Tema: Milorad Panic Surep

MILORAD PANIĆ SUREP

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Glogovac, 27.01.1912 — Beograd, 22.04.1968)

Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rođen je u mačvanskom selu Glogovcu,
27. januara 1912. godine.—

U rodnom selu Milorad je učio i završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine, a potom se upisao u
Šabačku gimnaziju. Od tada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Obdaren prirodnom
bistrinom, učio je dobro i lako. Već u gimnazijskim danima pokazivao je veliki interesa za književnost.
Kao đak viših razreda, zajedno sa straijim prijateljima književnicima, učestvovao je na književnim
večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Već tada, pošto je odgojen i vaspitan u slobodarskim tradicijama,
svome imenu dodao je ime svoga pretka Surepa, Karađorđevog ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života
će s ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika.

Šabačku gimnaziju Surep je završio 1930. godine, da bi naredne, 1931, došao u Beograd i upisao se prvo na
Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, grupe opšte istorije. Braća, i sami siromasi, više ga nisu mogli
pomagati. Na sreću, prihvatile su ga neke stare šabacke porodice, a od profesora, posebnu pomoć su mu
pružili Brana Miljković i Jaša Prodanović.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i, već kao poznati mladi pesnik, zaposlio se u Redakciji
Politike. Posvetio se pisanju reportaža sa socijalnom problematikom, posebno o siromašnom seljaštvu, koje mu
je veoma dobro bilo poznato.


riznicasrpska

Kao novinar Politike radio je do njenog poslednjeg međuratnog broja, do aprila 1941. godine. Odmah na početku
okupacije našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane KPJ za borbu protiv okupatora. Zbog
svoje aktivnosti, uhapšen je 15. maja 1942. godine i sproveden u zlogasni logor na Banjici. Tu je, držeci se
dostojanstveno, proveo dva i po meseca. Puste ga na intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih građana,
među kojima je bio i princ Đorđe Karađorđević.

U aprilu 1944. godine, povučen je iz okupiranog Beograda na slobodnu teritoriju i našao se u Pustoj Reci, gde je
radio u Kulturnoprosvetnom odboru Leskovačkog sreza, a zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije. Po
oslobođenju Beograda, Surep je, prema očekivanju, ponovo u novoosnovanoj Redakciji Politike. U decembru 1944.
godine prelazi u Odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra
1945 godine bio je urednik Tanjuga, a potom urednik listova Glas i 20. oktobar.

U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenađuje podatak da je
izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost — osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i
naučno proušavanje spomenika kulture Srbije. Postao je direktor novog Zavoda i za kratko vreme je uspeo da oko
sebe okupi ekipu vrsnih stručnjaka - istoričara umetnosti, arhitekata, arheooga, slikara i drugih. Svoje
oduševljenje i entuzijazam umeo je da prenese i na svoje saradnike i ubrzo je službu zaštite nepokretnih kulturnih
dobara u Republici uzdigao na nivo koji ona zaslužuje. Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših
starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate
kulturne baštine. Istovremeno, on organizuje prve sistematske zaštitne radove na oronulim spomenicima kulture,
preduzima ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Sa velikim elanom pristupilo se
konzervatorsko-restauratorskim radovima na Đurđevim stupovima, Dečanima, Studenici, Sopoćanima, Mileševi, Žiči i
Arilju. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom, izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u
Prizrenu i Bogorodici Studeničkoj u Ramaći. Naporedo sa ovim brojnim aktivnostima, pravna zaštita spomenika kulture
postala je, njegovim zalaganjem, trajna i efikasna. Istovremeno, on radi na popularisanju službe zaštite i spomenika
kulture. U listovima i časopisima objavio je veći broj članaka o problemima stare umetnosti. Pokrenuo je i povremena
Saopštenja Zavoda, veoma značajnu publikaciju čija je prva tri broja sam uredio. Uz pomoć brojnih saradnika, 1951.
godine pripremio je i uredio poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, koji i danas predstavlja nezaobilaznu
literaturu za stručnjake, turiste i ljubitelje starina. Bio je jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi
kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve koja je postavljena u Parizu 1950. godine. Nešto kasnije,
zahvaljujući tome, otvorena je u Beogradu Galerija fresaka.

