Tema: Stevan Jakovljevic

Stevan Jakovljević (1890—1962)

(Knjaževac, 24.11/7.12.1890 — Beograd, 02.11.1962)


Stevan J. Jakovljević, srpski pisac i botaničar po struci, profesor Univerziteta u Beogradu i rektor od 1945. do 1950. godine. Kao oficir srpske vojske, borio se u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu bio je u italijanskim i nemačkim logorima.

Književno ime i popularnost stekao je romanom "Srpska trilogija" koji čine: "Devetsto četrnaesta", "Pod Krstom" i "Kapija slobode".

Njegova književna sudbina nije nimalo jednostavna. Značajna svedočanstva pruža nam u svojoj autobigrafiji, pisanoj uoči smrti i u razgovorima koje je sa njim vodio novinar i književnik Siniša Paunović. Razgovori su objavljeni u knjizi Pisci izbliza, 1958. godine. Jakovljević priča o detinjstvu, školovanju, ratovima, Srpskoj trilogiji, i redom objašnjava jednu po jednu svoju knjigu. Tekst je u celini pouzdan izvor informacija kako bismo bolje upoznali Jakovljevića kao ličnost a i njegovo književno delovanje. Kažu da je "iste stvari uvek govorio i pisao na isti način."

"Drukčijoj tradiciji srpske proze pripada Stevan Jakovljević... Njegovo glavno delo 'Srpska trilogija' (1937), u stvari romansirana istorija Srbije u prvom svetskom ratu, data iz perspektive malog čoveka, učesnika u ratu, doživela je neobičnu popularnost kod čitalaca i sve do danas nije se prestala preštampavati. Toj popularnosti nisu smetale ni sve one slabosti na koje je kritika od početka ukazivala: diletantizam, reporterska površnost, rasplinutost, faktografizam, suvoparnost, slabosti koje su još naglašenije u drugim njegovim romanima."

Dela Stevana Jakovljevića iz botanike: Studije o biljnom svetu Prespanskog jezera, Makrofitska vegetacija Ohridskog jezera, Sistematika lekovitog bilja.

riznicasrpska

KNJIŽEVNI OPUS STEVANA JAKOVLJEVIĆA


Književni opus Stevana Jakovljevića je veoma impresivan. Za manje od tri decenije nastalo je oko 300 autorskih tabaka proze — koja se sada jedva smestila u deset debelih tomova ovog, prvog izdanja sabranih dela.

Ono obuhvata uglavnom hronike i romane:



Srpska trilogija, I—III,
I izdanje 1934—1936 (sve tri knjige zajedno prvi put 1937);
Smena generacija, 1939;
Velika zabuna, 1954;
Likovi u senci, 1956;
Zemlja u plamenu, 1961;
zatim knjigu pripovedaka Suze i osmesi, 1959,
i veću novelu Krvava avlija, 1958.

Najpoznatije i najpopularnije delo Stevana Jakovljevica, Srpska trilogija je doživela do II svetskog rata 6 izdanja, a posle rata još 10; prevedena je na nekoliko jezika (slovenački, česki, slovački); za života piščevog (novijih podataka nema) objavljeno je ukupno oko 150 prikaza na srpskohrvatskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i francuskom jeziku. Smena generacija je takođe imala znatan odjek, naročito uoči II svetskog rata. Novija dela su mu nekako ostala u senci prvih dveju knjiga, uopšte na periferiji posleratnih književnih zbivanja.—

U Srpskoj trilogiji je Stevan Jakovljević trijumfovao ipak zbog bezumne hrabrosti da se uhvati u koštac sa najosetljivijom tematikom toga doba — sa tek minulim ratnim krvoprolićem, koje je još natkrivljivalo posleratnu stvarnost. I to konkretno: dao je hroniku istinitih događaja, stvarne ljude pod njihovim imenima i prezimenima. Angažovana na strani pravde, čovekoljublja i mira, Jakovljevićeva rekonstrukcija je naučno detaljna, iscrpna, proverena. Apsolutna autentičnost, kao rezultat ukrštanja izvora pisanih i usmenih o bitkama i drugim ratnim operacijama, o pokretima trupa, o svim događajima, a iznad svega o ljudima — to odlikuje Srpsku trilogiju. I tako joj je pribavljen imunitet kojim se odbranila. U razgovorima Siniše Paunovića sa autorom, na jednom mestu se za nju tačno kaže: "Iako je pisana neposredno, niko dosad nije demantovao nijedan stav, što samo potvrđuje njenu verodostojnost."

