Tema: Vasilije Subotic

Vasilije Subotić



Vasilije Subotić (1807—1869)

Vasilije Subotić, stariji brat Jovana Subotića, rođen je 1807. godine. Bio je sveštenik. Ogledao se podjednako uspešno i u klasičnom i u silabičkom stihu, učinivši ga donekle fleksibilnijim u odnosu na pesme čistih klasicista (Mušicki, Maletić). Poslednjih decenija poraslo je interesovanje za njegovu poeziju, naročito posle pojave Antologije srpskog pesništva Miodraga Pavlovića (1964), u kojoj se nahode tri Subotićeve pesme: "Čas smrti", "Severni putnik k Antiki" i "Besmrtije".

Do Miodraga Pavlovića Subotića nisu pominjali ni najbolji znalci srpske poezije njegovog doba, bio je potpuno zaboravljen. Subotićeve pesme jesu klasicističke, ali njihov klasicistički oblik i ton imaju nečega novog što ih otvara ka romantizmu. U analizi Subotićevih pesama, koje je uneo u svoju Antologiju, Pavlović pominje nemačke pesnike Šilera i Novalisa, stubove nemačkog romantizma, sa klasicističkim temeljima.

Jezik Subotićev jeste težak, na trenutke glomazan i hermetičan, ali nije konvencionalan, već je, naprotiv, složen i fleksibilan. Kao pesnik sa istorijskom vizijom, kako ističe Pavlović u predgovoru svoje Antologije, on uspostavlja veze sa helensko-vizantijskom tradicijom, zahvaljujući istorijskoj bliskosti i uzajamnim analogijama. Pavlović posebno izdvaja Subotićevu pesmu "Severni putnik k Antiki" koja i tematsko-motivski i oblikovno anticipira Vojislava Ilića i mediteransku i helenističko-vizantijsku struju u srpskom pesništvu.

Milorad Pavić u knjizi Rađanje nove srpske književnosti (1981) piše da je Vasilije Subotić svojim misaonim stihovima nagovestio Njegoša. Jovan Deretić, u Istoriji srpske književnosti (1983), za Vasilija Subotića kaže: "On je klasicista modernog, evropskog tipa, bliži evropskim pesnicima 18. stoleća, koji su upotrebljavali elastične forme, nego Lukijanu i njegovim učenicima." Pored heksametra, negovao je i alkejsku i safijsku strofu, kao na primer u odi "Serbia i Serbljem" (1840). Prevodio je Herdera, Getea i Šilera.

Misaoni diskurs, religiozna inspiracija i složena simbolika odlikuju Subotićevu metafizičku poeziju. Bolje nego ijedan srpski pesnik njegovog doba, Subotić je uspostavio kontinuitet između srpskog srednjovekovnog pesništva religiozne i biblijske inspiracije, s jedne, i Sterije, Sarajlije i Njegoša, s druge strane. Premda savremenici (Sterija je rođen 1806, a Subotić 1807), njihove poetike su, svaka ponaosob, ipak različite, iako se ne opiru jedna drugoj. Zato ih s razlogom vidimo kao celinu u kontekstu jednog burnog doba srpske književnosti.

Pesme Vasilija Subotića još uvek nisu doživele posebno izdanje. Nema ih u Antologiji starije srpske poezije Mladena Leskovca. Subotićevo ime se i ne pominje u Maloj enciklopediji Prosvete, nego tek u novijim istorijama književnosti (Pavić, Deretić). Subotićeve pesme se jedino mogu pročitati u Antologiji Miodraga Pavlovića, Antologiji srpskog rodoljubivog pesništva Zorana Gavrilovića (1967) i Antologiji srpske poezije (srednjeg doba) Petra Milosavljevića (2004), odakle su preuzete za ovo izdanje.

Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"

izvor;riznicasrpska

SEVERNI PUTNIK K ANTIKI

Badava me severni korablj
Preko sinja ne prenese mora,
Krasotu ti promotrit izbliza,
I o tom se uveriti javno
Što po svetu glas za tebe kaže.
Arkturska je proterana noćca,
I apijska probijena stena,
Snažno sunce severnog vostoka
Sa srca je magle razgonilo,
I pod teškom čvrsta sina rukom
Prokleštinja ustukla opaka
Te jonijskom zagrozila suncu,
I ja nagu gledim ti krasotu,
I ja vidim čim s' postidit mora,
I ja sever učinih ti burni
Domovinom da se dičiš s njome!

ČAS SMRTI

Grč za grčom ljuto žile kida,
U žilama besni jara, krv,
Grud se cepa, i snaga otpada,
Srce čupa nesavladni crv! —
Staza nije životu široka,
Ten još neće prelazit potoka.

Jeza telo neobično kinji,
Vatrom plamti belog čela kras,
Iznemogla sila ruku sinji',
Nogu bodrost već ubio mraz;
Ne sprema se jošt k odlasku život
Jošt ne pušta ostatak u kivot.

