Tema: Jan Skacel

Jan Skacel

Jan Skacel (1922-1989), češki pesnik i kritičar rođen u Moravskoj. Od studija živeo u Brnu. Od 1963.do 1968.uređivao jedan od najznačajnih književnih časopisa Gost u kući. Posle 1968.živeo od pisanja poezije za decu i prevođenja. Slabo objavljivan, nije bio ni društveno angažovan. Veliki usamljenik. U vreme Plišane revolucije dobio tri evropske nagrade za poeziju, prvenstveno zahvaljući prevodima na nemački i engleski. O Skacelu je počelo da se govori kao o najboljem češkom pesniku XX veka. Njegovom smrću otišao je jedan od najznačajnijih pesnika tišine, rečite tišine i poezije tuge u evropskoj književnosti.

JESEN S MRTVIM JASTREBOM

Pejzaž u magli Jesen
iz sve snage hodala kamenom zlatnim
a kraj pruge o telegrafske žice
s krikom se obesio jastreb

Na nebu sunce poput jame
u daljine jure telegrafske žice
kao prazna rukavica od perja
mrtva ptica visi zakačena o kandžu

VAZDA

Neumorno, vazda, veje sneg,
kao da su huligani
pivskim kriglama ubili
labuda na nebesima
i tužno perje pada dole.

Toliko se bojim tišine, koja ide do nemosti,
tišine na drveću i večnosti,
koja se premestila u ljude.
I ni za nokat se ne stidim
svoje zebnje, bože, ti to bar znaš.

Tišina pada na mene, bez reči,
kao uzaludna tuga,
iako smo za nju sposobni,
i lepu reč čekamo,
dok vani, napolju pada.

A vazda je sve dalje i gore.

STO PEDESETA PESMA O JESENI


Toliko nezgoda
toliko beskrajne tišine

I toliko neviđenog lukavstva

Jutra su kao nesreće
a malo ko to primećuje

Imali smo proleće leto jesen
uskoro će nam doći oštra zima

A vetar šumi u lišću

KRATAK OPIS LETA


Požari sa četiri strane gori leto
Opojno cvetaju bagremove šume
Zelena duša vina tinja u vinogradima
U žitu krvari turčinak

Pada mrak
srebrnim mostom korača mesec

Sve je kao hleb izvađen iz peći
a noć ujeda

PENELOPA


Žena tka paučinom naličje
tka večnu mrtvačku košulju vremena tka

Iz večnosti suče beskonačnu nit
očajnih očiju

Danju tka a noću para
tka bez konca i kraja

MOLBA

Ah, kako je lepo osinje gnezdo
kad je Sizif smrtno umoran
i sav se u kamen pretvara

Tužna nežnosti života
reci mu nešto ljubazno
i za sebe i za nas ljubomorno moli

ZIMSKE PESME


Iznad polja najzad pada mrak
i bol snega sa nebom plovi.
Najzad poleteše gavrani,
krila lepeću kao ljudska srca.

U čestaru kraj puta gomila se tmina
da još malo pričeka.
Potom, potisnuvši u stranu belinu,
crna kaljuga lagano se sleže.

Opet škripe senke. Tihi dolazak
ovde kočijaš slavi s kolima sena,

ućutao,
da ne bi ljutio
noć mladu deset hiljada godina.