ODLOMCI O KAĆANSKOM
Iza Stevana Vladislava Kaćanskog, glasovitog srpskog rodoljubivog pesnika iz XIX veka, ostala je, po svoj prilici, jedna jedina prava pesma. I ta jedna nije rodoljubiva, već ljubavna. Pa i ona je interesantnija kao ideja, kao zamisao, negoli po nekoj ostvarenosti. Pominje se u toj pesmi sneg, ljubav, padanje preko drage... ali, sve je to pusta želja kako piše u njenom naslovu.
A sam Kaćanski, iako je slavljen kao jedan od najznačajnijih pesnika u svome vremenu, za poeziju nije mnogo mario, što se lako da dokumentovati. Tako postoji veliki vremenski razmak između nastanka njegovih pesama i njihovog konačnog oblikovanja — to ide čak dotle da se stihovi zaboravljaju; pojedine pesme se dovršavaju posle mnogo godina; neke pesme se i ne dovršavaju: jedn rukopis pesnik je izgubio. Sa izdavanjem zbirke je oduglovačio dok izdavač nije odustao. Nije Kaćanski bio "hladnokov" kao Laza Kostić, on za svoje pesme jednostavno nije mario. Ponešto od njegovog opusa sačuvali su savremenici, bilo kao priču o postojanju nekih pesama, bilo kao konkretne stihove. Đorđe Popović Daničar, tako, po sećanju navodi jednu, po njegovom mišljenju, uspelu strofu iz rukopisa koji je izgubljen u Zagrebu, 1850. godine: "Ti se gizdaš, gizdo moja,/ Bacaš munj kroz trepavke;/ Ajde, ajde! jer i mesec/ Lepše sjaje kroz oblake". Sin Stevana Kaćanskog, Vladislav se, opet seća kako je Đura Jakšić, kradom od Kaćanskog, gotovo na prevaru, sa oduševljenjem čitao nedovršene rukopise našeg pesnika. Kaćanski te rukopise, više je nego jasno, nikada nije dovršio.
Koliko je sretno početi tekst o poeziji jednog pesnika pričom o nemaru prema sopstvenoj poeziji? Možda bi bila zanimljivija priča o velikom jazu koji postoji između pesničke slave i zaborava; jer, čini me se da većeg jaza nema, barem u srpskoj književnosti, negoli što je to u slučaju Stevana Vladislava Kaćanskog.
Za slavu je pesnik imao da zahvali dobro "odabranim" temama — ili su one birale njega — (pratio je nacionalne snove i potrebe i kao prigodan pesnik reagovao na svaki veći potres), ali za slavu je imao da zahvali i kompozitorima koji su komponovali muziku na njegove stihove.1 Slavljen je još kao mlad pesnik kada je opevao bitku kod Temerina. U ta pesma ("Noćnica"), se več na bojištu čitala, prepisivala, učila napamet. Još veću slavu doživljava kad opeva crnogorske pobede u ratovima s Turcima. Od tih pesama o Crnogorcima najčuvenija je "Grahov laz". Dugo se za tu pesmu smatralo da je nešto najbolje što je napisano sa srpskom jeziku - dugo je bila i ispred Njegoševog dela. A kada je Veljko Petrović 1912. godine, objavio čuvenu pesmu "Vojvodino stara, zar ti nemaš stida", nije osećao potrebu da objašnjava ko je Stari bard koga pominje u pesmi. Danas priređivači Petrovićevih pesama stavljaju zvezdicu iznad tog Stari bard i u fusnoti objašnjavaju da je to Stevan Vladislav Kaćanski.
Poslednji proplamsaj ili vrhunac slave dogodio se 1928. godine, kada su sve škole u Srbiji, po naređenju Ministra prosvete i Ministra trgovine slavile Bardov dan. Kaćanksog je tada, te 1928. godine, u vreme poslednjeg slavljenja, čitao niko drugim nego Milan Kašanin. Ali, protiv mlinara-vremena, da se poslužimo slikom iz "Planina" Petra Zoranića, očito se nije moglo.
