Tema: Slobodan Markovic Libero

Slobodan Marković Libero (1928—1990)

(Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990)

Biografija


Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990.

Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr.

Prvu zbirku pesama "Posle snegova" objavio je 1949, a poslednju "Južni bulevar", 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike.

Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina.

Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva.

Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature.

Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: "Mladost", "Omladina", "Naš vesnik", u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu "Borba" gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: "Kopači zlata", "Saputnici", Putopisi, "Beograd ovih dana", "Čuburska opservatorija" i dr.

Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika.

Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, "Zmajeva nagrada" za poeziju, "Svetozar Marković" za novinarstvo, "Milena Pavlović-Barili" za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista "Borba" i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom.

Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije.

Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji.

Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama "Beograd progoreo ružama", u izdanju Narodna knjiga, 1974.

Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda.

Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina.

riznicasrpska

Slobodan Marković



Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu "Idadija". U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi).

Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše.

Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma.

Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije "Jednom u gradu ko zna kom". O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako:

"Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem".—

Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom.

Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik.—

Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac).

Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, "oplovio četrnaest mora", nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim
manastirima.

Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu "Stražilovo" (kao urednik u nedeljniku "Naš vesnik"); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.—

Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima.—

ČUBURA
(deo Poeme)


Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!

JEDNOM U GRADU KO ZNA KOM


Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom

I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.

A ja, ne pitaj, o ja ću tada
prestati već da budem mlad.

I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.

Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.

SLAVI BOGOJEVIĆU U BLOK, 1949, ujesen


Učinilo nam se jedne kišne noći
da su nam čaše
pune plavog soka
i kako će svako od nas
divno moći
da stavi nebo u dva mutna oka,
al to bi Zloduh
što na čaše seda
ogrnut lišćem starih drvoreda.


I slutili smo propast svega
uraljući u okno restorana
i silazila neka šuma s brega
i luda trešnja, zrela, neobrana
ali kroz čaše
svaka sijalica
imala ruke i hiljadu lica.

U taj čas
po svemu basnoslovan
držeći ruku
na srebru svoga štapa
tumačio nam slikar Bijelić Jovan
kako se tragedija uklapa
u naš život tek umetnosti sličan
i da je put
pred nama neobičan.

Sedeli smo kod LAVA
a kiša
kupala Beograd kao dete.
Šta vredi kad duša nam skapava
na flekama kafanske salvete.
I to bi Zloduh. Isti Slava!

JEDNE JESENJE NOĆI, KOD LAVA, 1949.

SIBINI


Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeć u noćni predeo.

Samoća u kojoj svene sve toplo i milo
pronosi kasne melodije.
Ne žari...
Kao da je još tu. Kao da je i nije bilo.
Malo još za mene mari.

Otišla je na Nevu sa njim, daleko, moćna.
Sad je Severna lepotica.
Sneguljica...
Na trepavici usnula joj pahuljica,
a gasne svetiljka noćna...

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeći u noćni predeo.

OZDRAVIĆEMO

Razbolesmo se svesni svoje tame.
Krivi su slutim razni Paganini.
Golubi ognja sleću joj na rame,
a ja se kupam hodeć po tišini.

I ništa nisu kažem sarkofazi
Kad cveće vene u najlepšoj vazi.

I ništa nisu stare piramide
kad smrt zelena svima isto ide.

I ništa vina, ništa restorani
kroz koje ludo provitlaše dani.

Ozdravićemo svesni svoga zraka
zahvalni možda nekoj maloj ptici...
I slušaćemo svakog srećnog mraka
kako gudalo umire na žici.

ČAŠE


Poslednje ostaju one nasred stola.
Nekad pune smeha, nekad pune bola.

Sa malo vina što im na dnu osta
pričaju u mraku sudbu kasnog gosta.

A sa poda sivog kao mrtva sena
sanja svoje vino čaša razbijena.

Bar da neko tugu, tu na podu smrska,
ne bi čaše ove svitanje dok prska

i dok zora puna novog vina sviće,
ne bi zažalile što slomljene biće.

Nebo sve je šire. Dan seda kraj stola,
opet plav od smeha i krvav od bola.

