директор,
предаје му хуманистичке науке, а Андрија Волни природно-математичке. Грос, Нијемац, лутеранске
вјероисповијести, студирао је историју код пјесника и естетичара Фридриха Шилера, философију код
Рајхолда и филологију код Шица, након једногодишњег студијског боравка у Вајмару, докторирао у
Јени. Био је признати стручњак за латински језик и књижевност, објавио је и расправу о начину
предавања латинског у гимназији, Латинско друштво у Јени изабрало га је за свог почасног члана.

Андрија Волни, Словак - католик, медицинар и природњак, са којим се Соларић спријатељио, основао
је збирку минерала у Карловачкој гимназији, а најбоље резултате постиже у ботаници, проучавајући
биље у карловачкој околини и шире по Срему, одабире рјеђе примјерке, слаже их у хербаријуме и
научно обрађује. У послу му помажу његови ђаци и ботаничари-аматери. Објавио је књигу из основа
природописа и био почасни члан Минеролошког друштва из Јене и Регенбуршког ботаничког друштва.

Током школовања у Сремским Карловцима Соларић је бивао у фрушкогорским манастирима, у једном
цијела два јесења мјесеца, али жељу да у манастиру вјекује не осјећа. Манастирски живот, у нечему,
чинио му се грозним, понашање према умоболнима у манастирима бијаше сурово, а не богоугодно,
почесто се неуки и припрости монаси нису држали Божијег слова, њихову суровост искусио је и Сава
Мркаљ (1783-1833), језикословац и пјесник изузетне даровитости и заслуга, који је, као и Соларић,
крчио нове путеве српског језика и културе.

Једном приликом Соларића су послали у манастир Ковиљ, код архимандрита Јована Рајића, да с њим
дође к митрополиту Стевану Стратимировићу у Сремске Карловце; тада је, у Рајићу, видио јединог
истинског српског монаха - "пустињическу пештеру - пустињика Сербина" - и милило му се да ту, међу
његовим књигама, заувијек остане.

Након петогодишњег боравка у Срему, гдје се школовао код умних учитеља, упијајући народни,
славеносербски, латински и њемачки, Соларић одлази у манастир Ораховицу, али не да се замонаши.
Остаје у њему осам дана.

Манастир Ораховица био је духовни центар Срба славонске Подравине и Барање, као српски постоји од
друге половине xvi вијека, а име је добио по планинском вијенцу Ораховица. Са три стране опасан је
високим брдима, обраслим јаком шумом, са сјевера му је Озебло брдо иза кога се диже Дједов нос, на
западној страни је Соколовина, на јужној Петров врх, а на триста метара повише манастира извире
поток Искрица, један његоврукавац избија уз саме манастирске ћелије, примивши са југозапада поточић
Хладну воду. Искрица се јужно испод манастира смирује, тај дио тока зове се Бабска прала, именован
је по монахињама које су ту прале своје и манастирско рубље. Природа је овдје величанствена и
Соларић није одолио а да о томе не пише свом учитељу и пријатељу Андрији Волнију.

Ораховица бијаше богата рукописним књигама, а Соларића је дочекао архимандрит који је говорио
латински и њемачки, док су неки монаси говорили овај други језик.

Југоисточно од манастира налази се брдо Пустиња и у њему Пустињакова пећина, гдје је живио посљедњи
ораховачки пустињак и кад је Соларић, са свијећом, ушао у пећину, нашао је камену клупу или кревет
и остатак каменог стола, нека рукотворенија и слова урезана у камену. Ту му се десило нешто чудесно,
обузео га је свештени трепет: "Облетио сам умом у једном магновењу сва читана житија" - записаће
касније, облетио је кроз све своје успомене и присјетио се и Овидијевог описа кимеријских пештера
и у њима боравишта бога сна. У пустињаковој пећини Соларић је у стању попут онога кад се рађа и
заблиста пјесма, кад се душа возноси у божанском: ум се бистри, а слике смјењују невјероватном
брзином, све је чисто. У таквом је стању морао бити када је писао Пјесну о гозби 1807, Зиму, Весну,
Ил’ ја снивам, ил’ је тако и друге пјесме.

Из Ораховице Павле одлази у завичај, одакле 13. X 1779. године пише митрополиту Стратимировићу,
молећи га за помоћ, како би могао наставити школовање, јер нема воље ни за женидбу ни за свештенички
позив. Не зна се какав је био митрополитов одговор.

1799-1803.

У јесен 1799. Соларић је поново у Загребу.

Град има 10.000 становника, четири католичке и једну православну цркву, као и храм
за гркокатолике, академију наука, училиште за музику и сликарство, сједиште је бана
Хрватске, Славоније и Далмације, а ту је и столица бискупа. У њему живе Хрвати, Срби,
Грци, Јевреји, Нијемци и Италијани.