Ne zna se kada je tačno Stevan Kaćanski rođen. Za datum njegovog rođenja često se uzima kraj decembra 1828. godine (setimo se njegove stogodišnjice), ali po svoj prilici je rođen 5. I 1829, godine u Srbobranu.2 Imućna trgovačka porodica iz koje je potekao dobila je prezime po bačkom selu Kaću, odakle se doselila u Srbobran krajem XVIII ili početkom XIX veka. Pošto se porodica, koja je poreklom izu Hercegovine, prezivala Vladisavljević, pesnik je ispred svog prezimena stavljao i Vladislav.
Osnovnu školu Kaćanski je počeo u rodnom selu, da bi potom bio poslan u Petrovaradin, u nemačku školu. (Kasnije će po Srbiji predavati i nemački jezik.) Gimnaziju je počeo u Sremskim Karlovcima, a nastavio u Segedinu. U segedinskom književnom društvu bio je izuzetno aktivan. Iz tog vremena je njegova prva štampana pesma "Usklik mladih Srba", koja je izašla u 7-om broju Podunavke, 15. II 1846. godine.
Posle gimnazije, upisao je Filosofski fakultet u Pešti, no, ubrzo ga napušta i prelazi u Jegru, na prava. Tu ga zatiče revolucija 1848. godine u kojoj učestvuje kao publicist i pesnik, a po nepotvrđenim izovrima i kao borac. Te godine Stevan Kaćanski na parobrodu između Sremskih Karlovaca i Titela, negde kod Gardinovaca i Loka, teško ranjava svog prijatelja, omladinskog prvaka, Lazu Markovića. Laza Marković umire posle četiri dana u Titelu, a to je, ujedno, bila i rana od koje se Kaćanski nije oporavio do kraja života. Da le se zbog toga događaja povukao sa ratišta ili je zbog toga još žešće učestvovao u ratu, ostaje nam da nagađamo - savremenici u ovom slučaju nisu nejprecizniji.
Posle svršene revolucije Kaćanski odlazi u Zagreb i tamo završava Pravni fakultet, 1850. godine. U Srbobranu je od 1850. do 1857. godine. Razočaran — ne učestvuje u javnom životu. U Beograd prelazi u decembru 1857. godine. Kao kontraktualni profesor (pošto je bio strani državljanin mogao je da radi samo po ugovoru o delu) predaje u gimnaziji opštu istoriju i istoriju srpskog naroda. U srpsko podanstvo primljen je tek 1. juna 1862. godine. Nedelju dana posle toga pokreće list Srbska narodnost, koji izlazi samo do 24. IX 1862. godine. U vreme bombardovanja Beograda, Kaćanski učestvuje u odbrani grada na čelu grupe dobrovoljaca koji su se okupili pod imenom Prizrenska legija. (Da li je potrebno reći da je Kaćanski pozajmio novac i finasirao Prizrensku legiju?). Iste te godine objavljuje prvi deo pesme "Grahov laz".
U potrazi za službom, napišta Beograd, 1864. godine, i odlazi u Kragujevac: tao je ostao punih šest godina. Po povratku u Beograd živi mirno sve do 1. III 1873. godine, kada pokreće Branik, list "za politiku i narodne interese". Uvodne članke uglavnom piše on sam. Branik izlazi do 27. IV 1873. godine — ili, što bi rekao Stefan Mitorv Ljubiša — trajao je koliko mački muž.
U Javoru 1875. godine izlazi njegova najslavnija pesma "Narodni zbor".
U vreme rata sa Turcima, 1878. godine, učestvuje u borbama u činu majora na Babinoj glavi i Ak-palanci. O njegovoj vojničkoj hrabrosti ispredale su se priče: najupečatljivija je ona o ulasku u džamiju punu naoružanih Turaka...
Poslednji veliki povratak Kaćanskog u javni život bilo je pokretanje nedeljnog lista Velika Srbija, 14. I 1888. goodine. Program lista sadržan je već u samom naslovu. Međutim, političke prilike (preciznije gotovo vazalno okretanje Srbije ka Austriji) ne idu na ruku našem pesniku. Zbog jednog teksta u tom listu Kaćanski je čak završio u zatvoru.
