Tema: Borislav Radovic

BORISLAV RADOVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom.
Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952, kada je kao
srednjoškolac počeo da objavljuje stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom.

Objavio je knjige pesama Poetičnosti (1956), Ostale poetičnosti (1959), Maina (1964), Bratstvo
po nesanici (1967), Opisi, gesla (1970), Izabrane pesme (1979), Pesme 1971—1982 (1983),
Izabrane pesme 1954—1984 (1985), Trideset izabranih pesama (1985), Pesme 1971—1991 (1991),
Pesme (1994), Pesme (2002), Izabrane pesme (2005).

Objavio je i četiri knjige eseja i drugih tekstova pisanih u prilog poimanju književnog i
čitalačkog iskustva: Rvanje s anđelom i drugi zapisi (1996), O pesnicima i o poeziji (2001)
i Neke stvari (2001), Čitajući Vergilija, (2004.).

Preveo je s francuskog Morekaze Sen-Džona Persa (1963, novi prevod 2003), jedan izbor pesama
Pola Elijara (1971) i Pariski splin Šarla Bodlera (1975), kao i jednu knjigu proze, Balzakovog
Luja Lambera (1999).

Dobitnik je više nagrada za književni i prevodilački rad. Član je Srpskog književnog društva.

riznicasrpska

PRVA I DRUGA POETIČNOST BORISLAVA RADOVIĆA


U srpskoj najmlađoj (lirici), koja je puna metalnih zvukova, slepih neoklada i vidovitog zanosa,
koja trpi sve komplikovane vežbe i sva nadmoćna sunčanja, čas prekinutoj mondenskim samohvalisanjem,
čas beglučenoj na nekom tuđem i tuđinskom terenu, u toj, dakle, lirici koja često neovesno kukolj
proglasi za žito i spavače nazove ranoraniocima, najmanje dvoumljenja je bilo oko pesničke delatnosti
Borislava Radovića, kome uz bok, po pošteno odigranoj karti treba staviti Velimira Lukića, Božu
Timotijevića i Tomislava Mijovića. Ne da budu jedini, već da znače pređenu cik-cak liniju, liniju
svekolikih nesporazuma, kritičarskih, čitalačkih, izdavačkih, čak antologijskih.

Englezi imaju tačnu reč: "Samo jednom prilika kuca na vrata mladića". A Borislav Radović je, mislim,
dobro otvorio uši, i imao pred čim u sebi i oko sebe da ih otvori, i priliku je poslušno stvaralački
prihvatio.

Ja srdačno i poučno verujem lirici Borislava Radovića. Ona ne muca o granatama i topovima, ali pada
na rame ko pitomi oneg. Nema pronalaska reči, ali je pronalazak u celini i sarađuje sa stvarnošću bez
raskalašnog izmišljanja.

Negde je reč izgubljena, negde se ocrta pukotina pa ipak se i nad njom treba saginjati jer može da
izleti belutak ili zablista pena. Sa liričarima nikad se ne zna šta su: oštrači noževa koji su
romantični do divljenja, detinjasti mudraci koji se igraju žižicama ili prolaznici koji vas teže
ironijom, deleći je kao jagodu na devetoro.

Radović ima stihova kadrih da ponesu vodenički kamen. Stihova punih letnje jare i letnje oluje.
Izvesno jedinstvo glasa koje ne znači zanatske proporcije, lebdi nad glečerima misaonim, cele ove
knjige.

Na papučici voza, januara jednog, đačkog, uhvatio sam sebe, vrlo ubogog u pamćenju stihova, kako
prebiram nešto oštro kao staklo. Bili su to stihovi iz Radovićevih soneta. Niko me ne može prevariti
da je u to umešala prste bilo koja mitologija, jer stvar je jasna: mi odvajkada umemo da branimo
svoj grad, da budemo roda sa dobrim glasima i dabrovi koji se pakleno pašte da sagrade zaklon da bi ga
kaonije rasturili u prah i pepeo. To što mi, davičovski dokučivo imenovani i posvedočeni bez ostatka,
često budemo ptica u lisici, ptica u vuku, to nije mitolotija, ni dečja bolest ni zanatski spev, već
sveštena suština sama.

Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta
U odlasku sa Juga na nova putovanja
I mirnih čela ćemo iz zapaljenog granja
Izići bez kletve i ubilačkog pokreta...

Od svog Robinzonovog nokturna, Radović je napravio ovoje proročanstvo a od Lovranskih igara svoju
sebičnu i neseoičnu uspomenu, svoj prodorni, neskučeni, volšebni i spokojni grad, po kome se ne luta
od namila do nedraga, već od tuge do opomene, od senke do terevenke.

