Tema: Stanislav Krakov

Stanislav Krakov (1895—1968)

(Kragujevac, 29.03.1895 — Ženeva, 15.12.1968)

Stanislav Krakov je bio srpski književnik i filmski reditelj. Rođen je u Kragujevcu od oca dr Sigismunda, lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, sinovca kneza Stanoja Mihailovića koji je ubijen u seči knezova.


BIOGRAFIJA

Pošto nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa nepunih sedamnaest godina se prijavljuje kao dobrovoljac kod Vojvode Vuka. U toku balkanskih i Prvog svetskog rata sedamnaest puta ranjavan. Odlikovan 18. puta.

Posle rata od 1919. do 1931. objavljivao je prozne tekstove u gotovo svim listovima i časopisima. Napisao je: romane, "Kroz buru", (1921) "Krila" (1922), putopis "Kroz južnu Srbiju" (1926), memoarsku prozu "Naše poslednje pobede" (1928), knjigu pripovedaka "Crveni pjero". Od istorijsko-publicističkih dela napisao je "Plamen četništva" (1930), "Prestolonaslednik Petar" (1933) i "General Milan Nedić" (1963—1968). Njegovo autobiografsko delo je "Život čoveka na Balkanu". Stanislav je reditelj filmskog dela "Za čast otadžbine" koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Bio je urednik Politike, glavni urednik časopisa "Vreme" i direktor radio Beograda 1940—1941. god. Tokom Drugog svetskog rata podržao generala Milana Nedića koji mu je bio ujak te je ostatak života proveo u izgnanstvu. Umro u Švajcarskoj.

SUDBINA

O svom životu u posthumno objavljenom delu "Život čoveka na Balkanu" Stanislav piše:

"Poznao sam visoke tačke uspona i svu gorčinu i poniženje kada se dodirne dno ljudskog društva. Ako je avantura uvek nepredviđeni obrt, uvek iznenađenje, najčešće opasnost, često blještavi uspeh a još češće surovi pad, onda sam proživeo jednu ludu, često blistavu a često bolnu avanturu svoga vremena i svoga rodnog tla.

Sedao sam za trpeze mnogih kraljeva i bio srećan što sam mogao kao jedinu hranu ispečem šaku kukuruza na vatri koja je izdisala. Koračao sam stotine metara preko jezivog mosta načinjenog od leševa ljudi i konja, ne dodirnuvši nogom zemlju pretvorenu u gustu i duboku blatnu masu, i nošen sam kao pobednik kroz ulice pokrivene cvećem, na rukama razdraganih devojaka. Poznao sam, ponekad se i sprijateljio sa mnogim šefovima država i moćnim diktatorima, ali sam zato imao prilike da upoznam i njihove takmičare pa čak i dželate. Jedan od najvećih potentata savremene Evrope slao mi je svoj lični avion da me — sa oko 2000 kilometara odstojanja — dovede na njegov garden-party, da bih kasnije, priljubljen licem uza zid, sa rukama više glave, osećao na leđima dodir cevi mitraljeta ljudi istog tog mog ljubaznog domaćina.

Bio sam partner na bakari u Kanu i Dovilu milijardera Blumentala i bivšeg portugalskog kralja Manuela, da bih kasnije igrao u kocku šećera poker u tamničnom "kazino Burbaki" sa kambriolerom Jeanot, jednim agentom Vietmina i jednim belgijskim homoseksualcem.

Dva mesta su mi, u mojoj zemlji, uz fanfare, pod zastavama i cvećem, predale diplomu svoga počasnog građanina, a jedno čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici, dok sam se, koju godinu kasnije, morao da skrivam po nepristupačnim planinskim svratištima pod lažnim imenom, sa lažnim zanimanjem i lažnom narodnošću. Jedna enciklopedija moje zemlje zabeležila me je kao "velikog junaka ratova", dok mi je, osvajajući mesto mog stanovanja, jedan novi gospodar dao naziv "narodnog neprijatelja". Dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude."

Odlomak iz romana KRILA

Sa ratnih brodova su sijale sjajne oči reflektora ko čarobni svetlopadi. Široke, sjajne brazde šetale su po nebu koje je bilo prostrano i mirno. Mlazevi se sretali i ukrštali.

U teskobnim barakama bolničkim bilo je zaparno. Tela malaričnih bolesnika gorela su u ognju. Jednog slepog intendanta mučila je škripa kreveta njegovog suseda. Ipak nije mogao da vidi kako se nad pilotom sa slomljenom nogom nadneo beli, ponoćni anđeo. Vojnici govore kako anđeli smrti ležu uz samrtnike. Avijatičar je i kraj slomljene noge bio rumen i lep dečko.