Kaćanski je u Srbiji živeo na ivici siromaštva. Ali, to je uistinu bio njegov izbor. (Uzgred, za vreme školovanja išao je u najbolje škole i stanovao kod najboljih porodica.) Dedin ljubimac, Stevan Kaćanski, uz neodgovornog oca bio je predviđen za glavnog naslednika. Tačno je da su knjige u kojima je zabeleženo da mu je ostalo imanje, izgorelo u ratnom požaru 1848—49. godine — ali je tačno i to da su svedoci testamenta bili živi i da se nestali testament lako mogao rekonstruisati. No, Kaćanskom do imanja i bogatstva očito nije bilo stalo. (Otac mu je, vidi se to po dugovima našeg junaka, neredovno slao pomoć u Srbiju.) Ali, i pored svih tih žrtava on teško dobija srpsko podaništvo. A i kad dobije srpsko podanstvo, sele ga u unutrašnjost. Tu je unekoliko podelio sudbinu sa Đurom Jakšićem. I jedan i drugi bili su prečani. (Možemo podsetiti na priču Laze Lazarevića "U dobri čas hajduci" kao što Tima, prečan, bude primljen u krug pravih Srba, tek kad savlada hajduke i kad se dokaže kao junak, isto tako i Kaćanski i Đura Jakšić prolaze kroz period dokazivanja.) O tom neprihvatanju vojvođanskih Srba, prečana, Kaćanski je progovorio u pesmi "Neka ih, neka". Pesma je upućena Đuri Jakšiću povodom njegove pesme "Ćutite, ćut'te" koju je ovaj napisao u trenucima razočarenja. Kaćanski, pak, peva o tome kako će se on i Đura dokazati kao Srbi kad dođe do odsudnog boja. Ako jedan pogine, drugi će ga u pesmi proslaviti. A ako obojica poginu, opevaće ih Kiš. (Naravno, u drugoj verziji te pesme ni Kiš više neće biti Kiš, već Zmaj. Samo je rima prilagođena.)
Sa Đurom je Kaćanskog vezivalo iskreno prijateljstvo. Pored toga što su nerazdvojni u Beogradu, zajedno su i dok je Kaćanski u Kragujevcu, a Đura Jakšić u obližnjoj Sabanti. Iz tog perioda je i ona priča o Đurinom čitanju poezije našeg pesnika bez pesnikovog znanja.
I Laza Kostić je prijateljevao sa Kaćanskim. U "Knjizi o Zmaju" zabeleženi su ti tragovi prijateljstva. Reč je o tome kako su on (Laza Kostić), Kaćanski i Zmaj, čitavu noć, uz vino, bezuspešno pokušavali da sastave narodnu himnu. Laza Kostić je tvrdio da ne mogu da sastave himnu pošto im nedostaje Đura Jakšić, a Kaćanski je govorio kako je Francuzima bilo lako da sastave himnu kad se čitav narod digao na ustanak. Himnu je kasnije uspeo da napiše, jedini od njih četvorice (brojim i odsutnog Đuru) upravo Kaćanski. To je već pomenuta pesma "Narodni zbor", ili u narodnoj verziji "Hej, trubaču s bujne Drine", koja je nastala kada je pukla nevesinjska puška, i kad se narod uistinu digao na ustanak.
Zabeležiće Laza Kostić u "Knjizi o Zmaju" i kako je Zmaj dužan Kaćanskom za neke uticaje. Zanimljivo je da je Kostić, što je zaista retkost u srpskoj književnosti, dovršio pesmu "Grahov laz". Pola pesme je objavljeno u Javoru, 1862. godine, kao odgovor na prekor zbog dugog ćutanja, izrečen u Zmajevoj pesmi, preciznije poslanici "Pobri Stevanu V. Kaćanskom". Taj prekor je izrečen nekoliko godina ranije i u propratnom pismu, uz pesmu "Grahov laz", Kaćanski pesmu posvećuje Zmaju i kaže kako ta pesma, sada, više pripada Zmaju negoli njemu, Kaćanskom. (Pošto Zmaj tu posvetu sebi, u listu koji je uređivao, nije objavio, taj podatak je obelodanjen tek posle smrti Stevana Kaćanskog.)
