Tema: Svetislav Mandic

Svetislav Mandić (1921—2003)

(Mostar, 08.03.1921 — Beograd, 04.10.2003)

Svetislav Mandić, rođen je 1921. godine u Mostaru. Tu je završio gimnaziju (1939), a Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu (1950).

Dosta rano se počeo baviti poezijom, u gimnazijskim danima. Kao student je objavljivao pjesme u raznim listovima i časopisima.

U ozbiljnijim godinama počeo se baviti kulturnim spomenicima srpske prošlosti i objavio je više radova iz te oblasti, za što je dobio Orden Svetog Save prvog reda.

Kao slikar konzervator i kopista fresaka radio je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije i u Galeriji fresaka u Beogradu, a kao urednik u izdavačkim preduzećima "Novo pokolenje", "Jugoslavija" i "Turistička štampa".

Objavio je knjige:

"Dvojica", pesme (zajedno sa Velimirom Kovačevićem, Mostar 1940),
"Kad mlidijah živeti", mladalačka elegija ("Novo pokolenje", Beograd 1952),
"Milosno doba", pesme ("Prosveta", Beograd 1960),
"Drevnik", zapisi konzervatora ("Slovo ljubve", Beograd 1975),
"Crte i reze", fragmenti starog imenika ("Slovo ljubve", Beograd 1981),
"Rozeta na Resavi", pletenije slovesa o Ravanici i Manasiji ("Bagdala", Kruševac 1986),
"Velika gospoda sve srpske zemlje" i drugi prosopografski prilozi ("Srpska književna zadruga", Beograd 1986),
"Carski čin Stefana Nemanje", činjenice i pretpostavke o srpskom srednjovekovlju ("Srpska književna zadruga", Beograd 1990),
"Pesme", izbor ("Veselin Maslesa", Sarajevo 1990),
"Zvezdara i druge pesme", ("Srpska književna zadruga", Beograd 1995), itd.


Ovdje plasiram jednu, široj publici manje poznatu pjesmu čovjeka širokog spektra interesovanja i djelovanja, moga dragog pok. bratstvenika porijeklom Hercegovca — "čovjeka od znanja", Svetislava Mandića.

riznicasrpska

ONAJ SUDNJI DAN


Doći će,
mora doći taj dan
kada ćemo opštem Sudiji i jedni drugima
polagati račune
za ono šta smo učinili na ovome svetu.

U beskrajnim redovima
svak će se pojaviti u svom liku
onakav kakav je bio u času odlaska
sa zemaljskih prostora.

Doći će red i na mene.
Lako ću stati pred lice Božije
i neću dati da me zaseni njegova svetlost.
Otvoriće se sveska mojih pluseva i minusa,
uskladićemo ih nekako.

Osim toga,
kažu da je Bog milostiv,
zapretiće mi svojim promuklim glasom
i uputiti na livadu bez trave,
sa malo hlada kraj plitkog potoka
da se tamo bavim svojim slovima
ili da učim neki lepši zanat.

Biće to kazna, al podnošljiva.

A kako ću ja tada stati pred lica svojih bližnjih,
pred one koje sam nadživeo toliko decenija,
a koji su mi nekad bili vršnjaci,
pred one koji su otišli razmrskanih čela
onog neshvatljivog leta kada su imali dvadeset
godina.

Koga ću tu sresti,
s kim rečito ćutati, nemo razgovarati?

Biće tu Slobodan Bogdanović
u jedinoj zelenoj košulji
koju mu je mati Cvieta svake noći prala
i sušila do školskog jutra.
Želeo je da bude pravnik, ili sociolog, ili
filozof,
uvek je tragao za spisima ljudi iz XIX veka.
Da li će me prepoznati ovako starog, skoro
obnevidelog,
i kako ću mu objasniti šta se to s nama desilo.

Naći će se tu pitomi i hrabri Velimir Kovačević,
u odelu kupljenom od prve učiteljske plate.
Za njim su čeznule osmoškolke,
a on voleo neku frizerku.
Da je preživeo taj grozni juli
postao bi gorski general,
a posle, bio bi pesnik prvoga reda,
kakav Eliot, Popa i drugi venconošci!