Slične istraživačke poslove danas obavljaju timovi naučnika u institutima. Potrebna je bila zaista velika akribija, disciplina i samoorganizacija da jedan inokosni poslenik privede kraju i samo sređivanje materijala. Stevanu Jakovljeviću je to išlo od ruke, a materijal nije uz put izgubio dušu. Pogrešno je uverenje da se Stevan Jakovljević zadovoljavao svedočenjem o vremenu, ljudima i događajima. Njegove proze, a Srpska trilogija na prvom mestu, ne mogu se svrstati u siva svedočanstva ili suve hronike. Kao čovek koji zna šta radi, ovaj autor je nedvosmisleno, jasno i adekvatno izneo i svoju poetiku. Najkraće rečeno, on se u književnosti zalaže za lepotu istine tačno uočene i dokazane. Umesto neke varijante shvatanja umetnosti kao saznanja, uočava se isticanje lepote u preobraženom saznanju, koje odgovara viziji, viđenju celine i, još šire, odgovara isticanju stvaralačke crte u čoveku. Stevan Jakovljević je verovao da je tzv. stvaralačko mišljenje, kojim se dosta bavi moderna psihologija, isto ili bar ekvivalentno kod naučnika i umetnika. Razlike su veće tek u krajnjem rezultatu, tj. u različitim jezicima kojima se jedni i drugi izražavaju.

U poetaci Stevana Jakovljevića, koja se — kako je jednom postavljena u Srpskoj trilogiji — nije bitno menjala do Zemlje u plamanu, polazi se od života, odnosno od životnog materijala. Posao autora, u početnoj fazi, jeste da materijal prikupi, što više na izvoru, u kantaktu s ljudima i u literaturi. Sledi provera i selekcija, raspoređivanje i književno uobličavanje. Kad događaji i ličnosti postanu autoru zreli i jasni, onda seda da piše. Za pisce kao što je Jakovljević, to je fizičko-tehnički posao, koji se izvodi konačno, bez znatnijih prepravki. "I — tada je rukopis spreman za štampu."

Tim rečima se i simbolično završavaju piščevi razgovori sa Sinišom Paunovićem.

* * *

Književna sudbina Stevana Jakovljevića bila je odlučena Srpskom trilogajom. Kad se slegla prašina oko prepoznavanja pojedinih ličnosti i utihle ostale čaršijske priče, ispostavilo se — u smeši literarnih i vanliterarnih (na prvom mestu nacionalnih) razloga — da je Jakovljevićeva knjiga neosporiva. Primedbe su bile potisnute na periferiju. Ili samo zataškane — do prve sledeće prilike?

U stvari je Srpska trilogija još tada izuzeta. Zbog tematike i, dopustimo, neodoljivog "tajnog plamena", priznavana joj je vrednost, ali bez konkretnih poređenja sa drugim književnim delima u tradiciji ili sadašnjici, domaćoj i stranoj, u žanru romana ili nekom drugom. Delo je isticano i tumačeno kao "naše", u smislu "naško", jedinstveno i u srpskoj i u ostalim jugoslovenskim književnostima; ali ta jedinstvenost visila je u vazduhu.

Kad se, ubrzo zatim, Stevan Jakovljević u svom sledećem delu Smena generacija približio savremenosti kao temi i romanu kao žanru, popustile su brane — i bujica se sručila na novu knjigu. Iako je Srpska trilogija bila uglavnom pošteđena, oštrina tona kao da se inspirisala svime što je u vezi sa Jakovljevićevim prvencem ostalo nerečeno. Zar naučniku nije dosta jedna knjiga? Ispričao je ratnička sećanja, ispričao! Sad bi hteo da deli lekcije i iz savremenosti — kao da je pravi romanopisac?!?