Почетком школ. год. 1779/1800. Соларић започиње, а крајем школ. год. 1802/1803. завршава
студије на загребачкој Краљевској академији наука (Региа Ацадемиа Загребиенсис). Спочетка
није се потпуно снашао, касније био је је међу најбољим ученицима, другује са Гаврилом
Бајчевићем, потоњим директором српских народних школа у Бачкој, кога ће у писмима називати
"бившим соучеником", всељубезним и милим, вјерним другом, издржавају га мајка и северински
протопрозвитер Јован Никшић, а већ у другој години издржава
се и поучавањем.

Професори су му били: Матија Киринић (историја), Андрија Минковић (философија - логика,
метафизика и историја философије), Јурај Шугха (физика - теоријска и експериментална
физика, геометрија, механика и "реи рустицам"). Фрањо Клохамер (математичке дисциплине -
математика, архитектура и хидротехника), Мијајло Штивалић, Павао Марковић и Мирко Домино
(право) иФран Ленау (политичке науке и куријални стил).
Киринић, Клохамер и Минковић били су католички свештеници.

Међу Соларићевим школским друговима мало је Срба; поред Гаврила Бајчевића, ту су Јован
Белић, син загребачког трговца Ђорђа и Максим Поповић, син Кузме, пароха у Кули, са
којим се школовао у Карловачкој гимназији.

Завршивши, као одличан, студије философије и права, Соларић одлази у Италију, гдје ће
се посветити књижевности (о томе је и раније размишљао) и науци.

У Падови је дефинитивно одлучио "свештенослужити музама", када се 10. децембра 1803.
састао са Доситејем Обрадовићем и Атанасијем Стојковићем. О дводневном сусрету са српским
просвјетитељима Соларић пише: "Свештени дни! Тајна вечера Тројице на крајњем иза свију
жилишта славенски западу."

Доситејева улога у Соларићевом животу јесте значајна, али се преувеличава. Соларић је
посједовао велико знање, по суду Павла Поповића можда веће од Доситејевог, а када је
о поезији ријеч - учитељ му је Бог.

1804.

Соларић живи у Венецији, моћном центру штампарства, са гласовитом библиотеком "Марчана",
граду у коме ће остати - свакодневно са Италијанима и Грцима, постојан у свом српству и
православљу, у материјалној оскудици, као свјетовни испосник - све до смрти.

Ради као коректор у штампарији Пане Теодосија коју је 1755. основао Димитрије Теодосије,
Грк из Јањине у Епиру, добивши дозволу од Млетачке републике да штампа књиге за православне
Србе, које су почеле да излазе 1799.

У овој штампарији одштампано је Ново гражданско земљеописаније, прва српска географија, спис
Адама Христијана Гаспарија, кога је Соларић превео са њемачког. Пјешиј земљеписник (атлас са
xxxvii карата) штампан је "при Јоану Антонију Зулиану, мједоресцу", а Кључић у моје
земљеописаније штампан је такође у штампарији Пане Теодосија.

Соларићев мецена је имућни тршћански грађанин Драго Теодоровић са својом породицом. Њиховом
дому, добротвору Драги, браћи му, жени, домувладичици Софији и њиховој дјеци Соларић подиже
поетску споменик. Годинама пријатељују, дописују се. Тршћански Срби у то вријеме, а и раније,
располажу, као бродовласници и трговци, огромним богатством. Четрдесет галија породице
Теодоровић плови до Америке и Источне Индије, аустријски надвојвода Лудвиг посјећује
5. маја 1807. српску цркву у Трсту и том приликом тршћански гувернер представља му
"сиротог" Србина Стефана Ризнића, који посједује педесет галија. Срби из Трста много су
учинили за нашу књигу и културу, пружили су и велику помоћ Карађорђевој Србији.

У предговору Земљеописанију и у Кључићу, Соларић говори о положају човјека у космосу и улози
науке, која је степеница према Богу, а не његова негација, како тврде модерни варварски учитељи.

Земљеописаније је одјекнуло у оновременој српској култури. Доситеј Обрадовић у писму Соларићу
(Трст, 2. октобра 1804) са усхићењем говори о Земљеописанију и Кључићу кога назива златним.
"Сами дух пресвети, дух свемогући, Бог, то јест дух гореће љубави Ваше к милом роду, од кога
сте произишли, на то Вас наставио и тому Вас умудрио" - пише Доситеј - а писмо завршава
ријечима: "Има Сербија Соларића и чрез њега имати ће многе!"

У писму, што га је Соларићу упутио 5. јуна 1804. из Трста, Доситеј каже: "Колико Вам мање
пишем, толико Вас више и срдачније љубим". Обавјештава га да је јуче завршио девету главу
свога дјела "Собранија вешти" и наставља: "Ако што буде без соли и вкуса, знај добро, пријане,
да ће сва на тебе кривица пасти, зашто ћу ја сваком казати да ме је мој Соларић на ту навукао
безделицу, потежући ме за уши као младо прасе у бостан диња и као старо магаре на младу салату.
" Доситеј пише како би Соларићу било лако да је у Падови, гдје протиче чиста ријека, "а у
Венецији доста ће ти мучно бити, ибо сам видиш какови су канали."

Као помоћ Карађорђевим устаницима Доситеј је дао пола од свега што има, четири стотине
форинти, од Соларића очекује да затражи помоћ од имућних грађана у Венецији.