Tema: Spiridon Jovic

Spiridon Jović (1801—1836)

Rođen je 17. marta 1801. godine u Petrinji, kao sin graničarskog oficira.

Malo se zna o Spiridonu Joviću i njegovom književnom delu. Pesnik, prevodilac nemačkih spisatelja i istoričar Vojne granice, rođen je 17. marta 1801. godine u Petrinji, kao sin graničarskog oficira. I saznanja o njegovom školovanju oskudna su i nepouzdana. Zna se tek toliko da je školovanje nastavio posle 1826. godine u Beču, gde je prišao krugu sunarodnika okupljenih oko Vuka Karadžića.

Bio je praktikant u vojnoj građevinskoj direkciji u Vinkovcima (1820—1826). Od 1830. ponovo je besplatni praktikant u dvorskom vojnom knjigovodstvu, u stalnoj materijalnoj oskudici. Umro je onog dana kad je dobio prvo nameštenje s platom. Roditelji su ga nadživeli.

Jović je pisao na srpskom i nemačkom jeziku. Sarađuje u bečkim časopisima Feirstunden (1834—1835) i Der österreichische Zuschamer (1835—1836). Pokušava da u Beču pokrene nedeljnik Narodni srpski list za umnožavanje svake vrsti nužna i polezna znania i političko-književni list Otečestvo, ali mu bečka cenzura to onemogućava. Do kraja života nije odgovorila na njegov zahtev.

Na nemačkom jeziku u Beču 1835. godine Jović je objavio studiju Etnografska slika slavonske vojne granice (Ethnographisches Gemahlde der slavonischen Militargranze), objavljena na srpskom 2004, u prevodu i s pogovorom Slavice Garonje Radovanac.

Sa dozvolom od maja 1835. Jović u Beču 1836. objavljuje godišnjak Srpska zora u kome štampa i svoje originalne tekstove i prevode nemačkih romantičara. Drugo i poslednje godište za 1837. uredio je posle Jovićeve smrti Gligorije Grujić.

Sve što je do danas poznato o Spiridonu Joviću nahodi se u ta dva godišta zabavnika Srpska zora (1836—1837). U njemu je objavljena i pesma "Spomen", koja je ušla u gotovo sve antologije srpskog pesništva, posebno ljubavnog. U njegovoj Srpskoj zori izlazi Šekspirova tragedija Romeo i Julija u prevodu sa nemačkog.

Nije poznato da li je, sem "Spomena", Jović napisao još neku pesmu. Ona je postala veoma popularna, pevala se kao gradska pesma i bila je prevedena na nemački i mađarski jezik. Sve što nam je u stvari ostalo od Jovića potiče iz poslednje dve godine njegovog života, 1835. i 1836. Osim Milorada Pavića i Jovana Deretića, koji ga spominju gotovo uzgred, ostali istoričari književnosti nisu mu poklonili pažnje ni toliko.

Umro je u Beču 16. juna 1836. godine.

Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"

SPOMEN


Secaš li se onog sata
kad si meni oko vrata
bele ruke savila,
i krijući tvoje lice
meni pone nehotice
tvoju ljubav otkrila?

Sećaš li se onog jada
kad glas dođe iznenada,
kô iz vedra neba grom,
da ja moram odlaziti,
tebe, dragu, ostaviti,
i moj vozljubljeni dom?

Suza zasja u tvom oku
i vozbudi preduboku
ranu tužnu srca mog.
Reći ništa ti ne mogoh,
žalost nema reči mlogo,
pitaj samo srca tvog.

Otkad s tobom se oprostih,
odrekoh se sve radosti,
prazan mi je ceo svet.
Jer bez tebe nema mene,
Kano što bez rose vene
u livadi mladi cvet.

Kad će opet danak doći
da će moji jadi proći,
skopnit moga srca led!
Kad ću opet sretan biti,
s nežnostju te zagrliti,
srkat s tvojih usta med!

1836.


riznicasrpska