Tema: Stevan Raickovic

Stevan Raičković (1928—2007)

(Neresnica, 05.07.1928 — Beograd, 06.06.2007)

Stevan Raičković, srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici, kod Kučeva, u istočnoj Srbiji. Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici. U svojoj devetnaestoj godini došao je u Beograd, gde je jedno vreme studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i književnost), a zatim radio kao novinar i literarni saradnik. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda a do 1980. godine urednik u Izdavačkom preduzeću "Prosveta". Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pesnika. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. "Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim pesmama 'samo materijalni okvir za one suštine koje sam nameravao da izrazim'. Tako i iza poetskog okvira pesme treba tražiti njeno misaono i lirsko jezgro."

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama "Detinjstvo", da bi već sledećom knjigom pesama "Pesma tišine" iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: "Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Tisa", "Kamena uspavanka", "Prolazi rekom lađa", "Slike i prilike" i druge. Objavljivao je pesme u "Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka "Veliko dvorište", a zatim zbirka pesama "Družina pod suncem" za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema "Gurije" bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika ("Sedam ruskih pesnika" i antologiju "Slovenske rime") kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, slovačkom, bugarskom, českom, poljskom, mađarskom, makedonskom, slovenačkom jeziku itd.

"U svom stvaralaštvu Raičković je napustao poeziju i prihvatao se proze, ali on je uvek i svuda potvrđivao očitu istinu, da je bio i ostao — pesnik."

Stevan Raičković preminuo je 6. maja 2007. u Beogradu, u 79. godini.

riznicasrpska

AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA


Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.

Umesto jednog — pronašao sam mnoge.

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim.

Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo.

Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.

Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.

Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz "Velikog dvorišta". Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz "Gurija" i "Družine pod suncem".

Život moga srca nalazi se razbacan u "Pesmi tišine", "Baladi o predvečerju", "Kasnom letu", "Tisi" i "Kamenoj uspavanci".

Tako je bar za sada.

Veliko dvorište Pripovetke | Stevan Raičković | Prosveta | Beograd, 1963.

O pesniku Stevanu Raičkoviću, njegovom životu, možda najbolje govori jedna autobiografska beleška u kojoj pesnik jednostavno kaže:

"Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković.— U matičnim knjigama Neresnice zapisano je da sam rođen 5. jula 1928. godine, od oca Milana iz Podgorice i majke Živane, rođene Obradović, iz Velikog Gradišta. Svet sam ugledao u seoskoj školi, dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi, koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu. Poneo sam ime deda, po ocu, plemenskog kapetana Lješanske nahije u Crnoj Gori, Stevana. Da pomenem i drugog pretka, iako ga nisam zapamtio: ded, po majci, Dragoljub, zvani Draga, držao je kafanu u Velikom Gradištu na Dunavu, a u ratu je bio trubač, pa su i sve njegove nazivali Trubačevi.

Moje selo Neresnica je u istočnoj Srbiji, u podnožju Homolja, kraj zlatonosne rečice Peka. Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Ponekad se nečega kao i setim, ali mi odmah pada na pamet da su to možda samo sećanja na kasnije priče mojih roditelja o vremenu našeg zajedničkog boravka u ovom selu. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do danas, odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem. Umesto jednog — pronašao sam mnoge. Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kojem sam proćerdao svoju mladost, grad u kojem odavna živim. Kao daleki magnet, osećam da me privlači i crnogorski kamenjar, postojbina mog oca. I neka druga mesta dotiču se mog života kao značajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva u Banatu, pa Subotica, zatim Kruševac i Smederevo. Imam još dva malo tajanstvena zavičaja. Jedan je ogromna Rusija, odakle su se moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputli u ove krajeve. Drugi je sićušna koliba na Lavaču, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam. Kad mi bude najteže u životu otići ću da vidim Neresnicu, odakle je sve počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio, za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života. Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz Velikog dvorišta. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz Gurija. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama Družine pod suncem, Vetrenjače i među jednim koricama na kojima piše: Slike i prilike. Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život, kao u duboki sneg, pokušao sam u Malim bajkama ponovo da razmišljam i osećam kao dete. Život mog srca nalazi se razbacan u Pesmi tišine, Baladi o predvečerju, Kasnom letu, Tisi, Kamenoj uspavanki, Zapisima o crnom Vladimiru, Slučajnim memoarima, Točku za mučenje i još ponekim knjižicama.

Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao svoje stihove, pisao sam o poeziji drugih naših pesnika, a kad mi ni to nije polazilo za rukom — prepevavao sam strane pesnike na naš jezik. Tako je bar za sada."

Za pola veka potpune posvećenosti poeziji Raičković je postao simbol pesnika. U našoj savremenoj literaturi malo je pesnika čija je poezija primljena u tako širokom krugu čitalaca kao što je to poezija Stevana Raičkovića. Kritičari su već odavno Raičkovićevu liriku svrstali među najblistavije vrhove srpskog pesništva. Moglo bi se reći da je Stevan Raičković podjednako bio uspešan i u prepevavanju stranih pesnika na naš jezik. Posebno ruskih. Zahvaljujući njemu naša čitalačka publika upoznala je novo lice Ane Ahmatove, Cvetajeve, Brodskog... Objavio knjige poetskih prepeva: Šekspirovi soneti, Šest ruskih pesnika, zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke, Slovenske rime i izbor iz poezije Borisa Pasternaka Zlatna jesen.

Izbori iz poezije Stevana Raičkovića objavljeni su i u posebnim knjigama i na drugim jezicima: ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom. Pored zbirki stihova, Raičković je objavio i zbirke poetskih zapisa Čarolija o Herceg–Novom, Suvišna pesma, Kineska priča, zatim knjige proze Intimne mape, Zlatna greda, esejističke tekstove Beleška o poeziji, Portreti pesnika i Dnevnik o poeziji.

STEVAN RAIČKOVIĆ — DELA


KNJIGE PESAMA

1950. Detinjstva;
1952. Pesma tišine;
1955. Balada o predvečerju;
1958. Kasno leto;
1961. Tisa;
1963. Kamena uspavanka;
1964. Stihovi;
1967. Prolazi rekom lađa;
1967. Varke;
1971. Zapisi;
1971. Zapisi o crnom Vladimiru;
1978. Slučajni memoari;
1981. Točak za mučenje;
1988. Panonske ptice;
1988. Monolog na Topoli;
1988. Svet oko mene;
1990. Stihovi iz dnevnika i
2001. Fascikla 1999/2000.


POETSKI I PROZNI ZAPISI

1989. Čarolija o Herceg-Novom;
1991. Suvišna pesma i
1995. Kineska priča.


PROZA

1978. Intimne mape i
1993. Zlatna greda.


ESEJISTIČKI I MEMOARSKI TEKSTOVI

1978. Beleške o poeziji;
1978. Portreti pesnika;
1990. Dnevnik o poeziji;
1997. Dnevnik o poeziji II;
1998. Nulti ciklus;
2000. U društvu pesnika;
2000. Slova i besede;
2001. Linija magle i
2001. Monolog o poeziji.



KNJIGE ZA DECU

1955. Veliko dvorište;
1960. Družina pod suncem;
1962. Gurije;
1971. Krajcara i druge pesme;
1974. Vetrenjača;
1974. Male bajke i
1978. Slike i prilike.


POETSKI PREPEVI

1964. Šekspirovi soneti;
1970. Šest ruskih pesnika;
1974. Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (dopunjeno izdanje);
1976. Slovenske rime i
1990. Zlatna jesen (izbor iz poezije Borisa Pasternaka).



AUTOBIOGRAFIJA

2002. Jedan mogući život (Homo poeticus).


Raičković je rano doživeo priznanje i dobitnik je najznačajnijih književnih nagrada:

1958. Oktobarska nagrada Beograda;
1960. "Neven"
1963. Sedmojulska nagrada;
1964. Zmajeva nagrada, 1964;
1976. Nagrada "Miloš Đurić";
1979. Nagrada "Branko Miljković";
1985. "Goranov venac";
1993. Njegoševa nagrada;
1994. Njegoševa nagrada
1994. Dučićeva nagrada;
1994. Vukova nagrada;
1997. Nagrada "Vasko Popa" i
1999. Žička hrisovulja.