Modrini je ustupila rumen,
Žar očiju progna bledilo,
Ljuta člene osvojila studen —
To se srca razdre cedilo,
Život kroz cep taj u vozduh prne,
Haron čunić Hadesu obrne.

SERBIJI I SERBLJEM

Jošt ni Mišara ne strunuše kosti,
Nit Deligrada razuja se piska,
A gle! ranu ti pozleđuje
Nov već otrov, o kukavna majko!

Košave nagla sila ti uhvati
Nasred Dunava nesvršenu lađu,
Koju nevešta ruka trošnu
Na maticu upusti opasnu.

Il' si s' u sreću pouzdao svoju,
Ili u ruku kormčije veštoga,
Ti što bez jednog i drugoga,
Nju izvuče iz bezbednog skrova?

Znade li toga da jošt nije bilo
Otkad je prvi spustila na vodu
Palija plov, da k celi dospe
Bez kormana otisnuta lađa?

Zna l' da tam' strašne njojzi prete stene;
Ovde čeljusti razjarenih volna;
Tu joj groze vrtlozi bez dna;
Onde k bregu željenom ne može?

O, vrisni, majko! tvoju nuždu javi
Srčanoj deci, ne bi l' jošt za presna
Traga mutno na Dunavo svi
Potekli ju izbaviti, dok joj

Komađe ljute ne raznesu volne
Po svi nebelih, na sramotu crnu
Pred celim svetom, i na propast,
I da unuk predmet steče kletvi!

Docne po glavi bit' se, ne pomaže;
I nit će hasnit pljesnuti rukama;
Bilo, pa prošlo: što usrećit
Može — zlobe rasu ga oluja!

Zar tako valja raditi, da onaj
Smeje se koji o glavi nam radi,
I srce mu na meru dođe,
Gledeć gdi nam s blagom tone sreća?

Na noge svaki koji majku ljubi,
Pa krepkom mišcom razumu posluž'te;
Za jednom svi voljom poznatog
Prijatelja, pa će sinut sunce!

Imate lepu i snagu i vreme,
Samo u slogu: onda ma izbile
Bure iz svoga mesta mesec,
I severni pol smešale s južnim —

Vi ste sigurni. Za dobrim tek delom
Sladak je odmor, i slatko s' slobodna
Desnom grli ljuba, a levom
Srcu mirnom privlači naslednik.

ELEGIJA NA POLJE KOSOVE

Bi pa prođe Aleksandra slava,
Oktavijev prestol zgrize crv,
Mač odavno zarđao Karlov,
Pregršt praha sad je njegov sin!

Zar da tuge, o Kosovo tvoje,
Teškij lanac pritiskuje vrat
Srbska muža, dokle čovek diše
I rosicom dok se snaži cvet? —

To sam svetloj besedio Luni
U čas onaj kad s' otvara grob,
I duhovi sa drugoga sveta
(Grozna srcu zemskom javljenja)
Pokažu se, ostavljajuć dvora,
Ledenoga ništožeć užas.

Viš, bezbožna gde ruka prolila
Svetoga je kralja čistu krv,
Novij feniks iz pepela stara
Rodiće se za Eone mlad.

Rano cvetak spremiti za venac
Treba, dok ga rose snaži moć.
Kad ga živij žar pripeče sunca,
Klone, pa ga onda kvari on.

BESMERTIJE

Blagi, koji iz sredine pusta nišat izva
Neisčetne, oko večno ravnog kola, sunca
Vrteći se sisteme, i
Šumni sfera kotrljanje

Udesi ko harmonija umiljati zvuku,
I jestestvo u krasotu zaogrće večnu,
Črez koga je beskonečnost,
Koju večnost deli kaže;

Šta? — Zar tebi snoobrazom obećava biće
Jasnije, o istočniče, koji u meni život
Zaključavaš, i moj razum
Veličestvu učiš višu!

tebe obraz zar večnosti i neprehodime,
U vreme i prostor veštma položeni nestalnim
On zaljuča? — i trajanju
Tvom zar dade antu? —

Gle, kaži mi, zašt teženje za svetlostju većom,
Zašt vispreni duh istine uli nam u grudi,
Derznoveno koji s diže
Nekad k blagu duhu sveta?

Otkuda bi neprestano pitoljubni duh nam
Bio, koji baca sebe u najdublja zdanja
Propasti, i tamo ište
Što mu ovde dano nije?

Predčuvstvuje ti besmrtije, dušo! iz svetlosti
Za svetlost je on sotvoren, a plačevna judol
Jest žilišče, za žrebije
Bolje vešti nesozdane

kad se sunca, i sisteme igrajući setova,
I božji snop tvorenja preokrene sviju
I iz praha prah posatne,
Preko tvoji razvalina

Preletivši, tih sebe bacićeš u krilo
Beskonečja, besmertije kom na meki grudi
Leži, i prišelca budi
Ot sna krepka, u kom celu

Dugu tavnu noćcu prespa uljuljan ot čuvstvija,
I na koje i veličestvo pozvan, opominje
Na ozbiljnost važna jutra,
Znanje večna bolja bića!