Kaćanski je započetu pesmu "Grahov laz" objavio 1862. godine, no kako je nikako nije dovršavao — stao je kod stiha "Knez Danilo tako reče" — Laza Kostić je osetio potrebu da pesmu dovrši. A knez Danilo je u pesmi rekao da se pazi da nijedan glasnik ne uteče, i od tig stiha Kostić gradi duhovitu poentu. Jer, jedan je glasnik ipak utekao, a taj je glasnik srpska slava. Naravno da je Laza Kostić dovršio tu pesmu onako kako bi to uradio Laza Kostić. Dovršio je, tu pesmu sedam godina kasnije, i Stevan Kaćanski. Ovaj Kostićev završetak ostaje i kao gest literarnog prijateljstva. (Kao da su se Kostić i Zmaj "otimali" o ovu pesmu.) Kaćanski je odista uživao poštovanje svoje pesničke sabraće. Zabeležićemo da je u kući našeg pesnika obitavao i jedan potpuno drugačiji pesnik — Đorđe Marković Koder. Jurio se u beogradskom domu Kaćanskog po odžakliji sa sinom našeg pesnika.
A priču o jednoj drugoj literarnoj i ljudskoj vezi možda bismo mogli početi baš od krštenja Stevanovog sina Vladislava. Na čelu pijane povorke koja je išla sa krštenja, sa flašom u ruci, bio je niko drugi do Jovan Jovanović Zmaj. A posledica te pijanke je to što su dete zvali pogrešnim imenom (Vladimir) sve do osme godine. Ono što prethodi tom krštenju je dugogodišnje prijateljstvo koje se završilo pobratimstvom. Taj odnos je bio bez ikakve surevnjvosti. (Kao da imamo začetak i nekog literarnog pobratimstva.) Pomenuli smo već Zmajevu poslanicu upućenu Kaćanskom kao javni prekor zvog toga što se dugo nije javljao poezijom. No, ako među pesnicima nije bilo surevnjivosti, nije bilo ni milosti. Kad se Zmaju i omladini okupljenoj oko njega učinilo da je Kaćanski isuviše vezan za svor, usledila je žestoka "opomena". (Jedna od žešćih opomena u našoj literaturi!) Zmaj piše svoju čuvenu "Jututunsku narodnu himnu" i objavljuje je pod više nego jasnim pseudonimom: Smlevan Kadisav Plaćanski. (Čitav pseudonim deluje pogubno, a ako znamo život našeg pesnika, onda ovo Plaćanski posebno vređa.) Logično je bilo očekivati da se posle toga prekine i prijateljstvo i pobratimstvo i kumstvo. Međutim, Kaćanski velikodušno prelazi preko toga kao da se ništa nije dogodilo. Prijateljstvo je nastavljeno. (Ostalo je zabeleženo kako je kasnije Zmaj pružao podršku Kaćanskom u njegovim najtežim trenucima. Sin, Vladislav, pamti pisane tople lekarske savete, ali i Zmajevu posetu beogradskom domu sve sa braćom — nije se znalo koji je duhovitiji — i kuću punu smeha.) Kad Stevan Kaćanski umre, Zmaj će napisati dirljivu pesmu (istina literarno slabiju od prethodne poslanice) "Pobri St. Kaćanskom — tužna i poslednja" sa toplim poslednjim stihovima: "ako ima nazvezdija /Gde večita zora sviti,/ Naše duše, mili druže,/ Onda će se zagrliti,—/ Al' mi crnim slovom piše: /Tu, na zemlji, nikad više!"