Ili, kako stati pred lice onog drugog Slobodana,
lepog Zlatkinog sina
što je učio tehniku u Sarajevu.
Cela njegova kuća se iskopala,
pa više nema Vukovića u Donjoj mahali.

Kako ću ja pogledati u Anđelka Dakića,
taj je već bio limarski kalfa,
uvek spreman na pošalicu.
Kako ću stati pred tihog studenta Milenka Ilića,
i još tišeg Živka Skoru,
kako pred braću Ajvaze i Vaska Sorajića,
drugove iz sokaka, još od detinjstva,
kako pred mog divnog rođaka Mirka Anđelopolja
što je služio mornaricu
i kicoški nosio plavo-belu majicu i kapu s trakama.
Kako ću ja pogledati u Marka Prodanovića
i Branka Bilanovića,
tek su bili završili bogosloviju
i još nosili crna đačka odela.

Da li ću moći mirno stati pred sve one druge
čijih se lica prisećam tek kroz izmaglicu
a imena im se rastaču u huku vode i vetrova:
Mla-den, Do-bro-slav, Sve-to-zar...

Da su bar poginuli u časnoj borbi,
puška mi, puška ti,
kao drugi mladići po planinama,
a ne vezani žicama
od ruku zemljaka širokobrijeskih,
pohvatani na stenama ispod mostova i po avlijama.

Šta ću reći gde sam bio,
šta sam učinio za njih mrtve:
jesam li ih svetio,
jesam li obilazio njihove majke
koje su čuvale slike sinova-uzdanica,
zadenute za ramove ogledala
i stalno se nadale njihovom povratku.

Jesam li tražio njihove grobove kojih nema
ili po crkvama palio sveće za njihov pokoj.

Nešto jesam, nešto nisam,
no sve beše uzalud,
ničim nisam mogao zalečiti njihova čela
i oživeti njihovo govorenje.

Ali ću pred tim konačnim strojem
kome niko neće moći sagledati kraj
skupiti hrabrosti, tako bar mislim,
i optužiti Strašnog sudiju za njegovu indolentnost.

Računam:
njegove svevideće oči bile su na svakom mestu,
kraj reke, nad jamom u kamenjaru,
u podrumima bez prozora,
na kućnim pragovima,
sve su znale, sve gledale, videle sve strahote,
pa ću ga pitati:
zašto nisi zaustavio ruku zločinačku
kao nekad što si učinio Avramu i spasio Isaka?
Zar životi ljudski nisu isti i u Starom,
i u Novom i u Najnovijem zavetu.
Ti si kriv za smrt mojih drugova
i za njihove nerođene sinove.

Šta si radio u tim časovima,
da li si smišljao da stvoriš neke nove svetove
nezadovoljan ovim našim,
pa okrenuo oči šestoj dimenziji beskraja,
ili možda tvoj čas i tvoj dan
traju koliko naši milenijumi,
pa zabavljen nekim svojim poslovima
nisi ni znao šta se dešava u svakom minutu tvoga
vremena
na kugli koju mi nastanjujemo.

To ću reci.

Kakav ću odgovor dobiti, i da li ću ga dobiti?
Možda će sudija ćutati u meni nepojamnoj njegovoj
prirodi,
a možda će mi kazati neočekivanu istinu
da je on samo Bog pravednika
i da nad zločincima nikada nije imao vlasti.
To spada u tuđe domene.
Jer osim njega ima i drugih bogova,
moćnih gospodara carstva zla,
sa kojima se bori od iskona.

A zatim, toga Sudnjeg dana
koji će doći za tri godine
ili za tri stotine hiljada godina,
okrenuće se on prema vasionskim dubinama
i svojom džinovskom rukom pokazati na zvezde.
Njegovi hitri pomoćnici donosiće otuda oreole
slične punom Mesecu
i stavljaće ih na glave mojih vršnjaka.
Povorke svetitelja koračaće po nebesima.

ČEMPRESI NAD PERASTOM


Samuju čempresi usred kamena
ko krila lasta, iz neba pala,
ili je mornarska žena
jarbole crne
izdeljala.

