Tema: Slobodan Markovic Libero

LIBERO MARKONI (1928—1990), NEZABORAVNI PESNIK I DOBRI DUH SVOG GRADA


BOEMSKI KNEZ ČUBURE

U "domaćoj mitologiji" srpske prestonice apsolutno nezaobilazno mesto pripada Slobodanu Markoviću, onom koji je ispevao "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu", "Anabel Li", "Jednom, u gradu ko zna kom", onom slikaru i novinaru kojeg su zvali "boem s leptir-mašnom" i "ljupki čarobnjak", i koji počiva u istoj grobnici sa Milošem Crnjanskim. "Prošao je kroz naš život, našu književnost, novinarstvo i slikarstvo, ostavivši trag poput ogromnog broda koji orući more ulazi u luku." Preraskošan talenat, zaogrnut neodoljivim šarmom i gustim velom ljubavi, znao je da od svega napravi praznik

Ide Libero beogradskim ulicama, pored zgrada koje se pod žestokim udarima košave povijaju kao trske u ševaru, na njemu kratki tamnoplavi kaput sa dva reda sjajnih dugmadi, onakav kakav možete videti na pomorcima u svim lukama, na široka ramena sleću mu jata ptica i donose mu jutarnje vesti iz svih krajeva sveta. Jedna mala egzaltirana ptica, sva u pokretu, umiljatih kretnji, sa dobrom dozom patosa, recituje mu najnovije stihove Okudžave i najmilije stihove Jesenjina, Majakovskog, Ahmatove... Onako krupan, visokog čela, s držanjem pobednika iz mnogih oluja, s vencem od trnoružica na glavi i u srcu, prolazi skverom koji danas nosi njegovo ime i strmoglavljuje se prema redakciji "Borbe". Po džepovima mu novi tekstovi o svetu i ljudima, onakvim kako ih on vidi, i odlučnost pisca u neprekidnom i nepomirljivom ratu protiv svih koji bi da mu uskrate delić slobode mukotrpno osvajane i ljubomorno čuvane. A ljude je gledao svojim okom radoznalca, na neobičan i ljubazan način, zaokupljen dobrim, a svestan lošeg, taj sanjar, taj čarobnjak i taj nekadašnji dečak sužanj logora u Smederevskoj Palanci (1943).

Od prve knjige, Posle snegova, izdate 1949, do poslednje knjige Južni bulevar i njegove smrti u Beogradu 1990, proteklo je vreme obeleženo neprekidnim pisanjem, crtanjem, slikanjem i putovanjima, bez kojih nije nikako mogao. I sve se to našlo među koricama više od šezdeset knjiga.

Oni koji su ušli u njegovu umetničku radionicu da popišu šta je stvorio, što je sasvim sigurno nemoguć posao, jezikom statistike zabeležili su: trideset dve knjige poezije, proze devet knjiga, drama pet, putopisnih knjiga tri, filmskih i televizijskih scenarija tri, knjiga reportaža četiri, prepeva dvanaest knjiga, antologija dve, knjiga o kulinarstvu jedna, eseja jedna knjiga... Koliko je tek tekstova rasutih po brojnim antologijama, časopisima i novinama na sve strane, a pouzdano se zna da je sarađivao sa više od 160 redakcija!? Kao da je tek tako, šetajući, rasipao oko sebe biserje reči i osmeha. Kako bi se on, onako razbarušen i uvek spreman na smeh, osvrnuo na ovaj ovako suvoparni popis njegovog života. Bilo bi tu grohota i salvi smeha, duhovitih opaski, lucidnih dosetki...

Kopači zlata, Saputnici, Putopisi, Beograd ovih dana, Čuburska opservatorija... Bile su to danas nezamislive serije tekstova zbog kojih su čitaoci novina s uzbuđenjem iščekivali novi dan.

Njegov majstorski crtež, neobičan sasvim, koji i jeste i nije kroki, raskošan u svojoj jednostavnosti, prebogat po svom naboju, jednostavna i čarobna priča o predmetu zapisivanja, dovoljan samom sebi ali uvek propraćen tekstom, predstavljao je magičnu formulu koja vam omogućava da vidite svet oko sebe baš takvim kakav je, i dobar i loš, i sladak i gorak, i nežan i grub.