Posle blizu deset godina provedenih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pošto je ovoj važnoj službi obezbedio
legitimitet i autoritet i odnegovao generaciju vrsnih stručnjaka i konzervatora, u junu 1956. godine Surep je
postavljen za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Današnjim jezikom rečeno, postavljen je za
republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. U ovome intervalu sproveo je u delo veliki broj
zamisi o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za
unapređenje pojedinih segmenata kulturne delatnosti. Bio je jedan od inicijatora osnivanja Moderne galerije (danas
Muzej savremene umetnosti na Uscu). Njegovim stvaranjem raspisan je konkurs za idejno rešenje zgrade i odobren je
projekt.

Gde god je, u svetu kulture, trebalo nešto novo stvoriti i organizovati — tu je bio Surep. U septembru 1959. godine
postavljen je za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije, da bi ubrzo postao
i prvi direktor Muzeja. Kako odgovarajućih prostorija nije bilo, orientisao se uglavnom na prikupljanje muzejskih
eksponata i istraživačke radove. U ovo vreme, bio je predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice Vukove smrti
(1964) i Sedamstogodišnjice Sopoćana (1965).

Dalji životni put ga vodi u Narodnu biblioteku Srbije gde je, 1 februara 1966. godine, i zvanično postavljen za
upravnika, mada je ovu dužnost obavljao još od 1. aprila 1965. Kao dobar poznavalac naše književnosti i kulture, uz
to i veoma plodan pesnik i čovek od ličnog integriteta i autoriteta, bio je kao stvoren za ovaj posao. Poznato je da
je Narodna biblioteka potpuno uništena u požaru priuzrokovanim nemačkim bombardovanjem u aprilu 1941. godine i sada
se nalazila u nedovoljnim i nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Surepovim dolaskom na čelo
ove ustanove, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke, na čemu je on insistirao još
dok je bio sekretar Savet za kulturu. Izgradnju nove zgrade Biblioteke shvatio je kao svoje životno delo i sav se tome
posvetio. Svakog dana je dolazio na gradilište, kod Karađorđevog parka, ponašajuci se i kao brižni domaćin i kao
starinski vlastelin koji podiže svoju zadužbinu. Želeo je da novoizgrađena Biblioteka bude hram srpske pismenosti.
Imao je veliki broj ideja koje su se odnosile na unapređenje stručnog i naučnog rada, ali je bolest, iznenadna i surova,
poremetila njegove planove i zamisli. Javila se krajem 1966. godine, utihnula posle teške operacije, da bi ponovo
buknula u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih saradnika, ali se nije dao
tako lako — radio je do poslednjeg dana.

Ma koji posao da radio u svom životnom veku (novinarski, konzervatorski ili kulturno-istorijski), bilo koji položaj da
je zauzimao (urednik, direktor ili ministar kulture), Surep se uvek bavio poezijom. Počeo je da peva i objavljuje pesme
još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a zatim u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima.
Kao maturant, javio se i u Srpskom književnom glasniku, što je za mladog poetu bio veoma značajan događaj, a kao student
objavljuje u časopisu Misao.

Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikada nije poricao...

KNJIŽEVNO STVARALAŠTVO MILORADA PANIĆA SUREPA

Za tri i po decenije književnog stvaralaštva, Surep je objavio više pesničkih zbirki i poema i veliki broj proznih romana:
monografija, letopisa, članaka, rasprava, eseja i polemika iz istorije umetnosti i istorije kulture. Objavio je devet zbirki
pesama: Vetar zviždi (1931), Prosto (1933), Ti dolaziš (1937), Priče o selji Mići (pesme za decu, 1946), Svetlost zemaljska
(1948), Jesika (1952), Lirika (1953), Od sene i opomene (1956), Devet triptihona (1962). Tu su i stihovi poeme: Splavovi na
Drini (1939), Ada (1946), Reka (1954) i Mesec i pruće (1961).