Pa celog dana gleda u more
ne bi li mrtve podigla lađe
da joj već jednom odgovore
gde bela jedra
za njih da nađe.

ANĐEO IZ MILEŠEVE


Gledao sam barokne fasade na Bulevaru Svetog Mihaila,
londonske mostove, i Rialto, najveličanstveniji,
i svuda šaputah samom sebi da si mi ti jedina istina
i da ja, zaista, po jednom velikom krugu, dohodim tvojoj lepoti.

Pronosio sam tvoj mir i tvoju ljubav od Morave do Temze,
i kad sam se radovao,
i kad sam na daleke ulice kao ranjena ptica pao,
nikad, nikad te, mili moj, nisam zaboravljao.

Vodile su me tvoje krupne i mirne raške oči,
i čega god se dotakoh dobilo je tvoju boju
utišanu kao limski pejsaž
od žute oranice, svele trave, kamenja, i belog oktobarskog neba.

Sad, naslonjen na jedan beli prozor
oivičen crnim ramom gradskih krovova,
slutim nečiju ruku ohrabrenja na svom uzanom ramenu.

To mi se ti, preko stotinu daljina, smešiš,
siroti moj Anđele iz Mileševe.

RAŠKI SLIKAR


Pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim,
da l' umre mlad taj čovek, ko Đorđone,
il' prastar kao Ticijan?

Možda ga zavolela nemanjićka, visoka i mlada,
obesna i mudra, poput očeva,
i rekla mu jedne noći borove
poneko divno slovo ljubve, velmoško.

I posle on pretočio njene oči, i ruke,
u borogodičin lik,
nežan, i pomalo ljubičast, i kao prolećan,
pa se jednoj ljudskoj ljubavi
klanjali starovlaški čobani
i časni jereji zlatnih odeždi.

A on dugo nosio
carskim putevima od Ibra do Soluna
jedan mili lik, ko amajliju.

Sad, kad sve je prah, i sve je tako sveto,
pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim
da l' umre mlad taj čovek, ko Đorđone,
il' star i grešan
kao Ticijan?

ZVEZDARA


Na Zvezdaru sam se peo prelepog jednog dana,
jer Zvezdara je moja zemlja obećana,
tu stanem na vrh brega, a vidik sa četiri strane
u moje sive oči ko u kolevku stane,

tu tražim godine prošle i jednu mladost zvezdanu
tu želim opet, da sretnem devojku nasmejanu,
da uzleti ispod bagrenja, da mane belom rukom,
ja da je zovem ticom,
a ona mene hajdukom.

Sa Zvezdare je sloboda na sve četiri strane,
na petoj, gore, vidim oblake razvejane,
tu Dunav liči na vrvcu iz devojačke kose,
palu u krilo zemlje, valjda umorio se,
a preko reke most je, vitak ko zmija šarka,
odavde ja bih ga prešao u tri moja koraka,
jer ja sam ovde velik, u moje naručje, malo
bezbroj reka i polja ko u gnezdo bi stalo.

Na Zvezdaru sam se peo jesenjeg jednog dana,
tu devojka me nekad čekala nasmejana,
stajala na vrh brega, u ruke kose krila,
u moje sive oči radost je točila.
Tad bejah srčan lovac čarobnih malih tica
a ona mi je bila najdraža prepelica,
i zvao sam je ticom, a ona mene hajdukom,
sad bih je zvao plačem
sad bih je zvao jaukom

Pa zalud hvatam grane rukama obema
u ruci samo livšće,
tice nema.

A šta da radim sa rukama kad hoće nekog da grle
u čije školjkge da slete pregršti čudnih reči,
ako su ruke bolne, a usie obamrle,
hoću li naći vidarskog bilja, da ih izleči?

