Tema: Leopold Sedar Senghor

Princezina smrt

(za jedan pogrebni tam - tam)


Glas tam - tama! Tam - tam iz Ganduna tam - tam iz Gambije,
i tam - tam sa suprotne obale.
On kaže: Mir! I uzvikuje tvoje ime. Evo, verno, poruke:

- Moja sestra Princeza od Belborga je otišla.
Ali prenosimo njen odgovor zapečaćen njenim čistim
pečatom
Jedna crvena zvezda ispod zlatnog polumeseca.
"Pozdravi od Princeze! Razumela sam tvoju poruku.
"Tako mi je osvežila dušu! Divan napitak omiljena
đakonija.
"Dužnosti su me zadržale na mojoj zemlji. Svađe klanova
nagrizale su tlo
"Provalile su strasti, koje su pokopavale kuće u
temeljima.
"Kako da cvetam u dokolici kada mi valja opravljati i
ponovo graditi?
"Zadatak je nadilazio moje snage, a tvoja reč beše otrov
po buđenju iz pijanstva.
"Ah, te kratke ali prekratke noći, koje sam probdela
iščitavajući tvoje poslanice pod svetiljkom.
"Napolju je vetar drhtao u brezama, a sove su hukale
bez prestanka.
"Neću dočekati proleće, a i da ga dočekam,
"Nebeski oganj nebeski oganj će istog časa uništiti spomenike Belaca.
"Moj Crni Prinče, dobro zapamti ovu poruku kao što sam
ja tvoju.
"Neka ti ona bude jednostavna hrana, hleb so i nebo.
"Čuvaj sliku princeze od Belborga, kao zima zrno u smrti
zemlje."

Govorila je zaćutala je više je nema.
Sada počiva, velika i veoma prava
I lepa, zrela slonovača u svojoj snežnoj haljini s mirisom
narandžinog drveta.
Počiva pod plavom jelom, kose uredno začešljane poput
snoplja žita slezove boje.

- Princezo moja Princezo, čemu mi bez tebe moje
sirotanske zemlje
Moje zemlje bez semena moja stada bez štala moji
voćnjaci bez vrela?
Čemu moja divljina i moje blato, moje crnaštvo moja noć
bez sunca?
Kad bi samo nauka mandenškog seljaka...
Sve je izgubljeno, čak i osmeh sanjara!
Hoću li pout svoga oca stariti u samoći suza
Dok u ženskim odajama čavrljaju travuljine i zmije?
Ne ne! Počivaj moja Belborg u svojoj mirnoj haljini, u
plavom selu svojih mrtvih mojih mrtvih.
Cvetaćeš u vrtu moga srca.
Magle još lenstvuju na svim mojim rekama
Ali svetlost se polako širi na mojim noćnim očima.
Počivaj Belborgova, počivaj u svojoj prekrasnoj haljini.




Gonvil na Mervilu, 1953.

Pet je sati


Pet je sati, ti bi rekla, čaj. Sedamnaest sati.
Tvoje pismo od mekog hleba, slatko kao maslac, mudro
kao so.
A svetlost na moru suviše zelena i plava
A svetlost na Goreji, na beloj crnoj ali crvenoj Africi.
Tamo je - zašto nedeljom? - girlanda belih brodova
ka rekama Juga, ka fjordovima velikog Severa.
Tvoje pismo kao krilo, svetli se među galebovima
jedrenjacima.

Lepo je vreme, tužno je vreme.
Tamo je Goreja, gde krvari moje srce moja srca.
Crvena kuća desno, cigla na bazaltu.
Crvena kuća u sredini, mala, između dve provalije od
svetlosti i senke
Tamo je ah, gorda crvena kuća, gde tako sveže krvari moja
ljubav, kao provalija
Bez dna. A levo na severu, Estrejova tvrđava
Boje krvi zgrušane od straha.

Šta radiš


"Šta radiš? Na šta misliš? Na koga?"
To ti vazda pitaš i pitaš.