U predratnim pesničkim zbirkama poeta dočarava, ustreptala srca, seosku sredinu u kojoj još uvek žive sujeverje i verovanje
u sile nečastive. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju i lepotom prirode i sela. Ushićeno i senzualno, on slika zatalasana
žita i docvetale livade. Naspram idilične slike života na selu, u Surepovoj poeziji stoji grad, sa skučenim životom i niskim
mračnim svodovima. Pesnik je iznenađen tragikom usamljenosti u urbanoj sredini, duševnim nemirima i krizama. Otuda je, u
njegovim prvim pesničkim zbirkama, mnogo nedorečene životne tuge, neisplakanog ljubavnog bola i nedosnevanih snova mladosti.

U predratnim poemama prisutni su socijalni motivi. Pevao je o oduzimanju zemlje seljacima, seči i ekspoataciji šuma i uopšte
- o izrabljivanju potlačenih.

Surepova predratna poezija pevana je spontano, noseći duboko u sebi zavičajne sokove. Znao je da iznađe sveže reči iz bogate
riznice narodnog govora, čime je postizao autentičnost izraza i naznake narodne lirike.

Posleratna Surepova poezija odlikuje se smirenijim tonovima. Pesnik je obuzdao mladalačke slobode i uneo staloženije meditacije.
Leksika je postala bogatija, osvežena na vrelima usmenog narodnog stvaralaštva i svakodnevnog govora. Samo je pesnički glas i
dalje dolazio iz narodne pesme, više lirske nego epske.

Surep je autor značajne monografije o Filipu Višnjiću, bardu Karađorđevog ustanka i narodnom pesniku, kome je odredio mesto u
istoriji naše književnosti. Poetsko-esejističko ostvarenje Filip Višnjić — pesnik bune, koje je objavio 1956. godine, predstavlja
specifican spoj poetske reči i naučnog metoda, umereni sklad patriotsko-romantičarskih treperenja i naučne istine.

Ogledao se Surep i u uređivačkim i priređivačkim poslovima. Godine 1957. objavio je antologiju Srpske narodne pripovetke, koja je
doživela više izdanja. Delima Stojana Novakovića, Janka Veselinovića i Milana Đ. Milićevića, dao je argumentovane i prisne komentare.
U predgovoru Novakovićeve monografije Ustanak na dahije (1954), Surep podvlači da ovu knjigu štampa bez ikakvih imena i da je ostavio
čak i prigodan pristup čoveka koji je pripadao drugom vremenu i drugačijim shvatanjima, napominjući da "njegov čestiti patriotizam i
istinoljubivost... čine da ga razumemo i u onome u čemu se razlikujemo".

Za Milićevićev Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda (1959), našao je da je "istinski nacionalni Panteon, građen u potpunosti od
domaćeg materijala".

U naučnim krugovima su izuzetno zapaženi Spomenici kulture NR Srbije (1951), koje je Surep uradio.

Ovaj neumorni kulturni pregalac se bavio i prevodilačkim poslom. Poetski spomenik iz 12. stoleća — Slovo o polku Igorovu, preveo je
Surep sa staroruskog i objavio 1957. godine. Sebi je postavio zadatak da prevodu da takvu poetsku formu koja neće biti u suprotnosti
sa originalom. Da je u tome uspeo, svedoče i reči Isidore Sekulić: "To nije običan prevod, već nešto mnogo više... domet ravan
originalu, njegov brat blizanac".

Godine 1962. objavio je Surep esej o Beogradu Grad sudbine i feniksa, da bi 1963, usledilo još jedno značajno ostvarenje
- letopis Kad su živi zavideli mrtvima. Delo je nastalo kao rezultat njegove velike zainteresovanosti za srednjevekovne spomenike,
naše i strane, pisane na pergamentu i papiru, uklesane u kamenu i mermeru ili izvezene na platnu i svili. Za obradu kulturnog
nasleđa bio je potreban višegodišnji mukotrpan rad. Naizgled običan posao sakupljača zapisa, rasutih u tami vekova, vođen poetskim
i filozofskim nadahnućem, Surep je "pretvorio u delo čudesne pesničke lepote."

Najlepši spomenik nasoj kulturi je Surepova ukusno opremljena knjiga Ćirilo i Metodije, koja je objavljena 1964. godine i sadrži
žitija, službe, kanone i pohvale od klimenta Ohridskog, Konstantina Preslavskog i nepoznatih pisaca. Koliko je cenio tvorce
slovenske pismenosti, vidi se iz reči koje za njih navodi iz starih žitija: oni su nam veći dar "od svakog zlata i srebra i kamenja
dragoga".