Večeras ni vetar da dođe, ni jasen da zašumori
pa kako da se nasmejem, ko da me razgovori,
da li na tom bregu jedna breza ima
koja bi i meni bila posestrima,
pa kada ovako zaživim neveselo
da mi ruka dobra pomiluje čelo

Kao da mi sve nebo palo na ramena,
poguren hodam po Zvezdari nujan,
po drumu skupljam poludelo lisje,
kraj cvrčka prođem oblačno nečujan,
po obzorju pišem imena drugara
što mrtvi negde bez počasti leže,
pa smišljam gde ću naći toliko kamenara
da njina groblja
znakom obeleže

Na kamen goli sednem ispod granja,
umoran od puta i dragog stranstvovalja,
pa pitam tičja jata da li znaju
zašto se ujesen mnogo misli o zavičaju.

Na Zvezdari sam mnogo umoran od sveg snovo
Kako da odem mome Branku, na Stražilovo
pa da se kucnem s njime sa do dve do tri čaše
da tužnu čujemo pesmu i grlimo gajdaše,
on da povede kolo đačko a s'njime i ja,
onako kako umemo, kako nas nauči Srbija.
pa posle konji belci kad nas mlade ponesu,
devojke da nam se smeju,
a majke žalosne su.

Al živeh tako sam i vijonski beznadežno
da mišljah: svi kovači za mene negve kuju,
jedino me još majka volela tiho i nežno,
samo me njene reči mogle da obraduju,
pa kada predveče dođem do moje kuće niske
i pred slikom joj nađem kandilo utuljeno,
tiho zviždućem pesme pečalne i starinske
i dugo sedim u mraku
pod lozom, usamljeno.

Pa jutro budan dočekam u slušanju jesenje kiše
pred kućom s rumenilom pozdravljam komšiju,
jer čini mi se da mi se potajno smeje
kao da mi na ramenu piše
da mi je majka od sestrine haljine
sašila plavu košulju.

I celog dana grudi mi žari trošna tkanina,
rukavi ne daju ruke da dignem,
da prste zgrejem u kosi
svakog se minuta uza me vuče stidna misao
teška ko sinja planina:
sestra će odsad jedinu bluzu da nosi

Predveče vučem se kući uz špalir drvoreda,
da na prag dragi što pre banem
uznemiren kao pod vetrom jasen,
i ako me neko slučajno pogleda
podižem revere kaputa da mi košulju skriju,
a kada kući dođem majka me teši da se
ta moja košulja ipak bez bola nositi može
jer nam se sada svima,
jer nam se sada svima seku vlastite kože
i da nam svima od njih
nove košulje šiju

A jesenja onog očii mi behu bolne,
Na Zvezdaru sam išao zelenje da ih leči,
niz črezvičajni Duna brodarile su volne
donosio mi vetar nekakve bele reči,
daleka neka svetla sekla su banatske njive,
neko je livadama sejao dimove sive,
bežali su pucnjevi sa brda i vinograda,
padala kiša slobode
na bolno čelo grada.

Uza me beše samo bagren zeleni, verni,
drhtali smo oba na vetru budućih zora,
znao sam, to Markov topuz šestoperni
izranja iz Dunava, pliva povrh mora,
pokrih rukama lice da bagren drugar ne vidi
čoveka da plače, on da se ne zastidi,
tu na rubu Šumadije, sumračne, gorostasne,
umirala je tužaljka
moje sedmice strasne

Beše li divlji golub što me krilom dirnu
ili su ruke oblaka tražile moje lice,
videh pred sobom Zvezdaru zelenu i prozirnu
u pljusku zvezda što su padale jatimice,
i slušah Dunav kako peva od ozdravljenja
i potopljene lađe što zovu jedra davna,
umorno beše granje od zrenja i šumorenja,
a svaki list da l beše
knjiga carostavna

Pa sakrih rukama lice da bagren drugar ne vidi
čoveka da plače, on da se ne zastidi

A dole, grdno blizu, od Sunca žut i beo,
na obalama reka grad se razapeo
Koliko samo ulica, bože, i kuća tu je,
sa svakog prozora na me grad se osmehuje,
rukama dimnjaka meni marame plave vija,
al čekaj, pobratime, veseljak sam ti i ja,
u trubu šake svijam, dovikujem mu ime,
da bude moja ljubav,
da mnogo zavoli me.

