Tema: Sava Mrkalj

VUKOVA ODA SAVI — VII



Osamnaest stranica filološke rasprave "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" donelo je svom autoru Savi Mrkalju trajnu slavu, ali ga je odvelo i u nevolje koje će obeležiti čitav njegov život. To delo, malo po obimu, ali veliko po svom naučno-filološkom, filozofskom i opštekulturnom značaju, obezbediće mu među savremenicima oduševljene pobornike, ali biti i povod da se jave i ogorčeni protivnici.

Diskutabilna kvalifikacija "pod starost" — kojom je Teodor Pavlović, tri godine posle Savine smrti, objasnio njegove muke u poslednjoj deceniji života - verovatno je, i u to vreme, imala relativan značaj. Naime, Mrkalj je umro u 50. godini. No, ključno je da Pavlovićev zapis svedoči o tome koliki je ugled uživao među peštanskim Srbima.

A njih nije bilo malo i živeli su na zavidnom ekonomskom i kulturnom nivou. Valja o tome zabeležiti neki podatak, tim pre što je život među njima umnogome opredelio rad Save Mrkalja.

Tokom čitavog 18. i do sredine 19. veka Srbi su u Pešti i Budimu, tada zasebnom, susednom gradu, činili značajan procenat gradskog stanovništva i imali važnu ulogu u ekonomskom životu tih gradova. Pešta je za Srbe predstavljala centar trgovine i ekonomskog razvoja, kulturnog i obrazovnog napretka.

Anegdotski zvuči odgovor Gradskog senata na žalbu budimskih Srba, doseljenih pod Arsenijem Čarnojevićem, da plaćaju veće poreze nego ostali. U obrazloženju koje je budimski senat dostavio Dvorskoj komori, na koju je žalba bila naslovljena, kaže se — kako u biografiji Teodora Pavlovića beleži Lazar Mečkić — da su "Srbi imali još veće namete pod Turcima i da ogromna većina Srba u Budimu uživa najbolja zemljišta, te da mogu plaćati i više od ostalog, istina mnogobrojnog, ali siromašnog stanovništva. Da srpski zanati i trgovine cvetaju u odnosu na ostale budimske građane, kao i da srpski vinogradi odlično rađaju, pa su prethodne godine budimski Srbi prodali samo engleskim trgovcima 600 akova vina".

Nije stoga čudno što je peštanska srpska poslastičarnica "Kod Stefana", u kojoj se okupljalo Mrkaljevo društvo, na široka vrata ušla u srpsku kulturu. Sve su prilike da su upravo ta druženja sa srpskim intelektualcima učinila da Sava postane potpuno svestan svog nacionalnog bića i učvrstilo ga u nameri da radi "na polzu serbskog naroda i knjižestva". Ne, dakle, samo na korist svog graničarskog naroda, nego celokupnog srpstva. Svojom reformom azbuke udario je čvrst temelj srpskoj pismenosti.

"Vukova azbuka je tehnički savršenija od Mrkaljeve, ali njegovo shvatanje pisma nema one filozofsko-teorijske dubine koja odlikuje Mrkaljeve poglede" — ocenjuje savremeni istraživač, dr Jovan Deretić. "Drugim rečima" — pridružuje se ovoj oceni prof. dr Aleksandar Mladenović — "Sava Mrkalj je bio taj koji je svojom reformom ćirilice 1810. godine raščistio teren i pripremio praktično sve ono što je bilo neophodno Vuku koji će moći, kasnije, svojom azbučnom reformom ovo naše pismo da dovede do punog savršenstva... Samim tim ne smemo danas, pri objektivnoj oceni pitanja reforme naše ćirilice u 19. veku, neopravdano i nepravedno zaobilaziti ime i delo Save Mrkalja, tog malog čoveka, zaklonjenog do danas ogromnom Vukovom figurom, koji je imao hrabrosti i znanja da napiše i objavi 'Salo...' četiri godine pre pojave Vuka Karadžića."

Do pojave Savinog "Sala" među srpskim kulturnim pregaocima i piscima vladala je potpuna pometnja u upotrebi pisma. U srpskoj književnosti 18. veka bila su prisutna četiri tipa književnog jezika sa čak 46 slovnih znakova u ćiriličnoj azbuci — srpskoslovenski, narodni, ruskoslovenski i slavenosrpski. Što se same azbuke tiče, uzrok pometnje je, na jednoj strani, bio u postojanju takvih slova koja nisu imala nikakvu glasovnu podlogu, a na drugoj — što je bilo glasova u jeziku koji nisu imali odgovarajući znak.

Odbacio 20 slova

Sve je to za posledicu imalo izrazitu azbučnu nefunkcionalnost, nejedinstvenost i proizvoljnost u upotrebi jezika i pisma.

Sava Mrkalj — po obrazovanju filozof, lingvista i poliglota, u duši čovek iz naroda — uspeo je da pronikne u postojeći haos i da srpsku azbuku "protrese" i očisti od nepotrebnog trunja. Od dotadašnjih 46 slova, odbacio je 20.

Piše: Jovan Pokrajac

SAMO 26 SLOVA — VIII


U "Salu debeloga jera libo azbukoprotres" Sava Mrkalj je formulisao svoje načelo kojim se rukovodio u "čišćenju" azbuke:

"Za jezik jedan, toliko pismena (to jest slova) treba koliko zvučića (glasova) imadu sve njegove proste riječi... Ako ih je pako više, to, osim što su nepotrebna, s vremenom mogu biti jeziku vreditelna (štetna)... Ot danas, sve naše pravopisanie pod ovo dolazi načelo: Piši kako što govoriš."

Ili, kako će to Vuk — prihvatajući Savinu azbuku — formulisati četiri godine docnije u predgovoru svoje Pismenice (gramatike): Sava Mrkalj je "izdao na svijet koja su među slavenskim pismenima serbskom jeziku potrebna, koja li ne trebaju i koja jošt nedostaju. Ovo rješenje g. Mrkalja je tako istinito i tako jasno da ga svaki Serbljin, koji zdrav razum ima i bespristrasno suditi oće, mora odobriti..."

