Tema: Leopold Sedar Senghor

Leopold Sedar Senghor


Leopold Sedar Sengor

1906. - 1927. Africko detinjstvo

1906. 15.avgusta (zvanično 9.oktobra) u primorskom mestašcu Žoal, danas Žoal-Fadjut, u Senegalu, rođen je Leopold Sedar, sin Bazila Đogoja Sengora i Njilane Bakum. Po ocu, zemljoposedniku i imućnom trgovcu sa četiri "ko- supruge", pripada manjinskom narodu Serer; majka mu je Pel. Rano detinjstvo će provesti u majčinoj porodici u obližnjem Điloru, gde će mu ujak otkrivati tajne prirode i predanja njegovog naroda.

1913. U katoličkoj misiji u Điloru, kod opata Diboa, poreklom iz Normandije, mladi Leopold uči veronauku i stiče osnove francuskog jezika.
1914. U katoličkom Koledžu svetog Josifa u Ngazobilu, koji drže spiritanci, misionari Duha Svetoga, dečak će se devet godina učiti disciplini i završiće osnovnu školu analognu francuskoj. Savladaće i volofski jezik.
1921. Leopold želi da postane profesor ili sveštenik. Njegov otac se tome protivi, ali prepušta odluku svome sinu. Te godine, Rene Maran, crnac sa Antila školovan u Francuskoj i zaposlen u kolonijalnoj administraciji, objavljuje "pravi crnački roman" Batuala, koji je krunisan Gonkurovom nagradom u Parizu. Laureat gubi posao zbog predgovora u kojem napada kolonijalni režim.
1923. Đogoj Sengor šalje sina u koledž - semenište "Liberman" u Dakaru, gde mladić uči grčki i latinski. Ogorčen je zbog nipodaštavanja s kojim njegovi učitelji gledaju na afričku kulturu, što dovodi do sukoba sa ocem Laluzom.
1926. - 1927. Ocenjen kao suviše buntovan za sveštenički poziv, Leopold je poslat u laičku školu da sprema maturu. Jedini je crnac u svom odeljenju. Obožava književnost i guta knjige. Piše i prvu pesmu, koja nije sačuvana. Dobija odlične ocene i polustipendiju da nastavi studije u Francuskoj.

1928. - 1944. CRNAŠTVO KROZ BURNE GODINE U PARIZU

1928. U oktobru stiže u Pariz, razočaran njegovim sivilom. Obeshrabren na Sorboni, upisuje se u Gimnaziju Luja Velikog. Među njegovim drugovima je i Fam Dui Kiem iz Indokine, s kojim će zauvek ostati prijatelj.

1929. Upisuje se u viši razred gimnazije i sedi u klupi sa Žoržom Pompiduom, koji će izvršiti "odlučujući" uticaj na njega. Pompidu mu otkriva umetnički Pariz, Prusta, Bodlera, Remboa... i socijalizam.

1930. Za vreme uskršnjeg raspusta, sa školskim drugom Famom putuje po Tureni. Pristupa grupi Socijalističkih studenata.
1931. Dok kolonijalna izložba u Parizu pokazuje moć francuskog carstva, Sengor se kreće u krugovima pariskih crnih intelektualaca: Biranga Diopa, Renea Marana... U "salonu" sestara Polet i Andre Nardal, studentkinja sa Martinika, koje sa Haićaninom Leom Sažusom objavljuju u novembru prvi broj časopisa posvećenog stvaralaštvu i identitetskim problemima crnaca: La Revue du Monde Noir ("Revija crnog sveta"), sreće afroameričke i antilske pisce kao što su Ričard Rajt, Langston Hjuz, V.E.B. Dubojs, Žak Rumen. Stiče diplomu trogodišnjih studija iz književnosti i nastavlja studije na Sorboni. Stanuje u Studentskom gradu. Postaje prijatelj sa Emeom Sezerom i Gontranom Damasom, s kojima će činiti trojstvo Crnaštva (Negritude), pokreta koji se bori za priznavanje vrednosti crnačke civilizacije. Mondenski krugovi Pariza luduju za "crnačkom revijom" afroameričke pevačice i plesačice Džozefine Beker, dok Monparnasom odjekuje truba Luja Armstronga.