Pred ovim gradom sam dete, pred njega padam nice,
u njemu su sve moje crkve, sve Studenice,
ako svetove zidam, ako plovidbe snujem,
ako se tužno veselim, veselo rastužujem,
vino li slavno pijem ili večeravam hleba,
samo su ovde moje zvezde, moja neba,
pa ako sanjam Parize i mramorne Sijene
nad ovim su gradom
oči mi zamagljene.

Pa ruke pružam gradu, pa se tešim,
kako ću i ja jednom da se smešim.

Na rebra stavim ruku, pod rukom čujem ticu,
pretproleća su dani i tica bi da leti,
ali su rebra krletka, tamniče krilaticu,
pa kako da otvorim vrata nemirnoj povareti.
Treba čekati proleće, tada se grudi šire,
pod Suncem pucaju rebra, kao meridijani,
nek kroz njih tica pobegne u borje, u šimšire,
neka se pesama napeva,
neka se slobodom pjani.

Pa daruj meni proleće, predragi Botičeli,
niz livade i vode mladenstvo nek se vijori,
neka su svi vidici cvetanjem beli, prebeli,
neka se Zvezdarom mojom nasmeju razvigori.

O, grani Sunce, dođi Primavera,
da plavoj tici rastu zlatna pera

Živi u meni jošte prastara slovenska seta,
otud mi pognut stas i reči tako tihe,
i kao poslednji dijak što traži smisao sveta,
na pergamentu duše ispisujem oktoihe.
Al' kada umoran dođem na ovo brdo milo,
vidim da me vreme još nije slomilo,
ja znam, čelo moje jošte sunca žudi
i da i ja imam ustreptale grudi.

Pa ruke pružam gradu, pa se tešim
kako se eto i ja
mogu da nasmešim.

ISTOČNO OD RAŠKE



MILOSNO DOBA

Tanka sveska pesama Svete Mandića, što, mlidijaše živeti, sav zgusnut i zarobljen u toj jednostavnoj metafori, kao Dis u svojoj neomećenoj tamnici, kao Crnjanski u svom defetističkom slomu, "nežan i pomalo ljubičast i kao prolećan" — izaziva i nehotice zbrku oko vrednosti, oko neodložnosti vrednovanja tih prolećnih, delfinskih oirena, čednih raških anđela, zoografa, slikara, povratnika i stradaliika. Ali, tu tanušnu, preludiranu ljubav za prošlost, koja se svodi na duhovnu problematiku freske, ne možemo računati u namerno otkrovenje, jer ona, ta ljubav, i neće da bude više no jedna neponištena suza i jedna ultraljubičasta duga nad zamišljenom i umišljenom mladošću što mlidijaše da nađe utočište u rečima, pa da zaćuti. Neumitno, meteorski, Mandićevo jednostavno samoosećanje, tumačeno pitomom i svečanom metaforom, nosi nešto od sjaja starih umetnosti i soneta, koji, dolazeći iz velike daljine, kao da dolazi sa druge strane života...

Mlidijah nekad da ima još mnogo brda i nebesa
na koja će tice mog vida da planu
i da ću preći sva mora od Mljeta do Celebesa
uz mladost jednu divnu i mnogo razdraganu.
Sad žudim samo, pod nebom Srbije, goru jednu čarnu
punu lisja i tica mali'
po kojoj su se potoci razigrali,
i, pregršt vode u rukama mojim
tice malene da pojim.

Pred sveskom lirskih pesama, madrigala i romansi Svete Mandića čovek zastaje kao što je ovaj autor uzvišene prienosti i stražilovske melanholije zastao pred divnim delom raškog slikara: ne na kolenima, ne u svečanoj odeći i ritualistički, nego intimno, radoznalo i radosno, pa zatim tiho. Nema tu ni suvišnih pitanja, ni parcijalnih razmišljanja, ni proširene elegancije, ni sirovih skela, ni gromadnih bareljefa, a ipak jedno visoko vokalno savršenstvo i elikarski sentimentalni oreol oplemenjuju ovaj poetski fenomen i daju mu snagu da istraje i iznad madrigalnih rezultata i specifičnog jezika tišine, što je početkom šezdesetih godina srpske lirike prvo bio forsirano promovisan, da bi se ubrzo izgubio, istanjio i nekako sam od sebe oboleo, pred bujicom i galamom novih poetskih vojevanja.