Nije to šumni pronalazak. Nije to ogrtanje romantičarskom kabanicom, ni zviždukanje preko prstiju.
Golemo i uspavano, sveto i efemerno, raspusno, puno pravde i nepravde, more, udeveno kroz iglene uši,
pdbeglo baščelikovskom posedu okeana, more naše, durašno naseljeno u očima, u ušima, povazdan sa
darovima i mislenom opojnošću, sastavljanom od vlakana beskrajnosti, buđenja i čućenja — to je
prevashodni mozaik ovih igara, čas nerešenih, čas pobedničkih. A pesnik je došao da raspravlja sa njim,
da igra žmurke i da igru učini neranjivom za tok talasa i za tok mladalačke fantazije. Otuda Lovranske
igre imaju jednu gustu, natrpanu vertikalu, iako se stihovi razlivaju slobodno i rasejano, sunčarski
i mesečarski, neskromno.

Galebovi su nezadovoljni što je more mirno!
Pesnici su nezadovoljni što je more mirno!
Samo zemlja uvek ostaje oluja pretvorena u kamen...

Ako se u Robinzonovom nokturnu i apartnim, kroz velika i nedeljna bdenja ispevanim himnama što, posle
razočaranja i nepredviđenih ostataka spoljnjeg života, imaju nešto gordo i muževno, sa preimućstvima
verbalne i recitalne raskoši, može pronaći i ona detinjska empirijska struna što još treperi vetrovitim
i košmarskim ratnim odjecima, onda je u Sonetima Magu ta dečačka bezazlena dekoracija od gradova posle
opsada, bolesti i jeze dobila svoju racionalnu umetničku meru. Radović se ne služi filmovitim i
deskriptivnim sredstvima, nego jednom proširenom metaforom u kojoj se ruševine i simboli kolektivne
patnje doživljavaju ovidijevski: on je okusio moru i mučninu stradanja, silazio je u katakombe i
sahranjivao čitave pejzaže i ljubavi tek naslućene da bi osetio pubertetsku, svu prerušenu i estradno
gordu strast pobede i smirenja, novog kolektiva i osvećene nade. Više verbalna tvorevina, uglačana i
razvijena kroz sonete koji skrivaju trenutne unutrašnje mladalačke haose, Soneti Magu su daleko od
toga da zvone čarima i arijama po inerciji već utvrđenog i petrifikovanog dučićevekog soneta, iako mu,
pored čestih duhovnih sazvučja Sen Džon Persa kao pohotljive i afinitetom opravdane lektire, duguju onu
notu pribranosti i respekta za temu, ma koliko ona ne bila emocionalno žestoka i nervima izatkana.
Soneti Magu su pisani u obnovljenom prazniku i svežem zraku intelaktualne budnosti, kada se ne haje
mnogo za kontinuelnom realnošću, ali ni za jednim žestoko podignutim stepenom nemira i nerada svake
mladosti. Tako je Radović u ovim sonetima postigao izvanredan spoj versifikacije i intelektualnog gesta,
da bi zadovoljstvo u prvom pojačao doslednošću u drugom. Neravnina gotovo da nema, ali zato su i dubine
i virovi retki ili su, srećom, kompenzovani raskošnim jezičkim i sintaksičkim sazvučjam.

Sutra će Borislav Radović otputovati dalje. Najezda zrikavaca neće mu biti ni pokorna ni neverna.
Polarna svetlost će spasti s nogu da bi ga našla u nekom razgovetnom snu. Basnoslovno pevati nije
obaveza, naravno, ali odgađanje pevanja je greh i jedino bih to voleo da ne vidimo u njegovom
robinzonsokom prtljagu. A ni pet para ne treba davati onome što, doduše, potajno vele strašljivci,
kako se naša lirika drhtavo amerikanizira, jer i "odlutali sinovi" naši su sinovi i mi ćemo umeti
čuvati makar magičnu ružu njihovog početka.

Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta.
E pa dotle, a kuda ćeš više?

SONETI MAGU

II
Duboko pod zemljom kristal spokojno raste
I sveglost se u potopljenoj pećini davi.
Voda tu kaplje i ne čuje se cvrkut laste
Iako napolju bez prestanka rade mravi.
Koren u jezgru ćuti dok novo ostrvo ne odraste
I kopno novo dok iza pomrčine se ne javi
Jer iz plemenitog mesa onih što od rođenja su zdravi
Otima se sad protest da ih spomenikom ne upropaste.

Znamo da ovo je jedna noć u kojoj oči nam slute
Više nego što oprezni orao s brda vidi:
Polja spavaju. Zvezde noćas čudnovato ćute.
Zato ustani i okreni se licem prema vetru što čeka
Da te zbriše kad se popneš na vrh pocrnele hridi
Kao da si pero umrle ptice ili senka neka.