Sava Mrkalj je u svojoj azbuci iz prethodnih preuzeo onih 26 slova koja su odgovarala načelu "jedan glas — jedno slovo". Za lj, nj i ć je zadržao po dva znaka — dok se ne nađe konačno rešenje, a za j je ustanovio privremeni znak.
Tek da i Vuku ostavi nešto posla.

E sad, ostaje i pitanje zašto mu je ovako upakovana azbuka označila početak dugog hoda po mukama.

Može da bude umesno pitanje Gojka Nikoliša, Savinog vek i kusur mlađeg Sjeničarca, kako to da Mrkalj — filozof, filolog, poliglota — svoje "teškim trudom stečeno znanje nije nastojao da pretvori u zanat, u profesiju koja bi mu donijela egzistenciju?"

Kako to da za umnog intelektualca, smelog jezičkog reformatora, koji ima za prijatelje i zaštitnike ljude iz najviših krugova Beča i Pešte, nema nastavničkog mesta u nekoj gimnaziji ili na univerzitetu? Ili bar u biblioteci, kojih ima širom tada moćne carevine, čiji je Sava podanik i čije slobodnjačke privilegije, kao naknadu za trajnu "bojnu gotovost", uživaju njegovi graničari? Bar na papiru.

Oskudni podaci o Mrkaljevom životu ne nude pouzdane odgovore na ova pitanja. Umesto toga, Sava nam u amanet ostavlja nove nedokučive životne zagonetke. Svoje fascinantno delo — "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" — objavio je u septembru 1810. godine, koji dan pre prvog susreta s Vukom Karadžićem. Uz tu studiju kojom je temeljno "protresao" srpsku azbuku, najavio je i "jezikoprotres" — svoj rad na reformi srpskog jezika, koji bi uključio i pisanje "pismenice", gramatike, na kojoj je već predano radio.

Tada, međutim, dolazi do iznenađujućeg obrta. Na domaku potpune naučne slave, u 28. godini života, odlučuje se na uzmak. Sredinom 1811. zatiče se u Plaškom, gde, precizno — 26. jula, piše molbu "prečasnoj eparhijskoj konzistoriji" da bude — zamonašen: "Dole potpisani se sa strahopoštovanjem usuđuje moliti da bi bio primljen i postrižen u manastiru Gomirju."

Samo devet meseci posle "azbukoprotresa" Sava ovu molbu, kaligrafskim rukopisom, ispisuje na crkvenoslovenskom jeziku, azbukom sa četrdeset i kusur slova, koju je u tom znamenitom spisu baš dobro "protresao" i kojom se njegovo prezime piše "Merkailo".

Samo pet dana docnije, poslednjeg dana jula, njegova molba je "pozitivno rešena". I evo ga u Gomirju; Sava Mrkalj se, bez iskušeničkog staža, preobrazio u monaha Julijana.

Sava nije ostavio nijedan zapis koji bi objasnio motive svog zamonašenja, pa o njegovoj naprasnoj odluci može samo da se nagađa. Nikoliš, na primer, ne veruje da bi posredi mogao da bude verski zanos jer Srbi, i pravoslavni vernici, ni u to vreme nisu pokazivali naročitu sklonost ka mistici. Otvorena je i mogućnost da je maštao o manastirskoj tišini i miru u kojem bi mogao da nastavi svoj naučni rad. Ili je možda reč o pokajanju, o želji za ispaštanjem kakvih greha?

Ali, kakav zemaljski greh bi mogao da učini čovek koji je bio asketa i pre stupanja u manastir i koji ni za šta nije mario sem za nauku? Njegov jedini greh je zapravo njegova vrlina — ljubav prema nauci, koja je iznedrila njegovo "Salo", ali ga i dovela u sukob s crkvom.

Nije nimalo sporno da je rad na reformi azbuke i objavljivanje knjižice podrugljivog naslova izazvalo oštru reakciju crkve, njenog vrha. Istraživači i istoričari su detaljno opisali gnev koji je Savino delo pobudilo u visokim crkvenim krugovima.

Naizgled skromna knjižica od 18 stranica odjeknula je, možda i mimo volje svog tvorca, kao bojni poklič protiv do tada neprikosnovenog monopola crkve u svim pitanjima kulturnog, društvenog i političkog života prečanskih Srba. Svojevrsnu hajku predvodio je mitropolit karlovački Stefan Stratimirović.

"Salo" knjiga jeretička

"Salo" je označeno kao jeretička knjiga, kojoj se pripisuje i da potkopava veze srpstva i majke Rusije. Prva javna osuda i prvi ozbiljan udarac nije bio upućen direktno autoru. Stigao je posredno, preko Mrkaljevog prijatelja, saradnika i pobratima Luke Milovanova, ovde već pominjanog autora značajne poetske studije "Opit k sličnorečnosti i slogomerju". Da je štampana na vreme, bila bi to prva knjiga, posle "Sala", napisana reformisanom, Mrkaljevom azbukom.

Piše: Jovan Pokrajac

UČEN, ALI NEPAMETAN — IX


Knjiga Luke Milovanova, "Opit k sličnorečnosti i slogomerju" trebalo je da bude štampan takođe u Pešti, odmah posle Savinog "Sala", ali je u štampu predata tek potkraj proleća 1811, skoro godinu dana kasnije, pošto autor nije uspeo da obezbedi dovoljno para. U međuvremenu je Mrkaljev "azbukoprotres" već dobro "protresao" prečansku intelektualnu javnost.

Presudne za sve što će uslediti bile su oštre reakcije crkvenih krugova koji su se protivili napuštanju stare crkvenoslovenske azbuke. Mitropolit karlovački Stefan Stratimirović, koji je na tom položaju bio skoro pola veka (1790—1836), lično se angažuje da tome stane na put. Saznavši da je Lukin "Opit" pisan Mrkaljevom azbukom, preko peštanske cenzure uspeva da spreči njegovo objavljivanje i ne samo te knjige, već i svih tekstova koji bi ubuduće mogli da se pojave napisani tom azbukom.

Kako sam Luka Milovanov navodi u predgovoru svoje knjige — koju je tek 1833. štampao Vuk Karadžić — cenzor mu je tada rekao "da se ova knjiga sad štampati ne može iz uzroka, a je li pravedan neka drugi sude, što je način pravopisanija u njoj isti kao god u Azbukoprotresu, i da je to ovomu i onomu protivno".

