Tema: Pavle Solaric

Да шта неће самодршца пути бити свили?
У незнанству кромје оног што у чувства дира,
Витајући родне стране пражитељи мира,
Како су кад искусили, угодно ил’ жалко,
Том су ужас вмјењавали, срце слали жарко. 65
Свако чувство (то је радо човек дужан себи),
Да кад нибуд криво стало ил’ назадно не би,
Разбрало је све предмете: ту худи, ту блази,
Раздрло се царство једно међ бози и врази.
Бурни вихор по воздуси ту име получи, 70
Пре се збило богом бити, мира житкој лучи.
Воње цв’јећа ухале су из њедара Цв’јете,
Сњеди људске сипале су из прегаче свете.
Штогод т’јело осјазава, иног бога дање,
Иста чувства имала су говјено клањање. 75
У свакој је вешти име скупа с богом стало,
Ништа не би погр’јешили да је једно пало.
Међ њима је и Бог био, отац богов, људи,
И кад овим још судбина вељеваше: буди!
Нек’ ми иде ко год зове многобошце древне, 80
Противножник да ми буде, и чем муња севне.
Божество је премудрости правило, начало,
Које судбу к слуху зове, ко што је и звало.
Јест човеку што природно дјелатеља мнити,
Гди год дјела траг се види и правости нити. 85
Нити доста: он све прстом осјазити тежи,
У свачему, премда чезне ко вода у мрежи.
Творца хоће ко припету, лицем види к лицу,
Што несташни ваде лесно рибу на удицу.
Ево како благодарност сама вуче људе, 90
Да у оном, што вјерују, ласно сви заблуде.
Како бистро љети роне луче с’ жарког сунца,
Но точила хладна поје јелена и јунца!

3 КО ШТО ВОЛИ НЕКА ПЈЕВА

Ко што воли нека пјева и гласе пребира
На ц’јевници седмозвучној, ил’ у свирјел свира.
Није сваком једна жеља, нити игра ума:
Шта би било да друг другу у свем равно дума?
Нит’ би мого искуснога поучити мудри, 5
Или да су сви невјеже, ту би ишло: удри!
Свуд би сами свеци жили, или љути зв’јери,
Разно пјети не б’ умјеле бога пјевца кћери.
К’ чем’ ко стреми, тамо жарко нек срце воспари,
Тамо завјет’, тамо љубве нек’ му иду дари. 10
Јаворове иште л’, ево! (гусла звонко скрипи),
Ко осећа да му уз њи бољма груд ускипи,
Има који на стерн поју и од сламе писак,
Славуј слаже благогласје, сова љуби врисак.
Не варај се, чадо земље, што ти неки кажу, 15
Да су људи равни били; ловка, слова лажу!
Од ребра је жена своме мужу покорена,
Научи се оца бојат д’јете из малена.
Племенује отац први, достојно владика,
А синови ил’ срамота ил’ дружине дика. 20
Ово је већ првородни отац сјетовао,
Кад је Авељ под Каина брата мишцом пао.
Што је пао, који веле: зло с’ је припетило,
Зар не вједу да је тако богу Виду мило?
Што су древни гди плакали, то ми сад пјевамо: 25
...

Брјацајте нам ветхо, ново, дајте лике, дајмо!
Нек’ воздуну, који љубе, у рожане трубе,
Нек’ подиму тимпан с кликом на небесне клубе.
Шум градова, тихост села, непогоде мора,
Ил’ витежство, славу људи и пишност код двора, 30
Позоришта и чудеса всесилне природе,
Ил’ куд виле ил’ куд волхви, волкодлаци ходе;
Нека пјева ком се рачи и како зна слаже,
Што год хоће (све се може) нека браћи каже.
Моје врсте виспр иду у својеј главизни, 35
Внушите ми (ја знам ко ће), вкушеније жизни.
Та ужиће, велим, вита свагда и посвуда,
Шта је зато у ком виду овуд, у ком туда?
Ужива се и по горам вису до облака,
И житеље пренебесна ‘рани звезда свака; 40
Ужива се, правда теби, у глубини мора,
Што нам умре, престави се, новом жићу зора.
Југ и восток, како и ми, запад и лив дишу,
Сваком своја нужна участ, как’ орлу и мишу.
Да гди живот попрестане ил’ да се истреби, 45
Масна би неба стала, сало више не би;
Версе се разглавиле би пространоме миру,
Дуж и преко звезде стрле по вселене виру.
Ужива се и кад с’ стужом свуд скрежеће зима,
Кад пасњачиј зној припече, и тад гође има. 50
Ко јесени не зна полност, ко радости весне?
Овде буди моји крила, доља моје пјесне.

