Tema: Todor Manojlovic

Todor Manojlović (1883—1968)


(Veliki Bečkerek, 17.02.1883 — Zrenjanin, 27.03.1968)

Todor Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom "Centrifugalni igrač" (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.

Završio je Filozofski fakultet — odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost.

Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: "Centrifugalni igrač", Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata intenzivno je pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin.

Umro je 27. marta 1968. godine u Zrenjaninu.

Wikipedia

Todor Manojlović (1883—1968)


Najstariji u krugu modernista, Banaćanin Todor Manojlović (1883—1968) uticao je, slično Vinaveru, na mlađe svojom zrelošću i širokim poznavanjem moderne poezije i umetnosti. Dok je Vinaver u tumačenje literature unosio svoju muzičku obrazovanost, Manojlović je bavljenje poezijom, stvaralačko i esejističko, povezao sa stručnim poznavanjem likovnih umetnosti. Njegovu poziciju među mladima možemo odrediti kao umereni modernizam. Po obrazovanju i intelektualnim sklonostima klasicista, Manojlović se zalagao za uravnotežen odnos između tradicije i avangarde, za sintezu klasičnog i modernog, propovedao je estetizam, kult duha, vedrine, vraćanje trajnim, metafizičkim vrednostima umetnosti. Pisao je pesme, eseje, drame, prevodio s raznih jezika, bavio se likovnom i književnom kritikom. Njegove pesme, napisane u slobodnom stihu, suspregnute ali istinske muzikalnosti, pune su sunca i vedrine. On nije kosmički pesnik, privlači ga "samo vedra, svetla čudesa ove naše zemlje", gradovi i zemlje gde je bio ili želeo biti, oni o kojima je tužno sanjario kad ih već nije mogao posetiti.

Rastko

LETEĆA ZVEZDA


Jedna zelena zvezda pada
U beskrajnu letnju noć.
Jedna munjevita brazda
Svetlosti seva za njom,
Čarobno, trijumfalno;
Njeno bekstvo je njena pobeda:
Stalna, u roju bezbrojnih
Sestara, čamila je,
Sumorna, neznana;
Zaletom ona se izdvoji
I pade — za tren repatica! —
U samrtni požar slave.

SUNČANI CVETNI MITROVDAN


Iznenadno, ne u sivom plaštu
Ledene kiše i košave,
Već na sunčanom belom hatu
Zlatnih dizgina,
Dojezdio je danas svetli vitez
Kroz mirisni požar hrizantema.
— Perje fazana, flaminga, karneol,
Topazi, granati, prebela pena
I ustreptala — što preokrenu
Novembar u proleće.

Nad glavom mi lebdi kolut
Zgusnutih sunčanih zraka,
Grimizni plašt mu plamti oko ramena,
Zvekeću bleštave krljušti oklopa,
A srebrno koplje — razarač
Magle i oblaka — seva
Veselo i natačinje
Žuto i crveno lišće u lepršu.
I on progovara veselo, ispravljen,
U jasnom žarkom azuru: "Eto
Pretvorih poznu jesen u proleće,
Htedoh da te začudim
I obradujem, — jer, kao svetitelj,
Ja volim čudesa i radost,
A mrzim sumor, i jesenje kiše i suze.
Ne pali mi sveće mrtvačke, bapske,
Već proslavi radosno ovaj moj dan:
Volimo i mi svetitelji nekad
Koju snažnu vatrenu kapljicu —
Zar nije i sam naš dobri Bog
Pretvorio krv u vino?

Pruži mi jednu punu čašu
Da je sručim ovako u uzengijama,
U slavu hajdučkog rastanka
I budućeg srećnog viđenja..."

I ispi je orno i dade mamuze
Gordome belcu i iščeze
Kao prizrak u cvetnom sunčanom novembru.

SUSRETI


Sreo sam ga nedavno ponovo:
Slučajno — svejedno sada gde,
I da li u snu ili na javi? —
Prošao je mimo mene
Čineći se nevešt.
Ili me možda zaista nije spazio? —
Mogućno je i to:
Sećam se još dobro i sam
Takvih naših rasejanosti,
Ili utonulosti u misli,
Maštarije, viđenja —
Iz doba kada smo dvojica
Još bili jedno...
A posle, dešava se baš i katkad
Da se i najbolji stari drugovi
Nekako više ne poznaju
Kada im drugarstvo jednom dublje uđe u godine.
Takav je već tok života.
Ipak me je taknulo sumorno
Što me on ne poznaje više
(Svejedno sad da li namerno
Ili nenamerno —)
On koji je poneo sa sobom
Bolji deo moga života
I ja sa zebnjom pomišljam
Da kada se jednom opet sretnemo
Valjda i ja njega više neću poznavati —

I onda će svemu biti kraj.