Tema: Pavle Solaric

1805-1806.

Године 1805. Соларић се у Венецији упознаје са руским путницима, славистима Андрејом С.
Кајсаровом и Александром И. Тургењевом. Године 1806. "изневјерава га здравље". Клица болести,
туберкулозе, у њему се зачела раније. Када је бивао у фрушкогорским манастирима и у Ораховици,
кријепио га је чист ваздух. У Венецији, у штампарском олову, његово крхко тијело било је
угроженије него што би другдје било.

У предзорје, 13. јуна 1806. Доситеј из Трста креће у устаничку Србију. Претходне вечери
опрашта се "у преградском једном вртићу насамо" са пријатељима и љубимцима, међу којима
је и Теодор Захарић, који је са Соларићем био у истом разреду Карловачке гимназије. Потом
на вечери, у српској кафани, окупило се тринаесторо људи, као на тајној вечери, а око поноћи,
пред вратима Доситејевог обитавалишта, Соларић и Доситеј се, физички, заувијек растају.

1807.

Ову годину проборавио је у Трсту, свих дванаест мјесеци поболијева, али није везан за
постељу. У једном писму пише да је "пљувао камење" (избацивао крв). Размишља о одласку у
Србију, код Доситеја, који је живо желио да га види у матици.

"У ослобођеној од Турака Сербији, каквагод после њена политическа буде судбина - говорио
је Доситеј Соларићу у Трсту - ваља да пример, братац, нашему роду дамо да учитељи његови
не заслужују да се увек боре и дангубе с невољним убожеством и с бедном скудношћу. Купит
ћемо дом и сеноизобилни вертоград, и ви ваља да ми се ожените и то с таквом женом, љубими
мој, која ће, како ви мушку дечицу, тако она младе кћери наших витезова обучавати и
образовати."

Но, Соларићу "не би пута" у Србију, мучи га болест, Турци су сваки час под Београдом,
међународне прилике су несигурне.

Пише Пјесну о гозби 1807, и Пјесну страсну на градску молву и селско спокојство
(у весни 1807).

Болест му угрожава тијело, али његова поезија зрачи божанском ведрином.

1808.

Пише, вјероватно почетком године, Посланицу Драги Теодоровићу Тријешћанину и Доситеју.

Настаје његова Пјесна о путешествију у весни 1808.

Био је пошао из Трста, намјеран да стигне до Београда, али га на путу онемогућава болест,
у Карловцу га снађе нов и јак напад избацивања крви, опет пада у постељу у болује. Код свог
ујака Јована Димића, у Карловцу, прележао је готово сав остатак године.

Објављује спис Улог ума человјеческога у малену, превод са њемачког дјела Карла фон
Екартхаузена (1752-1803), аутора више стотина дјела, теософа који је био инспиративан за
Новалиса, а објављиван је и у другој половини xx вијека.

На крају ове књиге (стр. 164-176) налази се Соларићев Словар.

1809.

Соларић увелико ради на својој Јероглифици, коју никада неће завршити. Излазе му три
превода: Мудрољубац индијски, посвећен Софији Теодоровић, превод са француског (оригинал
је на енглеском) дјела Филипа Честерфилда, Сверх воспитанија к человјекољубију, превод са
њемачког дјела Петера Вилома и О самости, превод са њемачког списа Јохана Георга Цимермана.
У предговору књизи О самости, "која је изишла иждивенијем (трошком) благопочтенороднога
господара Василија Вуковића, гражданина тријестанскога", Соларић, поред осталог,
приповиједа о свом дјетињству и младости, помиње и оне који му приговарају због језика
јер пише као што говори и као што и они говоре.

Ове три књиге објављене су грађанском ћирилицом

Жели да оде у Далмацију и тамо утемељује српске школе.

У Будиму је изишла збирка пјесама Лирическа пјенија Јована Дошеновића (Почитељ,
Лика, 20. X 1781 - Будим, 1813), пјесника и књижевног теоретичара; једна пјесма посвећена
је Соларићу.

1810.

У Венецији излази Бесједовник илирическо-италијански Вићентија Ракића (Земун, 17. Ix 1750 -
манастир Фенек, Срем, 9. Iv 1818), пјесника и преводиоца чија дјела у xx вијеку нису штампана
и који чека ревалоризацију. Предговор (који је дио Јероглифике) написао је Павле Соларић.
Исте године Соларић објављујеПоминак књижески у коме говори о штампању словенских књига, о
православљу и азбуци и доноси каталог славеносербских књига штампаних у Венецији од половине
xviii вијека до 1810.

Сава Мркаљ објављује у Будиму значајну расправу Сало дебелога јера либо азбукопротрес, а у
предговору Соларића назива "дика и милота сербска" и каже да је Јован Дошеновић кренуо
његовим стопама.

Соларић се упознаје и спријатељује са пољским научником грофом Јузефом Сјераковским
(1765-1831), чланом варшавског Друштва пријатеља науке, који је политичким послом путовао
у Рим и скупљао грађу о историји Словена. Соларић му даје на читање Јероглифику, спис који
сматра својим крунским дјелом. Сјерковски је спис високо оцијенио, али било је и примједби,
што је Соларића нагнало на додатна истраживања.

У то вријеме пољска наука о Словенима веома је бујна, а Соларић, кога је словенска прошлост
очаравала, у Јузефу Сјеркавском нашао је правог сабесједника, овај је о њему разговарао са
Јернејем Копитаром и пољским кнезом Адамом Чарториским.

1811 - 1812.