XIII
Pod mostom teku što obale što vode:
Pluta zaborava preko vida nam gonjena.
Pod santom jednom vatra obazrivo sklonjena
Goreće novim plamenom kad stara zvezda ode.
Na velikom mostu smo bez hrabrosti i slobode
U trenu oklevanjem matice dva sveta zaronjena
I tako zadivljeni pred sebičnom igrom plamena
Za kojom sustali nas pogledi još napred vode.
Samo pred kapijama smo zbunjeni. I ne znamo da li treba
Ući i tražiti dobrodošlicu bez soli i hleba
Od strogih sedih staraca koji vladaju gradom.
Ali mi smo zajedno i ruke su nam čvrste
I Oprezno ispruživši u tamu prste
Ući ćemo na kapiju sa potajnom nadom.

U SLAVU EROSA

Magla će ti lik, a uzdah biti ime.
Leptir u čauri što svest svilenu skriva
U srcu trenutka, dok misao ostaje živa
A telo se gubi, bez vlage i težine:

Olujno tvoje srce u staklenoj bašti
Kucaće raskoš vremena, starost pesme.
Sa prozora tesnih videće se često
Tvoj korak gore-dole, koji ne meri ništa.

Bićeš u posebnom svetu kao u mašti
Kad oko vidi što se videti ne sme:
Za lažne reči tražićeš večito mesto,
Za plemenite reči koje ne znače ništa.

Bićeš senka koja govori čita i pljuje
Takmac prirode majke, mogućnost i zakon.
A pesma će tek u smrti da se čuje
I javiće ti se još nepisanim znakom.

SHVATANJE O DRVETU

Ti, koji gledaš drvo kako raste
Ili ponire
U okomitome počinku,
I koji živiš tu dvogubu sliku
Nesvršenu u njenom razdiranju,
Hoćeš li umeti
Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
Samo posrednik, kao i to drvo,
Između mraka i svetlosti, svega
Što jesi i što nikad nećeš biti,
Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom
Kad ustreba i sam da se iskupiš,
Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?

POSEBNO MESTO

I

Postoji negde neki vrt,
mаlo teškog kаmenа kojim šetаmo od detinjstvа,
negde i drvo, golo strаšilo,
motkа sа mаlo prnjа,
u svаkoj pesmi neki svet što nаm pripаsti neće,
zа gozbu vetrа spremljenа kućа i zа smrt;

postoji, аko to još znаči povrаtаk, izvаn tih stvаri
istinа nepotvrdivа i krnjа,
nа svаkom bunjištu, kаd vetаr se ostrvi;

u svаkoj glаvi
produvаnoj jutrom, lišće što se vrti,

u svаkom snu ponešto ćutke prosute krvi,
u svаkoj izgovorenoj reči potkov smrti.

Postoji tаko
negde ipаk tаj kаmen-vrt,
nаsleće tаčnih grаnicа pod žilаvim koprivаmа,
ipаk i jаrаk, rаme živice,
geometrijа trnjа,
niz bitnih porećenjа i vrlo sаžetih slikа,
u mаlo zidovа glаs ugrа|en mаmen krt;
ipаk još, u mrežаstim očimа duhа, negde postoji
tа zemljа rаstresitijа i crnjа,
а ipаk čistijа, od svаkog snа i krvi;

njeno grebenje
nа izbilom suncu, grаničnici škrti,

njene vode slаp kаd se bistаr i stаmen mrvi,
njen dаh sаv iz svetlosti iscećen plаmen smrti.

II

Ali još si ti dаhtаnje u mrаku,
još tvrdа ljuskа,
bojiš se, trebа dа postаneš nešto.

Kаkvа će dаvnа srodstvа dа te prime
pod okrilje, kаko opisаti dаn
kаd bivаš nečije nаjveće dobro,
iаko tebi tek sаzrevа mesto,
iаko ti se tek pripremа ime?

Još počivаš, kаo dа truneš
pod izopаčenim Mesecom, u bаri
gde vri sаv grаbež gаmаdi i biljа,
u bаri čаsovа. A željа ti je
sve što nikаd ne umire ni stаri.

ŽAR-PTICA

Beše čаs izvаn nаših slаmnih kućа
i šeširа (dа plаne požаr više),
beše položаj nekog bivšeg srcа
što nа metvicu i rаsаp miriše,

kаd poželesmo i kаd ugledаsmo
veliku pticu sletelu nа pismo
nаšeg dlаnа, nа skupocene reči:
nаhrаnismo je tаko i ubismo.