PRAH


Otvorena su vrata. Neko će da uđe.
Otvorena su vrata i vidi se soba sa zelenim zidom.
Koraci nekog koga nema tiho gaze. Prah. Sve je prah.
Sunce.
I glasovi se pretvore u prah. Prah. Sve je prah.
I tragovi i senke umorne...
I misli se pretvore u prah.
I tragovi i senke umorne...
I misli se pretvore u prah.
I onda, zašto i ljubav ne bi bila prah.
Sve je prah.
I vesala su prah i vasiona i zvezde i led i gejzeri. Sve je prah.
I moja je ruka prah i njena je ruka prah.
Sve je prah. Ludilo je prah. Jer od moje nade nema brega za oko.
A vrata su otvorena i neko će da uđe.
Ko je taj. Ko je taj. On će da me razbije i pretvori u prah.
I izmešaću se na vetru sa prahom stvari.
Sa prahom zapaljenih stabala,
sa prahom zapaljenog kamenja na suncu,
sa prahom riba izvađenih iz mora,
sa prahom klavira izgorelih u požaru,
sa prahom krovnih konstrukcija
sa prahom običnih vatri pored šume
na kojima se greju ruke koje će biti prah.
Svim stvarima oko sebe dajem smisao praha
da bi moja žalost bila manja,
da bi moja rikanja bila nežnija.
Otvorena su vrata i neko će da uđe.
Tuđinci pretvoreni u prah. Oni me muče.
Jer ja želim kao prah da nađem jedinstvo u prahu,
jedinstvo sa rođacima pretvorenim u prah.
Smešna njihova opela dok su se počinjali raspadati
i opraštati od postojanosti.
Razišli su se sa samim sobom.
Rođaci koji su hteli da traju iz jednog dela.
Nje nema na mome nebu. Ni Sinaj. Ni sv. Pantelej.
Ni vojska sa isukanim mačevima. Ni labudovi.
Ni moje psovke, ni moje žalosti. Sve je prah.
Kad gazim, ja gazim prah. Kad stanem. Stane prah.
Ja ostanem. A ode prah moj.
Misao moja i tuga moja jedino nemaju jedinstva.
I zato ne mogu kao prah da odu u prah.
Ostajemo ja i tuga i psovka za njom.
Da sam najviše voleo groblja,
ostala bi groblja u jednom drugom smislu. Sve je prah.
U prah pretvoren, drug koji ne zna da leti kao prah.
Porod, potomci, deca pretvorena u prah.
Leptiri i njihova krila sa prahom mene.
Letim sa drugovima i sa njom. Ko ulazi.
Ulazi prah. Sve je prah.
Vrata su otvorena. Zid je zelen. Boja je prah.
Sve je prah.
Mravi koji silaze pod meso grabe ostatke praha.
Zive od praha.
Ja prah govorim reči od praha. Sve je prah.
Pucanj je prah i pogodak i promašaj.
Psujem i žalim,
a kaplje oko mene mrak i nevidljivi prah me zatrpava.
Sve je prah, a vrata su otvorena.



Ovog dana bezgrešna predilja
na koju ne misli civilizacija
glasno sa sobom razgovara.
O, srećne li žene. O, srećnog li bića.
Ona sebe na odru vidi.
Ona sebe zamišlja u opštem ustajanju mrtvih.
I tako utešena budućim vekovima
i ne oseća zuj vretena u gorkoj zabiti.

SVIRAČ U LIŠĆU

U lišću koje treperi kraj žita
u zalazak se blagom svirkom javi
i konjaniku što već dugo hita
kao da veli:
počini u travi!

I deci što se celog dana penju
po šumi gustoj, po visokom stenju
on opet kaže:
počinite malo,
uštap će moje
da spremi gudalo.

U lišću njemu dobro je i ne bi
nikuda dalje otiš'o od trave...
On je ko vitak svirac rek'o sebi:
sviraj uprkos
žuljevite jave!

A svet je mali njega da razume
i u dan letnji kadikad ne pazi
da je idući kroz hlad vedre šume
mogao baš
svirača da zgazi.