4 СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ

Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,
Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче, 5
Поље зове у планину, одзив рони кључе.
И долина сообштава други своје сласти,
Чрево земље љубвом грије дубоке пропасти.
Нека древа милују се с различни острова,
Даљна другда и језера исти су плодова. 10
Вјетар се к тли присмикава, обурјава мора,
Завире се у пештере, љуби изнад гора.
Сунце љуби земљу нашу, лучам ју цјелива,
Сву благодат чадам земље из себе низлива:
И топлота, огањ, и свјет, све су отчји дари, 15
Чим в’ утроби земље сваку сунце жизан вари.
Њежна земља јер ју мјесец умиљато гледи,
Милује га и рада му мјесечином бл’једи.
Љубов је свуд впечатљена, сва природа љуби;
Силна свуда као сушти Сатурнови зуби. 20
Вјечни закон и једини свију твари мира,
Који, како земљом влада, и небеса дира:
Зв’језда зв’језди пут сказује, љупко лице кр’јеси,
Нит’ је помнит можно шта су безљубезни б’јеси.
Сваком дјелу источник је всегда љубов сама, 25
Већа љубов, лучше добро, зло је љубве тама.
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И Бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи,
Враг је људски, или друга ил’ чтитеља тражи. 30

5 ЉУБОВ

Тужи, срце јадно моје, за те је тек туга:
Све се грли с милим својим, а ти не имаш друга!
Риданија теби токмо нек’ буду по ћуди,
И најслађе сјетовати б’једној твојеј груди.
Сви гобзују у радости, ти жертва печали, 5
У сладости за те горест и вражда у шали.
Горуј о свем, колико је чувство твоје јако,
И све, што те окружава, примај наопако.
Тужба твоја нек’ се чује гдигођ што дише,
Нек’ се и камену добро упише. 10
Поток нек’ ју источником, одзив горам скаже,
Свирала се по долинам ток у њу прелаже,
Зефир пољам нек’ огласи а птице воздуху,
Рибе сињим свим пучинам’ и р’јекам’ на суху,
Зв’јери од ње по дубравам’ нека грозно циче, 15
Нек’ с њом грми, и далека бездна бездни риче;
Кроз вертепе до дна чрева земље нек’ зајечи,
До врх неба кроз све зв’језде тужба твоја звечи.
Једа сам ја зар најгори, да љубовце нејмам,
Да сав живот у жалости без плода продремам? 20
Голуб има голубицу, јуница за бика,
Хиштни јастреб диже куша дољу милосника.
Ако нисам л’јеп и красан, ја нисам ни ружан,
Не премудар, ни јуродив. Да у чему дужан?
Ја не имам с ким да другујем, да се разговарам, 25

Да се тјешим, совјетујем, љубве носим јарам.
Ја, кому би (да ми није шчастије заспало),
Не дјевојку, но богињу дати надлежало!
Јер, о судбо, кунем ти се да из моји врста
Дид би више научио нег’ ја с њег’ви прста. 30
А овако више љубим, и више се каже
Да предмети љубов моју избјегнути траже,
Да ме свашто само дражи и са мном се руга,
И одреду моју јавља: бити ми без друга.
О како је, срце моје, без њег бити тужно, 35
Како свашто у природи без весеља ружно!
Зора своје руменилом прсте не умива,
И Данице б’јело лице све тамније бива.
Јутру, ком се луг радује и њивјани класи,
Низ плаве се, мјесто росе, жупељ ц’једи власи; 40
Оно теби возвјештава часе пуне жала,
И взрачни дан тебе цв’јели, кад блажи остала.
Може ли ко вјеровати да најљупче страсти,
Ако нам се не намири, грозне су участи?
Ев’ у з’о час ја осјећам (није уста дрзост), 45
Без љубови жалост влада, из ње на све мрзост.
Све куд влада см’јех, красота, слатки пјесан гласи,
Теб’ је черно наличије, мука и ужаси.
Теби горе вопљ шиљу, потоци плач дају,
Зв’јери стењу и птичице уздишу по гају. 5
...

Глас одзива из пештера с жалостију јечи,
Долине су без свирала, нит’ гди лира звечи.
Тихе сјене из дубрава ко бездне ти ричу,
И древеса међу лишћем јао, јао, вичу.
Ако мене, ах, Венера, причина мог жара, 55
Ћудљиво (јер вине не знам) оће да покара;
Ако, што је мени пјесне о љубви шаптала,
Мени крати што је кроз њи често обећала;
Зашто није у богова ко што је у људи,
Да ми други буд’ у помоћ’ и вешт моју суди? 60
Све призивљем, и све всује, да нигди ни трага,
Завјет носим, но нућа су посвуд мјеста нага:
Пођем камо до богиње, страну нађем саму:
У пештери нејма Нимфе, ни бога у храму.
Тражим виле по планинам, пусти стоје л’јеси, 65
Ишчезле су ми вјештице са земље и б’јеси.
Саде видим како се то на зло моје спрема:
Судбина је сверх богова, зато ти њи нема!
Но судбина нек се презне на питања врућа:
Пристоји ли да овако буде свемогућа? 70
И да, која руком води шчастије свег’ св’јета,
И божества превосходи, а да није света?
Да ми даде њежно срце и с њим жељу спрегне,
Да назначи и предмете, пак му иј устегне?
Тужи, горуј, срце моје, тебе ми све вређа, 75