Mrkalj i Milovanov su — kako je zapisao jedan njihov savremenik — "bili ukras srpske peštanske sredine". Ni Stratimirović ih, izgleda, nije razdvajao kad je izdejstvovao zabranu štampanja Lukine knjige.

Inteligentnom Savi je odmah bilo jasno šta tek on može da očekuje čim je takva sudbina zadesila knjigu njegovog pobratima.

Da li je višak mudrosti ili manjak lične kuraži nagnao tvorca "Azbukoprotresa" da molbu za monaški postrig piše ne svojom, već crkvenoslovenskom azbukom? Vremenska podudarnost je očigledna: Mrkalj se na kaluđerski život u manastiru Gomirje odlučuje jedva mesec ili dva nakon zabrane knjige Luke Milovanova, u trenutku, dakle, kad je mogao da očekuje da će se na njega ustremiti još žešći napadi. Da li je izabrao manastirski mir da bi nastavio naučni rad ili da bi izbegao sukob s crkvom? A i crkvenim vlastima je izgleda odgovaralo da ga imaju na oku, pod kontrolom, čim su ga za samo pet dana, bez inače uobičajenog iskušeničkog staža, prekrstile u monaha Julijana.

Bez obzira na motive svog zamonašenja, Sava Mrkalj se preračunao — ako je tražio mir i tišinu, u Gomirju ih nije našao.

Ni raniji biografi Save Mrkalja, poput Đorđa Rajkovića s kraja 19. veka, a ni savremeniji nisu sigurni kojem bi se objašnjenju privoleli — da li nameravao da u manastirskoj tišini nastavi naučni rad ili je prevagnula želja da izbegne dalji progon crkvenog vrha upravo zbog njegovog dotadašnjeg naučnog rada, što bi značilo da ga je u kaluđersko društvo odvelo pomanjkanje lične otpornosti i istrajnosti u njegovom karakteru.

Po nekim istorijskim naznakama, povlačenjem u manastir i navlačenjem koprene lojalnosti crkvenoj hijerarhiji hteo je da obezbedi mir koji bi mu omogućio rad na "jezikoprotresu" — nameravanoj reformi srpskog jezika nakon što je "azbukoprotresom" reformisao srpsku azbuku i navukao gnev crkve.

Međutim, kaluđer Julijan — mirski Sava Mrkalj — vrlo je zbunjen već prvih dana po stupanju u manastir. Kaluđerska bratija provodi dane u neradu i međusobnim svađama, a ni verski rituali se ne obavljaju po propisima.

"Je li koji nastojatelj ikada nesrećan bio to sam vaistinu ja" — žalio se, po svom postavljenju za starešinu manastira Gomirje, arhimandrit i potonji patrijarh Josif Rajačić episkopu karlovačkom Mojsiju Miokoviću. — "Ne samo što pri mojemu stupanju u ovu žalosnu obitelj ni komad hljeba nisam našao, no neslogu, palež, da i samo razbojničestvo meždu svojom bratijom trpjeti moram."

Eto gde je dospeo doktor filozofije, filolog, pesnik i poliglota, prevodilac Horacija, Vergilija i Ovidija, preteča i putokaz Vukov u reformi srpske azbuke.

O delu svog nevoljnog sabrata Julijana, ranije Save Mrkalja - o njegovom znamenitom "Salu debeloga jera libo azbukoprotres" — gomirski kaluđeri znali su koliko da mu se narugaju: "Zašto ne namažeš obuću kad imaš sala od debelog jera?"

Odnosi između Julijana i bratije sve više se zapliću. I on je, razjeden promašenošću svojih ideala, ljut na svakoga, najviše na samog sebe. Sve ga razdražuje. U svakome vidi neprijatelja. A bratija ne propušta nijednu priliku da se naruga "veleučenoj budali". Prirodu sukoba najbolje dočarava dosetka jednog od kaluđera: "Jesi učen, al' pametan nisi, jer da si pametan, ne bi došao među nas."

Neuk da se prilagodi

"Taj naoko glupavi kaluđer", koji će za Savu reći da jeste učen, ali nije pametan — oblikuje dr Gojko Nikoliš Mrkaljev psihopatološki portret — "sjajno je prozreo suštinu karaktera Savinog: pametan, obdaren, ali i nepametan istovremeno, nesposoban za ovozemaljski život koji od ljudskog stvorenja zahtijeva mnogo lukavosti, gipkosti, prilagodljivosti, poslušnosti i odricanja od samog sebe i svojih ideala."

Piše: Jovan Pokrajac

RAZOČARAN MONAH — X


Učeni monah Julijan je u manastiru Gomirje izložen šikaniranju i provokacijama svoje neobrazovane monaške sabraće. U svemu, kako beleži Savin biograf Đorđe Rajković, prednjači neki Partenije Oklobdžija, kome nije dovoljno što ga kinji, nego Mrkalja tuži episkopu Miokoviću kao vinovnika nasilja u manastiru — da kaluđere naziva magarcima, tuče se s njima, preti im ubistvom, a nekog Rafaila Latasa je jednom napao "kamenom 17 funti teškim", drugi put drvenom lopatom...

Na osnovu ove prijave mogli bismo da zaključimo da je taj Oklobdžija bio neka blagorodna duša, ali iz manastirskih arhivskih spisa saznajemo potpuno suprotno: Partenije Oklobdžija bio je pustolov i lutalica, s kojim su posla imale i crkvene i vojne vlasti. Govori se o njemu kao vrlo bistrom i i dovitljivom čoveku, ali i pokvarenom, sklonom skitnji, spletkama, zaduživanju, utajama i proneverama... Naposletku se, lišen monaškog čina, obreo u Križevcima, u službi unijatskog vladike. I sam se pounijatio i, uz pretnje nasiljem, druge pravoslavne vernike terao na unijaćenje.

Od takvog Partenija, dakle, moglo je svašta da se očekuje i može se pretpostaviti da niko ne bi poklonio ni najmanje pažnje i vere njegovoj priči. Ali, gle čuda — arhimandrit Josif Rajačić je poverovao da je on postao potpuno drukčija ličnost i monaha Julijana naziva "novim Partenijem".