Koliko je država obišao olovkom i perom, ostavljajući za sobom tragove od tekstova i crteža, to niko nije mogao prebrojati. Tu mapu prijateljskih tačaka razasutih po kugli zemaljskoj znao je samo on, bila mu je sakrivena negde u oku.

Srcem razumeš, a jezike znaš koliko ti je potrebno da sačiniš najlepše prepeve Jesenjina, da zaviriš u svaki kutak Soluna i Istanbula, da premrežiš stopalima azijske stepe i usnule gradove poput Alma Ate ili Samarkanda, da dišeš punim plućima vazduh prepun soli i tajni u Odesi, da se u Kijevu, Moskvi i Petrogradu ponašaš kao da si kod svoje kuće.

U NOĆI MEĆAVE

Ko je napisao lepše reportaže o Svetoj gori u vreme kada se tamo nije baš često putovalo? U ona vremena dobio je značajne novinarske i književne nagrade za te putopise, a svetogorski monasi govorili da čestitija noga odavno u to carstvo samoće i duše nije zakoračila?

Jedne zimske noći, u kafani "Velika Čukarica", pored usijane peći, radoznaloj grupi mladih pisaca, ponekom nevoljniku koji bi se tu uz jedno piće grejao satima i uvek znatiželjnim konobarima Libero je pričao o Hilandaru i ostalim svetogorskim manastirima, a sve ih je znao i svaki je obišao. Bio je to čas velikog majstora začinjen tajnom o postojanju, o samoći, o ljudskom daru.

Pričao je tom prilikom ponajviše o manastiru Esfigmenu, susedu Hilandara, vrlo lepom, sa tri strane okruženom šumom. Na obali je mora. Deluje kao kakav grad tek pronađen posle mnogo vekova. Po predanju, osnovan još u V veku, do kraja XIII više puta rušen, pa opet građen i dograđivan. Glavni hram je posvećen Voznesenju Hristovom.

Manastir je bio utočište podvižnika, staraca i mučenika koji su se uputili svecima. U njihovim kosama (pričao Libero) gnezdile se ptice, u njihovim očima, za one koji znaju, mogli su se naći odgovori na mnoga inače nerazrešiva pitanja. U manastiru Esfigmen podvizavao se Antonije Kijevski. Mogao je da hoda iznad krošnji drveća kao po najlepšem tepihu, ali i površinom mora a da ne okvasi noge.

Pričao je Libero i o manastiru Stavronikita. O Sabornom hramu ovog manastira, posvećenom svetom Nikoli, na samoj obali, nalik na kulu svevidateljicu, neobične lepote. Kao velika svetinja u tom hramu se čuva i ikona sa likom svetog Nikole izvučena iz mora, gde je bačena u vreme ikonoborstva. Crkvi ima sedamnaest. Ima pozamašnu biblioteku u kojoj se čoveku radoznalom lako izgubiti zauvek.

Napolju je te noći vejao sneg, niko nije disao, nije se čuo ni jedan drugi zvuk osim vetra u odžaku i Liberovog glasa.

Hodočastio je Libero i po manastirima u Srbiji. U Visokim Dečanima je bio česti, dobrodošli gost. Tamo je bežao pred sobom i sećanjima... Crkvene dveri su se pred njim otvarale na poseban, zaštitnički način. Tamo bi zaranjao u svoje snove, zaceljivao sopstvene i tuđe rane.

VELIKA KAFANSKA POZORNICA

Najveći deo života taj nezasiti putnik proveo je na svojoj Čuburi, koja se bezbroj puta našla u njegovim stihovima, reportažama, na slikama i crtežima, uvek na novi a nekako isti način. Ispisujući sasvim nenamerno sopstvenu legendu, na prostoru ljudske dobrote i maštovitosti, po beogradskim kafanama, gde se osim vina točila tuga ili radost, već po želji, bio je jedan od onih za koje kafana nikada nije bila mesto gde se samo jede ili pije i neumereno dangubi. Za tu vrstu ljudi to su uvek bila otvorena pozorišta na čijim scenama su izvođena najnovija, ili baš tog časa stvorena dela, tu i ocenjivana, a tek potom, nakon te premijere, neka od njih bi eventualno bila upisana u našu kulturnu baštinu.