Zatim nagrade za prevodilaštvo kao i društvenih priznanja: Oktobarske nagrade Herceg-Novog i nagradu "Meša Selimović" za pesničku knjigu "Fascikla 1999/2000".

Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.

MIR I SKLAD


Tradicija "čiste", pevne i molske lirike, započeta sredinom prošloga stoleća u pesmama Branka Radičevića, predstavlja magistralu srpske poezije novoga doba, pa saglasno tome, i onaj tonski i poeticki kristalni zdenac kojem su, bez obzira na prirodu i karakter svoga individualnoga talenta, a po sili imanentnog jezickog pamcenja, bili obavezni, jesu obavezni i bice obavezni svi srpski pesnici ciji stihovi pretenduju na trajno vazenje, na knjizevnoistorijski znacaj. Aksiomatsku tezinu ove tvrdnje najpre potvrdjuju pesnici nestandardnog poetickog lika, sto ce reci — pesnici kojima je sticaj vladajucih okolnosti u knjizevnome sistemu podario ulogu jeretika ili reformatora. Na koju god stranu da su krenuli, vracali su se, pre ili posle, sporadicno ili konacno, bazicnoj lirici, onome prvobitnom, a trajno vazecem tvorackom principu koji poeziji pristupa kao simbolickom recniku antropoloskih elemenata, kao zbiru osnovnih cinjenica postojanja, ovaplocenih u magicnom ritmu i zvuku jezika. (Liriku uvek asocijativno vezujemo za neku davnu, a znanu melodiju, za koren i za dno pramisljenja, kada se energija zore covecanstva tek kristalizovala u prvu rec.)

Valjanost tvrdnje o neprestanom obnavljanju cistih lirskih nacela, medjutim, sa ne manjom snagom, osvedocavaju upravo oni jezicki mestri koji nisu preduzimali izazovne i zarad odvaznosti svake hvale vredne eksperimentalne izlete u nepoznato, koji nisu nigde odlazili da bi se docnije kao razmetni sinovi vracali, oni, dakle, pesnici koji su naprosto dosli da bi zauvek ostali. To su pesnici nase "lirske paradigme", pesnici samim rodjenjem, poput Jovana Ducica, Milosa Crnjanskog, Desanke Maksimovic i Stevana Raickovica.

Ovaj potonji, imenom Stevan Raickovic, stupio je u srpsku poeziju sredinom naseg, XX stoleca koje je radilo i protiv sebe i protiv same poezije, pretvarajuci prastaro pitanje "cemu stihovi?" u jos brutalniju nedomicu "da li su stihovi uopste moguci, a ako eventualno jesu, kakvi su to stihovi, za koga se oni zapravo pisu, kome su potrebni?" Trenutak javljanja Raickovicevog tihog glasa, to se odmah videlo i culo (uprkos svemu, ipak se culo!), izvan buke i besa datog mu vremena, poklopio se sa casom u kojem se srpska poezija nasla na novom raskrscu, delimicno ideoloske (ulevo ili udesno), a delom i sudbinske prirode ("obnoviti se ili umreti" — sto bi rekao Tin Ujevic). Raickovic nije imao ni gram takvih dilema — on je krenuo pravo, putem koji su pevanjem, misljenjem i u snovima, u vizijama, utrli njegovi lirski prethodnici. Poslusao je svoj unutrasnji glas, produzio je tamo gde su mu preci stali. Stvaralacke prerogative nasao je u tradiciji rodnog jezika, "majstorsko pismo" zasluzio je (kao i svi istinski pesnici i pre i posle njega) samo talentom, nikako ne necijim ukazom ili dekretom, i pevao je zatim, i hvala Bogu i muzama, evo jos uvek peva, punih pet decenija, naizgled mimo svih poetickih komesanja a zapravo sve vreme u samom srcu poezije, u sustoj sustini jezika i jezickog zvuka. A da je Raickovicev intuitivni izbor bio legitiman (intuicija je jedina logika i jedini "racun" posvecenika i zatocnika jezika) pokazuje ne samo njegov razgranat a celovit lirski opus (najbolji i najsugestivniji dokaz da je lirika i dalje moguca), nego i kasnije sirenje mape srpskog jezickog kontinenta. Posle Raickovica, a u smiraj nervoznog, tragicnog i nepoeticnog XX veka, u kojem su sve vazne tradicijske vertikale ipak produktivno produzene i nadogradjene, dosli su "novi liricari", sasvim svesni sta nasledjuju, odakle polaze i kuda idu. (Ako se svet ne zavrsi u pesmi, misle ti liricari zajedno sa Stevanom Raickovicem, on nije ni postojao.) Lep, nov i neobican, a gestom, u vremenu sveopsteg narcizma i ravnodusnosti tako redak primer kontinuiteta lirske, strazilovske linije, u kojoj je Raickovic pesnicki stub dostojan i sadasnjeg i buceg secanja, jeste sonetni venac cetrnaest savremenih liricara, Raickovicevih saputnika, nastao po stihovima za nasu kolektivnu jezicku i poetsku memoriju kapitalno vaznog soneta "Kamena uspavanka". (Videti casopis Knjizevnost, 3—4, 1996)

