Tema: Tanasije Mladenovic

VEČNE SENE I OPOMENE
Zoran Gluščević

Stvarati znači razmicati banalne naslage životne svakidašnjice da bi se otkrilo metafizičko jezgro bitisanja, pa ma kakvo bilo

"Sene i opomene" Tanasija Mladenovića, zbirka izabranih pesama jednog od naših najznačajnijih autora iz druge polovine XX veka, predstavlja nam poeziju kakvu danas teško možemo naći. Toplu i iznad svega iskrenu, buntovnu i srčanu, melanholičnu i metafizičku, punu emocija i bez straha pesnika da kroz stih glasno kaže šta misli i oseća.

Knjiga je objavljena nedavno, povodom godišnjice smrti velikog pesnika, u izdanju Narodne biblioteke Smederevo, a izbor stihova Tanasija Mladenovića napravio je naš ugledni književnik, književni kritičar i esejista Zoran Gluščević koji je, istovremeno, i pisac vrlo inspirativnog predgovora. Sa Zoranom Gluščevićem razgovaramo o poeziji Tanasija Mladenovića, i sudbini ovog pesnika da kritika izbegava da analitično govori o njemu.

Ističete metafizičnost Mladenovićeve poezije kao put kojim je pesnik dosegnuo do najvećih dubina ljudske sudbine. Pritom osluškujete muziku u toj poeziji, kao vrhunac pesničkog doživljaja… Metafizika i muzika, je li to najlepši spoj u umetnosti?

■ Pesnik koji se ne suočava sa metafizičkim problemima i ne pokazuje želju da stihovima odredi stav prema osnovnim egzistencijalnim pitanjima i nedoumicama koje posednu čoveka čim počne da traga za smislom života, takav pesnik ostavlja iza sebe veliku duhovnu prazninu u svom stvaranju. Jest da je to traganje skopčano s mukama, teškim iskušenjima i izazovima kojima nije svako dorastao kao i sa turobnim slutnjama ili otkrićima i saznajnim udarima koje ne može svako da podnese. Ali na metafizičku stazu pesnika, kao i svakog stvaraoca, upućuje njegov dar o koji ne sme da se ogluši.


U MORU BANALNOSTI

U stihovima Tanasija Mladenovića vidite luk između modernog i tradicije, a posebno ukazujete na emotivnost pesničkog doživljaja. Danas se, izgleda, pesnici stide emocija?

■ Emocija je kategorija koju ne izbegavaju samo neki savremeni pesnici iz straha da ne zapadnu u banalnost, sentimentalnost i kič. Pa ceo naš lični i društveni život ispunjen je morem banalnosti ili ispražnjen od svake emocije da za autentične emotivne impulse ostaje malo prostora. Pesnik ne živi u bezvazdušnom prostoru iako njegov senzibilitet nadmašuje njegovu okolinu. Ići ukorak sa vremenom koje ne podstiče emociju lakše je nego stvarati novu emociju ili novi doživljaj sveta ugrađivati u tradicionalne emotivne obrasce. Mladenović je smelo nastavio put svojih prethodnika koristeći melodiku i sliku da efektno izrazi svoj emocionalni svet. Njegove pesme pokazuju da se i tradicionalnim sredstvima mogu iskazati osećanja koja imaju univerzalni kod ali nose i pečat našeg vremena.

Tanasija Mladenovića određujete kao pesnika sa tragičnim osećanjem života. To osećanje progovara iz pesnikovog doživljaja istorije i tradicije, ali ono se nalazi i u odnosu pesnika prema savremenoj istoriji koju je stvarao, ali i kritikovao. Retki su takvi pesnici. Je li i u tome veličina Mladenovićeve poezije?