Dakle, iz odnosa Zmaja i Kaćanskog vidi se najpre veliki ljudski gest Stevana Kaćanskog ili jedno veliko praštanje. Ali, nije to jedini veliki gest koji je učinio Kaćanski. Situaciju će krajnje pojednostaviti. Kaćanski je bio Srbin u vreme kada nije preporučljivo isticati da si Srbin — u toj istoj Srbiji. Naime, Srbije u to vreme gaji izuzetno prijateljske odnose sa Austrijom. A Austrija je, pošto su Turci kao neprijatelji prošlost, jedini pravi protivnik našeg pesnika. Naravno da, u tom kontekstu nije preporučljivo prisustvo nepokolebljivog protivnika Austrije u srpskoj Skupštini. I kada je Kaćanski na listi Liberarne stranke bio kandidovan za poslaničko mesto, stari lisac, Nikola Pašić, ubedi ga da odustane od kandidature. Obećao mu je, pri tom, kako će automatski ući u Skupštinu, kao istaknuti pesnik i junak, ispred Kruševca, carskog grada, povodom petsto godina od Kosovske bitke. (Jasno je da je godina kada se sve to zbiva 1889.) Čitaoci se sigurno pitaju gde je ti veliki gest Starog barda. Kako tu imamo veliko praštanje? Nikola Pašić je, to je jasno, obmanuo Stevana Kaćanskog i ovaj je tri dana bio kao u bunilu. Međutim, i preko te očigledne nepravde naš junak ponovo velikodušno prelazi. A ono što je posebno zanimljivo: poslednji tekst Starog barda — pisan u bolesti, pred smrt — bio je upravo u odbranu Nikole Pašića. (Naslov teksta je pomalo ironičan, i dok se tekst ne pročita može da zavara: "Sve je to Pašić kriv".) Čini mi se da nije potrebno posebno naglašavati da je glavna meta u tom tekstu ponovo Austrija.3
No, najveći ljudski gest Stevana Kaćanskog ipak je vezan za uređivanje Velike Srbije. Ako smo se već setili Lazarevićeve pripovetke "U dobri čas hajduci" ovde ćemo se setiti Danila Kiša i pripovetke "Grobnica za Borisa Davidoviča". Kao što Boris Davidovič potpisuje iznuđeno priznanje (da bi spasao jedan mladi život) ko je pisac alegorijskog teksta objavljenog u Velikoj Srbiji protiv tajne konvencije između Austrije i Srbije. Reč je o tekstu "Baba i momak. Karakteristična slika jednog najnovijeg događaja", koji se pojavio u 19-om broju za 1888. godinu. (U velikoj zadruzi živi ugledan i voljen momak koji se odao vojnoj struci. U kuću dolazi stara i ružna baba koja hoće da pridobije momka za sebe.) Priča je krajnje nezanimljiva i providna i tu je više nego jasno da je Austrija ta zla baba. Tekst je bio potpisan pseudonimom Argus Senior. Policijska vlast je u tom tekstu našla uvredu veličanstva.4 Pisac te sporne priče bio je David Spoljarić, Hrvat, koji je kao austrijski oficir, pošto je bio prosrpski orijentisan, prebegao u Srbiju. Da ga je, kojim slučajem, Kaćanski, kao stranog podanika i begunca, otkrio, Spoljarića bi čekala smrt.5 Stevan Kaćanski je bio prvo osuđen na dve godine tamnovanja, no presuda je preinačena na jednu godinu robije i on je 16-og juna 1888. godine sproveden u Požarevac. Ovde ćemo još jednom podsetiti na trvdoglavo ili nepokolebljivo rodoljublje Stevana Kaćanskog. Kad je polazio u zatvor, visoki policijski funkcioner ga moli da napusti Veliku Srbiju i daje mu časnu reč da će za osam dana biti pomilovan. Veliki Stari bard na to moli sina da mu sačuva Veliku Srbiju do izlaska iz zatvora.6 Odlazi na izdržavanje kazne iako mu rusko poslanstvo predlaže da se skloni u Solun.
Posle šest meseci robovanja u Požervcu biva pomilovan 22. XII 1888. Godine. (I tu ponovo imamo gest dostojan poštovanja. Iako je pušten na slobodu, Božićne praznije provodi u zatvoru sa svojim novim drugovima.)