1932. Izlazi prvi broj časopisa Legitime Defense ("Legitimna odbrana"), u kojem crni studenti sa Antila propovedaju političku revoluciju, želeći podrediti kulturnu akciju političkoj. Leopold ne deli njihove "marksističko - lenjinističke" stavove; on daje prvenstvo kulturi. U julu stiče diplomu visokih studija odbranivši rad "Egzotika u Bodlerovom delu". Priprema profesorski ispit (agregaciju) iz francuske gramatike. Zato traži francusko državljanstvo. U avgustu se prvi put vraća u Senegal, na svoje sererske izvore. U septembru, u Parizu, zamišlja sa Damasom i Sezerom jedan novi svet koji će uključiti i crnačke vrednosti. Iz toga će se roditi Crnaštvo.

1933. Leopold dobija francusko državljanstvo. Putuje u Grčku. Osniva Udruženje zapadnoafričkih studenata. Smrt oca Đogoja.
1934. Sluša predavanja iz etnologije kod Pola Rivea, osnivača Etnološkog instituta, Marsela Mosa, Marsela Koena. Osniva se novina L'etudiant noir ("Crni student"). Krajem oktobra, Sengor odlazi da služi vojsku, na godinu dana, u Verdenu.

1935. Pošto je položio profesorski ispit iz gramatike, Sengor dobija posao u Dekartovoj gimnaziji u Turu. U Parizu sluša predavanja iz negroafričke lingvistike kod Lilije Homburger i druži se sa barjaktarima Crnaštva, Sezerom i Damasom. Oni od novina Etudiant noir prave glasilo Crnaštva, ne sanjajući koliki će značaj dobiti njihove ideje. Leopold želi da se venča sa kreolkom Andre Nardal, ali devojčina porodica ima predrasuda prema Afrikancima.

1936. Učlanjuje se u SFIO, francusku sekciju Radničke internacionale, prethodnicu Socijalističke partije, i angažuje se u sindikalnim aktivnostima. Sezer mu poklanja francuski prevod Istorije afričke civilizacije velikog nemačkog etnologa Lea Frobenijusa. Leopold će ovo delo doživeti kao "udar groma" i potvrdu ideja Crnaštva. Ulazak italijanskih trupa u prestonicu Etiopije, koja još pruža otpor kolonijalizaciji, potresa ga i nadahnjuje da napiše poemu "Na poziv rase od Sabe".

1937. 10. septembra, u Dakaru, pred kolonijalnom administracijom koja je sa velikom pompom dočekala prvog crnog profesora, drži predavanje "Kulturni problem u Francuskoj Zapadnoj Africi". Tezom "asimilovati a ne biti asimilovan", dovodi u pitanje francusku politiku asimilacije i školski sistem koji negira afričku kulturu. Francuzi su zapanjeni.


1938. Postavljen je za predavača u Gimnaziji Marselena Berteloa u Sen Moru, u pariskom predgrađu. Iznajmljuje stan u Parizu, u ulici Lamblarderi, blizu Muzeja kolonija kod Zlatnih vrata, jugoistočne kapije Pariza. Iz tog vremena potiču mnoge pesme iz zbirke Pesme senke.
1939. U tekstu "Ono što donosi crni čovek" Sengor pokazuje da crnci imaju civilizaciju i baštinu. Izjava: "Osećajnost je crnačka kao što je razum helenski" izaziva polemike jer je shvaćena bukvalno. U septembru, Francuska se sprema za rat, i mladi profesor je mobilisan. Postaje vojnik druge klase u jednoj pariskoj kasarni.
1940. Upoznaje Andrea Žida. U februaru stupa u regimentu kolonijalne pešadije, a 20.juna je zarobljen u La Šarite sir Loar. U septembru, u logoru u Amijenu, sastavlja himnu "Gelovaru", nadahnutu pozitivom generala De Gola iz Londona na otpor, kao i druge pesme koje će se pojaviti u zbirci Crne hostije.

Amijenski logor, septembar 1940



Gelovare!