Negacije su bile dvojake, i odmah posle objavljivanja Smene generacija su se uobličile u trajne dileme o Stevanu Jakovljeviću kao književnom stvaraocu, koje su ga pratile do smrti. Prva je poricala, ili se pitala za književnu stranu Jakovljevićeve proze, nalazeći joj mane u rasplinutosti, golom hroničarskom ređanju fakata, u zbiru fragmenata datom umesto organske, žive celine, i sl. U ovom delu ocene slagali su se kritičari različitih orijentacija, zaključno sa bivšim nadrealistom, potonjim levičarom Đorđem Jovanovićem, koji je verovatno bio i najstroži od svih.

Druga negacija ili dilema ticala se ideološko-političke strane. Masoni i građanski krugovi su napadali kritičku sliku svog sveta, koju su našli u Smeni generacija. Pristalicama, pak, socijalne literature, kao Đorđu Jovanoviću, ta je slika delovala mlako i razvodnjeno.

Posle drugog svetskog rata, kažemo, situacija se nije bitno promenila. Prva primedba se gotovo automatski ponavljala pri pojavi svakog novog dela, a i pri preštampavanju Smene generacija. Na drugoj primedbi se nije insistiralo, ali nije ni oborena. Sudeći po autobiografiji, to je pogađalo Jakovljevića, koji se po povratku iz zarobljeništva živo angažovao u novom jugoslovenskom društvu — kao poslanik, rektor Beogradskog univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Jedino je Srpska trilogija imala svoj život, preštampavana je neprekidno, bez reklame i tako reći bez kritike, ali sa svojom mnogobrojnom publikom, i starom i još više novom, i koja se i dalje obnavlja. Najadekvatnije su u ovom razdoblju o prozi Stevana Jakovljevića pisali: Milan Boković u predgovoru Srpske trilogije u školskoj biblioteci "Prosveta", 1968, i Predrag Palavestra u svojoj studiji Posleratna srpska književnost, 7972. godine. No, izdvajajući preterano Srpsku trilogiju među njegovim delima, oni i nju mere aršinom kome odgovara, u punom smislu reči, jedino klasičan roman, još striktnije, roman iz sfere tzv. kritičkog realizma.

Nesporazum, koji u publici ne postoji, evo gde se produžava u kritičkim interpretacijama, čak i najdobronamernijim. Prvo izdanje sabranih dela Stevana Jakovljevića prava je prilika za ponovno čitanje i reviziju sudova. Knjige su sada prvi put sve zajedno, a mnogo je voda proteklo, stečena su i nova iskustva, koja upućuju na nužnost promene, pre svega, načelnih gledišta u kritici. Sam Jakovljević bio je svestan, još pre više od dve decenije, da počinju da se događaju u književnosti i oko nje neke drukčije stvari. U razgovoru sa Sinišom Paunovićem, on vidovito kaže o svojim posleratnim kritičarima i povodom njihovih interpretacija sledeće:

"Kad je izašla Srpska trilogija, a i Velika zabuna, kritika je naravno na razne načine ocenjivala moja dela: roman, reportaža, hronika, faktografija, romansirana hronika, mozaik-roman i tako dalje. Bilo je i takvih koji su mojim delima osporavali svaku književnu vrednost. Jer, moje knjige, vele, nisu pisane u klasičnoj formi realističkog romana. Kažu to, a zaboravljaju da u poslednje vreme dolazi u pitanje čak i ta oprobana forma (podvukao S. L.), jer se roman, bar po mom mišljenju, ne piše romana radi, već da se što verodostojnije izlože životne radnje ljudi i događaji u društvu."

Na ovom mestu Stevan Jakovljević iznosi najeksplicitnije, kao svoj književni kredo, stavove koji odgovaraju principima dokumentarne proze, jedne struje koja se na naše oči razvila u celom svetu tokom poslednje, osme decenije ovog veka i koja je u sadašnjem trenutku možda i dominantna u svetskoj prozi. Stevan Jakovljević je — bez obzira na deklaracije, dakle karakterom svog književnog stvaralaštva — u časnoj prethodnici te moderne struje. On je, štaviše, otac srpske dokumentarne proze.