Po povratku iz zatvora nastavlja da uređuje Veliku Srbiju ne menjajući svoje ideje i svoj stav. I dalje napada Austriju i propoveda ujedinjenje i oslobođenje srpskog naroda "od Balkana do Adrije".
Možda smo, tek sada, posle svega, došli do jedne njegove "osobine" po kojoj se on razlikovao od svih svojih savremenika.
Jednostavno, naš junak do kraja života ne gubi veru u srpski rod. I to je ono što ga izdvaja i po čemu je on drugačiji od srpskih romantičara. Ta povišena vera u moć srpskog roda daje neophodan impuls njegovoj rodoljubivoj poeziji. Mada moramo imati u vidu da je Kaćanski najpre bio Srbin, pa tek potom pesnik.
Naravno da uvek postoji i prostor parodije kad neko krene perom tamo gde je potrebno ići mačem: ali Kaćanski nije pravio razliku između reči i dela; preciznije, reč i delo su kod njega srasli i otuda svaki njegov potez perom ima težinu i zaslužuje poštovanje. To poštovanje Kaćanskom nisu uskratili njegovi savremenici (tu mislim na vodeće srpske pisce) — ali je danas Kaćanski više nego zaboravljen. A i kad ga pominju — ne shvataju ga. Miodrag Popović pišući o njemu čak pominje i mržnju! Da li se od Kaćanskog očekivalo da o Austriji piše ono u šta sam neće verovati? Baš zbog toga što je govorio ono u šta je verovao, Stevan Kaćanski je ostao svetao lik naše književne prošlosti — ispisujemo ovu rečenicu bez obzira na to koliko ta formulacija zvuči kao fraza.
Stavili smo se na trenutak u poziciju Stevana Kaćanskog 1888. godine. Pogledali smo unazad na njegov život iz zatvorske ćelije. Popisaće precizno Milan Kašanin7 šta se sve dogodilo našem pesniku kao prilog tezi da je logično bilo očekivati gubitak vere u srpski rod. (A on je više nego fanatično verovao u budućnost našeg naroda.) Najpre, buna 1848—49. Svršila se bez uspeha; hercegovački ustanici propali su svi od reda; prvi srpsko-turski rat bio je za nas izgubljen; drugi srpsko-turski rat nam donosi četiri okruga i austrijsku okupaciju Bosne; srpsko-bugarski rat donosi sramotu našem plemenu; prvi srpski kralj posle Kosova, kralj Milan, odrekao se prestola i rastavio sa ženom. Svi ti, događaji, kaže Kašanin, protivrečili su Kaćanskom i tukli u glavu dobroga pesnika koji se umesto u Prizrenu (setimo se njegove odbrane Beograda i Prizrenske legije) pred kraj života obreo u požarevačkom zatvoru. Ali i pored svega nije poklekao. Ima kod njega i herojkse naivnosti, ali za divljenje je taj optimizam. "Kaćanski je održao veru sve do smrti". Iz zatvora je uputio i pozdrav omladini u Beogradu: ostao je omladinac (u onom najboljem smislu te reči) do kraja života. Do kraja je poštovao srpsku zavetnu misao Ujedinjene omladine srpske o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda.
Kao lajtmotiv ovog teksta je ukazivanje na jaz između slave i zaborava. Da li se danas-kada je slava u pitanju — mogu porediti Jovan Jovanović Zmaj i Kaćanski? (Ako zavirimo u knjigu "Portreti srpskih pisaca XIX veka" Slavka Leovca, u kojoj se nalaze gotovo svi srpski pisci XIX veka, uzalud ćemo tražiti ime Stevana Kaćanskog među njima!) A Ljubomir Nedić je tvrdio da je Kaćanski veći pesnik od Zmaja; Laza Kostić je čak ukazivao na uticaje Kaćanskog na Zmaja, konačno, i sam Zmaj je cenio Kaćanskog. Mlinar vreme je, da se poslužimo dobro trošenom slikom, kada je Kaćanski u pitanju, mleo sce i gotovo ništa nije ostavio. (Ovim tekstom pokušavamo da mu otmemo makar svetao lik našeg pesnika.)