7. априла - Доситеј Обрадовић умире у Београду. Године 1812. Соларић објављује Буквар
славенски триазбучни, у предговору (стр. 4) каже да је: "најљепше устројено писмо гдје
како говори се, тако пише се, и како је написано, тако чита се!"

У љето 1812. одлази у сватове свом ујаку, трговцу, Јовану Димићу, у Карловац, а свраћа
и до Земуна. У то вријеме живе су му двије сестре и мајка. Возећи се из Велике Писанице
према Карловцу, сусреће, између Божјаковине и Сесвета код Загреба, мајку која се, такође,
запутила у Карловац. У овом граду Соларић остаје мјесец дана и писмима се јавља пријатељима,
а у писму Лукијану Мушицком обавјештава га да му шаље осам књига штампаних у штампарији
Божидара Вуковића и девету урађену трудом Христифора Жефаровића - а све су припадале
Соларићевим прецима. Пише да мора одгодити намјеравано путовање у Далмацију, али ће
замолити епископа Краљевића писмено да му достави "описаније свију стари књига и рукописа,
који би нашли се у његовој епархији", у манастирима или у црквама или у свештеника и других
лица; "дотле може Бог дати да ја и сам отидем до дубровачкога књигохранилишта (библиотеке)".

1813.

Објављује Златну књижицу, превод са италијанског дјела Франческа Соаве (1743-1806) који
је свој философски систем изложио у Логици, Метафизици и Етици, а нарочитог су успјеха
имале његове Моралне приповијетке, доживјевши до 1782. од 1907. преко стотину издања. Доситеј
је превео дијелове Соавине Етике.

Јернеј Копитар прима Соларићев Буквар славенски триазбучни и одмах га шаље "патријарху
славистике" Јозефу Добровском који пише рецензију.

1814 - 1815.

Излазе још два Соларићева наслова: Азбука изјаснена римском по правописанију далматинскому,
хорватскому, славонскому и крањскому и Објасненије ко снимку подлинога диплома Стефана Дабише
краљем сербскога данога жупану Волкомиру Семковићу.

Главна дјела, изузев Граматике(Вход к писменици) написао је претходних година у којима су
настале и његове антологијске пјесме.

Путује Далмацијом, жеља да буде надзорник српских школа у овој покрајини и Хрватској није му
се остварила. Пише предговор Доситејевом Мезимцу који ће изићи доцније, у његовој редакцији.
Током 1814. и 1815. у писмима упућеним Урошу Несторовићу, врховном надзорнику српских школа
и царском савјетнику, потанко говори и приликама и људима у Далмацији, Боки Которској и
једном дијелу Хрватске.

1816-1820.

У јануару 1816. Јернеј Копитар пише чешком научнику Ханки да је послао Соларићу
"све књиге учитеља Добровског".

За књижицу "безименога сочинитеља" о поновном поробљавању Србије 1813. године,
издану са дозволом цензора, Соларић је морао, заједно са цензором, писмено оправдање
послати у Беч. Ствар је кренула од тамошњег руског посланика који је навео кривце
за издавање књижице и ишла преко Високе полиције. Соларићу су конфискована три
егземплара и забрањено му је да три дана излази из дома, што је окончано 1. јуна.

У писму Вуку Караџићу (Венеција, 19. јула 1816) пише о скупљању пренумераната за
његов Рјечник, сматрајући да треба да буде "сербско-њемачко-италијански" иначе неће
имати претплатнике у далматинској епархији - "Нек Рјечник сербски изиђе, како ваља,
на свијет", пише Павле Соларић - а полгодине дана раније или позније, то је свеједно
народу: нити се ту гледа нестрпљива жеља тога и онога Сербина, но полза и почест
свеколиког народа сербског."

У писму Вуку (Венеција, 25. октобра) поново је ријеч о пренумерантима за Рјечник.
Соларић сматра да је Вук добро поступио снабдјевши самогласнике акцентима и савјетује
му да свуда изостави ь.

Помиње да му Мушицки јоште није писао и интересује се "Је ли довршио словар старога
нашега језика?"

У писму Вуку Караџићу (Венеција, 30. Xii 1816) пише: "Не согласујем се с Вашим мњенијем
о нашој старој азбуци."

Соларић је са Вуком у вишегодишњој преписци, скупља му пренумеранте, износи своје идеје о
језику и правопису, пишући и о детаљима и о начелним питањима.

Године 1816. упознаје се са лордом Фредериком Гилфордом (7. Ii 1716-14. X 1827), некадашњим
гувернером Цејлона, који се интересује за Словене. Соларић га подучава језику, лорд напушта
Венецију када му је умро брат, у прољеће 1817. поново се састају, а почетком 1818. почињу
крстарење Медитераном, у мају те године су у Бечу. Лорд Гилфорд, који је уживао поштовање у
највишим славистичким круговима, отпутовао је за Русију, Соларић га није пратио.

У мају 1817. Соларић се у Венецији сусреће с архимандритом Герасимом Зелићем, који код њега
оставља своје "Житије", "да га прочита и развиди је ли достојно да се изда на свијет", те
продужава пут за абанске бање. Када се Зелић вратио из Абана у Венецију, гдје борави три
мјесеца, Соларић му савјетује да своје дјело објави. Архимандрит нема готовине, продаје
бурмутицу, опточену брилијантима, коју је добио од свог некадашњег императора Наполеона,
оставља Соларићу 200 талира-орлаша за штампање "Житија".

Соларић није доспио да се дадне на посао. Забављен је лордом Гилфордом и, дакако, властитим
рукописима, потом га руши тешка болест.