Čak i ne moramo da u raspravu uvodimo kategorije koje se u Jakovljevićevo vreme nisu upotrebljavale. Ako njegovu prozu čitamo nedogmatski i nedoktrinarno, jasno je da on veoma moderan pisac već u ranoj i davnašnjoj Srpskoj trilogiji. U prožimanju fakata i vizije, ona je hibridno delo, i svejedno je kako će biti krštena: kao roman-hronika ili kao romansirana hronika. U svakom slučaju, ona je jedna od najboljih proza srpske književnosti između dva rata i uopšte, uz bok Seobama Crnjanskog, Danu šestom Rastka Petrovića, Pokošenom polju Branimira Ćosića, kao i nešto kasnijim Andrićevim dvema hronikama. Ne ustupa ni novijim ostvarenjima; interesantno bi bilo napraviti detaljno poređenje sa Vremenom smrti Dobrice Bosića.




Na širem planu jugoslovenskom i međunarodnom, Srpska trilogija se približava Krležinim antiratnim prozama, zatim romanima Remarka, Barbisa i Rena. Gorčina ratnika-učesnika i svedoka je zajednička poenta većine tih dela. Kod Jakovljevića se rano glasi njen signal i javljaće se sve do završetka, tj. do epiloga treće knjige. Ali naš pisac ne odlazi u krajnost desperacije; drži ga njegov kolektivni junak, obični ljudi iz naroda koji čine jezgro Srpske trilogije, slično Goloj godini Borisa Piljnjaka, Tihom Donu Mihaila Šolohova i još nekim knjigama ruske proze o oktobarskoj revoluciji i građanskom ratu.

Kolektivni junak prepliće se sa piscem-pripovedačem, koji i sam ravnopravno učestvuje u događajima. Tako knjiga ima modernu punoću koja na kraju prerasta u monumentalnu, a živu, stalno konkretnu, životnu, drhtavu viziju celog naroda i epohe.

Druge stvari Jakovljevićeve ne dosežu uvek dotle, i ne izdržavaju u svemu poređenje, pre svega sa samom Srpskom trilogijom. Ali takođe ni sa njima ne treba biti krut. Nepravda suviše pogađa Smenu generacija, roman iz života u gradu koji ni dandanas nema svoj pravi roman, jer je kao grad još nekonstituisan, sav rovit (od mentaliteta do jezika), pa ni Andrić (recimo u povesti Zeko) nije tu postigao izuzetnije domete. Istini za volju, možda je u Smeni generacija pisac ipak previše odstupio sa svog terena i od svog stvaralačkog postupka, upravo pod pritiskom kritike, da bi napisao pravi realistički roman, u žanru koji mu nije "po meri".

U duhu poetike Srpske trilogije, Velika zabuna predstavlja prvo posleratno svedočanstvo o slomu stare Jugoslavije u aprilu 1941. godine, kao što su i Likovi u senci prva — i dosad jedina — detaljnija hronika robovanja u Nemačkoj 1941—1944. Materijal je na mahove savladavao koncentraciju pisca — i to su razlozi skromnijeg domašaja ovih dveju hronika, a, naročito Zemlje u plamenu, koju je Jakovljević radio već ozbiljno bolestan i u preteranoj trci sa vremenom, ne bi li je završio za dvadesetogodišnjicu kragujevačkog pokolja.

Čitalac će svakako imati izuzetnu mogućnost da blagodareći Jakovljevićevoj prozi, vidi i doživi uzbudljivo platno prevratne epohe od četiri rata: dva balkanska i dva svetska, sa vremenom i između ta dva svetska rata. Pisac ovih redova je isto tako uveren da će sada i kritičari dati književnom stvaralaštvu Stevana Jakovljevića, za četiri decenije predanosti i doslednosti, punu satisfakciju postavljajući ga na časno mesto koje mu u istoriji srpske književnosti i pripada.


riznicasrpska

KOMUNISTI UCENJIVALI PISCA "SRPSKE TRILOGIJE" I MIR JAM


Kako je komunistički režim ucenjivao, progonio i ponižavao pisca „Srpske trilogije“ i njegovu sestru Mir Jam. Režim koristio autoritet Stevana Jakovljevića da zavlada Srbijom. Za Milicu čak ni penzija

"SRPSKA trilogija", odiseja ratnika-seljaka u Velikom ratu, koju je zapisao Stevan Jakovljević, i sentimentalni romani njegove sestre Milice, poznatije kao Mir Jam, deo su opšte kulture u Srbiji već 80 godina.