Ljubomir Nedić, koji je, rekli smo to već, Kaćanskog kao pesnika stavljao ispred Zmaja, kaže kako "Kaćanski ima samo jednu žicu, petriotsku".8 No, mora se reći da je ta jedna žica vrlo, vrlo tanka. Ovo ne znači da odričemo vrednost patriotskoj lirici kao takvoj. Naprotiv. Imamo u vidu ono što je o rodoljubivoj poeziji pisao Jovan Dučić. U tekstu o Šantiću on poredi ljubavnu i patriotsku poeziju: i u jednom i u drugom slučaju su u pitanju ognjište i dostojanstvo. Međutim, patriotska poezija Stevana Kaćanskog je u službi trenutka i kao takva kreće se po površini: često se prate samo neposredni događaji vezani za vodeće ličnosti tadašnje Srbije. Izdvojio je Kašanin takve pesme: Kaćanski pozdravlja Pašićev povratak iz izgnanstva pesmom "Dobro nam došao"; pozdravlja povratak mitropolita Mihaila iz Rusije pesmom "S daljnjeg sjevera"; pozdravlja povratak kraljice Natalije iz Jalte ka sinu Aleksandru; ispratio je pesmom podizanja Svetosavskog doma u Beogradu i slične događaje; obraća se pesmom i Bosni... Pri tom želi da deluje, da se čuje o otuda je ta poezija preglasna. A njen cilj je jasan — tu je njen početak i kraj — treba ujediniti Srbe kako bi se digli na ustanak i oslobodili ropstva. I tu je sav Kaćanski. (Kašanin kaže kako je Kaćanski pesnik bez evolucije. Možda bi i bilo evolucije da su se političke prilike promenile.)
Nema kod Kaćanskog novog i drugačijeg čitanja srpske prošlosti. Njegove grudi su srpstvom zadojene i njegovom poezijom defiluju: Karađorđe, Knićanin, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Jugovići, Dušan Silni, ali i Dušanov Bog, Car Lazar, Ivan Kosančić, Milan Toplica, tu je i Miloš Obrenović; naravno tu je i Sveti Sava; pomenuće i majora Bigu (junaka iz 1848. godine)... Biće pomenuti i Hilandar, Kosovo, Crna Gora, Hercegovina, Bosna, Vojvodina, Drina ... Ono po čemu je Kaćanski osoben jeste i to traženje novih granica otadžbine. On hoće da srpska zemlja bude "od Adrije do Balkana". (Interesantno je da je Skerlić 1913. godine dok je pisao o poeziji Kaćanskog tu pesnikovu geografiju isticao kao skoru realnost.) Kaćanski piše jednu vrstu budnica: ali busnica koje imaju najveću popularnost onda kada prate događaje. To se vidi na primeru "Noćnice", koja opisuje bitku kod Temerina; to se vidi na primeru pesme "Grahov laz" koja opisuje bitku na Grahovcu. (Bitku kod Grahova opevao je u pesmi "Kula Vujačića".) Najpopularnija pesma Stevana Kaćanskog, već pominjana srpska "Marseljeza", "Narodni zbor", nastala je posle nevesinjske puške. Dakle, Kaćanski je tu, ali kao da kasni. Ništa to ne bi bilo sporno da on pesmom ne želi da ide napred. Otuda često ne peva, već viče. (Kad je umoran, rezigniran, kad nema snage da viče, onda piše najbolje rodoljubive pesme. Takva je pesma "Svršilo se". Vojvodina je kao posle veselja razbijena čaša... Slična je i pesma "Neka ih, neka", upućena Đuri Jakšiću.)
Njegova patriotska poezija je ostala nedorečena, nedovršena: učini nam se na momente da je uhvatio nešto što drugi pesnici nisu — no, to je već i Kašanin uočio, to izgleda tako samo posle provg čitanja. Ukaže se Srbobran kao istorijsko mesto — ali, samo na trenutak, i ponovo postaje obično bačko selo. Ili, kretanje bitke kao da je uhvaćeno (ono što narodni pevač nije ni pokušavao) — no, vrlo brzo to postaju samo reči... I to prazne reči.