Sa svojim sistemom čudesnog ribolova, sa svojim partikularnim violinskim glasom, Milosno doba Svete Mandića kreće ka čistoti vizuelne i auditivne senzacije, da bi, i po inspiraciji i po izrazu, štimungu i momentu, ponovio onu čarnu notu koju je tako kratko negovao Miloš Crnjanski, strasno podvlačeći pitanje mladosti u godinama kada je ona bila individualna i psihološka kreacija prvog reda. U otkrivanju intimnih svetova, Mandićeva gestikularna tišina nije uvek na visini stražilovskog koncerta, ali je zato na visini te nikad dovoljno istražive psihološke kreacije. Taman da se dopiše ta prezrela emocija što funkcioniše u biću godinama, nekako sporedno i uzgredno, a odnekud dojuri ta mala, uporna sentimentalna rečica reči kojoj je milošta pesnikovog temperamenta i iluzionistička uloga njegovog slikarskog dvojnika ipak dodala tok samostalnosti i samostalne madrigalnosti. Milosno doba je upravo priželjkivanje prolećnog delirijuma, ali na terenima gde nema ni buke ni galame, ni paradnih sredstava civilizacije. Elegijska žica, prema tome, ovde je izraz individualne radosti i poštenja, a madrigalne forme su izabrane da bi unutrašnjem gestu omogućile sažetost i duboku zvučnost. I kada blatorodno razmišlja o mladosti koja prolazi i beži i koja, čas banalna a čas drukčije od svega što je umetnički iscrpljuje, dostiže jedan neponovljivi trenutak unutrašnje saopštljivosti, i kada umnožava lisje žuto kao priviđenje voljenih slikara, i kada se drzne da oživi strasti romantizma, Svete Mandića čestiti lirski stih gubi dah, ali ga gubi na način koji je kreativan i u ekspresivnoj elegijskoj kadenci. Šteta je, naravno, što se ova knjiga pojavila sa skromnošću i autora i izdavača i što je sa buketom pesama htela da obnovi jedan ranije tako zapažen i negovan fenomen.

Ali to nikako ne znači da je autor Milosnog doba samo želeo da eksperimentalno barata po starim žicama i da šićardžijski otpeva već poznatu sentimentalnu kantilenu, bez ambicija da se pridruži "prokletim pesnicima" i bez namere da svoj rafinman povede do uzvišenosti poema... Mandićeva je lirika prirodna i prirodnjačka, ona komponuje emocije ne mereći ih po njihovim banalnim težinama, ni modernim ni mondenskim registrom. Jasnoću života pesnik prezentuje jasnoćom melanholije i preciznom miloštom putnika i raškog slikara koji u nebesima ište svoje slikarske, maštovite alternative, eterično i fatalno kao Berzelez. Iz ove malene ali izdašne knjige lirike stoji pamćenje prošlosti, ali kao prevashodno estetsko pamćenje, što čitavu poziciju oslobađa nacionalističke poze i ršuma i što joj na mestima nezgrapne poetske karijere otima školski zakonik. Prožet osećanjima i pamćenjima podjednako, ovaj lautar i melanholik uklanja narodnjačko poetsko praznoverje, ali se zato intimno vraća svemu onome što se pod prstima oseća kao lirska istina, kao suma lirskih istina o nama. Magična a jednostavna, istančana a svesna i rečeničkim subjektom prožeta lirika Milana Dedinca ukazuje se i ovde kao opsesija, kao zagonetka i kao neposustalo razrešenje. Prirođena poetska čistota, čak toliko obuzeta i zatvorena sobom da ne poseže ni za kategorijama humora, ironije ili groteske, nego za samim ogoljenim lirskim elementima, dobija gotovo plakatsku svečanost preko stranica Milosnog doba, iako je i prilikom prvog čitanja evidentno da ona nije nadmoćno originalna i da ne stremi jednom organski odmaklom rezultatu.