Stariji Beograđani još se sećaju novembra 1962. godine, kada je uz velike počasti sahranjen akademik Jakovljević, pisac prvog srpskog bestselera. Niko se ne seća sahrane njegove starije sestre Milice, jedne od prvih žena novinara u Srbiji i omiljene spisateljice na čijim su knjigama odrastale generacije devojaka. Mir Jam je, usamljena i prokazana od komunističkog režima, umrla u decembru 1952. godine.

Milica je tokom okupacije odbila da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama da ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok se Stevan munjevito peo na lestvici društvenog uspeha.

Zvanične biografije navode neverovatan podatak da je bolesni i iznureni Jakovljević samo pet dana posle dolaska iz zarobljeničkog logora u aprilu 1945. postao predsednik komisije za obnovu Beogradskog univerziteta, a ubrzo i njegov prvi rektor, a istovremeno je ušao u novu vlast kao član prezidijuma ispred Narodnog fronta. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije. Međutim, prvi intervju njegove kćeri Gordane otkrio je pukotine na lakiranoj posleratnoj biografiji pisca "Srpske trilogije" i sumnju da je Brozov režim bezobzirno koristio njegov autoritet da bi zavladao antikomunističkom Srbijom.

— Stan je opštinski, ja od tate ništa nisam nasledila. Pravo da kažem, i ne treba mi. Moje najveće nasleđe su uspomene koje mi je ostavio — otkrila je 1986. Gordana Jakovljević novinaru koji ju je intervjuisao u Stevanovom predratnom stanu.

Pokazalo se da je slavnom piscu i naučniku, kao i ostalim "buržujima", konfiskovana imovina!

— Kad je štampana "Srpska trilogija", tata je, pred rat, kupio jedan plac na Dedinju, poviše "Zvezdinog" stadiona. Možda je mislio tamo da sagradi kuću, ne znam, ali je onda došla okupacija i odveli su ga u zarobljeništvo. Posle oslobođenja, plac su nam oduzeli — navela je Gordana Jakovljević.

Oca je opisivala kao veoma skromnog čoveka, koji je kao rektor univerziteta mogao da ima veći stan, ali je smatrao to nemoralnim.

— Govorio je: "Po dve porodice stanuju u jednom stanu, a ja da se širim. Od sramote ne bih mogao da uđem u veći stan" — sećala se Gordana Jakovljević reči svog oca koji je proslavio skromnog srpskog vojnika kao pravog pobednika Velikog rata.

Zbog simpatija prema pravim herojima, srpskim vojnicima seljacima, Jakovljević je pre Drugog svetskog rata trpeo oštre kritike salonskih generala. Posle rata ponovo je imao problema s generalima zbog knjige "Velika zabuna" u kojoj je opisao slom jugoslovenske vojske u aprilskom ratu 1941. zbog izdaje pre svega hrvatskih oficira. Sudu ga je tužio general-major JNA Petar Tomac, koji se, iako imenom nije pomenut, prepoznao kao komandant štaba Vardarske divizije, defetista i izdajnik. Tomac je dezertirao i postao pukovnik u Pavelićevoj vojsci, a 1944. prešao je u partizane i postao načelnik "Obavještajnog odjela Glavnog štaba Hrvatske".

Jakovljević se branio da je "Veliku zabunu", kao i "Srpsku trilogiju", pisao na osnovu izjava učesnika događaja, oficira s kojima je robovao u logorima Italije i Nemačke. Kasnije je Jakovljević priznao da su razočarani srpski oficiri (hrvatski i slovenački su odmah pušteni) prvo rado davali izjave o slomu vojske, a kasnije su hteli da mu uzmu svedočenja u strahu kako će ti iskazi biti upotrebljeni.