Ali, to nisu bile prazne reči za Kaćanskog. Nema kod njega fraza — on svemu pristupa pošteno i naivno. Napisaće Kašanin za njega da je nesrećni čovek XIX veka. Pada mi na pamet jedno poređenje koje je teško održivo, ali se samo nametnulo. Nije li Kaćanski, po tom nacionalnom samoosvešćenju, najsličniji grofu Đorđu Brankoviću? Nije li Kaćanski za Srbe u XIX veku radio ono što je grof Đorđe Branković radio u XVIII veku? To je ono što Kašanin beleži kao apotezu i apologiju srpskog naroda i podizanje njegove energije. Istina, nacionalizam Kaćanskog je, ponovo se pozivamo na Kašanina, jednostavan i sastoji se od nekoliko misli: Srbi su narod s mnogo vrlina i sa sjajnom prošlošću; zbog sudbine i nesloge pali su u ropstvo i ostali razjedinjeni. Spas je prirodno, u ratovima i bunama, a samo donekle i u kulturnom pregnuću.
Međutim, ono po čemu je Kaćanski velik — što već po ko zna koji put ističemo — to je povišena vera u srpski rod. Ili da parafraziramo Marka Ristića, koji je jednim drugim povodom, za jednog drugog nacionalnog i kulturnog radnika,9 izrekao reči koje bih voleo da vidim napisane uz ime Stevana Kaćasnkog — bez obzira na to što u potpunosti ne naležu uz njegovo ime. Parafraziram Marka Ristića beš zbog toga što nadrealisti, kao i Kaćanski, nisu pravili razliku između reči i dela. Dakle, menjam Ristićev tekst i ispisujem ga uz Kaćanskog: "Ali povrh svega, Kaćanskom ne uskraćujem svoje divljenje za njegovu časnost, za tempo kojim je koračao, a posle toga imam i jedno veliko tajno, poštovanje za ljude koji su i pored veličine onog što su pisali, uspeli da realizuju još veću čovečansku vrednost u svome konkretnom životu, gde su stavili i najsavladljiviji deo svoga prestiža, što je, na jedan izvestan način, bio slučaj i sa Kaćanskim".
Mada bi, to tek sada vidim, bilo jednostavnije ovaj tekst o Kaćanskom završiti onim što piše na spomeniku Dositeja Obradoviča: "Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj narod!"
Ali, pomenuti spomenik a ne opisati sahranu Stevana Kaćanskog znači ogrešiti se o elementarna pravila dobre priče. Jer, Kaćanski kao da se i mrtav borio protiv Austrije. Naime, Dragutin Ilić svoj govor na ispraćaju Kaćanskog začinjava pokličom: "Dole Austrija"! (Bečki humoristički list Kikiriki doneo je na čelu lista sliku gde nad otvorenim grobom književnik Dragutin Ilić drži nadgrobnu reč, a malo dalje austrougarski poslanik u uniformi, sa lentom i ordenima propada u zemlju! Ispod te slike, koja je nosila naslov: "Kako se sahranjuju patriote u Srbiji" stajalo je napisano: "Pre no što je mrtvac spušten u grob, austrougarski je poslanik od preneraženja i stida propao u zemlju".)
Svi listovi u Kraljevini su se pojavili u crnim okvirima objavljujući njegovu smrt... U svim gradovima, pa i najzabačenijim mestima behu mu priređeni parastosi… O tome kako je uspomena na Kaćanskog čuvana ovde nećemo pisati.10 Kada su otišli sa scene oni koji su ga poznavali i poštovali nestalo je i Kaćasnkog. Godina 1928. bila je samo incident koji je narušio naše kratko pamćenje.
Milivoje Nenin
LinkBack URL
About LinkBacks
: 
Stevan Vladislav Kacanski
Odgovor Sa Citatom
Odg: Stevan Vladislav Kacanski
Bookmarks