Tema: Radomir Uljarevic

Radomir Uljarevic


Radomir Uljarević je rođen 1954. godine u Ravnim gomilama, selo Vrbica, kod Bileće.




Autor je pesničkih knjiga:

Mijena (1979),
Britva (1980),
Prikupljanje podataka (1981),
Presa (1985),
Primalni krik (1985),
Predgovor (1989),
Zimski dvorac (1990),
Dvostruka kolevka (izabrane pesme, 1991),
Govori i članci,
Pesme i prevodi,
Opis,
Ni A,
Neke stvari i ostalo...

Priznanja:

Nagrada "Marko Miljanov",
"Kočićevo pero" itd.

Direktor je i urednik je izdavačke kuće "Октоих" na Cetinju. Živi i stvara u Podgorici.



"Fragmentarne opise bića i stvari, sveta i događaja smenjuju munjeviti stihovi definicije, pri čemu su i opisi i definicije puni sintagmi koje nastaju po principu paradoksa, kontrapunkta, semantičke intervencije. Njegova poezija govori o faustovskom, demonskom, koje je palo na moderan svijet i gnijezdi se u svemu pojavnom."
Milica Kralj o poeziji Radomira Uljarevića.

KASNO JE DA SE IŠTA POPRAVI

pregledao sam dušu
kasno je da se išta popravi
prašina zapala
osovine polomljene
ogledala iskrivljena
vodovi isčupani
cevi otvorene
crkva srušena
ni nade
ni tračka života
ni vere u sumnju
ni sumnje u veru
u ovom groblju
ni trava ne raste
sve u leden mir utonulo
sve skamenjeno
sve pretvoreno
u crni stan
u kom nam valja
vekovati

POSLEDNJI OSTACI

ljubav nema udela
u mom haosu
svet nema udela
u toj ljubavi
moj oblik je nepotreban
dovoljan je praznina
prisustvo nečeg

strada se
o nije važna ljubav
vec stradanje
pred onim sto smo
pred onim
što ćemo
biti

TA ISTA REČ

još katkad otmem
kakvu golu reč
solim je danima
presujem probadam
vadim je otvaram
proveravam
na usta njena
usta priljubim
i dah joj
udahnem

potom ta reč
mene pod presu vraća
i kap po kap iz mene
život cedi.

MENTOL JEZIKA

Evo pesničke knjige retkog i provokativnog naslova. Da iznad njega ne stoji ime poznatog srpskog pesnika mlađe generacije, pomislili bismo da je posredi kakav zbornik paušalnih beseda i popovanja iz vremena kada su knjige takvih naslova, u drečavim bojama, pridodavane kućnom nameštaju. Govori i članci, dakle, nisu prigodni tekstovi nekog državnika, niti sluge jednog društvenog sistema, već su, naslovom samim, do groteske i ironije izvedene pesme. Ovo je osma po redu knjiga poezije Radomira Uljarevića čije prethodne naslove pamtimo: Mijena (1979), Britva (1980), Prikupljanje podataka (1981), Presa (1985), Primalni krik (1985), Predgovor (1989), Zimski dvorac (1990) i Dvostruka kolevka (izabrane pesme, 1991). Kao što se vidi, i ranije se ovaj pesnik znao poigrati nekim od svojih naslova.

Nova Uljarevićeva knjiga sačinjena je od zapretenih, i reklo bi se, zagubljenih pa, kao, slučajno pronađenih stihova i fragmenata pesama ispisanih kadgod i gdegde. Kao da je pesnik maločas izvukao zgužvanu salvetu iz džepa i, začuđen, prepisao zaboravljene sopstvene stihove. Ili, kao da je ponovo nabasao na zaturene sveske i nikad adresirana pisma, i povadio srčiku između redova. Tako se otvara i takvom prikazuje ova zbirka od nešto preko tridesetak pesama. Ali – jedna pesma proteže se čak na trinaest strana knjige! Njome je i naslovljen ciklus Nova konkretnost, koji se pojavljuje odmah posle uvodne pesme Zemlja nogu ne dodira. Šta li se sve nije zateklo u toj pesmi – poemi: vetar sa vratom labuda; pomrčina osoljena; potok čiji tok neće izmeniti ni rat; lice zemaljsko u gipsu...

Ova poema je opelo apokaliptičnom svetu i njegovim menama. Međutim, na poetičko-manifestnom planu, Nova konkretnost je demistifikacija jednog dela tzv. postmodernističke poezije koja, za razliku od proze sa istim predznakom, u stvari, i ne postoji kao umetnički relevantna vrednost. Uljarević se na volšeban način našalio sa čitavim jednim usmerenjem na našoj zadihanoj i trenutnoj poetskoj sceni. To se, ponajpre, ogleda u kopiranju postupka i stila pisanja. Ali, na jednom mestu u knjizi, pesnik će direktno kazati: Magarac u postmodernom stanju stenje. Talenat Radomira Uljarevića je, pored ostalog, i u tome što svoj satirički žalac ne istura do kraja i na prvu loptu, već se, poput mačke s mišem, poigrava i izvodi nadmoćni ples jezika što vri od ubitačne semantičke vatre koja preparira iskežene grimase slučajnih pesničkih rešenja.

