Tema: Heinrich Heine - Poezija

HEINRICH HEINE


Mile, ljupke oči tvoje


Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju,
o, triput je srećan onaj
kog s ljubavlju pogledaju.

Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari,
o, triput srećan je onaj
kom s ljubavlju ono se žari.

Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj
kom priznaju ljubav svoju.

O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te

HEINRICH HEINE


Čemu ta suza


Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
od starih, prošlih leta.

Mnoge joj sestrice sjajne
tako zginuše redom,
zginuše u noć i vetar
s radosti mojom i bedom.

Zginuše kao i magla
i plave zvezdice tako,
uz koje sam radosno pev'o,
uz koje sam jadovno plak'o.

I ljubav, ah, tako moju
vjetar je sobom uzo!
daj se i ti rasplini,
stara, samotna suzo!

HEINRICH HEINE


Dva brata


Na brijegu, na visini,
Dvore krije noćni mrak;
A pod njima u dolini
Zveči mača udar jak.

To su braća što u jadu
Ljuto dijele megdan ljut.
Kaži ko to braću mladu
na krvavi nagna put?

Laurino oko jasno
među braćom zače boj;
Oba brata ljube strasno,
Oba daju srce njoj.

Al s kog ginu njene grudi?
S kog je zgara plamen lud?
Ne, to niko ne presudi -
Maču ti izreci sud!

I boj poče, sve zvek življi,
Mač udara o mač jak;
Čuvajte se borci divlji,
Zlu kob hrani noćni mrak.

O, krvava braco, jao!
Jao dolo krvava!
Gle, do borca borac pao,
Kroz njih ljuta mača dva. -

Stoljeća su prošla mnoga,
Mino mnogi naraštaj;
Pusti dvori s visa svoga
Tužno motre kobni kraj.

Al još noću sjenke dvije
Po dolini blude toj;
I ponoćni čas kad bije,
Braća počnu krvav boj.

HEINRICH HEINE


Na moru


Plavo je more blistalo
u zadnjem sjaju dana;
Mi ćuteći smo sedeli
kod sama ribarskog stana.

I magla bi, i huknu bič,
i galeb svud kružit stade;
Iz tvog oka premilog
za suzom, suza ti pade.

Ja videh na ruku ti belu
drobne su suze pale,
ja kleknuh i s ruke bele
sve ispih suze male.

Od onog časa pust je život moj,
duh mre u čežnjama kobnim;
Ta nesrećna i žena jadna,
otrova me suzama drobnim.

HEINRICH HEINE


Kad žena te izda


Kad žena te izda, ti na drugu tad
upravi pogled svoj smeli.
Al' bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i - seli!

I jezero modro ćes naći. Ko krug
vrbicu tu turobni stoje.
Pa isplači onde sav sitni svoj vaj
i sićušne bolove svoje.

I dok ćes na strme se bregove pet,
dašcući gazit ćes sporo,
al kada se popneš na kameni vrh,
nad tobom kreštat će oro.

Sam bit ćes ko oro, preporodjen sav
na onoj planinskoj klisi;
I doznat ćes kako na tom našem dnu
izgubio mnogo baš nisi...

HEINRICH HEINE


Ona se gasi

Zastor je pao. Kraj je drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopao?
Po pljesku sudeći nije propao.

Priznanje zahvalnoga sveta
ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nema,
i žamora i svetla više nema.

Al kakav je to čudan zvuk
odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
na nekoj staroj violini.

Trčeći ovim, onim smerom
štakori šuškaju parterom,
i vonja sve na staro ulje.

Posljednja lampa već se gasi,
ne može jadna sjati dulje,
iako plamsati još kuša.

To svetlo beše moja duša.

HEINRICH HEINE

Imaš biser

Imaš biser, dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš –
Mila moja, šta bi htela više?

Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme –
Mila moja, šta bi htela više?

Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti –
Mila moja, šta bi htela više?

HEINRICH HEINE

U obliku nejednakom

U obliku nejednakom,
blizu tebe uvek stojim,
uvijek tužim i ti uvijek
bol zadaješ grud’ma mojim.

Kad kroz vrtove mirisne
leti hodiš hodom milim,
pa leptira zgaziš malog,
zar ne čuješ kako cvilim?

Kad ubereš ružu koju
pa, s veseljem djetinjijem
rascepaš je, zar ne čuješ
kako jecam bolom svijem?

I kad ruže raščupane
usudi se trnje koje,
pa mi meki prst ubode,
zar ne čuješ boli moje?

Zar ne čuješ u mom glasu
moje muke što me guše?
Noću jecam i uzdišem
iz dubine tvoje duše.

HEINRICH HEINE

Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Posljednji sunčev zrak.

A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.

Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.