Ništa nije milozvučnije od trkača na sto metara
Od dugih ruku i nogu, poput klipova od uglačane masline.

Ništa nije stamenije od golog poprsja, trouglastog sklada
Kaja Magana
Koji odapinje čar svoje munje.

Kad plivam kao delfin, uspravan Vetar Juga
To za tebe činim kad hodam po pesku, kao kamila.

Nisam kralj Gane, ni trkač na sto metara.
Stoga mi više nećeš pisati "Šta radiš?"...

Jer mislim samo na te, oči mi piju plavet, ritmične,
Kao crna divlja patka belog trbuha.

Pesme za sinjaru

(za svirale)

Jedna je ruka svetlosna pomilovala moje snene noćne
kapke
I tvoj se osmeh vinuo nad magle što su plutale jednolike
na mom Kongu.
Srce mi je odjeknulo devičanskim pesmama jutarnjih ptica
Kao moja krv što je nekad ritmovala belu pesmu soka u
granju mojih ruku.
Evo cveta iz divljine i zvezde u mojoj kosi i trake oko čela
pastira atlete.
Uzajmiću sviralu koja daje ritam spokoju stada
I celog dana sedeći u senci tvojih trepavica, pored Vrela
Fimle
Veran, napasaću zlatnokoso mukanje tvojih stada.
Jer jedna je ruka svetlosna jutros pomilovala moje snene
noćne kapke
I celog dana srce mi je odjekivalo devičanskom
pesmom ptica.



(za halam)



Ispratih te do seoskih ambara, do kapija Noći

I ostadoh bez reči, pred zlatnom zagonetkom tvog osmeha.

Kratak suton pade ti na lice, neka božanska ćud.

Sa vrha brega utočišta svetlosti, videh kako zgasnu sjaj tvoje panje

A tvoja raskošna maramica u kosi uranja poput sunca u tamu pirinčanih polja

Kad me spopadoše neke strepnje, predački strahovi podmukliji od pantera

– Duh ih ne može odagnati s onu stranu danjih obzorja.

Zar je to noć zauvek, oh, odlazak bez nade u ponovno viđenje?

Plakaću u tmini, u materinskom krilu Zemlje

Spavaću u tišini svojih suza

Dok mi čelo ne dotakne mlečna zora tvojih usana.



(za svirale i balafong)



Ali ti putevi nesanice, ti podnevni putevi i ti dugi noćni putevi!

Već odavno civilizovan, još nisam umilostivio belog Boga Sna.

Dobro govorim njegov jezik, no naglasak mi je tako varvarski!

Tmine su crne, škorpije na stazi su boje noćnog peska

A oblaci obamrlosti tište mi grudi, u kojima raste trnje i hropci.


A danas mi evo dođe u Žoal moj bratac Povetarac

U času kad su neobične ptice, stari vesnici predaka, nežno opevale večernju rosu.

Sećanje na tvoje lice razapeto mi je na grlu, vatreni čador iz Taganta

Svod koji je okružen plavom šumom tvoje kose.

Tvoj osmeh preseca ovo nebo moje s kraja na kraj, kao neki mlečni put.

A zlatne pčele na tvojim zasenjenim obrazima zuje kao zvezde

A Južni Krst svetluca na vrhu tvoje brade

A Kola plamte u gornjem desnom uglu tvoga čela

Uzvikujem mirnu radost koja mi plavi srce više no Niger u doba kiša

Uzvikivaću je zverinju korenjaka – Nanio!

Uzvikivaću je zaručnicima što ćaskaju na asuri žala – Nanio!


I dugo ću počivati pod crnoplavim mirom

Dugo ću spavati u miru žoalskom

Dok me Anđeo Zore ne preda tvojoj svetlosti

Tvojoj gruboj i tako surovoj stvarnosti, a Civilizacijo!



(za halam)



Ne čudi se, prijateljice, što se moja melodija mrači

Što zapostavljam umilnu trsku radi halama i tame

I zeleni miris pirinčanih polja radi gromkog galopa tabale.



