Tema: Ljiljana Ninkovic Mrgic

VIOLETI

Zašuškaj dušu leptirušu
Zakloni srce golubije
Zamagli biljur ogledala
Na ovom svetu
Ne daj da te ščepa za gušu
I naiskap da te popije
Život ko ptica grabljivica
U niskom letu

Ukloni durbin sa rugobe
Usmeri ga na drugu stranu
Svakoga neko negde sanja
Nekom si važna
Oko tebe su tuđe borbe
Dezertiraj u sebe samu
Ne grizi mamac obećanja
Uvek su lažna

Pod kupolom nebeskog svoda
Zlo maskirano dobrom namerom
Pušta da glupost pali i žari
Svet je ludnica
Operi smeh u devet voda
I narugaj se otvoreno
Tiraniji privida stvari
Budi svetlica

Obasjavaj sebe iznutra
S jednakim brojem stranputica
Vreme je uvek na početku
Varljivih skala
Sakrij u nedra gugutku jutra
Otresi suze s trepavica
I zaljubi se u zagonetku
Iz ogledala

OPET SE PITAM GDE MI JE MESTO

Opet se pitam gde mi je mesto
U svetu strašnih priviđenja
Po kojem stalno tražim nešto
Čega možda uopšte nema

Gde ću sa okom — kud ću sa nogom
Dok mi se nebo kruni na rame
Sve mi je malo — sve mi je mnogo
Okružuju me teskobe same

Među ljudima nema ni pedlja
Neograđene čiste širine
Sve što je moje moram u nedra
Da sakrijem od okoline

Pretvaram se kako sam ovde
Bez nespokoja i bez dilema
Odazivam se na tuđe ime
Da ne primete kako me nema

Sve znam šta nije — ne znam šta jeste
Meta u koju životom ciljam
Možda su trave moje sestre
A ne govorim jezikom bilja

Bratimim se s bradatim brestom
Klatim se kao besciljno klatno
Opet se pitam gde mi je mesto
Zalutala sam nepovratno

O ČEKANOM I DOČEKANOM

Čekano zaista ima malo veze
Sa dočekanim
Od bilo koga
Bilo kad
I bilo gde

Između čekanog i dočekanog
Leže sumnjivi prostori
Loših puteva i zlih vremena
Kojima se čekano potuca
Toliko da dočekano
Jedva iole liči
Na čekano

Čekano i dočekano nemaju blage veze
Kao nebo i zemlja
Kao zelena zvezda i umecana jabuka
Na prašnjavom putu čekanja

Između čekanog i dočekanog
Samo zaslepljeni čekači
Kojima su oči pobelele od čekanja
Stavljaju znak jednakosti
Gledaju dočekanom kroz prste
Glancaju ga i uvijaju
U svoje prazno verovanje
Kako su čekano i dočekano
Jedno te isto

MILENIJUMSKI UMOR

Umorila nas prazna obećanja
Hiljadama godina stara
Koja nikoga i nikad nisu
Mimoišla

Bog bi ponekad trebalo da svrne
Pogled na ovo pozorište
Na ovo grdno gradilište
Rušilište
Vašarište
Gubilište
Nadalište
I stratište
Ako mu je do nas stalo
Išta više

UTEHA

Dobro je što smo uopšte tu
Dobro je što smo se ikada sreli
Zahvalan budi. Ćuti. Ne huli
Moglo je sve i gore biti

Mogli smo se mimoići
Mogli smo se ne videti
Mogli smo se ne poznati
Ni po liku ni po želji

Zamisli samo vekove cele
One velike istorijske
Zamisli samo to čudovište
S ne znam koliko nogu i ruku

Zamisli gustu prašumu dana
Po kojoj duše sluđeno lete
Zar nije onda čudo pravo
Što si došao dok sam čekala

Mogao si okrenuti drugim putem
Na neku sasvim petu planetu
Mogao si dva-tri veka da zakasniš
Pa me onda ne bi sreo
Na ivici baš tog grada
Toga dana tog proleća
Te godine toga veka

Dobro je što smo uopšte tu
Dobro je što smo se ikada sreli
Pruži mi ruku. Ćuti. Ne huli
Moglo je sve i gore biti

IZGUBLJENO BOGASTVO

Imali smo jedno drugo
A mislili smo kako nemamo dovoljno

Sad više nemamo ništa osim sećanja
Na izgubljeno bogatstvo

POVRATAK U GRAD

Dva smo letnja dana i dve lude noći
Dokazivali da čuda postoje
I samo što smo poverovali
Stvarnost je hladno došla po svoje

S najvišeg vrha osećanja
Zanosom čistim opijeni
Survavamo se u vrevu grada
Probuđeni i uplašeni

Dva smo duga dana i dve noći letnje
Bili avantura davanja bez kraja
Sad smo opet puni svakodnevne sete
Muškarac i žena prognani iz raja

PRETVARAJ SE DA POSTOJIŠ

Znam ja dobro kao i ti
Kako su ti ruke slabe
Ne možeš mi dohvatiti
Rubin zvezde iznad glave
Ne možeš me zakloniti
Ne možeš me odbraniti
Ni od bola
Ni od mraka
Ni od strave

Ja sam tebe izmislila
Po merama mog ludila
Po merama mojih snova
I širina
I teskoba

Ja sam tebe izmislila
Izatkala iz očaja
Izvajala iz nemira
Braneći se od nemoći
Od praznine postojanja
Od beznađa

Znam ja dobro ali ćuti
Nemoj ništa da mi sporiš
Ogrni me dlanovima
Pretvaraj se da postojiš

MASLAČKU


Maslačku moj lepi
Ludi maslačku
Jedini koji ne priznaješ noćas
Golomrazicu novembarsku

Ti što vatrenim namiguješ okom
Na beznačajnom seoskom proplanku
Pokraj puta sto prvog reda
Za koji se ozbiljno sumnja
Da ikuda vodi

Lud si koliko je Nebo visoko
I naivan si kao stara dobra
Zemlja što nas je porodila
Zato što ne zna za pobačaje
Kontracepciju i slične stvari

Ludoglava vatro mala
U daljinu zagledana
Uzalud se samo nadaš
I uzalud Nebo moliš
Sto puta ćeš umirati
Al suncokret ipak nećeš
Nikad biti

POHVALA NOĆNOM VETRU


Pokušavam napamet da naučim vetar
Nešto mi stalno izmiče
Od smisla i od melodije
Jer noć toliko glasno korača
Da mi kida vezu sa nebom
I sa travama

Još kad se u niti mesečine
Iznenada
Uplete ptica
Glasom tamnim po ivicama
Od podražavanja ponoćnih vetrova
Drhtim samoćom uplašena
Kao i ona
Kao i trava

Jedino vetru koraci noći
Ne remeti vezu sa nebom
Ni sa travama
Skitnička čežnja i pesma ptica
Nisu mu ni do kolena
Neuhvatljiv
Tera po svom

Ravnodušan
Na zavodljive pokušaje
Lipe u punom cvetu
Na razmahano krilo ptice
Na svako čuđenje ili divljenje
Na šapat reke

Rasterećen traženja smisla
Jedino sebe sluša
Radost i tugu podrazumeva
Razočarenje ne poznaje
I traje
Traje
Traje