Tema: Dusan Srezojevic

PROLETEROVA PESMA


Proviđenje je htelo da me rodi
Patnica jedna žuljevitih ruku,
Davši mi isti udes, da me vodi
Stazama onim gde se bedni vuku.

Ali, gle čelo ovo večno vedro!
Taj nije bedan koji protiv zala
Paše o svoje ponosito bedro
Mač plemeniti svojih ideala!

Ja nemam ničeg. Svih dobara lišen,
Ja ti ne zavidim, o bogatašu!
Ja želim da sam u bedi uzvišen;
Ja mirno pijem gorku svoju čašu.

Bez roptanja, ja nosim svoje breme.
Ne primajući borbu malih strasti,
Ja mirno sejem uzvišeno seme,
Koje će u grm divovski izrasti.

Vesnici novih dana, mi idemo . . .
Pršti predanje iskonskoga srama!
Pred buktinjama, bezglasno i nemo,
Cepa se teška socijalna tama!

A mi idemo . . . O, zastavo naša,
Neodoljiva, boje mlade krvi,
Očima si mi bujna sočna paša,
Sa teškom senkom koja snove strvi!

Ti nas predvodiš u srčanom letu
Kakve divovske ustremljene tice;
Šum lepršanja tvoga briše setu
Dokle u duši drhte nežne žice.

Naše se nebo blago razvedrava.
Pod našim mladim suncem, koje zlati
Beskrajni tamni vidik, iščezava
Mrak Stvari da se nikada ne vrati.

Hrabro, sve napred, ô drugovi moji!
Za Sveto Delo žrtva se ne žali.
Neka i vrela krv naša oboji
Putanju koju mnoga suza zali!

Pred nama horizonat se otvara,
Prepreka za preprekom redom pada.
Pred našom voljom što svetove stvara
Ruši se crna kula našeg jada.

O, mojih snova zlatoruno stado!
Predosećaj me vaš, ja znam, ne vara.
Doći će jedno pokolenje mlado
Kada presuši ova kužna bara!

Kad neće gnusna nepravičnost ljudi
Kopati tajno mnogu ljutu ranu;
Kada se neće otrovane grudi
Stezati mučno a srca da ganu.

Kada će čovek čoveka da voli,
Sejući dobro da se dobrim vraća;
Kad će se tuđi osećati boli,
I ljudi biti u istini braća.

Neka nam sveti polet diže glave!
I grudi naše nek nadima vera.
Pod udarima, gorde i bez strave,
Nek nas Ideja večno napred tera!

Otud iz krila grandioznih dana,
Kuda se pogled naš žudno upija —
Iz budućnosti zlatne, gde se grana
Ljudskoga Mira zavodljivo nija:

Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete,
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće očarane, i zanete.

I, ozareni srebrom tihe sreće,
S vrhunca svojih ostvarenih snova,
Bez kakve želje bolnije i veće,
Dok bledi spomen minulih bolova,

I dok mirišu silno šume ruža, —
Osetićemo, uzburkanih grudi,
Da nam zagrljaj svoj u susret pruža
Prastara Zemlja, dobra majka ljudi.

PLAVI SONET


S upornošću, ja sanjam tihe strane
Gde se cvet snova u maglama skriva;
Gde su pod bledim svodom tamnih njiva
Sve moje žudnje i sve čežnje dane;

Gde, sa žamorom uspavane grane
I sa čeznućem uspavanih iva,
Vodopad plavih tonova preliva
Skrovišta tajna gde se žežnje hrane.

Te strane da li uopšte postoje?
Ja ne znam. Ali kada se zaroje,
K'o plavi haos, bolešljive žudi

I duša ustreperi k'o vlat suva, —
Odnekud jedan nežan ćuv zaduva
I tihom morom pritisne mi grudi.

Iz zbirke "Zlatni dasi" Kragujevac, 1912.

BUĐENJE ILUZIJA

Šumi mlado lišće pesmu zaborava;
Uznemiren vetar bludi povrh njiva.
Pod poljupcima vetra, mlada trava
Zelenu glavu zaljubljeno skriva.

Duša proleća, što se rascvetava,
Useljava se u čaure snova.
Prožima dušu iluzija plava
Dok iščezava bledi trag bolova.

Ja slušam nemo, udišući žudno,
Jak ritam moga nabujalog bića.
Sve je u meni svetlo i sve budno,
K'o pred čas kakvog neznanog otkrića.