Tema: Milorad Panic Surep

KAIROS

Stajao je na obali i čekao
danima,
godinama
Stoleće možda čekao celo.

A kad je došla, otpočeo je da priča.

I za čudo,
grane se nisu povile da oslušnu,
niti je vetar prestao da šiba hata.
Sve je nastavljalo svoju pesmu
bez zaklinjanja ...

Deco,
o deco moja nedoumna,
držeći se za ruke — pojurite!
Ta pred vama je samo jedna večnost
Kraća od sna.

O ČEMU PTICA PEVA

Ptico u šumi,
U krošnji gradskih platana,
ptico iznad dozrelih žita
livada
proplanaka,
grlata tačko plavetnila,
cvete pustih balkona,
o čemu klikće tvoja vesela nerazrešiva pesma

Ta pesma što vraća boju stvarima
i pruža krepku mišicu odsutnosti
te život ponovo biva što je bio —
treptava senka u ogledalu pučine.

Rekoh to,
a ona mi se nasmeja s grane.
To čelo, to čelo, to čelo naoblačeno
nabrekli nar obzira i neverice
trampi već jednom za sveću radosti bez pitanja!

VATRA

Crno,
bilo je sve tako crno i prazno
ko šuma bez lišća i polje bez trave,
ko što bi civilizacija posle atomske eksplozije
bila.
I crno, i jadno, i prazno.

Onda je odjednom zatreperio plamen,
dalek,
u noći,
mali jezičak sasvim sirove cinober boje.

I ptice su u srcu zapevale,
vetar zaljuljo čudesno drvo dren
što cveta zajedno sa snežnim pahuljicama.

I ti si našla put do mene,
ja do tvog struka, trave polegle.

POŽALI PTICU

Ti bi da uzmeš sve što dade.
Pa uzmi tad
I sve što reče
Da pticu ne bi prostrelio krik.

Jer ostavljen šapat,
Izrečen ma kad,
Dočarati može tvoj nestali lik.

KO LIST

Nad jezom zelene vode u predvečerju
Neko je nadneo lik.

Čulo se ptice zalutalo krilo.

Krik.
Rasklopio se i sklopio vir,
Pa mir.

Kao da čoveka nikad nije bilo.

JA TO OPET

Prenem se, i vidim:
Odavno list neprevrnut.
U oknu — večer senovita.
Prenem se, i zastidim
Što čuo nisam
O čemu drug me pita.

Ili zastanem naglo, u hodu,
I nasmešim se sebi
Uz setu tihu:
Gde sam to, gde? Šta znam!

LETNJA SLIKA

Na lakim kril'ma podigla se zora,
A vedro jutro, sa dalekih gora,
Sišlo u sela.

Svež lahor zviždi kroza rosne grane,
A zvonka pesma na četiri strane
Glase raznela.

To razdragana selska mladež peva,
Idući na rad. Dok se smeh i vreva,
Pod zracima gubi,

Srpovi oštri obaraju vlat,
A vrelo sunce u podnevni sat
Znojava čela ljubi.

REKA

Od žarišta nekog otkinuti zrak,
široka pregršt razasutog smeha,
il nečijeg pada još blistavi trag?
A možda miso što traži svoj krik,
nit što nas za snove veže?

Sve pre no reka,
samo ne brza planinska reka!
Naš raskovani, razliveni lik
što nikad u telo naše ne uleže?

Na njenim lomnim obalama stojim,
Bistrica! Bistrica! u beskraj ponavljam.
Prelive brojim.
U talase se njene slivam,
tečem.
Ko ona stene
ja krš vremena sečem.

Sam spomenak neždi zastiro je strane
i po gde-gde bujo vitki gorocvet
kad jedan moćni car tu diže žezlo.

Neimar i slikar
kamenom i bojom
a znojem argati namrgođeni
stvarati staše celi jedan svet
na mestu ovom.
Sad samo spomenka nežni cvet
beleži gde behu za časak sleteli
Sveti Arhanđeli.
...

..
Da li si, o care, bio pomislio:
da se ne pretrgne tanka nit Bistrice?
da ti kaluđerska pjenja ne presuše?

Ja znam dečaka što je sa litice
čeko da tok mine
pa da sagledane
s dna pokupi bele piljke i krkuše.

Ja znam tog dečaka.
Negde u zasenku
on je i sad ovde, pritajen i skriven.
Čak i kad ko krčag bude čim razbijen
crep će mu tu pasti. I ostati večno.
Možda mu je pogled i u granu sliven
što se svija vodi,
u oblak što iznad obala brodi,
ali je, izvesno,
prikovan uvek za dno rečno.

Kako je na dnu tom sve naopačke!
Devojka s brega dok o dalekom mašta...
brsne s visova gore...
tvrđava Višegrad
što za sve spremna bi sem za pad...
i Sinan divlji dok razaraše ne znajuć šta
i rašta...

...
Sve je tu naslika samo,
od krila u letu bačena sen.
Sila i ropstvo,
vekovečnost zida
korenu vida jedva shvatljiv tren.
A šljunak svoga ne izgubi sjaja,
Piljci još čikaju ruke dečaka.
Da ih je već jednom pobrati,
pre mraka,
pre no što se glasom preko sedam brda
odlutalom sinu javi mati.

I cvet mirisom ovde, od iskoni,
naš korak prekida,
iz jave nas budi,
da tlapeću svoju večnost skloni
u prolaznost čvrstih, najedralih grudi.

Pa šta, najzad, tu JEST a šta NE?
Šta traje?
Šta mre?

Bistrico, nešto bistro nije u tvom kristalu!
Kraj tebe
ja čujem svoju davno izgubljenu sviralu
a nikako da nađem sebe.
...