Tema: Najlepse ljubavne pesme

Vracanje u proslost


Znam da neizbežno u noći nesane
Oplavi te setnog uspomene plima.
Ti se vrćeš mišlju, duše rastrzane,
U večeri one tonova i rima

Pod prstima mojim kad je klavir stari
Plakao u pesmi tugu moju davnu,
I tvoj pogled vedri prodro da ozari
Moje duše bezdnu sumornu i tavnu.

Ti prolaziš duhom po mestima onim
Gde prolećne vode šume i s planina
Veje miris gore dahom osionim,
Gde trag naših stopa srebri mesečina.

I u talasima te svemoćne plime
Mladosti najbolji razaznaješ deo:
Živiš uzbuđeno bezbroj puta njime
I njim obasjavaš novi život ceo.

Znam ja — jer je moje osećanje isto —
Taj nemir u tebi, to je deo mene:
On u tebi živi pobožno i čisto
Radošću i bolom sreće neshvaćene.


Danica Marković
(1879-1932)

Snovi


Velike reke imaju ušće
Koje ih pretvara u okean.

Veliki vetar prozračne
Puteve prema ravnici.

Ja imam samo san,
Običan malecki san
U kom sam za pedalj bliži
Ponekoj zvezdi
I ptici.

U zoru, od svega toga
Čitavo nebo izraste
Na mojim rukama toplim
I obrazima snenim.

I dan je nalik na jedne
Zenice graoraste
Oivičene zelenim.

I uopšte,
Zvezdo
I ptico,
Uopšte,
Celi svete,
Divno je kad se u nama
Neko čekanje javi.

Pa se od toga na usni
Nešto rumeno isplete.

I nešto graorasto
I zeleno u glavi.

Miroslav Antić
(1932-1985)

Letnja noc


Otkud dolaziš, razbludna noći,
Te vlagom mire tvoje tamne vlasi?
Da li iz hladnih struja okeana,
Gde si plamen letnjeg dana
Provela na grudi
Vodenog duha?
I sad se dižeš… u tvojoj kosi
Gore korali, sija se biserje,
Rize su tvoje oblivene
Svetlošću blagom, i dahom morske trave,
I grudi mirisave,
Rosne i meke
K’o labudovo paperje!…
Zaštitnice dobra!
Ljubavnik se tebi klanja,
A ti ga blagosiljaš
Sanjiva, umorna
Od milovanja…
Noći! Ne toni skoro u morske struje:
Ja ljubim
Pod tvojim okriljem blagim;
Zlato mi spava na ruci,
Draga mi spava, sklopila je oči…
Produži vlast, noći čarobna!
Skoro će zora doći,
Već dišu jutarnji lahori
I ja neću moći
Pocrpsti bogatstvo slasti,
Kojim su prepunjene
Usne i grudi njene…

Mileta Jakšić
(1869-1935)

Priziv


Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me…

Milan Rakić
(1876 – 1938)

12


Prisutna si
U žiži moje samoće

Sa dve ruke
Kako bih svet zagrli

Prisutna si
U prozoru moje suze

U dva oka
Kako bih svet udomio

Prisutna si
U svakoj mojoj pesmi

U jednom snu
Kako bih svet obogati

Vasko Popa

Ekspres za sever


Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Antić
(1932 – 1985)

Moja poezija


"Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo, tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena
Koja po nečistim ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge.
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada,
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna dok oko tvog tela,
Mesto raskošnog i kitnjastog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle."

Jovan Dučić
(1871-1943)

Cutanje


Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One gledale i slušale mene,
Moj bol na tvome uhu pevaše tišina,

Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje

Ta blaga muzika ljubavi ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha,
Nikad se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u meni kamen uvajana;
Vera sva u suzi sto neće da kapi;
Ta zakletva što je u neznan čas dana,
I najviši zakon bola koji vapi

Jovan Dučić
(1871-1943)

Pesmica


Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led

Kad bih još jednom
mogao da volim…

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

Miloš Crnjanski
(1893-1978)

Ti si moja, ipak


Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim

Matija Bećković