Uprkos svojim ranijim opisima lošeg stanja u manastiru, još pre Savinog dolaska u Gomirje, sada sva zla — koja nabraja u žalbi istom episkopu, Miokoviću — veže za dolazak Julijana, "Mrkalja prokletog", za koga tvrdi da mu "braću i sluge tuče i progoni".

Savremenim jezikom rečeno, monaha Julijana arhimandrit stavlja na raspolaganje episkopu, da radi s njim šta hoće, samo da ga ne vraća u Gomirje.

Bilo je, izgleda, episkopu Miokoviću nešto i ranije sumnjivo, u Partenijevoj pritužbi — kako to da slabašni Julijan potegne kamen od sedamnaest funti, skoro deset kila, na nesrećnog Rafaila. Pa se i sada, kad je dobio Rajačićevu žalbu, dvoumi — zar da Mrkalj, fizički slabiji od svih u Gomirju, tuče i progoni ostale kaluđere?

Pozvao je monaha Julijana na razgovor i izgleda se u tom razgovoru se preosvećenom Miokoviću sve razjasnilo. Vraća Savu Mrkalja, monaha Julijana u Gomirje, a arhimandritu Rajačiću poručuje da svojim kaluđerima zapovedi da Mrkalja ostave na miru.

U svom otpozdravu episkopu Miokoviću, Rajačić ostaje pri svom — da "pomenuti niti je zaslužio, niti će zaslužiti neizrecive milosti" i on milost koju mu episkop ukazuje ne može "nikako shvatiti, niti joj se načuditi dovoljno".

Ipak, kao odani podanik, izvršiće nalog episkopa — kaluđerskoj bratiji i poslužiteljima svojim naredio je da Mrkalja "ostave na miru", da niko s njim ni reči ne progovara! Znao je, nesumnjivo, budući patrijarh da će totalni bojkot kojem ga je izložio biti poslednja kap koja će preliti čašu Savinog monaškog nemira.

Razočaran onim što je video i doživeo u manastiru Gomirje, Mrkalj se sprema na odlazak, na dugo putovanje u mrak. Više ne dozvoljava da ga zovu ni monahom, ni đakonom, ni Julijanom, već samo Savom. Episkopska konzistorija donela je 30. juna 1813. godine odluku da se autor "azbukoprotresa" liši monaškog čina i otpusti iz manastira.

Sava je u Gomirju proveo nepune dve godine. Od njegove namere da napiše i objavi i "jezikoprotres" nije bilo ništa. Uslediće dvadeset godina tumaranja, bolovanja, gladovanja, raspadanja, bezuspešnih trzaja ka spasenju. Svaki pokušaj da skoči uvis završavao se padom u još dublji ponor. Sve do konačnog kraja u bečkom lazaretu.

Napustivši manastir, Sava se našao sam i izgubljen pod svodom nebeskim. Kad se 1811. godine, u naponu stvaralačke snage, zamonašio, Sava Mrkalj je praktično pokidao veze sa svojim intelektualnim istomišljenicima, s kojima je u višegodišnjim peštanskim susretima razmatrao pitanja reforme srpske azbuke i jezika. I sa pobratimom Lukom Milovanovim i sa Vukom Karadžićem.

Posle izgona iz manastira Gomirje, nakon nepune dve godine mučne kaluđerske službe, nije se vraćao na stare adrese. Nove nije ostavljao, kao da je smišljeno zametao trag.

Neki drugi Rajačić

Napomena urednika: Odnos gomirskog arhimandrita Josifa Rajačića prema Savi Mrkalju potpuno je neshvatljiv kad se uporedi s njegovim delovanjem u vreme kad je bio karlovački mitropolit, od 1842, a naročito i patrijarha srpske crkve, od 1848. godine. Bio je veliki prosvetitelj, a u toku "mađarske rebelije", ustanka protiv habzburgovaca, pravi narodni tribun. Kao što će čitalac videti u sutrašnjem nastavku feljtona o srpskim patrijarsima, Rajačić je naročito delovao na unapređivanju prosvećivanja srpskog naroda i nikako se ne može razumeti da je, kao upravitelj manastira Gomirje, tako grubo — najblaže rečeno — odbacio jednog od najučenijih ljudi tog doba, svog sabrata Julijana, Savu Mrkalja.

Piše: Jovan Pokrajac

NIKO GA VIŠE I NE POMINJE — XI


Godinu dana posle Savinog razmonašenja, 1814, Vuk se priprema da — Mrkaljevom azbukom, ustanovljenom u delu "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" — štampa svoje prvo delo, "Pismenicu (gramatiku) serbskoga jezika".

Jernej Kopitar mu savetuje da, pre nego što "Pismenicu" preda u štampu, rukopis dostavi Mrkalju da ga pregleda. U odgovoru svom bečkom mentoru Vuk kaže da bi to rado učinio, "ali je on daleko". Daleko od Budima, gde se tada nalazio Vuk.

Sava, izgleda, više nije ni u Zagrebu, gde je — kako Kopitar piše Vuku — bio "učitelj kod nekog trgovca".

Više od svakoga iz nekadašnjeg Mrkaljevog društva "Kod Stefana", Jernej Kopitar je, izgleda, jedini koji za njim iskreno žali. Više od svih drugih, uključujući Vuka, i preko njega, nastoji da uđe u trag Savi Mrkalju, strahujući, valjda, da je nepovratno izgubljen za nauku.

Nasuprot tome, prijatelji iz doba peštanskih druženja, sagovornici i intelektualni istomišljenici iz poslastičarnice "Kod Stefana", više ga ne pominju. Pa ni Vuk, osim kad Kopitar insistira da stupi u vezu s njim.

Vuk, međutim, kao da je Savu već otpisao, izveštavajući svog mentora da je Mrkalj negde "daleko", ne propušta da mu napomene: "Ja ovde imam drugog Mrkalja s kojim ja ovde zajedno živim i svaki dan se razgovaram".