Но помошчног за ме није прозјабло корена,
Ни бољезни л’јека нејма срцу мом од жена,
Колико је од востока до мрког запада,
И од југа до суровог сјеверовог лада;
Колико је сиње небо под земљом пропето, 105
Толико је срце моје тугом обузето.
Вечером се ова болест ка’ и друге зледи,
Што на дружбе свију твари из самоће гледи,
Како сирјеч свашто свога драгољуба мами,
Да у дупљу, логовишту, гн’језду нису сами. 110
Нашто разум и човеку боговидна глава,
Кад у нечем завидити може срећи мрава?
Нашто пјесне досадашње, да и’ огањ спали?
О, да може, и памет их у мени умали!
Заклињем све, ко ме чита, да ме меко суди, 115
Нити њежно чувститељство пом’јеша са блуди,
Да се истом опомиње да нејмаде зида,
Ког пробити не би могле остре стр’јеле Дида,
Да, несташни овај божић свему је сам буна,
Ни човека, ни на небу не штеди Перуна, 120
Да се овај на престолу вишњем узнемири,
Да се чудно преобрази и земљу привири:
Пак у зраку златне кише, лабуда и бика,
И иначе, све у име љубовни прилика,
Достоји се да дјевојке ко човек осјени, 125

Тебе мори глад код јела, и код воде жеђа.
Злак је теби увенуо, плод се с древа круши,
Студенци су усанули и сок се свак’ суши.
Теби биље, мјесто воње, издише јад пара,
Трава нејма силе више, ни ружа свог шара. 80
Може л’ бити што по вољи кад нам оног нема,
Што све воље опредјеља, не уме да дрема?
Слаткопјевна соборишта и града прелести
Нису кадре круте твоје жалобе помести.
Нема село угодија, пландишта су пуста, 85
Око р’јека невесело, пољем магла густа.
Вертоград је изгубио љупкост своју за ме,
Стопе моје траже токмо ходнице насаме.
Ја сам орган запустио, прсти су ми крути,
Гортану мом глас промуко, струне ћу расути. 90
Језик бољма пелин љуби, око мака слапи,
Ноздрам мојим угодниј’ су задушљиви вапи;
Ухо само кукавице пјесни внима срамној,
И кертини све ми својство завидује тамној.
О љубови, силна ти си, гди би за ме било, 95
Гди је мјесто куд не вије житко твоје крило?
Или зашто тако ктесте, о ви бози дурни,
Да кроз овај мени проћи треба возраст бурни?
Другим занат Овидијев, иним бапски чари,
Кому купјел, ком помажу неког пива дари, 100

И неки час царство мира за љубов пром’јени.
Мени, коме чуда сила не може да служи,
Шта остаје, него да ми срце горко тужи?
Које зато ни почем већ сунце ниско зађе,
Нигди свога јошт покоја не може да нађе. 130
Зв’језде плаше очи моје, прете ми, не св’јетле,
И на немир сваки час ми уши чују п’јетле.
Журчаније поточића, пјеније славуја,
Зефирово шептаније, мени су олуја.
Жижци ноћни гди закр’јесе ко искре расути, 135
Ил’ затрепти пламен земни, све то на зло слути.
И тако сад на ме зјају намрштени мраци,
Мјесечином шатају се од сјена призраци.
Ни сам не знам, би ли свему, што год бди на дану,
Или ноћном, уви, више завидио врану! 140
Луна токмо, која тихо врх облака пари,
Подобна се мени чини измеђ свију твари,
На висини, у самоћи, мучи и сва бл’једа,
Рекао би да ју тиче, ка’ и моја б’једа.
Но и она свога драгог ваља да имаде, 145
Премда ретко састаје се, сласти љубве знаде.
Зашто крије лице од нас, камо ли се спрема?
Сваки мјесец, гди је онда кад је код нас нема?
Нејма љубов различија, но свуда једнака,
Небо, земља, сва су пуна силни њени знака: 150
И богиња оно тражи у чертогу сунца,
Што јуницу на ливади притеже уз јунца.
Овако сва уживају, тим, да живе знаду,
И настоје да вселену ни часом окраду.
А ти само, срце моје, до конца без друга, 155
За твоје је објатије једина тек туга!