— Jedni su se opredeljivali za vladu u zemlji, drugi za emigrantsku u Londonu, a izvestan broj za narodnooslobodilački pokret u otadžbini. U početku je to bila pritajena borba, ali je vremenom uzimala sve oštriji zamah. Mnogi od kraljevskih oficira, koji su mi u prvom momentu ogorčenja davali podatke, sad su se pokajali i tražili priliku da mi oduzmu rukopis — javno je pričao Jakovljević.

Između redova je ostavio svedočanstvo da su rukopise o slomu Jugoslavije sačuvali upravo njegovi sapatnici, kraljevi oficiri, koji nisu hteli da se vrate u Brozovu Jugoslaviju.

Pisac se u Beograd porodici iz nemačkog logora vratio u aprilu praznih ruku, bolestan i iznemogao, pošto je prošao ispitivanje crvenoarmejske obaveštajne službe. Jakovljević, predratni salonski levičar koji je saosećajno pisao o progonima studenata komunista, sad se sudario s realnošću da su isti mladi aktivisti postali okrutna vlast koja besomučno hapsi i ne dopušta obnovu rada Beogradskog univerziteta. Pod komandom ministra kulture Mitre Mitrović (33), supruge Milovana Đilasa, Brozove desne ruke, univerzitet je temeljno "očišćen" od najuglednijih profesora, Jakovljevićevih kolega.

Slavni pisac, predratni dopisni član Srpske kraljevske akademije i deo kruga Srpskog kulturnog kluba, molećivo je pisao nekadašnjoj komunističkoj aktivistkinji s Filozofskog fakulteta.

— Imajući u vidu da ste vi isuviše zauzeti i drugim vrlo važnim poslovima ja vam se ovim putem obraćam nudeći vam svoje usluge po svim pitanjima koja se tiču studentskog života. Ispoljava se neodoljiva žudnja naše omladine da Univerzitet što pre počne da radi. Ukazuju na analogiju u ostalim evropskim zemljama koje su isto tako stradale pa njihovi univerziteti već odavno rade — pisao je profesor Jakovljević drugarici ministarki Mitri.

Univerzitet je u jesen 1945. otvoren, a on je postavljen za prvog rektora. Na mala vrata polako je vratio na posao većinu profesora kojima su komunisti zabranili rad. Međutim, to je imalo svoju cenu. Jakovljević je u javnosti postao tribun Titovog režima koji nije smeo imenom da pomene "Srpsku trilogiju".

— Nekada sam napisao jednu knjigu u kojoj sam predstavio onoga našeg malog čoveka koji je nesebično ginuo po raznim bojnim poljima, mnogo puta nepotrebno, greškom visokih štabova — govorio je Jakovljević na mitingu Narodnog fronta 1945. godine.

Uprkos izrazima lojalnosti, uključujući pisanje panegirika Titu u ženskim novinama Mitre Mitrović, Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Legendarna Mir Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli — "revolucionarni pesnik" Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu.

— Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam — grmeo je Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je "prekid" nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.

Mir Jam je nestala iz javnosti, a robusne pripadnice AFŽ šamarale su devojčice koje bi videle s njenom knjigom. Otišla je 1951. u Udruženje novinara s molbom da joj daju potvrdu o dugogodišnjem radu kako bi dobila penziju. Tamo su joj rekli da prvo mora pred odgovarajućim komisijama da dokaže da tokom okupacije nije "okaljala nacionalnu čast". Mir Jam je umrla 1952. sama i u bedi, jer nije dozvoljavala da o njenoj časti odlučuju komunisti.

— Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze — ispričala je tek tri decenije kasnije Stevanova kći Gordana.

Ko su bili "oni" koji grubo javljaju o smrti bližnjih nije objasnila.