Taj "drugi Mrkalj" je onaj Luka Milovanov Georgijević, koga Mrkalj spominje u "Salu debeloga jera", pisac "Opita k sličnorečnosti i slogomerju".

Imajući "zamenu" u Milovanovu, Vuk se izgleda nije posebno trudio da pronađe Savu, iako i naredne, 1815. godine izveštava Kopitara da ne zna gde je Mrkalj, ali obećava da će ga potražiti čim iz Sremskih Karlovaca dođe u Beč. Da li to znači da je u svom tumaranju Sava svraćao i do carstvujušće Vijene teško je reći. Pouzdano je samo da je od leta 1813. godine, kada je prekinut njegov monaški postrig, Mrkalj započeo svoj lutalački život.

Prebivao je od nemila do nedraga, ne nalazeći ni mira ni razumevanja. Gde je sve mogao da stigne, putujući, verovatno, pešice ili "stopirajući" zaprežna kola od vašara do vašara?

Oskudni podaci svedoče o njegovom boravku u "Turskoj" — verovatno u Bosni, Hercegovini i Srbiji pod turskom okupacijom. Zatičemo ga i kao učitelja u Karlovcu, potom je opštinski učitelj u Glini. Evo ga u banatskom manastiru Sveti Đorđe, pa u sremskom Jasku, prebiva po fruškogorskim manastirima, bezuspešno moleći mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića da ga u nekom ostavi...

Ovo su samo delovi lutalačkog mozaika Save Mrkalja. Praktično je nemoguće pratiti sve njegove staze od 1813. do 1825. godine. Ova poslednja je prelomna godina, u kojoj će zapasti u nevolje iz kojih se neće izvući do kraja života.

Jedan od prvih Savinih biografa, Đorđe Rajković, u knjizi "Sava Mrkalj. Biografsko-književna slika", štampanoj u Novom Sadu 1877. godine, beleži: "Iz manastira Gomirja, kad ga ono raskaluđeriše, izneo je neku razdražljivost živaca, neki nemir duše, koji mu nigde ne dade stanka naći."

U tom mučnom periodu Sava Mrkalj je najčešće bivao učitelj-lutalica. Tako je, uostalom, u to vreme bilo i sa drugim učiteljima, ne uvek njihovom voljom. Zadržavali bi se po godinu-dve u jednom mestu, pa nastavljali dalje, jer ni škole — naročito ne srpske — nisu bile stalne ustanove.

Već na početku lutalačkog učiteljovanja, 1814. godine, zatičemo ga na mestu učitelja u Boviću, kod Vrginmosta, u to vreme jedine škole za jedanaest srpskih parohija. Dokumenti o toj službi, uz istorijat bovićke škole, do danas su sačuvani.

Iz jednog pisma arhimandrita dalmatinskog manastira Krupa, Gerasima Zelića, Vuku Karadžiću, može da se zaključi da je Mrkalj boravio u Dalmaciji od 1817. godine. Gerasimu je, Vuka, kao mogućeg redaktora njegove upravo napisane autobiografije — navodi se u tom pismu — preporučio "dostoučeni G. Sava Mrkalj, koji se od nekoga vremena nalazi u Dalmaciji, ali siromah ne ima sreće; kakono što i mnogi visokoga učenija ljudi malo je imadu..."

Najbolji prvi ginu

O Mrkalju piše i Stanko Korać, jedan od vrsnih poznavalaca književnosti Srba u Hrvatskoj: "Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk."

Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se često dešava da u tako krupnim poduhvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspe u ovako širokim akcijama nisu dovoljne učenost i genijalnost.

Ali, ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobedio, zato što je bio čvršći, uporniji, čovek zamaha, jer ga je njegov genije vodio uvek i samo napred. I baš zato je Vuk morao pobediti, jer — kako ono za njega reče Ivo Andrić — "Vuk je bio prek i vrletan čovek kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru".

Piše: Jovan Pokrajac

POKAJANJE ILI PROTEST — XII


U međuvremenu je neko vreme Sava bio prvi srpski pravoslavni učitelj u novoosnovanoj srpskoj školi u Dubrovniku. Potom dolazi u Šibenik, u službu episkopa dalmatinskog Benedikta Kraljevića, koji se ubrzo, pod pritiskom austrijskih vlasti i rimokatoličke crkve, priklonio uniji. Žestok protivnik unijaćenja, Sava napušta Kraljevića, ali i Kraljević, pod pritiskom narodnog nezadovoljstva nesklonog uniji, mora da napusti episkopski tron.

Prema raspoloživim podacima, Mrkalj se, neuobičajeno za njega, u Dalmaciji zadržao čitavih pet godina. Iz Šibenika, 1821, šalje dve pesme Dimitriju Davidoviću, u Beč, za "Novine serbske". A godinu dana kasnije, njegovo ime nalazimo u jednom sudskom aktu zemunskog magistrata, povodom kafanskog incidenta.

Dok je privatni učitelj Sava Mrkalj sedeo s društvom o njega se u prolazu spotakao srpski učitelj Vasilije Jovanović. Sava ga je nazvao deranom, a ovaj njega ludakom i pijanicom. Sve je završilo pred magistratom, koji obojicu "upućuje na mir":

"Magistrat očekuje da će tim više izbegavati svako neprijatno ponašanje, što su oni, kao učitelji kojima je povereno vaspitavanje i dobro mladeži, dužni da se svojim naročitim primerom odlikuju pred drugima."

Jedan drugi incident, tri godine docnije, u Karlovcu, neće proći sa ovako blagom opomenom. Pritisnut svakodnevnim brigama i mukama preživljavanja, Sava je u nervnom rastrojstvu nožem nasrnuo na učitelja crtanja, kome je, inače, davao časove iz latinskog. Dospeva tako u nadležnost regimentnih vlasti, kojih se neće osloboditi do smrti.

Možemo samo da nagađamo kakva bi bila sudbina Save Mrkalja da na samom startu svoje naglo prekinute naučne karijere nije izazvao gnev crkve, iz čijih krugova su stizale žestoke kritike njegovog "Sala debeloga jera libo azbukoprotres", u kome je, pre Vuka, proklamovao načelo "piši kako što govoriš" i dotadašnju azbuku skratio za dvadeset nepotrebnih slova. Iz redova crkve u prečanskom delu srpstva njegovo "Salo" je označavano kao izdajnička knjiga, usmerena protiv srpstva i pravoslavlja.