Gelovare!
Kako smo te slušali, čuli smo te ušima svog srca.
Blistav, tvoj glas je blesnuo u noći naše tamnice
Poput glasa Gospodara divljine, a kakav li se drhtaj
ustalasao povijenom nam kičmom!
Mi smo ptići ispali iz gnezda, tela lišena nade i koja venu
Divlje zveri podsečenih kandži, razoružani vojnici, goli
muškarci.
A sada smo sasvim skočanjeni i nespretni kao slepci bez
ruku.
Najčistiji od nas su mrtvi: nisu mogli progutati hleb srama.
A sada smo uhvaćeni u mreže, izručeni varvarstvu
civilizovanih
Istrebljeni kao fakošeri. Slava tenkovima i slava avionima!
Tražili smo oslonac, koji se osuo kao pesak dina
Vođe, a oni behu odsutni, drugove, oni nas više nisu
poznavali
A mi više nismo prepoznavali Francusku.
U noći smo uzvikivali svoje beznađe. Nijedan nam glas
nije odgovorio.
Poglavari Crkve su zamukli, državnici su veličali
velikodušnost hijena
"Zaista je u pitanju crnja! Zaista je u pitanju čovek! Ne!
Kada je u pitanju Evropa!"
Gelovare!
Tvoj glas nam kaže čast, nada i borba, a njegova nam krila
u grudima lepeću
Tvoj glas nam kaže Republika, i da ćemo podići Grad u
plavome danu
U jednakosti bratskih naroda. A mi se pak odazivamo:
"Prisutni, o Gelovare!"



- Gelovar je ustvari general De Gol.

Crna žena


Naga ženo, crna ženo

Odenuta svojom bojom što život je, obličjem svojim što lepota je!

Stasao sam u tvojoj seni; nežnost tvojih ruku povijala mi je oči.

I evo gde u srcu Leta i Juga, otkrivam te, Zemljo obećana, s vrha visoke spržene vrleti

A tvoja me lepota zgromi posred srca, poput orlove munje.

Naga ženo, tamna ženo

Zreli plode čvrstog mesa, mračna omamo crnog vina, usta što lirskim čine mi usta

Savano čistih obzorja, savano treperava od vatrenih milovanja Vetra istočnjaka

Tam-tame izvajani, tam-tame zategnuti što grmiš pod prstima pobednika

Tvoj duboki glas kontraalta duhovna je pesma Voljene.

Naga ženo, tamna ženo

Ulje koje ni dašak ne mreška, mirno ulje na slabinama atlete, na slabinama kraljevića Malija

Gazelo božanskih gležanja, biserne kapi zvezde su na noći tvoje kože

Slasti igara duha, odblesci crvenog zlata na tvojoj puti što se talasasto presijava

U tami tvoje kose, vedri se moja teskoba na bliskim suncima tvojih očiju.

Naga ženo, crna ženo

Opevam tvoju lepotu što mine, obličje koje utvrđujem u Večnome

Pre no što te Sudba ljubomorna u prah pretvori da njime nahrani korenje života.

Molitva za mir

(za velike orgulje)


Za Zorza i Klod Pompidu


"Sicut et nos dimittimus debitoribus nostris!"



Gospode Isuse, na kraju ove knjige rado bih da Ti darujem ovaj kalež patnje

Na početku Velike Godine, u suncu Tvoga mira na snežnom krovovlju Pariza

Ali dobro znam da će se krv moje braće nanovo crveneti žutim Orijentom, na obalama Tihog okeana koji pustoše oluje i mržnje

Dobro znam da je ta krv prolećna žrtva levanica kojom Veliki Carinici već sedamdeset godina tove zemlje Carstva

Gospode, podno ovoga krsta Ti više nisi Ti drvo bola, nego iznad Starog i Novog Sveta Afrika na krst raspeta

A desnica joj se pruža mojom zemljom, a leva joj strana senči Ameriku

A srce joj je dragi Haiti, Haiti što se usudi da proglasi Čoveka spram Tiranina

U podnožju moje Afrike na krst raspete već četiri stotine godina a koja ipak diše

Pusti me da Ti kažem Gospode, njenu molitvu mira i oproštaja.


II

Gospode Bože, oprosti beloj Evropi!