AUTORSKA PRAVA ZA UGALJ
Mir Jam je "rehabilitovana" tek 1972. postavljanjem predstave "Ranjeni orao" po njenom romanu na scenu Ateljea 212. Rodbinu koja je mislila da ima autorska prava iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenela sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir Jam se zahvaljivala "anđelu čuvaru" Veselinoviću jer joj je "dao novac da kupi nešto uglja" da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala i opština Stari grad, podsećajući da je Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovanih 10 odsto.

riznicasrpska

GODINE PATNJI, STRADANJA I POBEDE


Premijerom "Srpske trilogije", Narodno pozorište u Beogradu počelo je obeležavanje stogodišnjice Velikoga rata u kojem je srpska vojska, zajedno sa savezničkim snagama, u munjevitom pohodu proterala austrougarske i nemačke okupatore

Glavno delo Stevana Jakovljevića, jednog od najplodnijih srpskih romansijera, svakako je "Srpska trilogija", koju čine tri opsežna romana: "Devetstočetrnaesta", "Pod krstom" i "Kapija slobode", objavljeni od 1934. do 1936. godine. Oni su mu doneli književnu slavu i veliku popularnost među čitaocima, ali i zamerke kritičara koji su mu prebacivali novinarsku, odnosno reportersku površnost, rasplinutost kompozicije, robovanje faktografiji i suvoparnost stila. Međutim, veliki uspeh i brojna izdanja "Srpske trilogije", što neće dostići druga njegova dela kao što su "Smena generacija", roman o životu u međuratnom Beogradu, ili "Velika zabuna", roman-hronika o Drugom svetskom ratu, dokazuju da je čitaoce osvojila autentičnost romanesknog kazivanja, kao i objektivnost prikaza ratnih godina patnji, stradanja i pobede srpskoga naroda u razdoblju od 1914. do 1918. godine.

ISTORIJA BOLA Uspeh Stevana Jakovljevića kod široke čitalačke publike najčešće se objašnjava nespornom činjenicom da je on pisao o velikim istorijskim zbivanjima, koja su uvek u žiži interesovanja običnih ljudi, ali i time što je "Srpsku trilogiju" stvorio tako što je sasvim jednostavno i neposredno pisao o svemu što je video i doživeo, te su ga sa zanimanjem i uživanjem mogli pratiti i prihvatiti svi — kako oni iskusni i probirljivi čitaoci, tako i oni koji nikada ne čitaju dela umetničke književnosti. "Srpska trilogija" u suštini je romansirana istorija Srbije u Prvom svetskom ratu u kojoj se ne govori o državnicima i vojskovođama, već o malim ljudima zahvaćenim ratom, čije sudbine pisac prati izbliza i saosećajući sa njihovim patnjama, ljubavima, strahovima i umiranjima. Na taj način pisac sveobuhvatno i otvoreno prikazuje žalosnu situaciju u kojoj je mnoštvo ljudi moralo prekinuti svakidašnje životne delatnosti i poslove, pa i napustiti porodice i domove da bi se našli u veoma opasnim pozicijama u kojima je smrt neizbežno bila deo svakodnevice, što je iziskivala opšta potreba odbrane od ratnog agresora. Ta borba u kojoj, hteo ne hteo, slabašan pojedinac mora učestvovati i često obavljati vanredno teške zadatke, koji daleko prevazilaze njegove moći, vodi se zarad odbrane slobode države i nacije, pa i jednog dela sveta. O tome Jakovljević piše živo i zanimljivo i, što je najvažnije — istinito. To godi širokom krugu čitalaca i zato su njegove knjige "Srpske trilogije" odmah naišle na povoljan prijem i veliko zanimanje ne samo književne publike. I zato se već druge godine po objavljivanju toga dela, 1938, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pojavila predstava "Na leđima ježa" za koju se kao autor teksta navodi Stevan Jakovljević. Međutim, radi se o dramatizaciji Jakovljevićeve "Srpske trilogije" koju su načinili braća Miodrag i Svetolik Nikačević. Prvi je bio književnik, a drugi glumac Narodnog pozorišta u Beogradu. Ovaj pokušaj dramatizacije njegovog dela, koji je obuhvatio samo deo treće knjige "Srpske trilogije", što će reći romana "Kapija slobode", i to segment koji ima naslov "Na leđima ježa", sâm romansijer ovako je ocenio: "Mogu vam reći da sam kao pisac i čovek koji je preživeo sve te časove zadovoljan dramatizacijom."