Kad u manastiru Gomirje nije našao spokoj, Sava je još jednom pokušao da popravi svoj položaj kod crkvenih vlasti. Sedam godina posle štampanja "Sala", u Davidovićevim "Novinama serbskim" osvanula je, preko cele strane, Mrkaljeva "Palinodija libo odbrana debeloga jera". To je u srpskoj kulturnoj javnosti odjeknulo kao grom iz vedra neba.

Da pojasnimo: palinodija je pesma ili tekst u kojem se poriče nešto uvredljivo što je rečeno u ranijoj pesmi, u ranijem tekstu. U širem značenju palinodija je poricanje ranijeg sopstvenog gledišta. Sava je, bar na prvi pogled, porekao svoju prethodnu kritiku debeloga jera, koji mu je poslužio kao očigledan primer, metafora, nefunkcionalnosti svih slova u staroj azbuci koja ne označavaju nijedan glas.

Pravu buru izazvao je pitanjem u svojoj "Palinodiji": "Ko je kadar tako dobro bez debeloga jera pisati?" I odgovorom: "Niko!"

Pride, i rečenicom da bi debelo jer "svim pismenim narodima, radi savršenstva njihova pisma, mogao preporučiti".

Crkvena hijerarhija, izgleda, nije poverovala u ovaj iznenadni Savin preokret, ali njegovi prijatelji, kao i Vuk, jesu. Crkva ni za jotu nije promenila svoj odnos prema Mrkalju, a prijatelji, i Vuk, osuli su se na njega žestokom kritikom, uglavnom preko "Novina serbskih".

Svi kritičari, i Vuk, pisali su nemilosrdne članke starom azbukom, onom koju je Mrkalj reformisao, pa joj se vratio. Oni su čak i privatna pisma pisali tom azbukom, da ne bi išli uz dlaku moćnim protivnicima nove, Mrkaljeve, pošto su znali — kako stoji u Vukovoj prepisci — da je zabrana pisanja novom azbukom "veća sila od turske".

U misiji patriote

Predstava o Mrkalju bila bi nedovoljna, ukoliko se ne osvrnemo na njegovo učešće u živoj i praktičnoj borbi za egzistencijalne ciljeve srpskog naroda. Nakon neočekivanog i nesrećno okončanog pokušaja da se zamonaši, čime je osujećeno obećanje koje mu je ranije dano da će biti postavljen za učitelja u klerikalnom učilištu koje je trebalo da se otvori, Mrkalj obilazi sve krajeve u kojima Srbi žive — misteriozno boravi kod Srba pod Turskom, zatim u Glini, Karlovcu, u Šibeniku, Sremu, Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Zatim u Banatu, Vojniću, pa opet u Karlovcu (1825).

Ovo njegovo krstarenje neki istraživači nazivaju lutanjem izgubljenog čoveka.

Međutim, iz podataka se može zaključiti da je Mrkalj u tim putešestvijama obavljao patriotsku misiju obrazovanja i vaspitanja odabranog kadra. Pre desetak godina otkriven je zanimljiv podatak. Kad je Mrkalj bio privatni učitelj u Šapcu, učenik mu je bio Jovan Ninić, koji je kasnije postao poznati rodoljub i mecena Đorđa Markovića Kodera. O tome se 1844. godine u "Podunavci" pojavila i pesma u kojoj srpska mladež slavi Mrkalja i njegov uticaj na učenike.

Piše: Jovan Pokrajac

OSTAO JE SAM — XIII


Jedino je Luka Milovanov, onaj koji je prvi počeo da piše Mrkaljevom, reformisanom azbukom — uzdržan. On nije verovao u Savinu promenu — da se pokajao i odrekao svog dela. Bio je sklon mišljenju koje su potonji istraživači formulisali kao Mrkaljevu želju da raspravu o azbuci učini apsurdnom.

Vuko Opačić-Lekić u knjizi "Sava Mrkalj život i delo" ukazuje na još jedan mogući aspekt Savinih pobuda da napiše "Palinodiju":

"Dugo se Mrkalj sam borio protiv mnoštva silnih, za novu azbuku, a 'Palinodija' je došla, možda, i kao protest na to što je ostao sam."

I posle "Palinodije" Sava Mrkalj ostaje sam u tumaranju i zlopaćenju. Privatni učitelj ovde, privatni učitelj onde... I u Karlovcu, 1825. godine, te prelomne godine koja ga je nepovratno usmerila ka turobnoj životnoj završnici.

Iz pisama Samuila Ilića, Savinog prijatelja, s kojim, po dolasku u Karlovac ko zna odakle, ne htede, namćor, "ni slova progovoriti", lako može da se rekonstruiše drama iz koje Savi neće biti povratka. U Karlovcu je, dva puta na dan davao lekcije iz latinskog jezika, nekom Milinkoviću, učitelju crtanja, koji ga zamoli da mu na latinski prevede krštenicu. Smatrajući, valjda, taj zahtev nedostojnim svoje učenosti, toliko se razbesneo da je svom nesrećnom učeniku latinskog zabio nož "u vrat ispod uva".

Srećom, rana nije bila smrtonosna, ali — piše Samuilo Ilić Vuku — "bijednog Mrkalja okuju u teško gvožđe i oprave pod stražom". Posle ga smestiše u bolnicu. Samuilo Ilić opet izveštava Vuka: "Gospodin Mrkalj, siroma nije gospodin, sjedi u špitalu i danas, kao budala zatvoren."

Tu je, u bolnici, nastala njegova čuvena pesma, koja umesto naslova ima zapis: "Sastavljeno kad u Gornjo-karlovačku bolovaonicu dospedo pobeđen i ostavljen od svega sveta".

Poruka te pesme je, kako je interpretira književni istoričar Vladan Nedić, da "život ne čine kletim stihije i zveri u prirodi, čovek je čoveku veća strava". To je zaključak Mrkaljev.

U tom zaključku — tumači dr Gojko Nikoliš — sadržan je i sam Sava: zajedljiv, agresivan, svađalica.