A istina je, Gospode, kroz četiri veka svetlosti bacala je slinu i lavež svojih molosa na moje zemlje

A hrišćani, javno se odričući Tvoje svetlosti i blagosti Tvog srca

Osvetljavali su svoje bivake mojim plemićkim poveljama, mučili moje talbe, deportovali moje učenjake i gospodare nauke.

Njihov je barut sevajući rušio gordost tata zidina i bregova

A njihova je đulad preletala krsta carstava širokih kao vedar dan, od Roga Zapada do Istočnog obzorja

I kao u lovištima, palili su nedodirljivo drveće, vukući Pretke i duhove za njihovu mirnu bradu.

I pravili su od njihove tajne zabavu nedeljom mesečarskih buržuja.

Gospode, oprosti onima koji su od Askija napravili makizare, od mojih kneževa ađutante

Od mojih sluga boyse i od mojih seljaka službenike, od moga naroda narod proletera.

Jer zaista treba da oprostiš onima koji su lovili moju decu kao divlje slonove.

I učili su ih redu bičujući ih šikotom, i pravili su od njih crne ruke onih čije ruke behu bele.

Jer zaista treba da zaboraviš one koji su izvezli deset miliona mojih sinova u leproznicama svojih brodova

Koji su pobili njih dvesta miliona.

I učinili da mi starost bude samotnička između šume mojih noći i savane mojih dana.

Gospode ogledalo mojih očiju se zamagljuje

I evo gde zmija mržnje diže glavu u mom srcu, ta zmija za koju sam verovao da je mrtva.

III

Ubij je Gospode, jer valja mi nastaviti put, i hoću da se molim naročito za Francusku.

Gospode, među belim nacijama, postavi Francusku sa Očeve desne strane.

Oh, dobro znam da je ona takođe Evropa, da mi je otimala moju decu kao razbojnik sa severa goveda, da bi đubrila svoja polja šećerne trske i pamuka, jer crnački znoj je gnojivo.

Da je ona takođe donosila smrt i top u moja plava sela, da je huškala moje jedne na druge kao pse što se otimaju o kosku

Da je one što su se opirali kažnjavala kao lupeže, i da je pljuvala na glave-širokih-nauma.

Da Gospode, oprosti Francuskoj koja jasno kaže pravi put a vrluda krivim stazama

Koja me poziva za svoju trpezu i kaže mi da donesem svoj hleb, koja mi daje desnom rukom a levom rukom oduzme polovinu.

Da Gospode, oprosti Francuskoj koja mrzi okupatore a tako mi teško nameće okupaciju

Koja otvara puteve slave junacima a svoje Senegalce nipodaštava kao plaćenike, praveći od njih crne doge Carstva

Koja je Republika a izručuje zemlje Velikim Koncesionarima.

A od moje Mesopotamije, od moga Konga, načinili su veliko groblje pod belim suncem.


IV

Ah, Gospode, odagnaj iz mog pamćenja Francusku koja nije Francuska, tu masku niskosti i mržnje na licu Francuske

Tu masku niskosti i mržnje spram koje osećam samo mržnju, ali zaista mogu mrzeti Zlo

Jer gajim veliku slabost prema Francuskoj.

Blagoslovi taj rastrzani narod koji je dva puta umeo osloboditi svoje ruke i usudio se proglasiti uzdizanje siromašnih u kraljevstvu

Koji je preko noći načinio od robova slobodne ravnopravne bratske ljude

Blagoslovi taj narod koji mi je doneo Tvoju Dobru Vest, Gospode, i otvorio moje teške očne kapke svetlosti vere.

Otvorio je moje srce znanju sveta, pokazujući mi dugu na novim licima moje braće.

Pozdravljam vas braćo moja: tebe Muhamede Ben Abdalah, tebe Razafimahatratra, a zatim tebe tamo Pam-Man-Tuong, vas sa tihih mora i vas iz začaranih šuma

Pozdravljam vas sve jednim katoličkim srcem.

Ah, dobro znam da su mnogi Tvoji glasnici progonili moje sveštenike kao divljač i napravili veliki pokolj pobožnih slika.

Pa ipak mogli smo se nagoditi, jer one behu, te slike, od zemlje do Tvog neba Jakovljeve lestvice

Svetiljka od belog maslaca koja omogućuje da čekamo zoru, zvezde koje nagoveštavaju sunce.

