Tema: Edmon Imo

Edmon Imo


(Edmond Humeau)

Edmon Imo rođen je 1907.g.u Sen-Floran-l-Vjej-u, živopisnom selu francuskog zapada, između gradova Nanta i Anžera, punom bujnog rastinja i bilja, kao i ostataka prohujalih doba i kultura. Otuda, on ima u sebi pored krvi galskih i anžujskih predaka i mnoge ostatke stare francuske tradicije trubadura. Tako je on njihov naslednik i sledbenik, iako u sasvim drugom stilu i savremenijem obliku. Njegova poezija odiše mirisom dobro obrađene zemlje, koja će uvek donositi obilne plodove, najbolja žita i najbolja vina, a ona su radost čoveku. Otuda i taj njegov retki i iskreni panteizam sveopšteg života. Obdaren i mističnom i religioznom maštom, proširuje mestimice svoje interesovanje i svoje misli i izvan svoje rodne grude, prelazeći uspešno granice čitavog sveta i realnosti idući ponekad u apstrakciju i fantaziju.

PESMA IZ DALJINE TRAVE

Postoji jedan kraj koji ti posećuješ
Po mirisu jutra na prozorskim oknima
Kada smo mi završili sa blagošću
Branje zvezda u njihovim gnezdima.

Ti dobro znaš koja čudovišta vuku
Sigurnom rukom po zidu
Uporne utvare koje nas vezuju
Sa susedima iz drugog života.

Zemlja noći dodirnula je divljač
Koje nebo lovi lubardama zraka.
Oni će doći kao oganj bure
Zasipajući kratkotrajnim travama,
Padajući ne veći od prepelice,
I rasprskavajući se u krvave zastave,
A oganj neće imati više nikog
Ko bi se mogao odupirati
Ispred senki zore.

Zašto ti spavaš, moja ljubljena,
Na tako dalekim zvezdama
Veoma dragih uspomena;
Njihovi nas nimbusi približavaju
Jedne drugima kroz takve noći
I tolike snegove oblaka?

Strah otače laki listar
Rose po kome poležu životinje
I gde tvorovi krvare bez krika,
Izbegavjući put ka jazbini.

Ja vidim ruke tvoga sna
Da dosežu do blagih obala
Sa predelima prozračnim,
Gde nebo razvija svoju senku
I dodiruje svakog spavača
Prepuštenog bljesku sna.

SENKE NAD VODAMA

1.Zora

Pod drhtavom zorom
Lakih jutarnjih magli
Zora se pojavljuje ozarena
Po najvišim vrhovima,
Tim klizavim opiljcima
U kojima umire noć.

Na dalekim posrebljenim glavama
Lelujaju se bujne perjanice,
Ali neka se kupa zora
Podržavana na ivicama grana:
Opiljci se prelivaju od boje sleza
Do blagog rumenila zore.


2.Morekazi

Kičmeni pršljen na ustavi,
Obojeni vršak na zarđalom gvožđu
Nasred vode se usamljuje.

To su ostrva koja odbijaju
Udare plime
Šupljih bregova vode.

Nepokretne moreplovce
Morekazi prikazuju,
Dok vodene mase dele.


3.Na obali vode

Vode, te krilate palme,
Obilno hrane kamelije,
Snove vezane koncem,
Kotve sa lancem pokvašenim.

Suncobrani pralja,
Dok ove lupaju po svežnjima pene,
Ne ostavljaju pod naduvanim rubljem
Sapunske iči ukovrdžene.


4.Vodene vile

Talasi obeduju na obali
Rajske ribe;
Vali, ti nežni osmesi,
Zaobljuju blage nanose peska.

Danaida, celofanom obavijena,
Udeći godini čitavoj
I u jesen dajući oproštaj,
Pod talasima svira na surdini.

Divni lopuh listića sedefastih
Belim lokvanjima topi listove,
Nasade vodenih leptirova,
Sa žutim srcem taj njihov dah.

OSKORUŠA

Više no jednom senka mog života
Učini se spojena sa drvetima
Idući tako od jasena do leska
Koje ništa nije gonilo na uspomene
Dovoljno ljupke da se obnove
I sa jedinom brigom za svoje lišće

Istovetnost koja mi je bila davana
Dobijala je odmah boju kolebljivu
Jednog žilavog duha grana
Kojima je bilo dovoljno da se pruže nebu
Pa da se ogolela belika razvije
Pod naprslom korom kao neka plaža
Pusta izgleda pod jesenjim vetrom

Tuga koja liže cigle predgrađa
Nije slična seti kamena pod mahovinom
Ona ne slama snagu moje senke
Na prilaz nekog usamljenog ognja
Buknulog negde na smiraju dana

Nisam li te znao tako jasnom
Senko koja kliziš niz staze travne
Odgovarajući toliko mirisu
Sveg bilja opojnog zdravca i nane
Baš kao u dahu miomirisnom
Životodavnog neba koje me napaja

Da sebe ne izgnam iz tvoga daha
Usuđujem se da krenem u opojne kore
Kojih smo trpeli teško pijanstvo
Radujući se bacani izvan kruženja
Kroz lavirinte blagog porekla
U koje srlja naša sudbina

Ako utvrdim sada jednog sadruga
Trajnog ko suseda mome telu
A i da je iz reda biljnoga
I još osetljiv na godišnja doba
Ne manje određen svojim udovima
Da u prašini gradimo zajednički stan

Ti me oskorušo puniš oblacima
I goniš ptice da prolaze
Vreme da nagriza zidove
Sunce da progoni godišnja doba
I lišće da vene i opada
Da ne bi s nama pravila senku