Ovu Mrkaljevu pesmu je Miodrag Pavlović, davši joj naslov "More zala ovi je svet", uvrstio u svoju "Antologiju srpskog pesništva".

Još dve Savine pesme našle su se u antologijama. Dakle, ukupno tri — trećina njegovog celokupnog pesničkog dela.
Sačuvano je, naime, desetak njegovih pesama, u rukopisnoj sveščici koju je predao Vuku kad ga je ovaj obišao u bečkoj duševnoj bolnici.

Vojne vlasti prve banske regimente nisu bile neblagonaklone prema Savi Mrkalju. Naprotiv, pokazujući visok stepen razumevanja za njegov položaj, nastojale su - na žalost, bezuspešno — da smekšaju tvrdokornu crkvenu vlast. Nasuprot visokom sveštenstvu, zapaženu brigu posvećuju mu vojni lekari, koji uzroke njegovog teškog stanja tumače nepovoljnim životnim prilikama, odsustvom odgovarajućeg vaspitanja u mladosti, neostvarenim ambicijama čoveka obdarenog dragocenim znanjima...

Vojni lekari preporučuju smeštaj u neki od sremskih manastira, kako njegova potištenost ne bi prerasla u stvarno ludilo.

Mitropolit Stratimirović je, međutim, tvrda srca, isto kao i Lukijan Mušicki, u to vreme već episkop. Filozofu, filologu, poligloti, pesniku nema mesta ni u jednom manastiru. Ostavljaju ga u bečkoj duševnoj bolnici. Tu piše većinu svojih pesama, one sačuvane, antologijske, i one izgubljene. Odatle, pismom, moli Vuka da ga bar još jednom obiđe i donese neku knjigu. "Razumijeva se, serbsku knjigu želim".

"Je li, Boga vam, gospodin Sava Mrkalj živ, radi li što?" — piše David Milošević iz Vukovara Vuku Karadžiću u Beč, 1836. godine.

Nije. Umro je pre tri godine, pišući pesmu ili filološku studiju, u bečkoj ludnici.

Rekli su o Mrkalju

Jernej Kopitar: "Na 18 strana njegove knjige ima više jezičke filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici."

Vuk Karadžić: "Ja ne mogu druge azbuke upotrebiti nego Mrkaljovu, jerbo za serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove."

Vatroslav Jagić, poznati slavista: "Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je bio prvi jugoslavenski filozof zvukova srpskog jezika."

U celini, za Mrkalja — kao što su mnogi na razne načine isticali — važi konačna ocena: Ni po obimu skromnijeg, ni po sadržaju bogatijeg opusa.

Piše: Jovan Pokrajac | Vesti online

SAVO MRKALJ TRAGIČNA LIČNOST SRPSKE KULTURE


Banjaluka — Temat novog broja časopisa "Krajina", objavljen i u obliku separata, posvećen je značajnom jubileju srpske filologije: dvjestogodišnjici od objavljivanja "Sala debeloga jera libo azbukoprotresa" Save Mrkalja.

Tim povodom ovaj čuveni spis nevelikog obima (od svega osamnaest stranica malog formata) objavljen je fototipski (crkvenom ćirilicom), kao i u savremenom pismu.

Knjigu "Dva vijeka od 'Sala debeloga jera' Save Mrkalja" priredio je doktor književnosti sa Filološkog fakulteta u Banjaluci Duško Pevulja.

Prema Pevuljinim riječima, "Salo debelog jera" je svome autoru pribavilo ugled nesumnjivog jezičkog znalca upućenog u savremene evropske rasprave (filološke i filozofske) o suštini jezika i mogućnostima njegovog proučavanja.

Istovremeno, u vlastitoj sredini i nacionalnoj kulturi, pored uvažavanja i priznavanja učenosti, to djelo mu je donijelo muke i progone, ponižavanja i omalovažavanja koja su Mrkalja učinila jednom od najtragičnijih ličnosti cjelokupne srpske kulture.

— Svojim tekstom i tekstovima drugih autora (Slavka Leovca, Miloša Kovačevića i Mladenka Sadžaka) nastojao sam da bar ovlašno prikažem tragičnost sudbine Save Mrkalja, njegovog glavnog djela i njegovog cjelokupnog opusa — rekao je Duško Pevulja.

On ističe da je više od jednog vijeka Mrkalj pominjan samo kao neko ko je "utro put", "pripremio teren" Vukovoj reformi srpskog ćiriličnog pisma. Zbog toga je Jovan Deretić tačno istakao da je Mrkalj tragični junak srpske jezičke reforme.

— Međutim, u srpskoj filologiji, u drugoj polovini 20. vijeka, nepravda prema autoru "Sala debeloga jera" je najvećim dijelom ispravljena: više autora je u nekoliko navrata ukazalo da je stvarni reformator srpske ćirilice zapravo Mrkalj, da je Vuk Karadžić svojim intervencijama samo srećno završio u osnovi Mrkaljevo djelo — naglašava Pevulja i dodaje da je Mrkalj bio odličan jezički znalac, nesumnjivo prvi među Srbima na početku 19. vijeka.

U okviru temata objavljeno je 13 originalnih pjesama, koliko je ostalo od Save Mrkalja.

— Većina najboljih njegovih poetskih ostvarenja objavljena je tek 1959. godine kada je Vladan Nedić objavio sveščicu stihova koju je Mrkalj predao Vuku Karadžiću na čuvanje. Inače, ukupan pjesnički opus ovog pjesnika objavljen je tek 1994. godine, kada je Žarko Ružić priredio Mrkaljevu knjigu pod naslovom "Pesme i spisi" — ispričao je Pevulja.

Kao značajan detalj Pevulja navodi da je među 13 Mrkaljevih pjesama gotovo polovina antologijske vrijednosti, dok su četiri već ušle u neke od najznačajnijih antologija srpske poezije.

— Opredijelili smo se da ovim jubilarnim povodom objavimo i originalne pjesme Save Mrkalja, zato što je on, upravo poezijom, danas najživlje prisutan u srpskoj književnosti i što ta poezija i danas ima zapaženo mjesto u cjelokupnoj srpskoj književnosti — zaključio je Duško Pevulja.