Znam da su brojni Tvoji misionari blagoslovili oružje nasilja i sklapali pogodbe sa zlatom bankara

Ali treba da ima i izdajnika i budala.

V

O blagoslovi taj narod, Gospode, koji traži svoje sopstveno lice pod maskom i muči se da ga prepozna

Koji Te traži u hladnoći i u gladi što mu izgrizaju kosti i utrobu

A zaručnica oplakuje svoje udovištvo, a mladić gleda svoju opustošenu mladost

A žena jadikuje oh, zbog odsutnog oka svog muža, a majka traži san svog deteta u ruševinama.

O blagoslovi taj narod koji kida svoje veze, blagoslovi taj narod na smrtnim mukama koji pruža otpor bulimičnoj hajci moćnika i mučitelja.

I sa njim sve narode Evrope, sve narode Azije sve narode Afrike i sve narode Amerike

Koji se znoje krvlju i patnjama. A usred tih miliona talasa, pogledaj uzburkane glave mog naroda.

I daj njihovim toplim rukama da obujme zemlju jednim pojasom od bratskih ruku

Druže


Druže,
Hoću da zderem svoju crnu kožu,
Pa neka me ona prati,
Hoću da premostim tvoj doček
Jogunasti, tvoje strele podrugljive.

Druže,
Hoću, s one strane tvoje preplanule, izgrebane kože
I tvojih ruku,
Da zaronim do tvog toplog srca, do tvoje nutrine
Osetljive.

Ndese ili ,,Bluz,,


Proleće je nosilo sante na svim mojim raštrkanim
bujicama
Moji mladi sokovi su šikljali od prvih milovanja po nežnoj
kori.
A ipak sam usred jula sleplji od zime na polu.
Moja krila lepeću i ranjavaju se o rešetke niskog neba
Nijedan zrak ne prodire kroz taj gluvi svod moje čame.
Kakav znak da pronađem? Kakvu ključnu odluku da
donesem?
I kako da dosegnem boga sa dalegim sulicama?
Kraljevsko leto tamnošnjeg juga, stići ćeš, o da, prekasno, u
jedan samrtnički septembar!
U kojoj knjizi da nađem žar tvoga odseva?
I na stranicama koje knjige, kojih nemogućih usana tvoju
pomamnu ljubav?
Zamara me nestrpljivo čekanje. Oh, šuštanje kiše na
monotonom lišću!
Sviraj mi samo "Samoću", Djuče, da plačem sve do sna.

Njujorku

(za džez orkestar: solo truba)


Njujorče! Najpre me zapanjila tvoja lepota, one visoke
zlatne devojke dugih nogu.
Tako bojažljiv najpre pred tvojim metalnoplavim očima,
tvojim osmehom od inja
Tako bojažljiv. I teskoba u dnu ulica sa soliterima
Što bulji očima sovuljage sred pomračenja sunca.
Sumporna tvoja svetlost i olovnosivi stubovi, čije glave
gromom gruvaju nebo
Soliteri što prkose ciklonima na svojim čeličnim mišićima
i na koži kamene patine.
Ali petnaest dana na ćelavim pločnicima Menhetna
- Tek potkraj treće sedmice ščepa vas groznica jaguarskim
skokom
Petnaest dana bez ijednog bunara i pašnjaka, a sve ptice iz
vazduha
Na prečac padaju i umiru pod visokim pepelom na
terasama.
Nijednog smeha devojčice u cvatu, ni njene ruke u mojoj
svežoj ruci,
Nijedne materinske dojke, samo najlonske noge. Noge i
dojke bez mirisa i znoja.
Nijedne nežne reči jer nema usana, samo veštačka srca
plaćena debelim novcem
I nijedne knjige iz koje bih pročitao mudrost. Slikareva
paleta cveta koralnim kristalima.
Besane noći, o noći Menhetna! Tako uzburkane bludećim
blescima, dok automobilske sirene urlaju praznim
satima
I dok mračne vode nose higijenske ljubavi, kao nabujale
reke dečije leševe.