Sva na kapilarima, na malim stvarima i na krpicama plavetnila, kapriciozna utoliko što identifikuje romantičnost svojih očiju sa očima kalenićkih vitih anđela, a dražesna, maštovita onoliko koliko se oslanja na jedno agonično telefoniranje mladosti kao dekorativnoj imenici, Mandićeva lirika ide u red i lepi nered ovih impresionista i melanholika kojima je Branko Radičević dao startnu vijornu zastavicu, a kojima ni danas nije teško da budu saputnici i sonorni mikrofon dana i noći, bez obzira koliko se posle ratova ljudska priroda izmenila i proširila i koliko su čeljusti atraktivnih industrijskih umetnosti artikulisane da zamene poetsko viđenje i osećanje života i mladosti.

Na polovini života
posle hiljada neopreznih jutara
svane jedno jutro sagledanja
stravično od istine.

Toga jutra onaj osećaj praznine
poznat još samo pilotima
kad se u vazduhu sudare sa jatom ptica
bezbrižnim pod plavilom sunca
prekrije livade nemirnih grudi.

Od prošlosti
ostane tako nešto kao dim
nad narančinim vrtovima
koji raznosi pustinjski vetar
zapanjem od probijanja
kroz zatvorene klance studenih planina.

Uplašeni stojimo kraj prozora
i ulica nam se učini strašno tuđa,
pa osluškujemo naše bivše korake.


Ako i nije više sposoban da bude nadmoćni liričar, da bude povlašćeni subjekt u podvlašćenoj oazi poezije, Mandićev orfejski lik je dovoljan da zvuči svojom sonornom tišinom i da pleni svojom javnom pticom, bez metafizičkih strepnji i bez betonskih, asfaltnih efekata koji toj i tako nazvanoj ptici i dalje daju spektakularnu šansu da ne bude prosjak već čista lutalica. Svete Mandića stih, prema tome, nije ni sporedan ni slučajan, kao što to, u svoje vreme i sistemom svoje plastične iskrenosti, nije bio glas Gustava Krkleca, Rake Drainca, Srečka Kosovela, Milana Dedinca i Desanke Maksimović. Nije važno da se bude veliki pesnik, pesnik epohe, ali je često vrlo važno da se bude pesnik, pa makar i ovako, zrno po zrno, nebo po nebo...

riznicasrpska

SEĆANJE: SVETISLAV MANDIĆ (1921 — 2003)


U poslednjih dvadesetak-tridesetak godina, koje su za nama, ime Svetislava Mandića — u domenu srpske pisane reči — bilo je vezano za esejistiku. I to, za sadržaje i probleme koji su (najpribližnije rečeno) pripadali nauci: nedovoljno rasvetljenim fragmentima iz istorije srpskoga srednjega veka, naročito njegove umetnosti, posebno — freskama po našim manastirima. Pored već uveliko zapažene otkrivalačke vrednosti koju poseduju ovi Mandićevi tekstovi, jedno posebno — reklo bi se i pomalo difuzno — svetlo, bacaju na ovaj rad naslovi knjiga u kojima su ti akribijski tekstovi objavljeni: Drevnik, Črte i reze, Rozeta na Resavi, Velika gospoda sve srpske zemlje, Carski čin Stefana Nemanje...

Kao da se u ovim knjigama radi o poeziji, a ne o istoriji i nauci.

Sve ovo nije nimalo slučajno.

Radi se o autoru koji je za sobom ostavio stihove i zašao u nauku...

Sticajem nekolikih okolnosti, među kojima se ona glavna poklapa i sa mojim počecima u posleratnoj srpskoj poeziji – (kada je prirodno svaki pesnik i najnačuljeniji prema svojoj okolini) — većina stihova koje je ispevao Svetislav Mandić odavno mi je dobro poznata. Jedan ne tako maleni broj među njima znao sam čak i naizust, a pojedine stihove i strofe — možda baš i one najdavnije iz tog našeg zajedničkog "milosnog doba" — pamtim i do današnjega dana.