Veliki broj dela ostao je u rukopisu. Njegovo bavljenje narodnom književnošću i abagarima podstaklo ga je da pristupi pisanju
jednog neobičnog dela — Knjige o nežidu, opojne i uzbudljive knjige o čovekovom bitisanju punom strave, tajni, vradžbina i ukletosti.
Surep je još jednom bio spreman da iskaže svoju originalnost u izboru i obradi tema, ali su ga bolest i smrt u tome sprečili.

Surep je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja. Među njima i Oktobarske nagrade Grada Beograda i Vukove nagrade.


Konačno, kao rezime, dajemo pregled njegovih najznačajnijih dela:

Vetar zviždi, pesme, 1931.
Prosto, pesme 1933.
Ti dolaziš, pesme, 1937.
Žito, poema, 1939.
Ada, poema, 1946.
Priče o selji Mići, pesme za decu, 1946.
Svetlost zemaljska, pesme, 1948.
Jesika, pesme, 1952.
Lirika, pesme, 1953.
Reka, poema, 1954.
Od sene i opomene, pesme, 1956.
Filip Višnjić — pesnik bune, monografija, 1956.
Srpske narodne pripovetke, antologija, 1957.
Slovo o polku Igorovu, prevod sa staroruskog, 1957.
Mesec i pruće, poema, 1961.
Devet triptihona, pesme, 1962.
Grad sudbine i feniksa, esej, 1962.
Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.
Ćirilo i Metodije, 1964.


Milorad Panić Surep je umro 22. aprila 1968. godine, u Beogradu. Uz dostojan ispraćaj, sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju.

OD SENE I OPOMENE

Ne veruj u brave i ćutanja
ni opomenu koraka
najmanje širini ljudskog srca
izvikivanoj na sva četiri vetra,
ne veruj
— kažem ti iz iskustva
i u času nesvakidašnje iskrenosti.
Ni u zaborav ne poveruj
ma čiji,
bregova uvijenih u pepeo daljine
lampi dok se hlade od naših nemira
malaksalih
ni u zaborav vučji
ni čovečji,
ničij!
Jer ima bezbroj puteva
između sna i izloga
zagrljaja i tame
između gnezda i zidova
onih najjačih
čeličnih konstrukcija
dizanih na mestima zalelujanih grana;

Zidova što su hteli
da budu jedna volja
jedno vreme
autostrada u jednom pravcu,
i gnezda oborenih
(rasut žalosni cvrkut po zanemeloj dolini!)

Toliko je puteva između bekstava i doziva
da nam je za življenje ostalo samo raspeće.

TVRĐAVA

Gromovite si vikala reči, tvrđavo iznad reka,
varvarske, Ciceronove, staroslovenske,
reči otrovnih strela, katapulta, i dugovlase,
stare koliko i nasilje, starije od mastodonta;
I vikala ih dugo, tako jezivo dugo
ko što je strah nad zacenjenim detetom dug,
ko pogled glave s koca,
ko zvižduk bombe avionske nad krošnjama
aprilskim
u proleću što je začedilo od slobode;
I nebu si, srdžbom uzrasla, vraćala munje,
potrese zemljotresima
sve sričuć slogove teške mudrosti neželjene,
po čitav vek sa listom, gradino ratova svetih.

A danas samo brujiš, srebrna školjko,
sedinom
mora sviklog s večnošću jedino da razgovara.
Cveće i mladež uči se po tebi milovanju
dok ti nemaran vetar srbulju zidina razvejava...

VODENICA

Postoji jedna reka
ni mala ni velika,
reka krivudava
sa gorovitim obalama;
i vodenica jedna na njoj postoji
stara
poklekla od gordosti i iščekivanja pomeljara.

I da me šibaš
reći ti ne mogu gde je
ta reka i
za koga
ta vodenica stara melje.

Ali ako si zaista gladan
i od iskrena
pomalo nevešta kova,
strpljivo prati mi srce
kad pođe po svoju vreću snova.