Tema: Fransis Ponz

Fransis Ponž (Francis Ponge)

Fransis Ponž rođen 1899.godine u Monpeljeu, stvorio je čitavu revoluciju u savremenoj poeziji raskidajući s tradicijom subjektivne, sentimentalne ili metafizičke poezije. Ali, okrećući leđa poeziji, onakvoj kakva se do tada smatrala, on ju je tek tako našao; oslobađajući se stare, on je našao novu poeziju stvarnog sveta, poeziju svakidašnjeg života.

Radio


Ta lakovana kutija ne pokazuje ništa drugo što se izdvaja iz nje
do jedno dugme koje se okreće do prvog otkucaja, da bi se zatim u njenoj unutrašnjosti
slabo zapalilo više malih nebodera i grubi šumovi naglo
izbili iz nje i osvojili svu našu pažnju.
Mali aparat izvanredne "selektivnosti"! Ah, kako je to oštroumno
što smo naš sluh popravili do te mere! I zašto? Da bi sebi mogli
neprestano nanositi udarce najgore grubosti.
Svih talasa tečnog đubriva svetskih melodija.
Pa lepo, eto šta je savršeno, na kraju krajeva! Stočno đubre
treba izneti i izložiti suncu: takvu poplavu nekiput plodonosnu...
Ipak, žurnim korakom vratimo se našoj kutiji
da bi završili sa njom.
Na velikoj je časti u svakoj kući od pre nekoliko godina -
usred salona i sasvim širom otvorenim vratima - ta brujeća,
blistava mala kutija za smeće.

NEDOVRŠENA ODA BLATU

Blato se sviđa otmenim srcima, jer je prezirano stalno.
Naš duh ga beščasti, naše noge i naši točkovi ga gaze. Ono
stvara naše koračanje teškim a i prlja, a to mu se ne oprašta.
Od blata su! kaže se za ljude koji se preziru, ili su puni niskih
i vređajućih psovki. Ali blato ne haje mnogo za sramotu koja
mu se nanosi, za nepravde koje mu se čine. A da li zaslužuje to stalno
ponižavanje? Zaista, grozna istrajnost!
O ti blato tako prezirano, ja te volim! Volim te zbog prezira,
u kome si stalno.
Iz moga pisanja, ti blato u pravom smislu, prsni u lice tvojim
klevetnicima!

Tako si lepo posle bure koja te rastapa, sa tvojim plavim
krilima!

Kad više nego što je najdalje, i najbliže postaje nejasno i kad
posle dugog zloslutnog razmišljanja, iznenadni pljusak snažan da
ranjavi i samo tle, brzo topi blato, jedan čisti pogled ga obožava:
pogled azura, oslobođen oklopa, na tu glibovitu materiju i suviše
ispresecanu neprijateljskim dvokolicama, - po kojoj u dugim
razmacima, ipak, kao neke plovke u svojoj jogunastoj volji,
nepokolebljivost i sloboda vode naše korake.
Tako, neko divlje mesto postaje najljupkije raskršće, staza
najprašnija.

Najfiniji cvet tla proizvodi najlepše blato, ono koje se najbolje
brani od prilaza noge; kao uostalom i sve lako uobličavajuće
namere. Najživahnije najzad šiknulo je u lice svojih savremenika.

Samo ono sprečava svako približavanje svome centru, primorava
na duga zaobilaženja, pa čak i na hod na štulama.

Nije to možda zato što je negostoljubivo ili ljubomorno; jer,
lišeno naklonosti, ono ako mu se i najmanje približite, prilepiće
se za vas.

To pseće blato, koje se dohvata mojih cipela i koje mi prska u
oči nametljivim oduševljenjem!

Ukoliko je starije, utoliko postaje više lepljivo i upornije.
Ako ugazite u njegovo carstvo, ono vas više ne pušta. Postoje u njemu
kao neki borci, polegli po zemlji, koji se grčevito hvataju za vaše
noge, kao elastične zamke, kao laso.

Ah, kako mu je stalo do vas! Više no što vi to i želite, kažete.
Ali, ne i ja. Njegova naklonost me dira, ja mu rado opraštam.
Više volim da koračam po blatu nego po nekoj ravnodušnosti, i
više volim da se vratim iskaljan nego kao ubogi đavo koga niko
ne ferma; kao da ne postojim za tle po kome se šetam ... Uživam
u tome što mi zadržava korake, zahvalan sam mu za zaobilaženja, na koje
me primorava.

Bilo šta bilo, ono ne pušta lako moje cipele; ono će se pre
osušiti na njima. Ono umire onde gde se zakači. Baš kao bršljan.
Ne nestaje na prvi potez četke. Treba ga strugati nožem. I pre no što
će se pretvoriti u prašinu - kao što je sudbina svih ugljenih hidrata
(a to će biti i vaša sudbina) - ako ste ga obeležili vašim
koracima, i ono vas je obeležilo svojim pečatom. Međusobno
obeležavanje...
Blato umire grleći čvrsto svoje čengele.

Najzad, blato se sviđa hrabrim srcima, jer u njemu nailaze na ne
najlakšu priliku da se vežbaju. Izvesna knjiga, koja je imala svoje
vreme, i koja je učinila u svoje vreme sve dobro i zlo koje je mogla
učiniti (smatrali su je dugo za svetu reč), tvrdi da je čovek načinjen
od blata. Ali to je očigledna obmana, štetna i za blato kao i za
čoveka. Htelo se reći samo na štetu čoveka, želeći jako da ga ponize,
da mu oduzmu svako samopouzdanje. Ali mi ovde hoćemo da damo
svakoj stvari samo njenu želju (kao uostalom, i čoveku). Kad govorimo o
čoveku, mi ćemo govoriti o njemu. A kada govorimo o blatu,
govorićemo o blatu. Oni, razume se, nemaju mnogo čega zajedničkog.
U svakom slučaju, poreklo ne. Čovek je i suviše savršen, i njegova put
suviše rumena, da bi bila sačinjena od blata. A što se tiče blata,
njegova glavna namera, i najočiglednija, jeste da se od njega ne može
ništa učiniti, niti se može upotrebiti za nešto.
Ono prolazi - i to je obostrana namera - kroz puževe, crve,
puževe-golaće - kao mulj kroz izvesne ribe: hladnokrvno.

Nesumnjivo je, da sam pesnik, da bih mogao (a videlo se već to)
govoriti o lasu, bršljanima, skrivenim borcima blata. Ovako,
osušiće se ono u mojoj poemi, kao što se osušilo na drumu, u onom
obliku u kome ga je isprskani predmet ostavio...
Ali kako mi je mnogo više stalo do blata nego do moje poeme,
ostaviću ga njegovoj sreći, i neću ga mnogo pretakati u reči. Jer
blato je neprijatelj oblika i zadržava se uvek na granicama
ne-oblikovanja. Ono kao da nas mami ka izvesnim oblicima, pa nas zatim
ostavlja obeshrabrene. Pa neka tako i bude! I zato ću ostaviti napisanu
onakva kakva je, na njegovu slavu i njegovu porugu, samo jednu odu
namerno nedovršenu...