Tema: Zvonko Karanovic

Zvonko Karanović

Zvonko Karanović (1959) je pesnik i prozaista rođen u Nišu. Svoje pisanje bazira na iskustvima beat književnosti, filma i pop kulture. Kao pisac izrazite urbane osećajnosti i komunikativnosti dugo godina je bio kultni andergaund pesnik. Jedini je srpski pesnik koji ima svoj fan klub (Srebrni Surfer). Klub je osnovan 1991. godine i postoji do danas.

Napisao je prvu trilogiju srpske književnosti u 21. veku – Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004), Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009). Sva tri romana bila su veoma zapažena u srpskoj književnoj javnosti. Više od nule je doživeo tri izdanja, dok su romani Četiri zida i grad i Tri slike pobede bili u najužoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu, najprestižnije nacionalno priznanje za roman godine.

Objavljene knjige pesama:
Blitzkrieg (rane pesme 1980 – 1986) (samizdat)
Srebrni Surfer (SKC Niš, 1991; Home Books, Beograd, 2001)
Mama melanholija (Prosveta, Beograd, 1996)
Extravaganza (Gradina, Niš, 1997)
Tamna magistrala (Narodna knjiga, Beograd, 2001)
Svlačenje (Povelja, Kraljevo, 2004)


Neonski psi – izabrane pesme (Home Books, Beograd, 2001)
Tamna magistrala – izabrane pesme (Fraktura, Zagreb, Hrvatska, 2008)
Box Set – sabrane pesme (LOM, Beograd, 2009)


Objavljivao je poeziju u svim najvažnijim književnim časopisima u Srbiji, na ex-Yu prostoru, kao i u svetski relevantnim: Octopus magazine (USA), 3am magazine (UK), Neue Rundschau i Akzente (Germany).

Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, grčki, mađarski, bugarski, makedonski, slovenački, slovački, češki, ukrajinski i poljski jezik.

Objavljeni romani:
Više od nule (Zograf, Niš, 2004, 2005; Laguna, Beograd, 2006)
Četiri zida i grad (Laguna, Beograd, 2006, 2008)
Tri slike pobede (Laguna, Beograd, 2009, 2010)

Roman Četiri zida i grad preveden je na ukrajinski: Чотири стини и мисто (FAKT, Kijev, Ukrajina, 2009)

Zvonko Karanović danas živi u Beogradu kao slobodni umetnik.

izvor;Official Sajt

Trideset kilometara

Kad je Maksova devojka
otišla da živi u napuštenoj kući
trideset kilometara
izvan grada
Maks bi dolazio do mene
i ubijao se od alkohola
govorio
da nije mogla da podnese
ustajali vazduh svoje glave
i da je morala da se preseli
kako bi spasila
svoj život
koga je osećala
kao sedlo na svojim
nežnoružičastim leđima

Nikad mi se nije ni činilo da je poznajem

Sreo sam je ispred bolnice
vetar je raznosio sitne pahulje
koje su se topile na koži
rekla mi je
znaš
tako bih volela
da sam negde daleko
da stojim gola nasred
ogromnog supermarketa
i vrištim
dok lavina
začuđenih pogleda
tutnji preko moga tela

to bi zaista bilo fino
rekao sam
a zatim smo se rastali

U izlogu jeftinih slatkisa

nisam usporeni autostoper
nisam cinik u tridesetoj
život je okrutan
prema onima koji nisu duhoviti

postajem sitničav
postajem pokvaren
i nedeljni ručak kod matorih
nema je komedija
sa presingom politike
i malo otrova u poslednjoj sekvenci

disciplina -
da li je to strast?
poredak -
da li je to nečija šala?
reči ne funkcionišu
televizori su ugašene zvezde

postajem nervozan
postajem usamljen
u savršenom svetu
slučajnosti se ne dešavaju
probodenih obraza sedim za tanjrom

oženio sam se
i nesigurnim koracima učio da budem
zreo
badem, limun, majmun
postajem usamljen

Buka, sarenilo, budjenje

Uvek mogu da odem odavde
i ostavim par uplakanih očiju za sobom
ali kome to treba
govorio si mi
kako da se ponašam kao tvoj gost
čak i na dan
kada sam u platnenim patikama
sa zvezdom na okrugloj beloj gumi
izlazio iz zatvora dugog 25 godina
upoznavao život
kroz oči koje nisu gledale
i zato danas
mogu da se setim stotinu citata
svih onih koje ne poznajem
a koji su me voleli kao
svog jedinog sina
Hrist je umro mlad
jer ljudi koje svi vole
ne pokreću svet

Feedback

Vratio sam se
i zatekao ih kako stoje na ulici
između galerije i kafea
ukočeni bulje u beton
i čekaju
da spuste roletne na još jedan dan
vratio sam se u grad
i zatekao gomilice
beživotnog mladog mesa
na ulicama i pločnicima
trome šištave guske
koje svakom uzimaju iz ruke
i znaju da govore jedino o sebi
dobro sam
poznavao grad u kome sam rođen
osećao pulsiranje beznađa
svakog zrna prašine
koje se rađa i umire
na mestu kome i ja pripadam
želeo sam da nestanem
da pesnicom
razbijem prozor
klaustrofobične podmornice svesti
i sa ramena skinem teret okeana
po čijem dnu trčim
ipak
sigurnim korakom davno stvorene navike
stao sam pored njih
i s kiselim kartončićem ispod jezika
pridružio se minutu ćutanja
gledao sam u beton
i povlačio dimove iz cigarete
grad je stenjao pod topotom osame
sa neba su padale
cipele
svih oblika i boja
i ja sam ljubio one kakve najviše volim
crne špicaste
sa tankom štiklom

NAJBOLJE GODINE NAŠIH ŽIVOTA


Putujemo posteljama
umorni od još jedne
navike
tela mladih i lepih bogova
postala su tela
neprijatelja

krevet na kome smo
proveli godine
postao je muzej
okamenjenih strasti
i opet imamo razlog
da jedno drugom
okrenemo leđa
kad ugasimo svetlo

izgubio sam te
nenamerno i lako
i još jednom smo postali
divni gubitnici
helijumske lutke
u osvetljenim izlozima lokala

sunce lebdi
nad promrzlim parkom
obasjava suvi zimski pejzaž
najveća gužva
u autobusu za groblje
samo je vetar
usamljeniji od nas

Mokar je put u brdima

Hoćemo li sopstvena tela
oblačiti u plišana odela
i tako prkositi događajima
ili ćemo leći u blato
i postati cinici
hoćemo li krenuti iz domova
i poći u susret svetu
ili ćemo ostaviti svoje žene
onima koji su spremni
da pobede

usamljen sam dok perem ruke
ranjiv
dok maštam o putovanjima
vreme koje ne primećujem
smišlja li neku osvetu
automobili prolaze
bacaju dugačka svetla na trotoare
i nestaju

nema kreacije bez drskosti
ljubavi bez preterivanja
moraš da izgledaš kao da te nevolje
same traže a ti ih izbegavaš
jednog dana saznaćeš
kako je uzbudljivo
stajati
nasuprot gomile