U baru je pijani Škot sa rumenim kolenima podizao kockastu suknjicu, i podnosio jednom preplašenom Grku pod nos svoju maljavu pesnicu.

— Hіp, hіp, hourra!

Neko je udarao savezničke himne po starom klaviru, a pijani mornari klicali su u horu. Vojnička stanica bila je daleko van grada. Svuda duž rampi crnela se polegla tela kao preorana polja. Duga senka od staničnih zgrada padala je na njih, i samo se na mesečini svetlucalo skupljeno oružje, kraj koga su koračali dremovni stražari. Bilo je dosta tiho i čulo se hrkanje pospalih. Jedan stražar se dugo zagledao u džinovsku senku dva ogromna topa, koja su kao dve duge pretnje štrčala vrh blindiranog voza.

Opružen na konjskom ćebetu major Milorad je tonuo u dremež kao u ponor. Fenjer je pred njim sanjivo žmirkao. Dolazak dveju prilika odjednom ga trže. Vojnik se sagibao i spuštao nešto pred njega na zemlju, a ađutant je nabrajao izostale.

— Samo treća četa nije podnela.
— Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu...
— Dobro veče, gospodin' majore.

Nova visoka prilika izbija iz mraka. Zasenjen fenjerom major je zagleda.

— A... vi ste to, Danoviću. Sedite. Sad baš govorim o izveštaju. Razmazili ste tog vašeg pisara. Hoćete li konjaka? Uzmite. Tako iz čuture.

Kapetan je brisao podšišane brkove.

— Dobar je. Imam za sutra odličnu malagu. Izveštaj će pisar sad doneti. A—ha, a—ha, — kapetan se suvo nakašlja. — Izgrdio sam ga. Pipav je. Šta ćete, mladići. Ha, izgleda da smo danas sjajno prošli (kapetan je bio sa četom na čelu). Kao grenadiri. A pukovnik se opet nešto ljuti.

Glas iz pomrčine:

— Ljuti se. Razobadao se na konju. Da sam mu metnuo ranac na leđa ne bi se ljutio. Dobro veče, gospodo. Čujem da imate dobroga konjaka.

Na svetlosti se ukazala duga prilika potporučnika Mije.

— Oho, pa ovo je dobro.

I čuturica se opet nagla.

Nad pospalim vojnicima lebdeo je zagušljivi zadah prašine i znoja. U gornjem gradu sred nagnutih kuća sa rešetkama platani su bili žuti, a u Svetoj Paraskevi mozaici iz V veka bili su tako divni, da se sada tanke usne jednoga plavoga vojnika smešile u snu.

— Ukrcavamo se u zoru. Eh u ime Boga, — major se prekrsti, — izlazi se na front.
— Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta.

Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba. A Duško se smešio, jer se sećao poljupca koji je danas sa zlatnih zuba u letu primio.

Sećao se i Mija.

— Eh, dabogme da smo imali uspeha. Te kakvog. Duško je dobio poljubac od male Viktorije, kroz vazduh; na vas se, čika—Joco, mnogo smejala ona čupava Vida, kamenjarka, a Andrija sa pobedonosnom trbušinom i ona oklopnjača Ida... bio je čitav prijatan skandal kod Tur— Blanša... André, cher André... kako se samo vojnici smejali.
Solun je spavao u mraku. Iz malog prljavog bara izbacili su na ulicu pijanog Engleza. Jedan oficir je spavao pred ulazom maloga hotela, u kome su sobarice bile skuplje nego sobe. Patrole su krstarile gradom, i kupile pospale pijance.

— Da se spava, reče major.
— Laku noć.

Mija je setno pogledao na čuturu koja nije bila prazna. Fenjer je ugašen.

Duško je već tiho šikao sa glavom na bisagama, i nije osećao kako mu revolver žulja krsta. Sanjao je o nekoj crnoj ženi, koja je pri hodu izbacivala visoke kukove, i imala jamice na laktovima.

Major je ležao na leđima. Crna grana bagrema mu je zaklanjala zvezde. Nešto se teško nadnelo nad njime. Oči su sijale u mraku. Odjednom se zamagliše. Meka beskrajna tuga za nečim što je izgubljeno razli se kroz telo. Bi gotov da zaplače.