Kao i svaka elementarna poezija — a to je ona poezija koja u sebi, u svome zvuku, preko lirskog medijuma, sublimise i sintetizuje vaskoliki govor sveta, prirode, iskustva, jedinstva i mnostva, slavne istorije, anonimne svakodnevice i slutnje onostranosti, bojeci ga neponovljivim zalnim tonom koji nam je poznat jer dopire iz dubina zajednicke nam jezicke memorije — tako i poezija Stevana Raickovica, u prvom, drugom i svakom narednom citanju odaje utisak zasluzenog mira i pronadjenog sklada, oksimoronski receno, utisak neke sumorne vedrine i teske lakoce. Na delu je, ocigledno, ona sveta jednostavnost koja postoji pre svega ostalog, i do koje se dolazi posle svega ostalog, ona "slozena jednostavnost" kako bi to povodom jedne Raickoviceve lirske minijature lucidno rekao Nikola Milosevic, jednostavnost koja nije nista drugo nego slaganje i sleganje, dakle, poetska sinteza svih cinjenica postojanja, svih antropoloskih konstanti u formi, jeziku i zvuku pesme, ukljucujuci senku onoga sveopsteg nepostojanja, senku smrti koja lebdi izvan i iznad svake pesnikove, pa tako i nase reci i misli, i od koje se, trazeci utehu, makar i varljivu, krijemo samo u poetskome govoru.

Ova se pohvala Raickovicu ne moze zavrsiti nikako drukcije nego podsecanjem na jos jednu njegovu pesmu, takodje jezicku minijaturu, od svega trideset sest reci, jednog zareza i tri tacke, rasporedjenih u tri rimovana distiha, bez naslova, koji bi bio suvisan jer bi se njime otkljucalo ono sto je vec otkljucano i odmah vidljivo, i dodatno zakljucalo ono sto je vec zakljucano i sto niko otkljucati ne moze, jer je sa onu stranu jezika i izvesnosti smisla. Dakle:



Stojimo pod nebom dok po nama
Sneg lagano pada kao bela tama.

Izmišljamo nešto, ali spolja
Već smo slični stablu usred belih polja.

Uskoro će možda i na nas da padne
Zalutali gavran iz visine hladne.

I eto, sve je tu, u malom sasudu lirske forme, ceo ljudski život (i njegova tanatoidna senka), kondenzovan i sliven u zvuku Raičkoviceve lirske magije.

Izvor;riznicasrpska

Krug nežnosti


Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
i da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
i onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
i da svemu prinesem pozdrav.
Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
i obnavljam u telu od rođenja
za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
za jedan duboki mir kamenja
tad mi se tek učini da je zlo prolazno
pa pomislim da ima dobrog u svemu,
da je bez njega promašeno sve, i prazno
po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.
Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.
I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(ko što su mnogi u ovom prostoru gosti)
u svojoj tišini izrastam ogroman
u jedan krug dobra, u jedan krug nežnosti
Tako stojim. U svemu. I ovde i okolo
i duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz čitav život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro.