Tema: Dragana Konstantinovic - Poezija

POMEN JEDNOM MOSTU

Mostovi se prave da spajaju ljude
i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
živeo si usred naše rodne grude
i čuvao svakog od nas neizmerno.

Ponosna sam bila na lukove tvoje
i volela svaki kamen tvoga tela
dok su njima lile kolone da spoje
jedan deo sa tlom onog drugog dela.

Reka ispod tebe brojila je leta
i delila s tobom lepote i muke,
a ja bih svaki put kad tobom prošetam
dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

Rasla sam sa tobom, učila od tebe
i od reke što je ispod večno tekla,
pa sam te na kraju upila u sebe
da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

Jednog dana rekom potekla je zloba
koju su nanele neke davne kiše,
jača i od tebe i od kraja oba
pa ti se lukovi na dva polomiše.

Plakala sam nemo i jos uvek plačem
što su te ubili u jeku mladosti,
što zlo postalo je od ljubavi jače,
što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

Jednog dana neki nov most će da svane
odmah pored mesta gde si slavno pao
pa će da nastavi da spaja dve strane -
nastaviće tamo gde si nam ti stao.

I to valjda tako i treba da bude,
dobro je da puno svud mostova ima,
mostovi i treba da spajaju ljude,
a ljudi da žive sa svim mostovima.

Ipak, ja sam tužna što te nema više
i što sada gledam samo tvoje seni,
al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
ubiju i taj moj most što je jos u meni.

SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose,kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe,tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

MOJA ZEMLJA


Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.

I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.

I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.

I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.

I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.

Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!

Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.

TEBI LJUBAVI

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje... ?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

...

2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?

3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.
...

...
Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
...