Na Čuburi njegovo ime nose jedna knjižara i jedan skver Makenzijeve ulice, gde se dolazi i odakle se odlazi u izazov i neizvesnost. Ali, ni jedna kafana, što je nepravda.

Veseo ili tužan, uvek je bio lak, nikada površan. Dan pre svoje smrti, dakle uoči 30. januara 1990, napisao je:

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac.
I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al' u besu
Zaboraviće oreol!

TI ME, MICO, NE VOLEŠ

Dugo je radio u Borbi. Vremena su se menjala. Ta novina je u jednom svom periodu bila poligon na kojem su se nadmetala pera gorostasa, gde su pisala najbolja novinarska imena, redovno se oglašavali svi značajni pisci, crtali naši najveći crtači. Subotom joj je posebni pečat davao pesnik i novinar Slobodan Marković, zvani Libero Markoni.

Borba je u to vreme štampana u tiražu od osamsto hiljada primeraka. Petkom u kasne sate izlazilo je to izvanredno subotnje izdanje koje je čekano s nestrpljenjem. Danas to možda izgleda čudno, ali behu su to neka drukčija vremena. Tog dana izlazio bi uvek novi tekst Libera Markonija, i svaki put to je bilo nešto što se pamti. Putopisi, susreti sa neobičnim ali i sa značajnim ljudima, značajnim, razume se, ne za istoriju dnevne politike...

Ne može se to uporediti ni sa jednim primerom novina koje danas izlaze. Sa stranica tog lista u vas je gledao Libero i listao za vas svoja sećanja i svoje snove.

Vino, to prokletstvo i prijatelj ranjivih pesničkih duša, obuzimalo ga je ponekad do te mere da je zabrinuta redakcija odlučila da ga pošalje na lečenje u Švajcarsku. Pratio ga je tada glavni urednik Borbe Slobodan Glumac, inače vrsni intelektualac, prevodilac poezije Bertolda Brehta, jedan od onih koji je od te redakcije stvorio gnezdo stvaraoca i rojilište velikog broja darovitih ljudi.

Tokom puta zastali su u Milanu, jer je trebalo obaviti neke formalnosti u švajcarskom konzulatu. Glumac je ostavio Libera u jednom restoranu, bez dinara, naručio mu limunadu i rekao da će se vratiti veoma brzo. Formalnosti su se malo odužile, pa se vratio tek posle nekoliko sati. Žurio je, zabrinut za Slobodana koji nije govorio italijanski. Kada je ušao u restoran, skamenio se. Za stolom prepunim boca vina sedeo je Libero, a na šanku su sa salvetama preko ruke stajala četiri italijanska kelnera. Libero bi otpevao "Ti me, Mico, ne voleš...", a Italijančići su odozgo sa šanka odgovarali: "Cisto sumlam, cisto sumlam..." I ova istinita anegdota svedoči o neverovatnoj sposobnosti Liberovoj da se razume sa ljudima, da ih natera da ga vole, da u njemu prepoznaju nekakav božanski dar kojem bi se prepuštali.

riznicasrpska

Sasvim nehotična legenda

Slobodan Marković rođen je 1928. u Skoplju, gde je njegov otac Dimitrije službovao kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske. Njegov otac je službovanje u vojsci završio u Ljubljani, potom sa porodicom prelazi u Beograd, gde će do kraja života raditi kao novinar lista Pravda. Zabeleženo je da je pisao pesme, pripovetke i romane, te da je u godini svoje smrti, 1938, objavio i udžbenik novinarstva Veština biti novinar.

Slobodan je detinjstvo proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Jugoslavije u Carigradu. U Beograd, kod majke, došao je u toku Drugog svetskog rata, kada su u Peć ušli Italijani i balisti. Godine 1943. bio je zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle rata maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji, jugoslovensku književnost studirao u Beogradu i Zagrebu. Za života je objavio 62 knjige, a dve, koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković, kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, objavljene su posthumno (Južni bulevar i Zapiši to, Libero). Mnoge od njegovih knjiga spadaju u poetsku klasiku. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar i slikar, boem.

Za knjigu Luka dobio je 1975. Zmajevu nagradu.

Preminuo je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u istoj grobnici sa Milošem Crnjanskim.

riznicasrpska