II

Došlo je vreme znakova i svođenja računa
Njujorče! Vreme je dakle nebeske mane i isopa.
Valja samo slušati Božje trombone, tvoje srce što bije u
ritmu krvi, tvoje krvi.
Video sam u harlemu koji bruji od zvukova od svečanih
boja i vatrenih mirisa
- Čas je za čaj kod raznosača-farmaceutskih-proizvoda
Video sam kako se sprema svetkovina Noći na izmaku
dana. Proglašavam noć istinitijom od dana.
Čisti je čas kada na ulicama Božjom voljom klija život od
pre pamtiveka
Svi vodozemni elementi sijaju kao sunca.
Harleme Harleme, evo šta sam video Harleme Harleme!
Zeleni lahor žita što izbija iz pločnika obrađenih golim
nogama plesača naroda Dan
Bujne stražnjice svilene valove i grudi šiljke na koplju,
balete lokvanja i starodrevnih maski
Pod kopitima policijskih konja, manga ljubavi otkotrljana
iz niskih kućica.
I video sam duž trotoara, potoke belog ruma potoke crnog
mleka u modroj magli cigara.
Video sam nebo što uveče sneži cvetovima pamuka i
krilima serafima i čelenkama čarobnjaka.
Čuj Njujorče! O čuj svoj muški glas trube, svoj treperavi
glas oboe, prigušenu teskobu svojih suza što padaju u
krupnim krvavim ugrušcima
Čuj kako u daljini bije tvoje noćno srce, ritam i krv tam -
tama, tam - tam krv i tam - tam.

III

Njujorče! Kažem Njujorče, pusti da se uliva crna krv u
tvoju krv
Neka skine rđu s tvojih čeličnih članaka, kao neko ulje
života
Neka da tvojim mostovima obline bujnih stražnjica i
gipkost lijana.
Evo vraćaju se prastara vremena, ponovo stečeno
jedinstvo pomirenja Lava Bika i Drveta
Misao spojena s činom uho sa srcem znak sa smislom.
Evo tvojih reka bučnih od kajmana mošusnog mirisa i
lamantina opsenarskih očiju. I nikakve potrebe za
izmišljanjem Sirena.
Dovoljno je samo otvoriti oči ka dugi Aprila
I uši, pre svega uši ka Bogu koji od jednog smeha
saksofona beše stvorio nebo i zemlju za šest dana.
A sedmog dana, usnio velikim crnačkim snom.

Jer umoran sam

Jer umoran sam. Sirena putničkog broda iza Goreje trubi
lovački halal.
Uveče, svetlost treperi na ružičastim zidovima, na moru na
nebu
Jedna bela lađa odlazi tamo ka plavom i sivom jugu
A ja sam tužan, ka Nagasakiju tužnom ka Valparaizu
lepom
Ka Rio de Žaneiru, da, gde su mulatkinje opojne orhideje.



Elem umoran sam i kad je vreme čaja, a vrt svetao
Oko fontane, pod statuetom Afrike.
Srce mi boje divlje loze kada u sećanju gledam tvoje oči
I umoran sam, ne premoren avaj, nego umoran
Što nikuda ne odlazim kada me razdire želja da odem.

Čitam "Ogledala"

Čitam Ogledala, je li roman pesama, drama, ne znam
Ogledala kao nekada Izvor, koliko li je prošlo godina?...
"Ali, šta će ona misliti? Koga će prepoznati? Hoće li se ona
prepoznati?..."
Slična, pošto su sve stvari jednake i nisu jednake.

Pamtim te po mirisu, kao slugi, pustinjska antilopa
Njušeći tvoje divlje mirise, tvoj hrapavi glas i onaj grleni
smeh
Koji me grli, i ritam postaje brži zadihaniji
I pesma pršti iz grla iz moga grla

U halaliju tvoje lepote. Ah, ne tvoje lepote
Kažem tačno te podeljene zemlje koja me razdire, i toga
grada
Poput prefinjenog mirisa: sve mešavine tvoje krvi
Sve četvrti grada, koji pevaju višeglasom.
Taj roman koji je pesma, ta pesma koja je drama: tvoja me
lepota
Zgromi kad te potražim, preko tvog skladnog tela
U razdiranju koje će mi otvoriti aorte
Iskonski identitet iste smrti ponovnog rođenja.