— Matora luda. — Trže se i zatrese nezadovoljno svojim raščupanim brkom. Potom se okrete na stranu, no još je dugo slušao isprekidani kašalj jednoga stražara. Metoh duhovni

17 ODLIKOVANJA I SMRT ZABORAVLJENOG EMIGRANTA


Kada je oktobra 1912. izbio Prvi balkanski rat, među brojnim dobrovoljcima koji su pohitali kako bi, kako se tada govorilo, "osvetili Kosovo" nalazio se i znatan broj pripadnika najviših slojeva tadašnje Kraljevine Srbije. Tako je jedna od prvih žrtava na srpskoj strani bio sin aktuelnog ministra Živana Živanovića — Sanja Živanović.

Bilo je to vreme kada su brojni pripadnici društvene elite verovali da ih pozicije i ugled obavezuju, kao i da je najbolje vaspitno sredstvo lični primer.

Gimnazijalac, sin lekara kralja Petra I, Sigismunda Krakova, poljskog emigranta, Stanislav, namerio je tada da se pridruži srpskim ratnicima koji su vojevali širom evropske Turske kako bi oslobodili, kako se tada govorilo, Staru i Južnu Srbiju (danas Kosovo i Metohija i Makedonija).

Pošto je s nepunih 17 godina kao premlad odbijen u regularnim trupama, pridružio se dobrovoljcima (četnicima) Vojvode Vuka.

Iz Balkanskih i Prvog svetskog rata izašao je s najvišim srpskim i saveznickim odlikovanjima. Ranjavan je navodno čak 17 puta ali je i dobio, čudnim sticajem okolnosti, 17 odlikovanja.

Apsolvirao je prava 1924. Spadao je među najuticajnija i najpopularnija "pera" u novinarstvu Kraljevine Jugoslavije. Uređivao je Vreme"(1934—38) tada ugledan dnevni list, konzervativne orjentacije, kao i niz drugih listova, poput glasila zaljubljenika u vazduhoplovstvo "Naša krila" (1924—39). Otuda i naslov njegovog romana "Krila".

Bio je direktor Radio-Beograda (1940—41) što je u to vreme uz vodstvo nacionalne novinske agencije "Avala" bilo najistaknutije mesto u sferi medija.

Kao literata postao je poznat dvadesetih ratnim romanom "Krila", nekom vrstom svedočanstva sa Solunskog fronta. Iskustvima iz rata bavi se i njegovo delo "Kroz buru". Pojedini kritičari Krakovljevu prozu svrstavaju u najbolje redove ratne literature kod Srba.

Bavio se i filmskim stvaralaštvom — autor je poznatog filma "Za čast otadžbine". Svojim sredstvima osnovao je muzej čija su centralna tema bile starine Južne i Stare Srbije.

Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića, koji mu je bio rođeni ujak, otuda je ostatak života proveo u bedi u Francuskoj, pri čemu se godinama skrivao pod lažnim imenom.

U međuratnom Beogradu, Krakov je pomalo važio za mondensku ličnost. Taj ratnik s mnoštvom ozbiljnih rana jednom je, zbog neuzvraćene ljubavi, čak pokušao samoubistvo.

Bila je to potpuno vanredna ličnost, valjda u skladu s njegovim aristokratskim poreklom, literata, vrhunski novinar, zapažen putopisac, zaljubljenik u vazduhoplovstvo, kolekcionar i poznavalac starina, ozbiljan filatelista. Posedovao je sjajnu znalački odabranu biblioteku, čiji se pojedini ostaci ukrašeni ukusnim ex librisom s porodicnim grbom, još katkad mogu pronaći po beogradskim antikvarijatima.

Čovek koji je toliko zadužio svoju zemlju, koji je na kraju, posedovao najveći privatni muzej u tadašnjoj Jugoslaviji, umro je kao zaboravljeni emigrant, 15. decembra 1968. u potpunoj bedi.

Kako je sam primetio u uvodu za posthumno objavljenu autobiografiju, imao je prilike da upozna brojne vladare i druge moćnike, ali je neretko sreo i njihove dželate. Retke su ličnosti koje su u toj meri živele potpuno u skladu s onim što su propovedale.

Dela: "Kroz buru", "Krila", "Kroz Južnu Srbiju", "Naše poslednje pobede", "Plamen cetništva", "Prestolonaslednik Petar", "Crveni Pjero", "General Milan Nedić", "Život čoveka na Balkanu" (autobiografija).


riznicasrpska