ŠKOLOVANJ Sava Mrkalj je rođen u Sjeničaku na Kordunu 1783. godine. U rodnom mjestu je završio osnovnu školu, a bogosloviju u Karlovcu (1798). Kao "učitelj junosti ličke" radio je u Gospiću dvije godine, preciznije dva školska tečaja (1799—1801). U Zagrebu je uspješno završio dvogodišnji studije filosofije (rang gimnazijski), a onda se upisao na studije filosofije i matematike u Pešti.

Izvor;riznicasrpska

O MRKALJU...

Ni po obimu skromnijeg, ni po sadržaju bogatijeg opusa.


Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk. Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se šesto dešava da u tako krupnim pothvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspije u ovako širokim akcijama nije dovoljna učenost i genijalnost. Ali ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobijedio, zato što je bio čvršći, uporniji, čovjek zamaha i njegov genij vodio ga uvijek i samo naprijed. I baš zato je Vuk morao pobijediti, jer kako ono za njega reče Ivo Andrić: "Vuk je bio prijek i vrletan čovjek, kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru." Historijska sudbina Srba u Hrvatskoj bila je nepovoljna i zato što su se nalazili na rubu između dvije velike carevine, koje su se borile oko proširenja vlasti nad našim zemljama. Organizirani s pomoću Austrije da se bore protiv velikog zla, Turske, Srbi na Vojnoj granici, živjeli su u stalnom vojničkom logoru uvijek spremni za rat i to ih je odbijalo od mirnog, privremenog i duhovnog rada. U krajevima koje su naselili nisu našli ništa drugo osim puste i zapuštene zemlje, našavši se daleko od nacionalnog jezgra koje je ostalo na istoku. Bez veza s tim jezgrom i bez mogućnosti da na ovom prostoru mirno žive, oni su teško dolazili do svijesti o neophodnosti kulturnog stvaranja i do materijalne podloge potrebne za to stvaranje. Bez gradova, bez kulturnih središta, bez društvene kohezije koje stvara građansko društvo, oni su teško ulazili u svijet koji je stvarao kulturu. I onda kad su se pojavljivali daroviti pojedinci, oni u svojoj sredini, gdje su rođeni, nisu mogli biti prihvaćeni, jer su jedina duhovna središta bili manastiri i crkvene škole u kojima opći nivo obrazovanja i prosvjećenosti nije bio na potrebnoj visini. I zato je bilo upravo tragično roditi se u Sjenićaku i biti lingvistički genij, kao npr. Sava Mrkalj. Postavljalo se pitanje gdje naći podlogu na koju treba da se osloni taj genij, gdje naći ustanove, zavode, društvenu sredinu, mogućnost za javnu djelatnost, a da se ne razmišlja o svakodnevnom hljebu. Sava Mrkalj svega toga nije imao. I zato se mora postaviti pitanje: gdje je taj vrt u koji može da se postavi ova moćna biljka i da daje plodove. Mrkalj je pokazao što može svojom odličnom knjižicom: "Salo debeloga jera libo azbukopretres" (Budim, 1810). Obećao je i druga opširnija i svestranija djela, koja nikad nije napisao, što je velika šteta za srpsku kulturu, a možemo reći i gubitak, jer je u Mrkalju živjela stvarna i znatna potencijalna mogućnost da stvara. Nije napisao što je obećao, zato što je bio jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima. To je bio kompletan intelektualac, s dubokim i širokim obrazovanjem, sa znanjem francuskog, njemačkog, mađarskog, latinskog, grčkog i hebrejskih jezika. Studirajući na univrzitetu u Pešti, matematiku i filozofiju s odličnim uspjehom, pokazao je širinu i zamah svoga zanimanja, osjećajući najbitniji kulturni problem koji je stajao pred Srbima, a koji je otvoreno i smjelo postavio.

Stanko Korać, vrsni poznavalaoc književnosti Srba u Hrvatskoj



O veličini Mrkaljeve ličnosti, kojoj se prebacuje fragmentarnost, kao da ne postoje i čuveniji fragmentaričari u srpskoj literaturi, izjasnio se još Jernej Kopitar, rečima da na 18 strana njegove knjige ima više jezičke filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici. A samouki i još nedoučeni Vuk u odnosu na veleučenog Mrkalja koga je 1810. godine sreo u Pešti, uskoro je u svojoj prvoj gramatici napisao: ja ne mogu druge azbuke upotrebiti nego Mrkaljovu, jerbo za serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.


Drugo, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je, kako veli poznati slavista Vatroslav Jagić, bio prvi jugoslavenski filozof zvukova srpskog jezika.


Treće, od Mrkaljevih samo dvanaest originalnih pesama, tri su ušle u naše savremene antologije, dakle četvrtina, što je zadivljujući brojčani odnos na koji skreće pažnju Dušan Ivanić.


Četvrto, Mrkalj je 1822. godine prvi dao primer soneta u pravom jampskom jedanaestercu, koji je do 1959. godine, nažalost ostao u rukopisu.


Peto, Mrkalj je prethodnik Laze Kostića u primeni čuvenog jampskog deseterca s akcentiranim jednosložnicama, odnosno ostvarenim iktusima na četvrtom i desetom slogu, i to u kombiniranju s jampskim jedanaestercem. To je upotrebio u antologijskom prepěvu umno odabranog psalma 14 (15).


Mrkalj se ogleda i u književnoj kritici kao briljantan polemičar, npr. u kritici Vidakovića.


Osim toga, bio je umni teolog, posebno hristolog, koji je po duhu bio srodan Njegošu i koji je posedovao ne samo tananost filološku i metafizičku, nego i tananost teološku. To se npr. vidi po tome što je kod nas prvi u prepevu očenaša izvorno tumačio rečenicu hleb naš nasušni daj nam danas, jer nije reč o svakodnevnom hlebu. U Mrkaljevu prepevu taj stih glasi; daj nam hleb koji dušu 'rani, a tek zatim dolaze stihovi; daj jošt, svaki dan i jelo/ koje nužno jest za telo. Dodajmo da Mrkalj kao hristolog nadmašuje u ponečem čak i Njegoša.


Tripod