Počuj pretnju staraca-vračeva, kanonadu Božjega gneva.

Ah, možda će sutra zanavek zamreti purpurni glas djalija.

Zato je moj ritam tako žuran, da mi prsti krvare po strunama halama.



Možda ću sutra, draga, pasti na nekom nesmirenom tlu

Žaleći za tvojim očima sunčevog smiraja i za tmurnim tam-tamom tučkova vrednih crnkinja tamo daleko.

A ti ćeš žaliti u polutami za gorućim glasom što je opevao tvoju crnu lepotu.




(za dve svirale)


Satkao sam ti pesmu umilnu kao podnevni gugut golubice

U pratnji svog tananog četvorostrunog halama.

Ispreo sam ti pesmu, a ti me nisi čula.

Poklonio sam ti divlje cveće, čiji je miris tajnovit poput očiju vrača

A sjaj mu krasi raskoš sumraka nad Sangomarom.

Poklonio sam ti svoje divlje cveće. Zar ćeš pustiti da svene,

A ti koja se zabavljaš igrom magnovenj�?



(za halam)



I kupaćemo se draga u afričkoj prisutnosti.

Nameštaj iz Gvineje i Konga, glomazan i uglačan taman i vedar.

Pradavne i čiste maske na zidovima, daleke a tako prisutne!

Počasna sedišta za nasledne goste, za Kneževe iz Visoke Zemlje.

Divlji mirisi, debele asure tišine

Jastučići za hladovinu i dokolice, žubor jednog izvora mira.

Običajne reči; u daljini, naizmenične pesme kao panje iz Sudana.

A zatim prijateljska svetiljka – tvoja dobrota da ziba opsednutost tom prisutnošću

Crna bela i crvena oh! Crvena kao tlo Afrike.



(za svirale i balafong)



Ali zaboraviti sve te laži, kao rane na ledinama predgrađa

Sve te izdaje, sve te eksplozije i svu tu smrt u duši

– To je muk razorenih gradova, tamo daleko u beloj Rusiji

Sve te nade posečene u korenu – samo ne jednu devojku ludokosu, predodređenu za silovanje.


U nežnoj blagosti ovog proleća, u tako plavoj blagosti ovog proleća

Ah, želim sanjati o tamošnjim devojkama, kao što se sanja o čistim cvetovima

U strašnom zelenilu šume. U tmini džungle

Verovati da ima prolećnih očiju, svetlosnih i začuđenih očiju

Nalik jutarnjem proplanku, pred svojim Šampionom Suncem.

Verovati da ima ruku mirnijih od palmi, nežnijih od Njominkine uspavanke

Nežnih ruku da mi zibaju srce, a palme na mome jadu i mome snu!


Pozdravljam te glatko vito stablo, gordo čelo nad šikarom

A crne usne samo za Pasate, s kojima se bratimite u večeri vazdušnih horova.

Da mi je čuti njen glas usporen i dubok, bruj bronze i tako dalek!

A srce joj bije u skladu s mojim u ritmu ratnih tabala.

Želim verovati da postoji Devojka koja me čeka u luci vrebajući sve brodove

I nada se mome licu u procvatu maramica!

U svetloj blagosti ovog proleća, verovati da me ona čeka, Gospa od crne svile.

Biseri

Beli biseri,
Lagane kapljice,
Kapljice svežeg mleka,
Svetlosti nestalne duž telegrafskih žica,
Duž dugih, jednoličnih i sivih dana!
Kad odlazite?

U koji raj? U koji raj?
Prve svetlosti detinjstva moga,
Nikada više nađene ...

Sam sam

Sam sam u ravnici
I u noći
Sa stablima zgrčenim od studi
Što se, stisnutih lakata, pripijaju jedno uz drugo.

Sam sam u ravnici
I u noći
Sa dirljivim očajničkim kretnjama stabala
Koje je njihovo lišće napustilo za ostrva svojih snova.

Sam sam u ravnici
I u noći,
Samoća sam telegrafskih stubova
Duž puteva
Opustelih.