Tema: Andre Breton

Andre Breton

Andre Breton rođen 1896.godine u Tenšebreju, osnivač je i teoretičar nadrealizma. Prvi učitelji su mu bili Malarme, Rembo i Bodler, dok nije došao u Pariz da studira medcinu.Tu su mu prijatelji postali Pol Valeri i Apoliner. Zatim se, kroz ličnu evoluciju, odvaja od dotadašnje literature i traži od nje "stvarni red misli u odsustvu svake kontrole razuma". "Izmeniti svet", kazao je Marks, "izmeniti život", kazao je Rembo; "izmeniti umetnost", kazao je Breton.
Počeo je s nadrealistima, ali se tokom vremena od njih odvaja i ostaje sam, samo s malom grupom svojih pristalica, rasturenih po svetu. Na njegovu poeziju može se zgodno primeniti misao Žerara de Nervala: "San je drugi život u nama, jer je on pesnik čudnih spletova snažnih halucinacija". Za Bretona je slika ključ vremena i dela.
Umro je 26.septembra 1966.godine u Parizu.

KAŽU MI

Kažu mi da su tamo obale crne
Od lave koja se slila u more
I da se pružaju
U podnožju ogromnog visa
Zadimljenog od snega
Pod jednim drugim suncem divljih slavuja
Koja li je to zemlja daleka
Koja kao da crpe svoju svetlost iz tvoga života
I treperi stvarna na vrhovima tvojih trepavica
Blaga prema tvojoj puti kao neko nestvarno rublje
Tek iznađeno iz otškrinute skrinje vekova
A iza tebe
Ozaruje poslednjim tamnim plamenovima
Između tvojih nogu
Tle izgubljenog raja
Led tmine
Ljubavno ogledalo
Pa niže još ka tvojim raskriljenim rukama
Kao dokaz proleća
Prema
Nepostojanju zla
Sve morske jabuke u cvetu

RAJ NIJE SASVIM IZGUBLJEN

Ćubaste ševe iščezavaju u nebeskom plavetnilu
Štite rosu udarcima svojih kresta
Tada divno geslo bleska
Pada na zastavu razvalina
I pesak postaje samo svetlucavi časovnik
Koji rukama neke zaboravljene žene
Pokazuje ponoć
Bez okolišnog izgovora u borbi
Stvorenoj u nastupanjima i u izmicanjima božanskim
Ovde se
Modre i grube slepoočnice nekog letnjikovca kupaju u noći
Koja otiskuje moje slike
Lišće lišće
Zlo jača sasvim blizu
Pa da li će i nas hteti

UVEK KAO PRVI PUT...

Uvek kao prvi put
Jedva da te poznajem iz viđenja
Ti se vraćaš u neko doba noći u kuću bočno od mog prozora
Kuću koja je plod moje mašte
I tu od jedne do druge sekunde
U neprozirnoj tmini
Očekujem da se opet pojavi opsenjujuća pukotina
Pukotina istovremena
Na licu kuće i na mome srcu
Što se više približavam tebi
U stvarnosti
Sve više pevuši ključ u vratima nepoznate sobe
U kojoj mi se ti ukazuješ sama
Tu si se pre svega slila u blistavi
Kratkotrajni pramen zavese
To je polje jasmina koje sam posmatrao jednom u zoru na putu u okolini Grasa
Sa beračicama u kosim redovima
Iza kojih je tamno krilo ogolelih mladica
A pred njima zasenjujući isečak
Zavese nevidljivo zadignute
Iza koga bučno navire u gomilama cveće
Uhvatila si se u koštac sa ovim suviše dugim
časom nikad dovoljno mutnim da to ide do sna
I ti kao da bi mogla da budeš
Gotovo ista kakvu te možda nikad neću sresti
Praviš se da ne znaš da te posmatram
Za divno čudo ni ja nisam više siguran da ti to znaš
Dok mi tvoje zaludničenje puni oči suzama
Mnoštvo tumačenja prati svaki tvoj pokret
Pravi je to sladunjavi lov
Jedna stolica za ljuljanje je na mostu a tu je i granje koje te može ogrepsti u šumi
U jednom izlogu u ulici Bogorodice od Loreta
Ukrštene su dve lepe noge utegnute u visoke čarape
Čija se oblina postepeno širi usred velikog lista bele deteline
A tu i lestvice od svile razvijene preko bršljana
Ostaje mi još samo
Da se nagnem nad provalijom
Beznadežnog stapanja tvoje prisutnosti i tvoje odsutnosti
Otkrio sam tajnu
Kako da te volim
Uvek kao prvi put