Spram potrebe da predoči razbijenu sliku sveta i, u isti mah, naruga se tom svetu, ali i njegovim idealizovanim kodovima, Uljarević pravi zahvate koji svedoče o izlasku iz ruševina ambivalentne stvarnosti. U možda najboljoj pesmi u knjizi, Stvari i stvoritelj, on peva: Oštro je i pusto svud okolo/ oštro i pusto je i gore i dole/ i ovamo i onamo/ i nije nije Gospode. Ono i nije/ nije Gospode predstavlja vrh čiste poezije. Kao retko gde, iz ovih stihova veje jovovski bol psalmične unesenosti u temu, premoć Gospodnja nad prolaznim i površnim, hrišćanski strah i dar pred Bogom.

Radomir Uljarević je svojim Govorima i člancima održao korisnu lekciju savremenicima koji se gade jezika. Ova knjiga je katarzični prilog skidanju maski sa lažnih poetika depresivnih monstruma koji, raskorenjujući baštu sopstvenog jezika i tradicije, u stvari, ne bave se književnošću, već nekim paralelnim zgubidanstvom u kojem, terapijski ritual pisanja i maskiranja netalentovanog rukopisa predstavlja okosnicu napora. Nove pesme Radomira Uljarevića imaju snagu olujnog mentola koji osvežava čula i snove.


riznicasrpska.

IZ NIŠTA NIUŠTA

Prema Vitu i Dugu

Lagano pokreće se priroda iz centra
I krv se penje venama prema zvezdi
Sve nekamo se kreće bez pokreta
Sve nekamo nevidljivo i lako jezdi

U crnu šumu u ledeni stan
Neprimetno ko kad se rosa spušta
Lagano sprema se okean
Da iz ništa pretoči se niušta

AUTO(R) NA KORZU

Prema Ujeviću, u Nikšiću

Gluho je među zvezdama
Pusto je među ljudima
Nesnosno je pod veđama
Žalobno je u grudima

Ludo je pod nebesima
Stravno je pred senkama
Bolno sa nesvesnima
Mučno na terevenkama

Mrtvo je u životima
Neslavno među živima
Prohladno u ćivotima

Providno među mrtvima
Slavno je u tim ostima
Jer ti si suza žrtvina

KRIPTA

Prema Milutinu Mićoviću, molitva

Blagi Bože, spasi, ime vrati nama!
Sve u nama trepti, sve u nama kipti,
Jezik je pohranjen u najdubljoj kripti,
A reči krkljaju u novim ranama.

Iz grla iščupan, unakažen snova,
Porugan na svetu nastalom od reči,
Dublji od svih mora, dalji no put mlečni,
Utamničen, prognan, iznova okovan.

Sam se izgovara, sam se oslobađa,
Prepran u sto voda, nabreko od soli,
Sama reč je ime međ rečima golim.
Spasi Bože jezik na kojem se rađam.

BEZ REČI

Neopevano više ne postoji
Stonoge smrti kidišu na nas
Što se ne spasi i ne upokoji
I sutra biće što i danas

U pesmi sve se zlati kanda
U svetu ima drugih dela
Od reči živih svet je sazdan
A svaka reč me zabolela
Ko jedna slika na rastanku
Ko strela što ne promaši
Ko munja kad nađe barku
I reč je ova jedini aršin

KROZ NIŠTA

Kroz ništa su prošli ljudi
Opijeni viđenjem
Traže kopiju jezika
U rukopisima pećinskih majstora

Ko se prepozna
Iza nebeskih kulisa
Izgovara svoje ime
I ime svog jezika
Kao lozinku

A ko ne promijeni ime
Biće kažnjen
I neće ugledati ono
Čega se užasava

Koji su spremni na sve
Koji sve preprodaju
Nosiće vlastitu urnu
I nazdravljaće osnivačima Vavilona

Dobiće presto i žezel
Da zlostavljaju braću
Na svim istim jezicima
Koji osvjetljavaju noć

Kad kažeš riječ Bog
Molitva je potpuna
A ako preimenuješ Boga
Jezik će se zatvoriti
I niko neće prepoznati
Lice brata
I lice roditelja
Ako nema imena jezika

Na novom jeziku
Nije isto ime Boga ni čovjeka
Ime je znamenje vjekova
Dovoljno staro da se skine kao
Zmijski svlak

Tako ostavljeni jezik
Ne napušta njegov ritam
Srce kuca i nakon smrti
U astralnom biću

Te otkucaje razumijemo
I čitamo pomoću njih
Nove rukopise

Ako se rode ljudi
I ako napišu knjige
Izbrisaće se sjećanje
I na naše mrtve
Nakon smrti našega jezika