■ Za ovog pesnika karakteristično je da njegovo tragično osećanje nije tematski ni uslovljeno ni ograničeno, ono ima univerzalni antropološki karakter. Čovek je rođen kao tragično biće jer je ceo njegov život, ma koliko velelepan, moćan i dugotrajan, ipak određen metafizičkim ograničenjima koja on ne može da izmeni. Otuda se jedna vrsta metafizičke kobi provlači kroz sve teme ovoga pesnika, pa i one prividno najudaljenije od metafizike kakve su istorijsko iskustvo i savremeni društveni život. I na ovim temama se pokazuje koliko je tragično osećanje koje pesnik iskonski nosi u sebi kao svoje lično ali i opšte prokletstvo, u suštini jedan moćan kreativni modulator uvida u najtajanstvenije zagonetke i najzagonetnije tajne ne samo našeg subjektivnog nego i istorijskog i kolektivnog bitisanja.


VIDEO DALJE OD MNOGIH

Oseća se Vaša gorčina prema savremenoj književnoj kritici koja nije adekvatno ni prišla poeziji Tanasija Mladenovića, niti ju je (pre)vrednovala. Koji je razlog tome?

■ Dobar deo razloga za to leži u uslovima posleratnog razvoja naše književnosti i odatle vodi poreklo. Sukob modernista i tradicionalista bio je od ogromnog značaja za razbijanje ideoloških okvira koje je komunistička partija nametnula svoj umetnosti, a najviše književnosti. Tanasije Mladenović spadao je, zajedno sa nekolicinom mlađih pisaca, u onu majušnu grupu modernista koji su se borili istovremeno za moderan izraz i za slobodu stvaranja — za razliku od ostalih modernista koje su predvodili predratni nadrealisti i koji su samo predlagali partiji ili oberučke prihvatali "podelu" društvenih obaveza: vi nama pravo na slobodu forme, a mi vas bez pogovora, dakle nekritički, podržavamo u svim političkim odlukama i stavovima. Tasa nije bio čovek toga kova, partija je više dugovala njemu nego on njoj, pa je iskakao iz šeme. Nije čudno što se našao na "tradicionalističkoj" margini, jer nije smatrao ni da istorija počinje sa partijom ni da poezija počinje sa modernizmom i nadrealizmom. Težio je jedinstvu slobode i socijalizma i spajanju tradicionalnog i modernog. Ideološki dirigovana književna kritika to odmah kaštiguje nipodaštavanjem ili prećutkivanjem, a savremena kritika, sem malog po broju, ali velikog po književnom značaju, stvaralaca i kritičara, ne obavlja kako treba ni posao vrednovanja tekuće književne proizvodnje a kamoli da se vraća "unatrag" iako je u pitanju pesnik koji je u mnogim svojim pesmama bio bliži našem vremenu i video dalje od mnogih koji sada žive i stvaraju.

Da li je poema "Atlantik" koju izdvajate ključ za čitanje poezije Tanasija Mladenovića?

S pravom ste naglasili značaj poeme "Atlantik" koja dosad nije privukla pažnju jer, sticajem okolnosti, nije se našla ni u jednoj pesnikovoj zbirci niti u antologijama njegovog pesništva. Ta poema vizionarski definiše suštinu savremenih svetskih procesa iako je napisana pre pola stoleća, u trenutku kad naši društveni i politički teoretičari ni slutili nisu kuda vode ti tokovi. Ona nije samo ključ za razumevanje pesnikove kritičke misli nego i šifra za tumačenje našeg nacionalnog mentaliteta i mnogih zala i nesreća koje su nas snašle.

Izvor;riznicasrpska

Kad čovek ode


Kad čovek ode
da li i ljubav sa njim odlazi?
Kad čovek krene
da li se nebo za njim pokrene?
Raščinja li se lagano,
dlanom, sudba zlokoba
I dan i noć u mrtvom nizu,
da l’ nežno kapnu
Otrov nastanka da l’
jedno drugo u drugom traži
U trenu istom, u poslednjem bolu,
u belom blesku?
Il sva se smrzne
ko što se mrzne u ledenom srcu
srdžba zlobna
Da l’ tiho sve vene,
il sve se svrši u bučnom tresku?
Kad čovek vene i ljubav svene,
al uvek stoji
Nešto što zrakom fantomski lebdi
van našeg vida
Da l’ ljubav ljudska oko nas kruži
i dodir traži?
Skamenjen govor, dah našeg daha,
da l’ nađu odjek na drugoj usni?
…Kad čovek ode,
da l’ sve sa njime,
da li i ljubav sa njim odlazi?