Sve bi ovo bilo normalno i uobičajeno kada bi se radilo samo o jednome ukusu: da je reč samo o ličnom senzibilitetu i mojim vlastitim sklonostima u poeziji:

Međutim, godinama i decenijama sam se "uživo" osvedočavao da u ovome nisam bio nimalo usamljen: ne samo u svojoj, već uveliko načetoj generaciji — koja je verovatno i sentimentalno bila vezana za pojedine događaje i pojave iz svoje mladosti — nego i među mnogim pesnicima koji su (znatno) kasnije nailazili i bili sasvim drugačije (pa čak i suprotno od svojih prethodnika) duhovno i literarno usmereni na svome startu.

Ovo o čemu govorim dešava se u vremenskom rasponu od evo ravno pola stoleća... sasvim dovoljnom da se najozbiljnije predoči i misao o postojanju jedne lirske konstante koju je Svetislav Mandić ostvario u poeziji na srpskom jeziku.

Zašto se onda ovaj "upamćeni" liričar u našim "pismenim" razgovorima o posleratnoj srpskoj poeziji nalazi na samim marginama, ili, da upotrebim onu našu pravu i tako pogubnu reč — u zaboravu?

Mislim da neopravdanih razloga — (koji su naprosto u svemu ugrađeni u naše običaje!) — ima sijaset... a da je tek poneki pravi... Čini mi se da je jedan od prvih ovakvih (pravih) razloga ovaj: čitava ona struja u međuratnoj srpskoj poeziji, koju su najmarkantnije — naravno, svaki na svoj način — obeležili Crnjanski i Drainac... negde usred naših pedesetih godina izgubila je bitku s vremenom... S pravom ili ne s pravom: bila bi to duga priča... u onoliko varijanata ili bar nijansi — koliko bi se učesnika oglasilo u njoj...

U već utišanoj matici te struje, iza Drugoga svetskoga rata, znamo, nalazio se i naš savremenik Svetislav Mandić...

Hteo bih da skrenem pažnju, posle tolikih godina, na neke od davno ispevanih stihova, koji još uvek žive i rezoniraju u pamćenju mnogih. Po meni lično: da vratimo u savremenu srpsku poeziju — baš u ovom razdešenom duhovnom trenutku — recimo, umnu i sabirnu pesmu Svetislava Mandića Raški slikar:

Pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim,
da l umre mlad taj čovek, ko Đorđone,
il prastar kao Ticijan?

Možda ga zavolela Nemanjićka,
visoka i mlada,
obesna i mudra, poput očeva,
i rekla mu jedne noći borove
poneko divno slovo ljubve, velmoško.

I posle on pretočio njene oči, i ruke,
u Bogorodičin lik,
nežan, i pomalo ljubičast, i kao prolećan,
pa se jednoj ljudskoj ljubavi
klanjali starovlaški čobani
i časni jereji zlatnih odeždi.

A on dugo nosio
carskim putevima od Ibra do Soluna
jedan mili lik, ko amajliju.

Sad, kad sve je prah, i sve je tako sveto,
pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim,
da l umre mlad ta j čovek, ko Đorđone ,
il star i grešan
kao Ticijan?

Tako je pre gotovo pola stoleća pevao ovaj pesnik, koji tek od pre nekoliko dana nije više među nama... Između ostalog: bio je među prvima, ako ne i prvi od savremenih srpskih pesnika, koji je intuitivno, sa svojim stihovima satkanim od same slutnje — kao u nekom živom i iznova otkrivenom pejzažu — boravio pod svodovima naših (u to vreme) gotovo zaboravljenih i oronulih manastira... da bi kasnije u njihovu složenu drevnost pokušao i racionalno da pronikne svojom esejističkom mišlju...

Pomenuo sam na početku jednu sintagmu: "milosno doba". To je u stvari naslov jedne isto tako davne Mandićeve pesme. U njoj se nalaze i ovi stihovi:

Ti si jednom kazao nešto malo lepo,
jer dođe jedno doba kad svak ume nešto da
kaže,
ptica ptici, voda vodi, čovek čoveku,
i posle se sve umori i umiri
i živi svoju nikom nerečenu pesmu.

Zar nam se ne čini — (makar i po ono malo stihova koje smo izdvojili) — da je ovaj pesnik u "jednom dobu" imao i "umeo nešto da kaže" u poeziji koja je ispisana na srpskom jeziku?!

riznicasrpska